Zašto smo se posvađali oko bombardovanja

Tužilačka revnost

Da li je trebalo da objašnjavamo zatucanom narodu da mora da voli NATO bombe? Da li smo morali da verujemo kako su svi oni mostovi porušeni iz razloga pedagoških, da bi Srbi naučili lekciju iz demokratije? Ili iz medicine, jer što je lek za bolesnog čoveka to je bomba za lud narod? I da li je uopšte palo dovoljno bombi?

Da li je možda moralo da bude mnogo više žrtava, jer narod u stvari nije ozdravio, jer ovi „postmoderni informbirovci“ tvrde da se ništa bitno nije promenilo, osim možda nagore, jer Srbija nije denacifikovana, ne priznaje, neće da se suočava itd.?

Stojan Cerović, „Vreme“ 608, 29. avgust 2002.

Pravo na treće mišljenje

Ja i dalje smatram tri stvari: bombardovanje je bilo protivpravan čin, ono je bilo ratni zločin i ono nije imalo nikakve veze s humanošću, već s interesima Sjedinjenih Američkih Država i NATO-a. Smem li da budem i protiv Miloševića i protiv OVK i protiv NATO-a? Smem li uopšte da kritikujem SAD i NATO, ili se to smatra svetogrđem? Smemo li uopšte kritički da razmatramo istorijske procese, vojne sukobe, ekonomske i političke interese ili je to dozvoljeno samo nekima?

Ljubiša Rajić, „Vreme“ 608, 29. avgust 2002.

Bombardovanje za naše dobro

Svako društvo sa makar malo samopoštovanja bilo bi ponosno da ima glasove poput onih od gospođa Perović, Slapšak, Kandić i Biserko… Obratite pažnju, ključna riječ ovdje je samopoštovanje… Na primjer, vaš osnivač Srđa Popović odavno je smatrao da je bombardovanje neophodno za vaše vlastito dobro. On nije usamljen u tome. NATO bombardovanje je, naravno, stiglo u pogrešno vrijeme i iz potpuno pogrešnih razloga. Nikako nezasluženo. Razlika u ovim gledištima je obična refleksija ličnog morala. To je, po meni, poruka koju „gospođe“ pokušavaju, uzaludno, da objasne.

Miroslav Višić, „Vreme“ 609, 5. septembar 2002.

Činjenice, pravo i izveštavanje

NATO je 14. aprila 1999. godine bombardovao kolonu albanskih izbeglica na putu između Dečana i Đakovice, a dan kasnije preuzeo je odgovornost za bombardovanje. Ovaj događaj je u svom svedočenju od 16. jula ove godine pomenula Merfideta Selmani. Milošević je pitao Selmanijevu da li zna koliko je civila tog dana izgubilo život u NATO bombardovanju. Sudija Mej je primetio da pitanje podrazumeva da je NATO izveo bombardovanje i upitao je svodokinju da li zna ko je bio odgovoran. Ona je odgovorila da ljudi u koloni nisu mogli da vide da li se radi o NATO-u ili nekim drugim avionima. Mej je na tom mestu okončao raspravu o avionima.

Da Mej to nije učinio, možda bi Selmanijeva rekla da je naknadno saznala da se radilo o avionima NATO-a. Možda bi rekla nešto drugo. To ne znamo. U svakom slučaju, ona nije „tvrdila da su srpski avioni pobili na desetine nedužnih civila“.

Bogdan Ivanišević, „Vreme“ 612, 26. septembar 2002.

Kako sam počeo da navijam za Miloševića

Gospodo koja se zalažete za denacifikaciju celog naroda, s potpunom i svesnom namerom da vam na nimalo prijatan način neke stvari stavim do znanja, želim da vam kažem da smo u stravičnim događanjima poslednjih deset godina na tlu bivše Jugoslavije svi strašno puno izgubili. Neki su izgubili državu, neki krov nad glavom, neki zavičaj, neki su postali apatridi, neki invalidi, neki izgubili duševni mir, a neki, što je i najstrašnije, i jedino nenadoknadivo: svoje najbliže kojih više nema. U ime svih njih, poštovana gospodo, istina, koja nije crno-bela, mora da se sazna i krivci moraju da budu kažnjeni, ali svi i bez izuzetaka, a za mene su krivci i oni koji su bombardovali moje dete i oni koji su ih nagovarali da to bombardovanje produže. Jer, da li je život moje koleginice, koja je u osmom mesecu trudnoće poginula na pijaci u Nišu, samo kolateralna šteta ili možda i njena porodica, ili porodica mog kolege čiji je otac poginuo u istom napadu, takođe treba da bude denacifikovana kao dželati. Ne, gospodo, oni su žrtve, kao i muslimani Srebrenice, kao građani Sarajeva, kao Albanci, a zatim i Srbi na Kosovu. Odgovornost ima ime i prezime, ali se plašim da suđenja poput ovog u Hagu neće pomoći da se do prave istine uskoro dođe. A tome će još manje pomoći pljuvanje po onima koji se trude da o tom suđenju, kao i o gomili stvari pre toga, pišu objektivno.

