Kolova devojčica

Već skoro četiri godine Angela Merkel (55) je šefica nemačke vlade. A mnogi se i dalje pitaju: ko je zapravo ova žena? Kako li je samo uspela da se popne na sam vrh? Kako joj je kao potpunoj autsajderki pošlo za rukom prvo da istisne konkurenciju i dođe na čelo Hrišćansko-demokratske Partije (CDU), a potom da ubedi većinu Nemaca da baš ona treba da bude prva kancelarka Nemačke i samim tim najmoćnija žena na svetu?

Odgovor je: Njena snaga krije se upravo u njenim slabostima. Sve zbog čega je nisu shvatali ozbiljno, zbog čega su je potcenjivali i ismevali, ona je uspela da preokrene u svoju korist.

JEZIK ZA ZUBIMA: Odrasla je u gradu Templin, studirala i doktorirala fiziku na Univerzitetu „Karl Marks“ u Lajpcigu, radila u Centralnom institutu za fizičku hemiju Akademije nauka Nemačke Demokratske Republike (NDR), iza gvozdene zavese, u političkom sistemu, od koga je tvrđi u istočnom bloku bio samo onaj u Rumuniji. U zemlji svemoćne obaveštajne službe Štazi, tajnih kamera i mikrofona, ona je naučila kako da se probija kroz državnu i partijsku hijerarhiju, a da se ni za koga previše ne vezuje, da sluša, posmatra i drži jezik za zubima. Navika zlata vredna, koja joj je išla u korist kada je posle pada Berlinskog zida upala u CDU, partijske igre, raznorazne sukobe interesa i frakcionaške borbe, mnogo otvorenije, ali potpuno bezopasne, u poređenju sa istočnom Nemačkom, gde je neka greška u koracima mogla da se plati glavom.

Angela je bila dobra i vredna pionirka, članica Slobodne nemačke omladine (FDJ, Freie Detsche Jugend), , neke vrste istočnonemačkog SKOJ-a, a kasnije članica okružnog rukovodstva i sekretarka za agitaciju i propagandu. To je nekako išlo u rok službe dobrih istočnonemačkih omladinaca. Dok je propagirala komunizam istočnonemačkog tipa, u kome se smatralo da je Vartburg zapravo bolji automobil od Mercedesa zato što se pri njegovoj proizvodnji ne eksploatiše radnička klasa, nije ni sanjala da će joj to iskustvo koristiti za agitaciju socijalne tržišne privrede demohrišćanskog tipa u ujedinjenoj Nemačkoj. Ipak, ništa negativno njeni protivnici o njoj nisu mogli da iskopaju iz tog doba.

PROTINA KĆI: Možda i zato što je kao protina kći, to jest paroha luteranske crkve, od oca naučila kako protestantska zajednica može da kritikuje komunistički režim NDR-a, a da njenog sveštenika, gospodina Korsta Kasnera, tajne službe ipak smatraju „progresivnim elementom“. Njegova porodica mogla je da putuje na Zapad, što je u NDR bila vrhunska privilegija.

Ćerka paroha, a fizičarka, funkcionerka komunističke omladine, a potom ministarka iz redova demohrišćana, Merkelova nikada nije otkrivala karte. U CDU-u ju je protežirao lično „kancelar ujedinitelj“ Helmut Kol, pa su je čak zvali „Kolova devojčica“. Došla je direktno na partijski vrh preskačući hijerarhiju, da bi potom praktično izmislila skupove partijske baze koji su joj bezdušno davali podršku.

POHOD NA VLAST: Kolova devojčica je kao pametna Nemica sa Istoka držala jezik za zubima, ćutala, učila i čekala. Maksimalno je iskoristila što je Kolu bio potreban neko iz Istočne Nemačke, kako bi posle ujedinjenja pokazao da su svi sjedinjeni Nemci ravnopravni, pa ako je još pride i mlada žena, utoliko bolje. Nemački mediji pišu, da nije Kol primetio Merkelovu, već da ju je na njenu inicijativu neko upoznao sa njim, a ona svoju šansu iskoristila šarmirajući kancelara. Kao što je iskoristila i šansu kada su se u jednom trenutku sve kockice složile da iz prikrajka krene u pohod na vlast.

Danas kažu da Merkelova ima izražen instinkt za moć i vlast. To se nije naslućivalo kada ju je Kol postavio za ministarku za žene i omladinu. Radila je vredno i nije pravila nikakve greške. Nakon izbora 1994. Kol je Merkelovu, koja se osim privrženosti svom šefu nije isticala ničim drugim, ovoga puta postavio za ministarku za zaštitu prirode i bezbednost nuklearnih reaktora. Nije bio važan resor, važno je bilo da je Merkelova bila već u drugoj vladi. I da se znalo da iza nje stoji Helmut Kol. Ali svemoćni kancelar ujedinitelj, jedan od legendarnih političara Nemačke, počeo je da pravi grešku za greškom.

