Od izjave vladike Artemija da ga niko ne može naterati na raskol pa do one da se neće (više) povinovati nekanonskim odlukama Sabora SPC-a prošlo je osam meseci. Za ovu promenu on krivi Sabor. Patrijarh Irinej, s druge strane, odgovara da ne može umirovljeni vladika Artemije odlučivati koje će odluke prihvatati, a koje ne, jer se na taj način postavlja iznad Sabora i to ne prvi put
Kada je umirovljeni vladika Artemije pristao da ode u manastir Šišatovac, deo javnosti je taman pomislio da je slučaj bivšeg episkopa raško-prizrenskog zaključen. Vladika Artemije bi se u mirnom manastirskom okruženju bavio teologijom i razgovarao sa vernicima. Ponekad bi ga posetili „njegovi“ monasi i monahinje koji bi se prethodno, povinujući se iskrenom pozivu svog duhovnika, vratili na Kosovo i Metohiju.
Četiri i po meseca kasnije, monasi „hajduci“ su i dalje u etno-selu kod Čačka. Kako pišu mediji, odbeglo bratstvo „čeka reč Crkvenog suda i složno sprema drva za zimu“. Jaz između vladike Artemija i Sabora se produbljuje. Episkop zahumsko-hercegovački Grigorije je najavio mogućnost raskola. Sukob se odražava i u podeli među vernicima. Umirovljeni vladika je glavna tema, kako medija tako i Svetog arhijerejskog sabora. Jesenje zasedanje počinje u četvrtak, 17. novembra, a prema najavama patrijarha Irineja slučaj bivšeg episkopa je tačka koja sigurno dolazi na dnevni red.
Pre dve godine, upitan da prokomentariše mišljenje jednog od arhijereja da u crkvi vlada haos i besporedak, vladika Artemije je kazao: „To što je neki pojedinac takve reči izrekao javno zapravo govori o stanju njegove duše, a ne o stanju Crkve. On je verovatno izazvan nekim nezadovoljstvom ili gnevom zbog neispunjenih želja ili očekivanja, pa je optužio svoju Majku Crkvu, čiji je i on jedan od odgovornih članova. To nije prava slika Crkve.“ Kasnije je dodao da je, pored svih sporova „Crkva ipak jedna i jedinstvena“. U tom trenutku, vladika je iza sebe imao nekoliko odluka Sabora o koje se oglušio. Danas umirovljeni episkop javno optužuje „Majku Crkvu“ čija je jedinstvenost dovedena u pitanje. Veliki deo crkvene javnosti tvrdi – baš njegovim delovanjem.
Pojedini beogradski dnevni listovi su pre nekoliko dana objavili da će vladika Artemije osnovati novu „istinsku Svetosavsku crkvu“ ukoliko mu se ne vrati Eparhija raško-prizrenska. Iako sklon medijskim ispadima, neverovatno zvuči da umirovljeni vladika najavljuje raskol preko novina i to pet dana uoči sednice Sabora gde će se odlučivati o njemu. Zatim, ako bi do raskola i došlo, malo je verovatno da bi vladika Artemije, koji smatra sebe pravim predstavnikom Crkve i pravoslavlja, odabrao potpuno nov naziv „istinska Svetosavska crkva“. Mnogi sumnjaju da, ovom prilikom, nije u pitanju njegov autogol već da nekom odgovara da se umirovljeni vladika još jednom (preko medija) optuži za raskolništvo pre nego što dođe do konačne odluke najvišeg crkvenog tela.
Međutim, s obzirom na pisma koja je prethodnih meseci slao Saboru kao i njegovo i ponašanje pojedinih vladikinih branioca, ponekad deluje da bivšem episkopu raško-prizrenskom i nisu „potrebni“ neprijatelji. U poslednjem u nizu pisama vladika Artemije obaveštava Sabor da privremenu zabranu sveštenodejstava smatra nekanonskom, da se sa njom ne slaže, ne prima je i ne može joj se povinovati. Međutim, čini se da se on toj odluci povinovao. Kao što je poštovao odluku da ne govori na konferenciji za novinare u Medija centru o stanju u SPC-u. I, kao što nije otišao u Rusiju na međunarodnu konferenciju o genocidu nad Srbima jer mu je patrijarh Irinej „uskratio blagoslov“.