Jovan P. Antović, „Vreme“ 612, 26. septembar 2002.

Ljubazna ratna dopisnica za g. Popovića

Poštovani gospodine uredniče, kolebao sam se da li da podsećam vas i čitaoce da smo kolorit ove rasprave opisali unapred i to objavili 26. juna 1999, u tekstu „Čuvar doživotnog mandata u prelaznom periodu“, u trinaestom vanrednom, poslednjem ratnom (cenzurisanom), broju „Vremena“, koje je na naslovnoj strani imalo veliki naslov „Gotovo“. Molim vas ipak da objavite reprint uvodnih pasusa tog teksta jer u njima su svi naši junaci na sceni:

„Srbija iz ratnog stanja ulazi u stanje političkog previranja i preispitivanja svog položaja, a i svi u njoj. Već vidimo kako se roje pitanja: gde je bio onaj vaš; ko je pobegao a ko ostao ovdje jer sunce tuđeg neba neće te grijat’ ko što ovo grije; ko je, što kažu Rusi, ‘molčal’, ko je pevao, a ko je, opet, bio primoran da peva; ko ima modrice na prsima junačkim, od busanja; ko je promukao od komandi; ko je izdavao neovlašćene komande; ko je bio zabrinut, ko je, zabrinut, pobegao u panonske daljine m’glene i kalne, a ko je golim grudima jurnuo na drugu stranu, da se muči na mediteranskom suncu u teškoj, praktično arkanskoj bici za našu stvar; ko je bio ogorčen a ko egzaltiran, ko se preterano junačio; a ko je prvi rekao dosta; ko nije osudio bombardovanje zato što bi to značilo ‘podržati Slobu’, ko je osudio i NATO i Slobu, a ko se vadio na to da mora ćutati jer u ratu je istina kastrirana; ko je jurišao na NATO, a ko mu je išao u susret; ko je u ratu činio podvige, a ko nepočinstva; ko je mudrovao, a ko srao; ko je krvario, a ko krao…

Samo su ratne žrtve ugroženije od nas živih ljudi jer njihove će kosti ponovo prekopavati radi izgradnje spomen-kosturnica i radi pisanja optužnica.

Rat obično uskomeša i najbolje i najgore ljudske osobine i ostavi teška zamršena pitanja, naizgled razrešiva samo u sledećem ratu.

Poneko od ljudi iz Crkve preporučuje da se najpre prođe period epitimije, posta i kajanja, ćutanja i preispitivanja. Idite, blago meni, u crkvu Ružicu na Kalemegdanu, to je vojnička crkva, i upalite sveću za mrtve.

U osnovi, iza te mentalitetske, režimske i disidentske, pacifističke i militarističke mešavine u narednim mesecima videće se šta je posle bombardovanja ostalo od političke Srbije, da li će se održati političke institucije, šta će ostati (a vaš hroničar sluti da neće ostati mnogo) od predratnih ‘istočnih’, i ‘zapadnih’, ideologija, od nade u ‘istočni bratski zagrljaj’, od formula ‘NATO krila štite ljudska prava’ i ‘rušenje Drezdena, plus Maršalov plan, plus denacifikacija – jednako nemačko privredno čudo’. Da li će razoreno socijalno tkivo posle rata ovde proizvesti neki racionalniji jezik?“

Ove redove, kao i osnovnu priču u ratnoj hronici, glavnu temu koja sažima zamršena i tragična zbivanja u tom periodu, u svim ratnim brojevima, uz saradnju većeg broja članova redakcije, neprimoran, pisao sam ja, dolepotpisani novinar „Vremena“ Milan Milošević, ni od koga nagovaran, i ponosan na ono što sam u tim okolnostima napisao, a čini mi se da bih u sličnim okolnostima pisao na isti način. Ja, za razliku od g. Popovića (Srđa Popović, nap. ur.), smatram da bi ostala bruka doveka da tada „Vreme“ nije izlazilo. Ako smo se suprotstavljali domaćoj neobuzdanoj sili, morali smo i onoj većoj. Uostalom, prošle godine, posle 11. septembra boravio sam i ja u Americi i video tamošnji kovitlac svakakvih emocija i obaveznih pitanja da li su novinari prvo novinari ili prvo Amerikanci. Nisam primetio da je u tim okolnostima prestao da izlazi „Njujork tajms“.

