Svrati, bato

Lepo zvuči kada Radisav Raja Rodić, medijski magnat, svojim zaposlenima kaže: „Novinari, ja plaćam vašu slobodoumnost!“ Ne mora u startu da zvuči loše čak ni kad, nezadovoljan nečim, progunđa: „Ja sam od vas očekivao da mi svirate ‘Svilen konac’, a vi mi svirate ‘Duni vetre, malo sa Neretve’.“ Šta god to tačno značilo.

S obzirom, međutim, na Rodićev poznati manir da zaposlenima duguje bar polovinu obećanog novca (godišnje) i naročito s obzirom na sumnjivu pouzdanost tvrdnji objavljenih u njegovom najpoznatijem čedu – tabloidu „Kurir“, mnogo je lakše dovesti u kakvu-takvu vezu sa realnošću jednu drugu njegovu omiljenu rečenicu. Onu koju s guštom izgovara kad napusti radno-redakcijsku i prepusti se opuštenoj, kafanskoj atmosferi: „Ja sam najveći medijski manipulator u Srbiji!“

U jakoj konkurenciji medijskih manipulatora u Srbiji, Raja Rodić možda baš i nije apsolutni šampion, kako mu se čini, ali gromada, svakako, jeste: nesumnjiv je bio njegov uticaj (preko „Kurira“) u rušenju bar jedne vlade (Zorana Živkovića) i lansiranju brojnih afera kojima je uticano na stav javnosti o njihovim žrtvama (uz odgovarajuće ugrožavanje elementarnih ljudskih prava „junaka“ dotičnih tekstova – kao u najnovijem slučaju pisanja o sinu novinarke Olje Bećković, zbog čega se, sasvim neuobičajeno, podnošenjem krivičnih prijava, oglasilo i Ministarstvo kulture).

TEROR, STRAH I NADA: Kako je sve to uspeo da postigne čovek koji je, prema (nepotvrđenoj) legendi koja kruži zgradom u Vlajkovićevoj 8 u Beogradu, gde se nalaze redakcije „Glasa javnosti“ i „Kurira“, poslovnu karijeru počeo kao komercijalista kod oštrača noževa, zadužen da obilazi mesare i nudi im usluge unapređivanja neophodnog alata?

Da li je poenta u rečenici koju je zalepio na ulaz u kancelariju glavnog urednika „Kurira“ i koja slovi kao njegov životni moto: „Ko nije deo rešenja, taj je deo problema“?!

I da li bi se, u nekom vremenu koje se ne opisuje kao „tranziciono“, moglo desiti da čovek Rodićevih performansi danas bude vlasnik dva dnevna lista („Glas javnosti“, „Kurir“), dva nedeljnika („Grom“, „Stil“), štamparije, kafane („Svrati, bato“) i bar desetak firmi različitih profila?!

Da priča o usponu medijskog magnata iz Vlajkovićeve ulice bude neverovatnija, sam Rodić tvrdi da je u posao sa izdavaštvom ušao – nevoljno i neplanirano?! „Postao sam novinski izdavač, moglo bi se reći, protiv svoje želje. Ali, to sam shvatio kao biznis, a ne kao politiku i tako mislim i danas“, tvrdio je u feljtonu „700 dana terora, straha i nade“, objavljenom u proleće 2001. godine. „Teror, strah i nada“, prema tom svedočenju, pratili su rad štamparije ABC grafika, jedine privatne štamparije koja je, krajem devedesetih, po kapacitetima mogla da konkuriše državnim štamparijama „Borbe“ i „Politike“ i u kojoj se štampalo nekoliko listova koji nisu bili pod kontrolom režima.

„Teror“ i „strah“ koji je Rodić tada osećao poticali su od režima Slobodana Miloševića i njegove udarne pesnice – JUL-a. Istim terminima, Rodić je, prošle godine, obeležio petu godišnjicu postojanja „Kurira“ – u tekstu u kome je, govoreći o radu u postpetooktobarskoj Srbiji, tvrdio da je „u tamnom vilajetu političko-mafijaške svakodnevice Srbije „Kurir“ napadan svim sredstvima, od političkih pritisaka preko organizovanog državnog terora poreske uprave, pa do podmetanja bombe pod auto pokretača lista“. Ovih dana se, povodom ulaska poreske policije u njegovu kompaniju, žali da „ovakva represija i pokušaj linča novinara i celokupne redakcije nije viđen ni u godinama najstrašnijeg jednoumlja režima“.