Na sajtu SPC-a, kao odgovor na njegovo pismo, između ostalog, stoji: „Ukoliko bismo stvari posmatrali na način na koji Vaše Preosveštenstvo posmatra celokupan problem, onda bismo lako mogli da konstatujemo da ste Vi – dopisom koji ste napisali i potpisali – zapravo sami protiv sebe podneli optužnicu, da ste je svojim potpisom zastupali i da ste jasnim nekanonskim i necrkvenim navodima zapravo sami dokazali ono što Vam je prethodno bilo stavljeno na teret, a što ste, mimo sednica Sabora i Sinoda, samo po medijima demantovali.“ U potpisu – patrijarh SPC-a Irinej.
ISTORIJA SUKOBA: Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve (SPC) je u februaru ove godine privremeno razrešio episkopa Artemija upravljanja eparhijom. Na redovnom prolećnom zasedanju u aprilu on je razrešen i umirovljen. I dalje je zadržao vladičanski čin, ali mu je oduzeta eparhija. U septembru je doneta odluka da mu se zabrani sveštenodejstvo do jesenjeg zasedanja. Ovi potezi pratili su poteze vladike Artemije.
Članovi Sabora SPC-a tvrdili su da žele da ga podstaknu na pokajanje, a vladika Artemije je tvrdio da je čitav proces koji se vodi protiv njega montiran, kao i da su njegovi saradnici nevini. Deo crkvene i laičke javnosti smatra da je „obračun“ sa vodećim ljudima Eparhije raško-prizrenske pokušaj da se u crkvu uvede red. Što je, ponavljaju, trebalo (u)raditi znatno ranije. S druge strane, nemali broj vernika, kao i osamdeset monaha iz manastira na Kosovu i Metohiji iskreno su ubeđeni da je vladika žrtva zavere zapadnih sila, ovdašnjeg režima na čelu sa Borisom Tadićem, Katoličke crkve i dela SPC-a. Zato što je on protivnik globalizma i ekumenizma i zato što se najviše zalagao za Kosovo i Metohiju. Problematično je što se među vernicima, kao i sveštenstvom, stvorila lažna podela koja previše podseća na političke. Jer oni koji su „za“ vladiku time dokazuju da su patriote, borci za Kosovo. Tako je za deo vernika on postao simbol srpstva i istinskog pravoslavlja. Svi drugi su izdajnici. Zvuči poznato.
O kanonskoj krivici vladike Artemija verovatno je sve rečeno. Protivio se odlukama koje su se odnosile na obnovu svetinja raško-prizrenske eparhije (sporazum o obnovi potpisan je između patrijarha Pavla, predstavnika privremenih institucija na Kosovu i Metohiji i zvaničnika UNMIK-a). Više puta je umoljavan da primi renovirane objekte. Ostao je gluv na saborsku odluku da razreši dužnosti svog saradnika Dejana Vilovskog, tada oca Simeona, kao i da ugasi firmu „Rade Neimar“, koja je obavljala veći deo građevinskih poslova u eparhiji. Zamoljen je da se reši vlasništva nad kućom u Beogradu kao i da misionarski centar Atos prenese u vlasništvo crkve. Nije odgovorio na molbe.
Nakon umirovljenja tražio je da mu se vrati „oteta katedra episkopa raško-prizrenskog“, poručio je da je njegovim odlaskom bačena atomska bomba na Kosovo, što bi moglo da izazove egzodus naroda. U jednom intervjuu kazao je da ukoliko njegova duhovna deca budu s njim, ostaće lojalna i crkvi.
Od izjave vladike Artemija da ga niko ne može naterati na raskol pa do one da se neće (više) povinovati nekanonskim odlukama Sabora SPC-a prošlo je osam meseci. Za ovu promenu on krivi Sabor. Patrijarh Irinej, s druge strane, odgovara da ne može umirovljeni vladika Artemije odlučivati koje će odluke prihvatati, a koje ne, jer se na taj način postavlja iznad Sabora i to ne prvi put.