Ne bih potezao te „ratne uspomene“ da ne prepoznajem etički prekršaj i ličnu uvredu u onome što u „Pošti Vremena“ piše i što, šireći polemiku na druge medije i pretvarajući je ipak u bestidno ogovaranje, u „Bosanskim danima“ sada govori „čitalac Popović“. On, na primer, kaže da je izlaženje „Vremena“ u ratnom periodu doživeo „kao kad bi ti se kćerka prostituisala!“ i to pojačava jednim: „Strašno!“ Sad čovek treba da bude fin pa da izbegne izraze koji bi precizno i veoma slikovito opisali ono ponašanje suosnivača i vlasnika ovog lista koji se u ratno vreme šepuri po zapadnim salonima i bližnjem zarubežu i poput onog „ako nemaju hleba nek jedu kolače“ deli lekcije kako je bombardovanje u stvari dobro za Srbiju. Da, to je bilo zaista strašno. Ličilo je na cinično podlaganje naše lomače. Nije buknula, jer je i tako uskovitlana javnost shvatila da mi svoj posao radimo iskreno i dosledno s dignitetom i sa samilošću za sve žrtve pa i, za razliku od njega, i naše. Možda neki sada žale što lomača nije buknula! Napisali bi sjajno saopštenje, a bogami, dali bi i nekoliko zapaženih intervjua. Ušlo bi i u crnu knjigu o medijskom nasilju.

Neko je izgleda pogrešno obavestio g. Popovića, a on javnost, da je „Vreme“ u ratnom periodu izlazilo zbog nametnute radne obaveze i zbog toga da bi porodice novinara imale od čega da žive (ovo poslednje je svima smešno). Ko hoće da traži izgovore u režimu Slobodana Miloševića neka ga traži. Meni to nije potrebno, ja sam taj posao i u tom tragičnom periodu radio po svom najboljem znanju i uverenju i s osećanjem građanske i profesionalne dužnosti. I patriotske. Tu reč neki ljudi sada isuviše lako proskribuju. Nečija deca su ginula u vojsci, nečija na mostu u Varvarinu, nečija u Drenici. Mi smo, najbolje što smo umeli, pravili novine jer su one u teškim vremenima ljudima potrebne. Neki su tada, bogami, napisali svoje najbolje tekstove. S ovim što je do sada (a i tada) izašlo ispod moje ruke mogu mirno pred boga i pred svog učitelja novinarstva Sergija Lukača.

Da se, dakle, upustimo opet u to zamršeno pitanje iz Simovićevog Pozorišta Šopalović: Da li se „pod Nemcom“ sme mesiti hleb, sme li da radi pozorište, da li ljudi treba da čitaju novine?

Iz do sada napisanog u toj polemici i izrečenog okolo može se zaključiti da je režimska propaganda od 1990. do 1999. neopravdano povezivala „Vreme“ s g. Popovićem, s njegovom aktivnošću u Americi, s njegovim izjavama, potpisima na peticije za bombardovanje Srba u Bosni, ocenama da je bombardovanje Srbije u stvari dobro za Srbiju itd.

Zahvalio bih g. Popoviću na tom razjašnjenju, mada mu zameram što to ipak nije učinio onda kada je sve moglo tragično da se završi po naše živote i kada je njegova javna delatnost znatno otežavala našu komunikaciju s javnošću u Srbiji, koja je bila zahvaćena nesrećom i kontroverzama građanskog rata, slomom vrednosti, talasom agresije, ratnom propagandom i razarajućim emocijama.

