Poslanik Muhamed a.s.

Muhamed a.s. (alejhisselam; neka je pozdravljen) naš je savremenik u istoj meri u kojoj su to i Isus (Poslanik Issa a.s.), Mojsije (Musa a.s.) ili Buda, ako baš hoćemo. Možda i više. U ovom slučaju bolje je ne postavljati čuveno Staljinovo pitanje („Koliko rimski papa ima divizija?“), jer bi odgovor mogao biti neprijatan, kao što je bio 1989. Na planeti, dunjaluku, ima preko milijardu muslimana, od Norveške do Kine i Amerike. Islam, „predavanje“ Bogu, po prirodi stvari uzima različite pojavne oblike i prakse: od naših Bošnjaka, preko Turaka i drugih umerenih i trezvenih islamskih društava, pa do Saudijske Arabije, Irana i Avganistana. To je stvar tumačenja Kurana časnog, ali i politike, ekonomije i tradicije iz kojih tumačenja izviru. Kuran je, međutim, među muslimanima nesporan i konačan u obliku u kome je zapisan i konsenzualno prihvaćen dvadesetak godina po Muhamedovom prelasku na ahiret. Uzgred, naziv „prorok“ pogrešan je: islam ne priznaje proroke; samo poslanike (one koji su bili u dodiru sa Allahom dž.š.) – od prvog, Adema a.s. (Adam), pa do poslednjeg, Muhameda a.s. Ima ih oko 25, ali važni su Adem, Nuh (Noa), Ibrahim (Avram, Abraham; naročito), Musa (Mojsije), Davud (David), Sulejman (Solomon), Issa (Isus) i Muhamed. Dobar naziv je i „Vjerovjesnik“.

POČETAK: Tu se moramo vratiti na same početke, na predislamsku Arabiju krajem četvrtog veka nove ere (svi datumi će se tako navoditi). Taj region našao se između raznih silnica, političkih i socioloških, u vreme Muhamedovog rođenja i sazrevanja. Politički, na liniji razgraničenja dva velika carstva, persijskog i vizantijskog: ne zaboravimo da su Persijanci bili zauzeli Jerusalim i odneli iz njega Časni krst; čak su neko vreme držali i Konstantinopolis (Carigrad, Stambol). Onda ih je vizantijski car Iraklije potisnuo, povratio Jerusalim i Časni krst i stabilizovao Istočno rimsko carstvo – za neko vreme. Sociološki, Arabija za Muhamedovog vakta bila je zbirka nomadskih plemena u kojoj se tek formiraju trgovački gradovi, kao što su Meka i Medina i karavanski putevi između Jemena (dakle i Abisinije) i Sredozemlja. Dolazi, dakle, sasvim prirodno, do napetosti između nomadskih plemenskih običaja i morala s jedne strane; i novih zahteva trgovačke prirode, s druge. Porodično pravo još je matrilinearno, kao kod Jevreja, koji u ovoj priči imaju ulogu. Jedini oblik društvene organizacije je plemenski. Napadi na trgovačke karavane, zaštitni reket koji zbog toga praktikuju pustinjska nomadska plemena, opšte bezakonje, krvna osveta kao jedini oblik prava – čine svakodnevicu tog doba.

U takvom okviru rađa se u Meki budući Poslanik Muhamed a.s. 20. aprila 571. godine posle Isse a.s. Rano ostaje bez roditelja; usvajaju ga prvo deda, pa zatim, po dedinoj smrti, stric Abu Talib, koji će odigrati značajnu ulogu u njegovom životu. Legenda kaže da je jedan karavan trgovaca iz Meke putovao ka Damasku i zanoćio kod isposničke kelije hrišćanina Bahire, koji ih je pozvao na večeru. Svi su se odazvali, ali su dečaka Muhameda ostavili da čuva kamile. Mudri kaluđer tražio je da ga dovedu, jer je nešto naslutio; imao je viziju velikog čoveka. Kad su Muhameda doveli, starac ga je pogledao i rekao stricu Abu Talibu da ga čuva, jer će biti veliki čovek.

BOŽJE OBJAVE: Muhamed je mladost proveo pomažući stricu u trgovini. Meka je tada bila u usponu zbog trgovine i stari nomadski običaji, kakav je zaštita srodnika, siročadi i udovica, ustupali su pred pohlepom i individualizmom; danas bi se reklo – tranzicija. Muhamed je bio skroman, pun vrlina i samozatajan mlad čovek, sklon da se povlači u samoću i razmišlja na izvesnom brežuljku van grada. Kad je napunio 40 godina, u mesecu ramazanu, javio mu se tokom meditacije melek (anđeo) Džibril (Gavrilo, Gabrijel) sa prvom Božjom objavom koja počinje rečju „Ikre!“ (Uči!). Muhamed, nepismen kao većina savremenika, zapamtio je tu prvu objavu, da bi je kasnije – kao i sve ostale, sve do svoje smrti, dvadeset godina kasnije – diktirao svojim učenicima koji su ih zapisivali na čemu su stigli. Tri godine po prvoj objavi, Muhamed počinje da propoveda javno i da stiče pristalice po Meki.