O finansijskim gresima počinjenim na tlu najosetljivije eparhije SPC-a nezahvalno je bilo šta reći. Dejan Vilovski, najbliži saradnik vladike Artemija i Predrag Subotički, direktor građevinskog preduzeća „Rade Neimar“, optuženi su za nezakonito prisvajanje 350.000 evra iz blagajne eparhije na ime fiktivnih radova na manastirima. Na suđenju Subotičkom, umirovljeni vladika se našao kao svedok. U sudu je ponovio on što govori i po medijima. Ništa se nije dogodilo bez njegovog znanja, niko nije kriv, sve je rađeno po zakonu.
Od kada je počelo da se odmotava klupko vezano za slučaj vladike Artemija, više puta se čulo da „ima i gorih“ među arhijerejima. Činjenica da u pojedinim eparhijama „vladaju“ velikodostojnici koji zaslužuju da budu raščinjeni po hitnom postupku, ne sme da služi kao opravdanje vladici Artemiju. Izvori bliski patrijarhu više puta su kazali da je počelo od ovog arhijereja zbog njegove kanonske krivice i osetljivost eparhije na čijem je čelu bio.
Drugo pitanje tiče se njegovih (ne)iskrenih namera.
ŽIVOTNI PUT: Vladika Artemije (Marko Radosavljević) rođen je 1935. godine u selu Lelić, kod Valjeva. Završio je teološke studije u Beogradu, a postdiplomske u Atini. Predavao je na Bogosloviji u manastiru Krka i u Prizrenskoj bogosloviji. Njegov duhovnik bio je Justin Popović, a zanimljivo je da je sa svim ostalim „zvučnijim“ justinovcima među vladikama, mitropolitom Amfilohijem, umirovljenim vladikom Atanasijem i vladikom Irinejom (Bulovićem) u veoma lošim odnosima. Nakon godinu dana predavanja u Prizrenu, povlači su u manastir Crna Reka gde provodi sledećih 13 godina. Oživeo je manastir koji je ubrzo postao rasadnik monaštva. Većina sada odbeglih monaha vezali su se za vladiku Artemija u tom periodu. Baš to što su oni odmetnuli iz Crkve, iz odanosti prema duhovniku, po nekima dovoljno govori o načinu na koji je „vladao“. (Nije, međutim, sa svim svojim duhovnim čedima ostao u tako čvrstoj vezi. Najočigledniji primer je vikarni episkop Teodosije, koji je takođe imao vladiku Artemija za duhovnog oca. Njihov odnos se do te mere zaoštrio da ga je vladika Artemije smenio, a Sinod tu odluku kasnije poništio.)
U maju 1991. vladika Artemije izabran je za episkopa raško-prizrenskog. Bio je oštri kritičar Slobodana Miloševića i politike koja se vodila na Kosovu. Od Amerike do Australije lobirao je protiv nezavisnosti Kosova. Mnogo puta je sudbinu Kosova vezivao sa sopstvenim delovanjem. „Da ja nisam zadržao narod, pitanje Kosova bilo bi rešeno početkom 2002. godine.“ Predlagao je: „Srbija bi trebalo da objavi da će kupiti najsavršenije borbene sisteme od Rusije i drugih zemalja. To bi jedino dalo rezultata.“ Poglavar SPC-a patrijarh Irinej jednom prilikom je izrazio svoje viđenje: „Vladika Artemije se izdvojio iz celine crkve i za nas je bilo neprihvatljivo to što je on stanje u kojem se Kosovo našlo smatrao ličnim problemom, koji on treba da rešava na, za njega, najcelishodniji način.“
I kao što je nekad vladika Artemije kritikovao Slobodana Miloševića tako je zamerao i „anemičnom“ Borisu Tadiću. Baš zbog ovoga, u trenutku kada je smenjen mnogi su uprli prstom na predsednika Srbije.
Skupa kola, ne baš skromna plata koju je sebi namenio, luksuz kojim se okružio – neke su od zamerki koje mu se stavljaju na teret. Na te kritike odgovarao je već uobičajenim argumentom, koji koriste i neke druge vladike – sve to nije njegovo lično vlasništvo, već crkveno. Izrazio je svoje negodovanje što se ministrima ne gleda u vozni park, a vladikama se sve zamera. A delu javnosti koji očekuje asketizam od monaštva, poručio je da imaju pravo da očekuju, ali ne i da mere.