Moglo bi se reći da je g. Popović postupao fer što se do sada nije mešao u ono što mi u to vreme radimo, kao što smo mi iz „Vremena“ (ako za tu grupu individualaca može da se upotrebi zamenica „mi“) postupali fer kad se nismo mešali u ono što je on lično, često predstavljan i slavljen kao osnivač vlasnik „Vremena“, radio dok je bio u emigraciji, koja je očito bila gorka i traumatična, ali mnogo komfornija od života u ovoj razorenoj i ratom uzburkanoj sredini. Sad posle svega izjavljuje kako je on još onomad, 1998. primetio da smo svi mi u Srbiji, pa i „Vreme“ „potonuli u antialbanski rasizam“. Kad se već afirmisao kao zagovornik NATO intervencije kao korisnog leka, potpisnik peticija itd. kad izgore od doslednosti, što još 1999. ne dade našu adresu tamo gde treba, pa da i mi završimo kao oni u Aberdarevoj!

Uopšte mi ne pada na pamet da sad objašnjavam kome smo se mi i kako i kada suprotstavljali, koga žigosali, na šta ukazivali, koliko dugo sam ja lično izveštavao o nacionalističkoj pobuni kosovskih Albanaca, njenim istorijskim, socijalnim, ekonomskim i političkim uzrocima, kada sam i kako slikao „događanje naroda“ i kako je narod kriv što nas nije poslušao. Nije.

Uopšte se ne osećam krivim što neko ne može da postane Tomas Man. Ne može. S veselom ironijom gledam kako su neki pomešali Helsinški odbor s Centralnim komitetom. Ipak, samo zbog odbrane ličnog digniteta moram ipak da poručim g. Popoviću da, ako već ne može da nas zaobiđe, neka bira reči.

Milan Milošević, „Vreme“ 613, 3. oktobar 2002.

Kratko pamćenje – dugačak jezik

Zanimljivo je što u dosadašnjoj polemici na stranicama „Vremena“ samo članovi, zastupnici i branioci ljudskih i ostalih prava „posrbljavaju“ raspravu postavljanjem onih epskih, guslarskih pitanja gde je ko i kada bio, ko je vjera, a ko li nevjera, te ko je i kada „izdao“. Uzdržanost članova redakcije da na tu vrstu „preispitivanja“ odgovore busanjem u „grudi junačke“ služi im na čast. Verujem da čitaoci „Vremena“, naročito oni koji ga prate od prvog broja, dobro pamte.

Jer, pamćenje je važno, a njegovo „funkcionalno skraćivanje“ simptomatično. Imam u vidu pismo g. Bogdana Ivaniševića iz Human Rights Watcha (Činjenice, pravo i izveštavanje, „Vreme“ br. 612 od 26. septembra 2002). Raspravljajući o izveštavanju „Vremena“ sa suđenja Slobodanu Miloševiću, g. Ivanišević, tvrdeći da novinari nemaju monopol na objektivnost uprkos zaogrtanju „mantijom svoje (novinarske) profesije“ (?), brani Human Rights Watch od optužbe za „pristrasnost“ koju je pronašao u tekstovima novinara Nenada Lj. Stefanovića i drugih beogradskih izveštača sa suđenja.

Dobar deo načelnih argumenata koje g. Ivanišević opširno izlaže potpisala bi, verujem, većina čitalaca – sve do trenutka u kome, gotovo usput, on doslovno kaže: „NATO je 14. aprila 1999. godine bombardovao kolonu albanskih izbeglica na putu između Dečana i Đakovice, a dan kasnije preuzeo je odgovornost za bombardovanje“. Da li je to istina?

Vest o bombardovanju izbegličke kolone objavili su ekipa agencije AP i („srpski“) Medija centar u Prištini istog dana, u sredu 14. aprila 1999, a Pres centar Vojske Jugoslavije u dnevnom biltenu za 14/15. april precizira da je napad NATO aviona na kolonu izvršen u četiri naleta između 13 i 15 sati. U prvi mah objavljeno je da su u napadu poginula 64, da bi taj broj sutradan bio povećan na 79 mrtvih i 43 ranjena (albanska) civila. Pre nego što će „preuzeti odgovornost“ – tako što je dopustio mogućnost da je jedan F-16 jednom raketom gađao jedno vojno vozilo u koloni – NATO i Pentagon su u opticaj pustili sledeće (dez)informacije: (1) kolonu je bombardovao jugoslovenski mig-29, (2) jugoslovenski avion, (3) artiljerija VJ, (4) vojnici iz tenkova i oklopnih transportera maskirani u izbegličku kolonu, (5) srpska policija koja je pratila kolonu, (6) helikopteri JRV-a, (7) vojnici iz pogođene vojne kolone, ljuti zbog NATO bombardovanja… Sve do izjave (preuzimanja odgovornosti?) od strane portparola NATO-a Džejmija Šija: „Ako smo ih i pobili, barem ih nismo pre toga silovali i opljačkali!“