CENTAR ISTINITOSTI: Proganjalo ga je, tvrdi, i dok se bavio nekim drugim poslovima. Samo što nije baš sasvim jasno zašto – osim što se iz dostupnih podataka može razaznati da cela priča ima veze s nekim novcem. I da je Rodić vrlo srećan što se ona po njega ipak pozitivno završila. U to ime, svake godine, za Svetog Savu, u kafani „Svrati, bato“, pravi terevenke za novinare raznih redakcija, u znak zahvalnosti za njihovo pisanje o problemima koje je imao osamdesetih, kad je, kako se tvrdi, imao priliku i da vidi kako izgleda zatvorska ćelija sa unutrašnje strane. Kao čovek odan tradiciji, od tih druženja ne odustaje ni danas, uprkos činjenici da je, u međuvremenu, novinarsku „felu“ upoznao i pod drugačijim okolnostima, kao vlasnik nekoliko redakcija. Jedino se lokacija promenila: kafana „Svrati, bato“ godinama je bila stacionirana iza SUP-a Beograd, u Porečkoj ulici, a danas se nalazi na kraju Bulevara kralja Aleksandra, u prostorijama jedne od ćerki firme „Zastave“, koju je u međuvremenu kupio. Objekat „Svrati, bato“ deo je poslovnog kompleksa u kome je i štamparija, od pre dve godine obeležena tablom „Štamparija Kurir Glas – Poslovni centar istinitosti“! Rodićeva kreativna ideja, naravno. Šta o pompeznom napisu iskreno misle Rodićevi poslovni partneri i čuveni „anonimni izvori“ koji se u tom lokalu u veselom raspoloženju okupljaju svakog petka, nije poznato.

Kao što ne zaboravlja koliko mu je značilo pisanje medija osamdesetih, Rodić ne zaboravlja ni svoje poreklo. Govore redakciji obično počinje rečima: „Ja, kao seljače iz Male Ivanče, želim da vam kažem da bi vi novinari trebalo da budete avangarda ovog društva. Ali vi to niste…“ Pored činjenice da je rođen u malom mestu kod Ripnja, poznato je još i da mu je otac bio policajac.

Šta je sve na putu od Male Ivanče do Vlajkovićeve 8 u Beogradu radio, ne zna se pouzdano. Osim što stalno ponavlja da je tajna njegovog uspeha u činjenici da ustaje u šest od kad zna za sebe, Rodić je u već pomenutom feljtonu ovako opisao svoj razvojni put: „Daleke 1968. godine, marta meseca, postao sam registrovani privatnik. Mučio sam se i borio, ne samo ja već i cela moja porodica, više od trideset i tri godine u Srbiji. Stigao sam preko Italije i Nemačke do Amerike. Prošao sam mukotrpni američki put do uspeha kao u njihovim romanima.“ Opise američkog puta u američkim romanima, doduše, mogao je da čita samo u srpskom prevodu, jer je, prema rečima saradnika, uspeo da se vrati iz Amerike a da ne nauči nijednu reč engleskog jezika.

SVILEN KONAC: Kao što se ne zna šta je sve u Americi radio (osim činjenice da je sa izvesnim Brusom Ralstonom u čuvenom poreskom raju Delaver osnovao kompaniju Ronako), nije sasvim jasno ni zašto se vratio. Zvanično objašnjenje glasi: „Volim svoju zemlju. Kao istinski patriota, vratio sam se u Srbiju 1988. godine da u njen razvoj uložim ono što sam daleko od nje zaradio. Vratio sam se s velikim nadama.“

Pored velikih nada, jedno vreme osećao je i veliku zahvalnost prema zemlji u kojoj je stekao početni kapital za današnju imperiju, pa je u kancelariji držao i srpsku i američku zastavu. Onda je američka negde nestala. Danas je veliki Srbin i veliki pravoslavac. I to uglavnom na način na koji se te karakteristike danas shvataju: tako je, recimo, haškom osuđeniku Veselinu Šljivančaninu, kome je plaćao advokate i pomagao porodicu, napravio nezaboravan doček (naravno, u kafani „Svrati, bato“). Jedan od glavnih savetnika u poslednjih pet godina mu je Brana Crnčević – kolumnista i predsednik nekakvog Izdavačkog saveta koji nikada ne zaseda. Osim u kafani.