Pričalo se i da vladika poseduje nekretnine po Grčkoj, ali je to nepotvrđeno. Oni koji ga poznaju, međutim, tvrde da je moguć scenarijo po kom je vladika svoj novac i koristio (ili nameravao da koristi) za odbranu Kosova, odnosno lobiranje.
Konačno, postoji struja mišljenja da nije vladika Artemije toliko kriv, koliko su krivi oni oko njega. Drugim rečima, on je samo obmanut od strane opasnih saradnika.
ČEKAJUĆI RAPSLET: Na predstojećem zasedanju Svetog arhijerejskog sinoda očekuje se neko razrešenje u vezi sa slučajem vladike Artemije. Vrlo je verovatno, međutim, da ni ovog puta neće biti konačnog odgovora.
Nedavno je i ruski ambasador u Srbiji Aleksandar Konuzin posetio manastir Šišatovac što je odmah pokrenulo priče o podršci Ruske crkve. No, ubrzo je naglašeno je da je reč o privatnoj poseti.
Njegova svetost patrijarh srpski Irinej kazao je da veruje da od raskola nema ništa i da će se umirovljeni vladika Artemije „skrasiti“.
Kako će se rasplesti sukob na relaciji Sinod – vladika Artemije i njegovo sveštenstvo niko ne može sa sigurnošću da predvidi. Svakako da će mnogo zavisiti i od odgovora vladike Artemija na pitanje da li stoji iza tvrdnje da neće priznati odluke crkvenih organa. Prostora za razgovor i mirno rešenje još ima. Samo deluje kao da se on svakim danom sve više sužava.
U januaru 2009. godine u intervjuu u „Danasu“ sa vladikom jedno od pitanja sadržavalo je i sledeću konstataciju: „Svedoci smo da i sami episkopi preko medija dovode u pitanje odluke najviših crkvenih organa.“ Odgovor tadašnjeg episkopa raško-prizrenskog bio je kratak: „To je stvar pojedinaca i lične slabosti.“ Umereni se nadaju da će svi uključeni prevazići svoje lične slabosti zarad višeg cilja – jedinstva Crkve.
Pre oko 15 godina, za vreme ratnih sukoba na tlu bivše Jugoslavije, jedan čitalac časopisa „Sveti knez Lazar“ upitao je da li je sa pravoslavne tačke gledišta ispravan stav njegove svetosti patrijarha Pavla da smo svi mi deca Božja. Vladika Artemije je tada napisao „kada god se govori o toj nemiloj i tragičnoj stvarnosti izazvanoj ratom na prostoru bivše Jugoslavije, mogu se često čuti, u ovoj ili onoj formi, slične izjave i od drugih naših arhijereja, koje teže nekoj ‘uravnilovki’, čak i pred Bogom, a očigledno sa veoma prizemnim ciljevima. Sve u nameri da ispadnemo ‘širokogrudi’, ‘demokrate’, da se nekome ne zamerimo.“ Dodao je da takve izjave umrtvljuju pravoslavno osećanje vernika. I na taj način pravoslavni Srbi su u opasnosti da izgube osećaj razlikovanja istine od laži, prave i lažne vere. Poenta je bila da razlika između hrišćana i nehrišćana poručuje da smo svi mi potencijalno, ali ne i stvarno Božja deca. Patrijarh Pavle je odgovorio na te tvrdnje, nakon navođenja biblijskih citata, „Svakako, dakle, da rob greha ne može imati istu čast sa slobodnim od greha“ i da „vaskrsli Gospod naziva svojom braćom ne samo Apostole, nego i sve paćenike i stradalnike u ovom svetu“. A zatim je poručio: „Sagledavajući stradanje naroda u građanskom ratu u Bosni i Hercegovini, sve unesrećene i ponižene i pred Bogom i pred ljudima, osobito one najnemoćnije i najnevinije, ne samo među Srbima, nego i Hrvatima i Muslimanima, i govoreći o tome sa žaljenjem, da li sam to činio iz poze i želje da sebe, srpski narod i Pravoslavnu veru prikažem pred svetom boljim nego što jesmo, kao što mi pojedini Hrvati i Muslimani pripisuju; ili to činim iz želje da ispadnem širokogrud, da se nikom ne zamerim, prepuštam suđenju svih ljudi dobre volje, a konačno sudu sveznajućeg i svevidećeg Boga.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