Do neke vrste „preuzimanja odgovornosti“ došlo je tek posle petodnevne istrage u Ratnom vazduhoplovstvu SAD; kao i uvek, bombardovanje kolone bilo je „greška“ i „kolateralna šteta“. U međuvremenu su emitovani različiti snimci komunikacije pilota s centrima za navođenje – iz kojih se ništa nije moglo zaključiti, osim da su piloti bili zadovoljni učinkom napada. Ali, priča se tu još ne završava. Nekim „sticajem okolnosti“, na dan kada je u ime RV SAD general Den Lif priznao grešku (jedno vozilo u koloni je bilo „legitimni vojni cilj“, „možda je bilo civilnih žrtava“, „komplikovan scenario“, „nikada nećemo moći da utvrdimo sve detalje“, itd.), „Glazgov Herald“ objavljuje priču o tome da su albanske izbeglice kod Đakovice žrtve neuspele tajne operacije CIA-e, kao i da su dvojica britanskih pilota vizuelno proverila cilj i, nesigurni da je reč o vojnoj koloni, odustali od bombardovanja. Dvojica njihovih američkih kolega donela su drukčiju odluku.

Sve pomenute činjenice i sumnje odavno su objavljene (u „Vremenu“ takođe) i poznate. Nekome ko govori u ime Human Rights Watcha ili kao njegov aktivista trebalo bi da su takođe poznate. Inače, imamo posla sa skraćenim pamćenjem i dugačkim jezikom.

Vojislav Stojanović, „Vreme“ 613, 3. oktobar 2002.

Dve zanimljive teme

Poštovani gospodine uredniče, tekst vašeg novinara M. Miloševića iz poslednjeg broja „Vremena“ jednim delom je sasvim ličan, a u celini se uopšte ne odnosi na temu polemike u okviru koje ste ga objavili. Međutim, on ima tu dobru stranu što otvara dve važne teme o kojima bi možda stvarno mogla da se vodi sadržinska polemika, kada ova tekuća bude jednom okončana.

Prva je tema vojne intervencije NATO snaga, naročito s obzirom na to da nam takoreći neposredno predstoji ulazak u Partnerstvo za mir i NATO. Fenomen je zanimljiv jer s jedne strane na javnoj sceni nema nijednog glasa koji bi se tom ulasku protivio, a s druge strane se intervencija te iste alijanse gotovo jednodušno osuđuje kao ratni zločin (naši sudovi doneli su čak i presudu kojom se odgovorni funkcioneri NATO-a, u odsustvu, osuđuju na teške zatvorske kazne). Neki, opet, tvrde da smo tu alijansu pobedili, pa nije jasno šta imamo od toga da joj naknadno pristupamo (general Pavković – pobednik). Očigledno je da se tu nešto mora razjasniti. (…)

Druga važna tema koju vaš novinar inspiriše jeste tema kulture dijaloga. Zašto intelektualni spor oko nekog određenog pitanja ovde tako lako prerasta u svađu i argumente ad hominem, čime spor gubi svaki smisao i svaku društvenu relevantnost, stvara dosadu i gađenje kod javnosti, pa tako obično i zamire pre nego što je uopšte stvarno i počeo? Zašto vladaju takva netrpeljivost, nervoza i nestrpljenje svakoga ko se suoči sa drugačijim mišljenjem ili ne daj bože kritikom svoje javne delatnosti? I ne radi se samo o političarima. Meni se lično čini da je takvo stanje započelo s antologijskom izjavom onog učesnika Osme sednice (imena mu se ne sećam) koji je odgovorio na pozive za razumom i hladnom glavom čuvenom rečenicom „Naprotiv, nama sad trebaju vruće glave!“.

Srđa Popović, „Vreme“ 614, 10. oktobar 2002.