Odanost poreklu i tradiciji ume da izrazi i na inspirativniji način: muzika na telefonskoj centrali „Glasa javnosti“ i „Kurira“ je – „Svilen konac“. Nije, međutim, otporan ni prema modnim trendovima, što je najbolje pokazao kamerman tokom njegovog gostovanja u TV emisiji Isidore Bjelice, zumirajući negovani dugački nokat na malom prstu Rodićeve ruke.

Tog živopisnog TV gostovanja, kao ni cele javnosti poznate priče o Raji Rodiću, ne bi bilo da u decembru 1990. godine njegova privatna firma ABC produkt, nije kupila bankrotiranu štampariju „Glas“, stvorivši mešovito preduzeće ABC Glas. Finansijskim injekcijama propala firma vraćena je u život, zahvaljujući čemu su u Vlajkovićevoj 8 devedesetih štampani nevladini listovi „Demokratija“, „Naša borba“, „Vreme“, „24 časa“, bilten „Promene“ tadašnjeg Saveza za promene (što, tvrdi Rodić, ni danas nije plaćeno), ali i radikalska „Velika Srbija“ i glasilo kragujevačkih socijalista „LID“.

ŽIVOT PASA: Rodić u svojoj ispovesti tvrdi da, uprkos činjenici da od početka devedesetih poseduje štampariju sa rotacijom za štampu ozbiljnih mogućnosti, nikada nije želeo da ima dnevne novine. Bilo mu je dovoljno da u okviru izdavačke kuće „Glas“ štampa istorijske sveske „Srpsko nasleđe“, mesečnik „Život pasa“, časopis za oglase automobilske industrije „Auto-moto market“, i slično. A onda ga je, prema svedočenju iz feljtona „700 dana terora, straha i nade“, 11. aprila 1998. uveče pozvao Ljuba Mihajlović, direktor Komercijalne banke. Ceo događaj Rodić opisuje ovako: „Obavestio me je ukratko da će me potražiti Manojlo Vukotić, tada glavni i odgovorni urednik dnevnih novina ‘Blic’. Mihajlović mi je poručio: ‘Podrži sve što gospodin Vukotić bude tražio od tebe. Nemoj ništa da pitaš. Ja finansijski stojim iza svega. Sve ću ti potanko objasniti kada se budemo videli. Dođi sutra uveče u 20 časova u restoran Rubin u Košutnjaku.’ Nisam imao izbora. Dugo poznajem Ljubu Mihajlovića. Veoma dobro sam znao njegove pozicije, i uticaj, kao prvog čoveka poslovne banke sa kojom sam sarađivao od prvog dana. Zaista sam imao veliko poverenje u njega. To je bio razlog što sam svesno prihvatio da štampam i taj novi list, ‘Novi blic’, imajući u vidu da time potpuno zapošljavam instalirane kapacitete štamparije ABC grafika.“

Sledi, potom, mnoštvo detalja o tome ko je kome šta obećao, ko je šta uradio a šta nije i kako i zašto se saradnja sa Vukotićem, koji je u Vlajkovićevu 8 preveo dobar deo redakcije „Blica“, završila posle samo osam meseci – o čemu, naravno, Vukotić ima dosta drugačiju verziju. Ključne, ipak, ostaju činjenice – da list izlazi od Uskrsa, 20. aprila 1998. godine (najpre pod imenom „Novi blic“, koje je ubrzo promenjeno u današnji „Glas javnosti“) da je, nakon usvajanja drakonskog Zakona o informisanju iz 1998. godine, do 5. oktobra 2000, firma platila više od 50 kazni, da je plenjena imovina i prećeno iseljavanjem iz zgrade, kao i da se 19. januara 1999. u redakciji obreo naoružani Marko Milošević sa telohraniteljima, besan zbog pisanja lista o proširenju njegove porodice… Činjenica je i da je na Đurđevdan 2003. godine, posle gašenja tabloida „Nacional“, optuženog u policijskoj akciji Sablja za saradnju sa zločinačkim udruženjem odgovornim za ubistvo premijera Zorana Đinđića, pokrenut tabloid „Kurir“. Rodićev tabloid se proslavio lansiranjem afera protiv saradnika pokojnog premijera, koji su poslužili u rušenju vlade Zorana Živkovića, a prema tvrdnjama uredništva lista, najveći deo materijala stizao je od – Mlađana Dinkića. Ta „ljubav“ se, međutim, završila nakon što je „Glas javnosti“ 2005. počeo da objavljuje feljton „Demokratska pljačka Srbije“ o sudbini državnih para iznetih na Kipar, koje je, navodno, Dinkić pronašao, ali koje nikada nisu vraćene u Srbiju. Rodić je tada tvrdio da je posle početka objavljivanja tog feljtona pao u vodu dogovor sa Dinkićem (napravljen, navodno, godinu dana ranije) o neplaćanju poreza dok njegova firma od države ne dobije kompenzaciju štete nastale zaplenom imovine po Šešeljevom zakonu o informisanju. U G17 su, naravno, demantovali da je ikakvog dogovora bilo.

