Titula: Njeno visočanstvo princeza
Osnovni podaci: Rođena je 7. aprila 1936. godine u Beogradu od oca kneza Pavla i majke kneginje Olge. Knez Pavle je posle ubistva kralja Aleksandra bio kraljevski namesnik do puča (27. marta 1941) kada je poslat u emigraciju. Princeza Jelisaveta je rano detinjstvo provela u Belom dvoru, a njegove parkove je zamenila kenijskom džunglom, gde je njena porodica stigla iz Grčke. Obrazovanje je sticala u Tjudor holu i katoličkom liceju u Parizu, ali je strogi režim katoličkog internata teško podnosila pa je prešla u laičku gimnaziju. „U vreme kad sam završila srednju školu, 1955. godine, moj otac je nasledio jednu veliku vilu u Firenci od Mojine Demidov. Kuća je bila kao mali dvorac. Imala je jedanaest spavaćih soba. Život u vili Mediči je kratko trajao, otac je prodao kuću i vratili smo se u Pariz. Ja sam se zaposlila i jednoj galeriji.“
Posle Drugog svetskog rata, prvi put je došla u Jugoslaviju oktobra 1987, kao supruga Manuela Uljoa, predsednika vlade Perua. Od tada je sve češće bila gost u svojoj domovini. Osnovala je fondaciju „Princeza Jelisaveta“ maja 1991. godine i u vreme Yu-ratova i sankcija posvetila se humanitarnom radu. Ponovo je ušla u Beli dvor 2000. godine, 9. oktobra na dan kada je ubijen kralj Aleksandar. Izvod iz knjige državljanstva Jugoslavije svečano joj je uručen na rođendan 2001. godine.
Šta je rekla kada je dobila državljanstvo: „Oćem da vrištim, ali ovde ne smem, ovde je skupština.“
Prve ljubavi: „Prva moja nazovi ljubavna veza bila je tek sa dvadeset godina. Bio je to neki Italijan koga sam upoznala na skijanju i sve je trajalo svega pet-šest dana. U dvadeset prvoj godini života upoznala sam jednog Rusa i htela sam zbog njega da idem na Oksford i učim ruski, ali su roditelji smatrali da to nije dobro za jednu princezu. Sa dvadest tri godine ja ništa nisam znala o životu, niti šta da radim sa svojim životom, ni gde pripadam. Bila sam depresivna i došla sam u situaciju da ujutro nisam želela da se probudim. Jedino sam bila svesna da moram nešto da promenim u svom životu.
Tada sam upoznala Hauarda Oksenberga, koji je bio četrnaest godina stariji od mene. Pitao me da li bih želela da s njim odem u Ameriku. Pristala sam bez mnogo razmišljanja. Još dok sam bila u Africi bila sam fascinirana američkim načinom života, filmovima i muzikom, holivudskom mitologijom.
Posle kraljevske monotonije našla sam se u centru sveta. Upoznala zvezde filma, muzike, politike o kojima sam do tada samo čitala, Sinatru, Elizabet Tejlor, Ričarda Bartona, Džona Kenedija i mnoge druge.“ Posle 14 godina boravka u Njujorku dobila je američko državljanstvo.
Bračno stanje: Prvi suprug joj je bio Hauard Oksenberg (razvedeni 1966), u drugi brak ušla sa Milom Balfeurom (razvedeni 1978), treći bračni ugovor sklopila sa Manuelom Uljoa Eliasom (brak raskinut). Ima dve ćerke, Katarinu Oksenberg (rođena 1961. godine, glumica, igrala Amandu u televizijskoj seriji Dinastija) i Kristinu Oksenberg (1962), i sina Nikolu Balfur. Trenutno razvedena.
Parfem za patnju: Sredstva za rad fondacije koju je osnovala stiče i prodajom svog parfema „E“ (Elizabeta) koji se prodaje na jednom od TV kanala. Na promociji parfema u mondenskom hotelu Beverli Hils rekla je: „Želim da znate da najveći deo profita od ovog mirisa ide u moju fondaciju osnovanu za pomoć Jugoslaviji. Imam veliku potrebu da pomognem ljudima u domovini mojih predaka koji trenutno mnogo pate i plaćaju fatalne greške svojih političkih lidera. Užasno je gledati patnje svog naroda i zato mislim da je ideja o parfemu prava stvar.“
San: „Godinama sam povremeno sanjala isti san u kome su se preda mnom nizale divlje i nedokučive planine. I u snu sam bila uzbuđena šetajući se po tim vrletima, nastojeći da otkrijem suštinu koju u sebi kriju. U stvari, moja ljubav prema tom snu proizilazila je iz želje da ga doživim u stvarnom životu. Zbog toga sam u toku svojih brojnih putovanja po svetu uvek tražila te planine. Tražila sam ih u Škotskoj, na Havajima, u Peruu, Americi, Švajcarskoj i na tolikim mestima, ali nisam uspevala da ih nađem. A onda se dogodilo čudo. Planine iz mojih snova oživele su preda mnom u Crnoj Gori.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