NATO, ipak, dan posle

„Vreme“ je u prošlom broju odvojilo stubac i po za pismo Vojislava Stojanovića koje je irelevantno u odnosu na polemiku koju smo prethodno na ovim stranicama vodili Nenad Stefanović i ja. U toj polemici, koja se odnosila na suđenje Slobodanu Miloševiću i predstavljanje tog suđenja u ovdašnjoj javnosti, osvrnuo sam se na iskaz jednog svedoka o NATO bombardovanju kolone albanskih izbeglica 14. aprila 1999. godine, i uzgred sam naveo da je NATO preuzeo odgovornost za bombardovanje dan kasnije, 15. aprila. Gospodin Stojanović tvrdi da je NATO preuzeo odgovornost tek pet dana nakon događaja. (…)

Međutim, ne samo da je tvrdnja g. Stojanovića irelevantna nego je i netačna. Kako pokazuje transkript NATO konferencije za štampu od 15. aprila 1999. godine (http://www.nato.int/kosovo/press/p990415a.htm), NATO je zaista već dan nakon bombardovanja preuzeo odgovornost. Portparol Jamie Shea je tom prilikom izjavio: „Juče je pilot NATO-a delovao na području zapadnog Kosova. … Pilot je izvršio napad na ono što je mislio da su vojna vozila u konvoju. … NATO bomba je uništila vozilo na čelu kolone, za koje sada verujemo da je bilo civilno vozilo. Ponovo naglašavam, NATO duboko žali zbog gubitka života u ovom tragičnom događaju“. General Giuseppe Marani je potom pojasnio da su u stvari dva aviona ispustila bombe na konvoj. Shea i Marani su na ponovljena novinarska pitanja odgovorili da isključuju mogućnost da su avioni Vojske Jugoslavije odgovorni za bombardovanje. Narednih dana NATO je dopunjavao, a delom i menjao, objašnjenje ovog događaja, o čemu se detalji mogu pročitati u izveštaju Human Rights Watcha „Civilne žrtve NATO bombardovanja“, iz februara 2000. godine – izveštaja u čijoj sam izradi učestovao. Ali, ostaje činjenica da je već 15. aprila 1999. godine NATO definitivno priznao da su njegovi avioni, a ne neko drugi, prethodnog dana izazvali pogibiju Albanaca iz izbegličke kolone.

Bogdan Ivanišević, „Vreme“ 614, 10. oktobar 2002.

Na kraju

Ton i način kojim se „Vreme“ branilo odlikovali su se zamenama teze (Žarković, Cerović), argumentima ad hominem (Vučićevi, Basara, Milošević), uvredama (Basara, Žarković, Cerović), netrpeljivošću, nervozom, bahatošću, a na argumente je odgovarano ili verbalnim „dosetkama“ ili skretanjem rasprave na teme koje su sa raspravom imale vrlo malo veze.

U tom skretanju rasprave na druge, irelevantne teme najomiljenija je bila tema NATO intervencije (S. Cerović, V. Ćurguz, M. Milošević, Lj. Rajić, N. Radović, Ž. Dacić). To je vrlo interesantno. Da li se misli da NATO intervencija iz 1999. godine retroaktivno opravdava zločine ili se misli da su tom intervencijom „poravnati računi“? U kakvoj je to uopšte vezi sa zločinima koje su naši sunarodnici izvršili u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu između 1991. i 1999. godine, u naše ime, po planovima našeg predsednika, uz pomoć naše vojske i naše policije i naših paravojnih jedinica i uz podršku velikog broja naših građana i naših važnih nacionalnih institucija?

Srđa Popović, „Vreme“ 618, 7. novembar 2002.

Patriotizam pod okriljem diktatora

(…) Tekstom „Ljubazna ratna dopisnica za g. Popovića“ Milana Miloševića, konačno i definitivno, posle osam nedelja, potvrđena je moja ocena (koju nisam javno publikovao) da je gospođa Sonja Biserko bila vrlo blaga, previše skrupulozna i izuzetno delikatna kada je u listu „Feral Tribune“ ustvrdila da se u Srbiji, u poslednje vreme zločini relativizuju i deetnifikuju i da je način kako tu relativizaciju i deetnifikaciju zločina plasiraju tzv. nezavisni mediji kao što su B92 ili „Vreme“ jednako totalitaran kao i nacionalizam koji je svojevremeno pokrenuo ratnu mašineriju. Sudeći po reakciji (na tu prilično benignu konstataciju gospođe Biserko) elitnih urednika, komentatora i kolumnista lista „Vreme“ Žarkovića, Miloševića i Cerovića, ne radi se o plasiranju teza nekih krugova srbijanskog društva preko „Vremena“, već list „Vreme“ predstavlja bastion i sam epicentar relativizacije i deetnifikacije zločina u sadašnjem srbijanskom društvu. (…)