Na kraju se spotakao o aferu sa novčanim prilozima za partiju. Primao je milionske sume, tajno, keš u ruke, delio ih po sopstvenom nahođenju, što nije bilo samo protivzakonito, već i mimo partijskih pravila. Kol je završio na sudu, odbijao da oda ko mu je dao novac, jer je dao „časnu reč“. Da bi platio milionsku novčanu kaznu morao je da zatraži akontaciju za autobiografiju, koju je tek trebalo da napiše.

Posle Kolovog povlačenja njegov kratkoročni naslednik na čelu CDU-a Volfgang Šojble postavio je Merkelovu za generalnu sekretarku partije. To je trebalo da simboliše novi početak za CDU. Smatralo se da je to bila Kolova želja. Hteo je da njegov čovek, to jest žena, bude u samom vrhu partijskih struktura, neko koga je on izmislio, protežirao, ko je dužan samo njemu, ko nije bio opterećen partijskim mahinacijama i vezama iz prošlosti i preko koga će iz senke moći da vodi partiju. Merkelova je bila idealan kandidat.

Zbog bruke oko priloga za partiju Kol je morao da se odrekne doživotnog počasnog predsedavanja partijom. U to vreme i predsedavajući CDU-a Šojble upleo se u aferu oko donacije od 100.000 maraka jednog lobiste proizvođača oružja. Dao je ostavku na mesto šefa frakcije, a bilo je jasno da će morati da se odrekne i funkcije predsedavajućeg. Najednom, Merkelova je ugledala svoju istorijsku šansu.

Merkelova je jednog dana sedala za stolom sa svojom šeficom kabineta i predstavnicom za medije, piše nemački nedeljnik „Špigl“. Situacija u CDU-u je ozbiljna, zbog afera oko sumnjivih donacija partija se nalazi u najvećoj krizi od osnivanja. Tri žene dugo pričaju i kroje plan od koga se i same plaše. Osećaju se pomalo kao gangsteri koji će opljačkati trezor Engleske banke: to je ludilo, ali ipak će pokušati. Put do predsedavanja CDU-u je otvoren. Ali zašto se tu zaustaviti. Prvi put se izgovara reč: kancelarka. Prva žena na čelu nemačke vlade.

„Partija sada mora da nauči samostalno da hoda, mora da ima u sebe toliko poverenja da se i bez starog vojničkog konja (kako je Kol sebe nazivao) uhvati u koštac sa političkim protivnikom, mora kao neko u pubertetu da se odvoji od stare kuće i da krene sopstvenim putem“, napisala je Merkelova tada u dnevnim novinama „Frankfurter algemajne cajtung“. Kolova devojčica se hladnokrvno, bez ikakvih emocija distancirala od svog mentora. 2000. godine postaje predsedavajuća CDU-a, a 2005. prva kancelarka Nemačke.

U međuvremenu, pomrsila je konce mnogim demohrišćanima koji su mislili da će lako odstraniti politički neiskusnu ženu sa istoka Nemačke kada jednom završi rekonstrukciju i čišćenje partije. Potcenili su je. I ne bez razloga. Jer mlada žena nije se kalila u omladinskim strukturama CDU-a, nije uspela da izgradi sistem veza, tako potreban za napredovanje u partijskim strukturama i održavanje na vlasti i nije ni izdaleka imala ležeran i elegantan nastup pred medijima, svojstven uspešnim zapadnim političarima. Ali je imala izraziti politički instinkt i taktičke sposobnosti. Kako je sama rekla: „Mi iz istočne Nemačke umeli smo da se aranžiramo sa vlastima, a da im se nismo totalno prepuštali.“

PRVI KORACI: Otkad je batalila akademsku karijeru i počela da se bavi politikom, Merkelova je striktno vodila računa da svoj privatni život drži po strani. Za vreme studija zaljubila se u kolegu Ulriha Merkela, čije je prezime zadržala i kada se po drugi put udala, ovoga puta za hemičara Joahima Zauera, koji se retko pojavljuje u javnosti. Tek posle pada Berlinskog zida, što je bio uvod u ujedinjenje Nemačke, prvi put se zainteresovala za politiku. Priključila se građanskom Demokratskom pokretu (DA), koji je na prvim slobodnim izborima doživeo katastrofu. Politički talenat pokazala je, kada je učestvovala u integraciji DA u CDU Helmuta Kola. Na osnovu svog iskustva sa propagandom komunističke omladine postaje portparolka poslednje vlade NDR-a koja je završila ujedinjenje Nemačke. Na prvim izborima ujedinjene Nemačke u svom izbornom okrugu na listi CDU-a osvaja 48,5 odsto glasova i ulazi u parlament. Sa te pozicije počinje njen vrtoglavi uspon.