MOĆNICI: Rat sa Dinkićem i G17 traje i danas, Rodić i dalje tvrdi da mu država, kao i maltene svi ostali sa kojima je ikada imao posla, duguje pare, inspekcije i dalje pretresaju papire, a novinari „Glasa“ i „Kurira“ i dalje traže bolje i sigurnije uhlebljenje (otcepljenjem najvećeg dela redakcije, krajem 2005. formiran je tabloid „Press“, što ipak nije uspelo da ugrozi opstanak „Kurira“)…

Činjenica je i da je „Glas javnosti“ za 11 godina postojanja promenio 13 glavnih i odgovornih, ili samo odgovornih urednika, u zavisnosti od toga kako su bili upisani u impresum. „Kurir“ posluje po istom sistemu – pet urednika za šest godina (i sve to uz neviđenu inovaciju – u jednom periodu i „Glas javnosti“ i „Kurir“ imali su istog glavnog urednika, Đuru Bilbiju).

Činjenica je i da zaposlenima u „Glasu javnosti“ Rodić duguje sedam plata iz prošle i četiri iz ove godine (o čemu postoji i rešenje Inspekcije rada, koja mu je 23. marta ove godine naložila isplatu minimalaca u roku od 30 dana – uzalud).

Valjda u skladu sa svojom rečenicom-vodiljom („Ko nije deo rešenja, taj je deo problema“) Rodić ima rešenje za sve svoje finansijske nevolje: firme stalno tera u stečaj i otvara nove, tako da zaposleni u radnim knjižicama uglavnom imaju više pečata njegovih kompanija nego godina staža u Rodićevoj imperiji. Kad, međutim, počnu da štrajkuju zbog neisplaćenih plata (a deo zaposlenih u ugašenom „Kurir sportu“ prošle godine čak je štrajkovao glađu), Rodić tvrdi da je reč o sabotaži ubačenih elemenata. Kad ga neko kritikuje, kuka do neba zbog ugrožavanja slobode štampe (tako je okarakterisao i šamare koje je dobio od „kontroverznog biznismena“ Srđana Adžemovića prilikom sukoba zbog parkiranja). Razlozi lansiranja u vazduh njegovog mercedesa ispred Marakane posle Sablje, nikad nisu rasvetljeni.

Zaposleni u Rodićevoj imperiji tvrde da sve „ekskluzivne informacije“ i pamfleti koji se objavljuju u „Kuriru“ stižu iz njegovog kabineta. Sam Raja ima mnogo „patriotskije“ tumačenje poslovanja svoje ključne uzdanice: „Na Đurđevdan 2003. godine nastao je dosad najveći fenomen srpskog izdavaštva. Tad nismo znali ni kako da ga krstimo niti kako će izgledati. U stvari, nismo znali šta hoćemo, znali smo samo šta nećemo! Nećemo da dozvolimo Srbima da nemaju čime da se bore protiv moćnika. Oni to tada nisu znali, a kad su saznali, bilo je kasno. Rodio se ‘Kurir’. I sada svaki Srbin može da se bori rečima ‘staviću te u Kurir’.“

Jedan od poslednjih „moćnika“ koje je neki „Srbin“ odlučio da „stavi u ‘Kurir’“ je dečak od 15 godina, uhvaćen u školskom dvorištu kako degustira marihuanu. Posle pisanja „najvećeg fenomena srpskog izdavaštva“, dečak je – izbačen iz škole.