Za vreme intervencija avijacije NATO-a u SR Jugoslaviji, u proleće 1999. godine, srpske vlasti preduzele su mere da se Kosovo potpuno etnički očisti proterivanjem Albanaca. Jedan predstavnik tadašnje srpske vlasti, na ratnim koncertima kod spomenika Knezu Mihailu u Beogradu, hvalio se da je raison d’ etre bombardovanja Srbije otpao jer Albanaca na Kosovu više nema. Stvarno, pokazalo se to kasnije, to hvalisanje je bilo vrlo realno jer je sa Kosova proterano oko 800.000 Albanaca. (…)

Nakon kampanje avijacije NATO-a zaustavljen je egzodus Albanaca sa Kosova. Sprečeno je etničko čišćenje teritorije u srcu Evrope. U Kumanovu je zaključen vojno-tehnički sporazum između predstavnika NATO-a i Vojske Jugoslavije nakon čega je obustavljeno bombardovanje SR Jugoslavije, a preko 800.000 Albanaca vratilo se iz izbeglištva svojim kućama.

Dragoljub Todorović, „Vreme“ 618, 7. novembar 2002.

Bez dobrog kraja

Moj problem s ovom polemikom bio je u nesporazumu oko sadržaja i još više oko značaja predmeta rasprave. Mislim, naime, da smo ovde uveliko raspravljali o nečemu nejasnom, nedovoljno određenom, a ne mnogo značajnom. Da je tema bila slabo definisana vidi se po tome što se svi slažemo oko individualnih krivica i niko ne veruje u kolektivne, ali Srđa pravi razliku između krivice i odgovornosti. Prvo je, veli, pravna, a drugo moralna ili kakva druga kategorija i može biti kolektivna, u ovom slučaju srpska.

Neka bude da je tako, da ne bismo zapali u semantička cepidlačenja. Dakle, za krivicu sledi sud i kazna, a za odgovornost – šta? Ovde negde počinje neslaganje. Da li i za odgovornost takođe sledi kazna? Ni Srđa ni ostali to ne kažu, ali Srbija jeste iskusila kolektivne kazne u vidu sankcija i NATO bombardovanja i nisam čuo da se neko od njih tome protivio. Naprotiv, za neke od polemičara (Kandić, L. Stojanović) bio je neprihvatljiv apel protiv bombardovanja koji smo mi neki potpisali.

Stojan Cerović, „Vreme“ 619, 14. novembar 2002.

Dva važna slova

Da pređem na stvar – ono što gospodin Popović najviše zamera „Vremenu“ za mene je razlog da ga čitam. Na primer, objavljivanje lista za vreme NATO bombardovanja 1999: ne znam gde je g. Popović bio za to vreme, ja sam bio u Zemunu, nadomak Beograda. Moram da priznam da mi prvih dana uopšte nije bilo prijatno. Čak sam pokušao da tri bombe koje su mi pale na 100 metara od kuće (i nekoliko desetina onih koje su pale malo dalje) shvatim kao vaspitnu meru dobronamernog ali priglupog učitelja koji misli da će packama uterati deci pamet u glavu. I nekako u to vreme se dogodilo da je „Vreme“ počelo da izlazi u svojoj ratnoj verziji. Saznao sam kakav je to utisak ostavilo na g. Popovića, ali red je da i on sazna moje utiske: „Ratno Vreme“ je za mene bilo dokaz da, izuzimajući meni blisko okruženje, postoje još neki ljudi koji vide istovetnosti u metodima primenjenim od strane NATO snaga i onih popularno nazvanih „snagama represivnog režima Slobodana Miloševića“. Za mene je to bio dokaz da još uvek postoje ljudi koji se s vremena na vreme kucnu po čelu i pomisle: „Ček’, ček’, a šta ako ipak…“ Što bi rekao David Lynch: „The owls are not what they seem“. Verujem da dokle god postoje ljudi koji sumnjaju u zvanično promovisane stavove (čiji god oni bili, pa makar ih i sami ponekad zastupali), možemo da se nadamo mentalnom/etičkom/ građanskom ozdravljenju ove ili bilo koje druge skupine ljudi. Jer, nisu samo Slobini navijači tupavi, ima idiota i morona i na onoj drugoj strani. I verujem u deetnifikaciju gluposti.

Aleksandar Vasiljević, „Vreme“ 620, 21. novembar 2002.