Ono što bismo danas nazvali Muhamedovom „ideologijom“ nije baš bilo po volji mekanskoj aristokratiji (što se lepo vidi iz Kurana) i tu dolazimo na jednu od odlika koje ga čine i našim savremenikom. Celo Muhamedovo učenje insistira na milosrđu (merhamet; zekat) i solidarnosti sa siromašnima. Ono je podsećanje na zaboravljene plemenske običaje, što bogataše kako tada tako i sada ume da zaboli. Druga odlika Muhamedovog učenja je „umma“ (zajednica): svi su muslimani deo zajednice, bez obzira na pleme, rasu, boju ili bilo šta drugo; ljudi se dele na dobre, one koji ispunjavaju svoje dužnosti i vrline kao muslimana, i na loše, koji to ne čine; i ništa više. Bogati Mekanci sve su netrpeljiviji prema Muhamedu i njegovim sledbenicima; pletu se spletke, olajavanja i mržnja. Tada dolazi do veoma značajne epizode sa „satanskim stihovima“, koja seže do današnjeg dana. Naime, jedna objava Muhamedu dopušta poštovanje prema lokalnim ženskim idolima: „…To su labudovi uzvišeni; njihovo je zauzimanje poželjno; njihove dobrote nisu zaboravljene“ (prevod Kurana Besima Korkuta). Nešto kasnije on prima drugu objavu koja poništava prvu kao šejtanovu infiltraciju koju Poslanik nije primetio. Ima i uteha: „Prije tebe mi nijednog poslanika i vjerovjesnika nismo poslali, a da šejtan nije, kad bi on što kazivao, u kazivanje njegovo nešto ubacio; Allah bi ono što je šejtan ubacio uklonio, a zatim bi riječi svoje učvrstio…“. Neki tumače tu epizodu kao Muhamedov neuspeh da ustupcima paganskim običajima pridobije Mekance za sebe.

ODLAZAK U MEDINU: Tu dolazimo do hidžre (preselenja Vjerovjesnikovog i njegove najuže okoline u Medinu). Medina je bila plodna oaza (preko 300 km od Meke), ali je bila razdirana unutrašnjim sukobima i bezakonjem. Trebalo je, dakle, pronaći nekoga da uvede poverenje i red, nepristrasnog i uglednog arbitra kakvog između sebe nikako nisu mogli da izaberu. Pritom je u Medini već bilo muslimana i ljudi naklonjenih islamu. Uz razložne mere bezbednosti i u tajnosti, Muhamed se preseljava u Medinu 16. jula godine 622, a tamo ga dobro dočekuju. On se ponaša razborito i pravedno. Međutim, on i njegove pristalice treba od nečega da žive, pa počinju sa prepadima na mekanske trgovačke karavane, što je tada bila stvar uobičajena i normalna. Osim toga, Muhamedova je ideja bila da moć Meke podrije, što mu je na kraju i uspelo. Bilo je tu raznih čarki, okršaja, neuspeha, bitaka i natezanja, ali je na kraju Muhamed pobedio i vratio se pobedonosno u Meku. U međuvremenu je Ka’aba (Ćaba) proglašena za islamsku svetinju koju je postavio još Ibrahim a.s.; u početku su se muslimani klanjali ka Jerusalimu, ali se posle teoloških sukoba sa Jevrejima Muhamed okrenuo Ka’abi, tj. Meki.

Ima tu sad jedna teološka rasprava koja je od značaja. Muhamed se oslanjao na tradiciju monoteizma Mojsijevog i Isusovog, veoma prisutnu po celom Levantu. Mudro je proglasio Ibrahima (Avrama; Abrahama) a.s. za prvog muslimana; tada judaizam i nije postojao, uostalom. Bog Adamov, Avramov, Mojsijev, Davidov, Isusov – jedan je. Pitanje je samo bilo ko ga tačnije tumači, što je dovelo do teoloških cepidlačenja, sa Jevrejima pre svega i do potpunog raskida: Jevreji nisu pristali na Muhamedovo tumačenje, a hrišćane to tada još nije zanimalo. Uskoro će ih jako zanimati.