I posle svega, kada se Nemačka ponovo nalazi u izbornoj godini, i dalje nekako nije sasvim jasno otkud Merkelova na čelu vlade. Njen politički lajtmotiv glasi: „Ne radi se ni manje, ni više, nego da u potpuno drugačijim uslovima, u vremenima novih izazova, potvrdimo naše vrednosti, a to su nova socijalna tržišna privreda i demokratija.“ Lepo. Ali ne baš ni naročito originalno. Pojam socijalne tržišne privrede koristio je još Ludvig Erhard, kancelar Nemačke šezdesetih godina iz redova CDU-a. Ni njen govor u Bundestagu, parlamentu, pred izbore 1995. nije bio nešto što se već nije čulo: „Moramo da se odbranimo od populističkih argumenata svake vrste. Mogu samo da kažem, da morate da shvatite, da je naš zajednički zadatak da građani ponovo steknu poverenje u politiku. To ne može samo jedna partija, to možemo da ostvarimo samo svi zajedno.“

ŠEFICA: Merkelova je na čelu vlade velike koalicije CDU-a i Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD). I kritike na njen račun postaju sve glasnije. U njenoj sopstvenoj partiji govore o hladnoj oportunistici koja se beskrupulozno probila do vrha, koja gazi preko mrtvih, pridošlici sa strane, koja nema nikakvih emocionalnih veza sa partijom. Kao neko, ko je iskustva sticao u komunističkoj diktaturi i nije imao veze sa nemačkim privrednim čudom, njeni pogledi na Nemačku se razlikuju od mnogih sugrađana. Na zapadu zemlje i dalje je mnogi posmatraju kao strankinju.

U jeku ekonomske krize popularnost joj drastično opada. Ni njeno iznenađujuće prozivanje pape, pošto je ovaj u okrilje crkve ponovo primio sveštenike ekskomunicirane zbog negiranja holokausta, ni njeni dobri nastupi na raznoraznim privrednim sastancima na vrhu, nisu joj popravili rejting. Kritičari kažu da su njeni nastupi i suviše hladni, proračunati, da politika nije fizika, da je ljudima u teškim vremenima potrebno da prepoznaju saosećajnost političara.

Nemačke novine „Velt“ zameraju Merkelovoj da od obećanih reformi nije sprovela ništa u delo. A pisac Robert Menase u „Cajtu“ piše povodom prvih stotinu dana vlade: Merkelova je ispunila unutrašnja politička očekivanja, tako što ih sistematski nije ispunjavala. Veoma brzo bilo je jasno, da sve neće biti tako crno, kao što su se mnogi pribojavali, ali da neće biti ni kako su se neki nadali da će da bude. Pošto je to, čemu se neki nadaju, identično sa onim, čega se mnogi pribojavaju, neki je srednji rezultat u svakom slučaju dovoljno koristan za jedne, ali i razlog za olakšanje za druge, što znači, da Merkelova doduše nije ispunila iščekivanja, ali je nekako uspela sve da zadovolji. Sve do udara ekonomske krize tu se ništa nije promenilo.

Ali sada od Merkelove traže da pokaže svoju pravu veličinu, ako je ima. Od pravog majstora dvosmislenih izjava, sada se očekuje da daje krajnje konkretne predloge. Sve u svoje vreme, kao da poručuje Merkelova, dok kriza ugrožava radna mesta, rejting CDU-a opada, a vladajuća koalicija puca po svim šavovima.

CDU i SPD ni oko čega više ne mogu da se dogovore. Dok SPD traži da država spasava nemački Opel, CDU se protivi i čeka nekog investitora da spasava ćerku Dženeral motorsa. Socijaldemokrate su blokirale privatizaciju železnice, što uprkos finansijskoj krizi traže demohrišćani. Nisu uspeli da se dogovore ni oko reforme zavoda za zapošljavanje, a CDU zamera ministru finansija iz redova SPD-a, što „preoštro“ napada Švajcarsku zbog očuvanja bankarske tajne. Čak se spominju i prevremeni izbori koji bi umesto na jesen mogli da se održe 7. juna kada se bira i Evropski parlament.

Kao što reče jedan nemački novinar, Merkelova je imala predivne tri godine: privredu koja cveta, potčinjenog koalicionog partnera i više nego dobru međunarodnu konstelaciju. Reforme nije sprovela, budžet nije dovoljno sanirala, a u jeku krize radi ono što najbolje ume – vozi na viđeno. U, za privredu, nepredvidivim vremenima to i nije tako loše. Samo što sada nije autsajder koji može da iznenadi favorite, već je šefica vlade od koje se traže rešenja i odgovori. Ako do predstojećih izbora ne bude naučila da šarmira medije, neće joj pomoći ni Barbika, koja se, napravljena po njenom liku, prodaje u Nemačkoj.