DRŽAVNIK: Tu sad dolazimo na ključni segment Muhamedovog učenja i – još više – državničke veštine; još jednu crtu koja ga čini našim savremenikom. Naime, pojam umma (zajednica) bio je i ostao ključni politički stub islama. Kako? Tu se treba vratiti na početke Muhamedovih državničkih poteza. Što god mi danas mislili, u Poslanikovo vreme pljačkanje suseda, presretanje karavana i zaštitni reket bili su ponašanje normalno, štaviše pohvalno, u nomadskoj i plemenskoj Arabiji. Muhamed je tu napravio ključnu promenu: ko god je uzeo islam, postao je deo umme; onoga trenutka kada pređe u islam, svako susedno pleme bilo je primljeno kao ravnopravno i pošteđeno bilo kakvih represalija, danka itd. Tako se islam neverovatnom brzinom širio prvo po Arabiji, pa današnjem Bliskom istoku, pa celom Levantu, gonjen ekonomskom nuždom ekspanzije. Dok dlanom o dlan, muslimani su držali dobar deo Male Azije i Srednjeg istoka; od 711. do 1492. držali su i Iberijsko poluostrvo. U tom smislu pojam džihada postaje jasniji: „To je čin jedne religiozne zajednice protiv nepripadnika toj zajednici, a zajednica je bivala sve veća“, kaže Viljem Montgomeri Vot u svojoj sjajnoj biografiji Muhameda. „Upravo je ova ‘religiozna’ značajka džihada tako kanalisala energiju Arapa da su za manje od jednog vijeka stvorili carstvo koje se protezalo od Atlantika i Pirineja na zapadu do rijeke Oksus i Pendžaba na istoku…“

NAUKA I PODSMEH: O marljivosti muslimanskih naučnika na vrhuncu halifata ne treba trošiti reči: da nije bilo njih, teško da bismo znali za Aristotela; astronomija, hemija, medicina, matematika kasnile bi jako. Njihove su biblioteke bile temelj današnje obrazovanosti i kulture. Sumrak i povlačenje islama iz Evrope, zanimljivo, podudara se sa renesansom i oživljavanjem nauke u Evropi, pa vi izvodite zaključke… Uzgred: islam se nikada nije mešao u egzaktne nauke; naprotiv, ohrabrivao ih je po Vjerovjesnikovom savetu „Ikre!“ (Čitaj, uči!). Islam nije imao ni Đordana Bruna, ni Galileja.

Imao je i ima, međutim, posebnu osetljivost na kritike i podsmeh. Sam Poslanik nije trpeo sprdnje na svoj račun: ima podataka da je još iz Medine naručio bar jedno ubistvo pesnika koji su ga vređali. U to vreme pesnici su bili nešto kao štampa danas – glas javnog mnjenja. Tradicija se očuvala: do Salmana Ruždija, pa preko još nekih slučajeva, sve do efendije Zukorlića koji do sebe očigledno mnogo drži.

ČOVEK BLAG: Poslanik Muhamed a.s. bio je – osim toga – čovek blag, promišljen i ćutljiv, vazda zabavljen nekim poslom i nikad dokon. Mada nepismen, upozoravao je da je „siromaštvo blisko nevjerovanju“; da komšije treba čuvati jer „Džibril (arhanđeo Gavrilo; Gabrijel) mi je toliko insistirao na pravima komšije, tako da sam pomislio da će komšija nasleđivati komšiju“. Voleo je decu, kojoj je bio zabava do smrti. Voleo je i životinje: jedna legenda kaže da je toliko voleo svoju mačku Muezu da je, kad mu je zaspala na rukavu, molio hazreti Ajšu (svoju poslednju ženu) da rukav odseče makazama. Druga legenda kaže da je na jednom ratnom pohodu video kuju koja se upravo oštenila pored puta i da je ostavio vojnika da je čuva. Optuživan je da je bio razvratnik, čemu su doprinele i udvorice koje su ga hvalile da za jednu noć može da zadovolji svih pet tadašnjih žena. Po svemu sudeći, voleo je samo tri žene u dugom životu: prvu, Hatidžu, mudru ženu, stariju od njega, koja ga je podržala u početku; Zejnebu, ženu svog rođaka u koju se zaljubio zbog njene lepote, što je izazvalo skandal; i Ajšu, kojom se oženio dok je bila dete, ali je kasnije tu nastala velika ljubav i umro je s glavom u njenom krilu. Sve ostale žene bile su politička venčanja.

Danas je taj isti Poslanik, Vjerovjesnik, i te kako živ i među nama kroz svoje fascinantno delo. Sudbina današnjih muslimana – svih koliko ih ima – posledica je mnogih istorijskih okolnosti: sumraka islama posle sloma Otomanskog carstva; dekolonizacije koja je muslimane ostavila pred još težim izborima nego pre; osiromašenja zbog kolonijalizacije; siromaštva koje (osim u nešto malo srećnih zemalja) muslimane tišti do očajanja; iznenađujuće vitalnosti islama koji ne pristaje na poraz, svestan nekadašnje moći i slave; nemoći vladajućeg Zapada da svoj odnos prema islamu formuliše na obostranu korist, od čega je nastala velika šteta, a biće još veća. Islam je, naime, veoma živa religija i ovoga trenutka je na sudbonosnoj raskrsnici između očajničkog pogrešno shvaćenog džihada i uzaludnog samožrtvovanja bez svrhe, kojem svedočimo – i razumnog razgovora sa ostatkom sveta i nalaženja svog mesta u dunjaluku. Manijaci koji bi spaljivali Kuran i drugi manijaci koji bi da ceo svet primi islam, pa makar izginuli svi zajedno, nisu tu od pomoći. Poslanik Muhamed a.s. naš je savremenik pre i iznad svega sa svoje razboritosti, odmerenosti i blagosti.