Bez agremana »druge Srbije«

Teško da na srpskoj javnoj sceni postoji ličnost manje sklona pravljenju skandala, a koju isti stalno prate, nego što je to slučaj sa Ljiljanom Smajlović, novinarkom, bivšom glavnom urednicom „Politike“ i nesuđenom ambasadorkom Srbije u Kanadi. Poslednji u nizu sama je rešila da okonča, nehotice spasivši ugled države u diplomatskim krugovima, iako su joj zasluge za izbijanje tog skandala praktično – nikakve.

Podsećanja radi: polovinom novembra prošle godine, nepunih mesec dana nakon njene smene sa mesta glavnog i odgovornog urednika dnevnog lista „Politika“, agencija Fonet objavila je da bi Vlada Srbije trebalo uskoro da razmotri predlog o imenovanju Ljiljane Smajlović za ambasadora u Kanadi. Vest ubrzo potvrđuje i sama Smajlovićka, dodavši da joj je iz Ministarstva spoljnih poslova potvrđeno da je od Kanade već zatražen agreman za nju. Sve bi se završilo na čaršijskom iščuđavanju i zgražavanju pripadnika „druge Srbije“, ali krajem decembra po dnevnim listovima se pojavljuje serija tekstova u kojima se nezvanično i iz neimenovanih izvora saznaje da je Smajlovićkin odlazak u Kanadu pod znakom pitanja, jer je predsednik Srbije Boris Tadić zatražio od Ministarstva spoljnih poslova da preispita odluku o njenom imenovanju, pošto smatra da Ljiljana Smajlović nije najbolji kandidat za ovo mesto. Do javnosti istovremeno stižu glasovi da su pojedini ministri iz Demokratske stranke negodovali zbog Smajlovićkine kandidature.

HVALA NA PONUDI: Situacija je počela da dobija epilog polovinom januara kada se Ljiljana Smajlović nije pojavila na konferenciji sadašnjih i budućih ambasadora Srbije, održanoj uz učešće predsednika Tadića, premijera Mirka Cvetkovića i šefa diplomatije Vuka Jeremića. Ni predsednik ni ministar spoljnih poslova nisu bili naročito voljni da komentarišu njen izostanak. Novinare koji su pitali zašto nema Ljiljane Smajlović, Tadić je uputio na Jeremića, a ovaj je odgovorio da je reč o državnoj tajni i da će snositi sankcije svako ko bude govorio o imenovanjima ambasadora pre nego što dobiju agreman zemlje domaćina. Posle višednevnih spekulacija o tome da li ide ili, ipak, ne ide u Kanadu, Smajlovićka je odlučila da stavi tačku na čitavu priču. „Moje imenovanje se pretvorilo u politički i diplomatski skandal. Nema dobrog puta da se ovaj skandal okonča, pa želim da nam svima prekratim muke i zahvalim se Vladi na počasti koju mi je ukazala imenovanjem za ambasadora“, izjavila je za dnevnik „Danas“. Dodala je da prema njenim nezvaničnim saznanjima postupak oko njenog imenovanja za ambasadora u Kanadi poništen na zahtev predsednika Srbije Borisa Tadića: „Nakon smene u ‘Politici’, koja je prošla bez suvislog objašnjenja, mada znam da sam smenjena iz političkih razloga, zaključila sam da je u pitanju osvetoljubivost predsednika, jer sam u jednoj TV emisiji izjavila da iza moje smene stoji Boris Tadić.“

Našavši se u, najblaže rečeno, čudnoj situaciji da odbija ambasadorsko mesto za koje više nije sigurna ni da joj je ponuđeno, Smajlovićka je, možda nehotice, spasla državu mnogo većeg skandala: u slučaju da je Kanada potvrdila agreman koji je MIP zatražio, trebalo bi tamošnjim vlastima objašnjavati kako to da Beograd ne želi da pošalje u Otavu osobu za koju je zatražena saglasnost.

ISTORIJA SUKOBA: Ovo nije prvi sukob između Ljiljane Smajlović i predsednika Tadića. U martu 2008. godine „Politika“ je objavila tekst o navodnoj velikoj imovini pokojnog gradonačelnika Beograda Nenada Bogdanovića, što je u velikoj meri uzburkalo duhove u Demokratskoj stranci. Boris Tadić napisao je pismo upućeno tadašnjem direktoru „Politike“ Srđanu Janićijeviću i glavnoj i odgovornoj urednici Ljiljani Smajlović u kom traži od „Politike“ da iznese dokaze za svoje tvrdnje. Smajlovićka je reagovala ocenivši predsednikovo pismo kao pokušaj mešanja u uređivačku politiku ovog lista. U odgovoru Tadiću, koji je „Politika“ objavila na naslovnoj strani od 30. marta 2008. godine, ona je istakla da novinari ovog lista informacije ne prikupljaju za potrebe državnih službi, već isključivo u interesu prava javnosti da zna i poručila predsedniku da se državni organi o saznanjima novinara „Politike“ mogu informisati na stranicama lista.

Međutim, nije se na ovome završilo. Usledio je pravi mali medijski rat između „Politike“ i Demokratske stranke, začinjen optužbama za objavljivanje tekstova po narudžbini političara, prenošenjem transkripta telefonskih razgovora novinara „Politike“ i funkcionera ove stranke, a sve to uredno je propraćeno komentarima glavne urednice na stranicama ovog lista. Teško je proceniti ko je tu bio u pravu, tek, bitno obeležje ovog sukoba je nešto što je i inače karakteristično za celokupan opus i karijeru Ljiljane Smajlović: dok su iz redova DS-a padale teške reči, često na samoj ivici pristojnosti, kao na primer „ološ“ i „lešinarstvo“, odgovor „Politike“, odnosno, Ljiljane Smajlović, nikada nije sadržao nijednu grubu reč. Naprotiv, manje ili više smirenim tonom i vrlo biranim rečima, Smajlovićka je u svojim komentarima uglavnom ustajala u odbranu profesije, povremeno izražavajući i razumevanje za ponašanje protivnika. („Nije ništa novo da se ostrašćenim stranačkim propagandistima u vreloj izbornoj kampanji katkad učini da su informacije koje im ne idu naruku dela neprijateljske propagande i podvale suparničkog štaba.“)

Polovinom aprila, „Politika“ objavljuje intervju sa predsednikom u kom on naširoko objašnjava prirodu sukoba sa Smajlovićkom i razloge zbog kojih je pisao ovom listu. Ako je i bilo onih koji su pomislili da je došlo do primirja između predsednika države i urednice najstarijeg dnevnog lista, brzo su shvatili da se varaju. Intervju je objavljen u krajnje neobičnoj i, u istoriji novinarstva nezapamćenoj formi, jer je sadržao svojevrsne didaskalije, upadice predsednikovog savetnika Nebojše Krstića, ali i Tadićeve odgovore na njih.

Iz predsednikovog kabineta nisu reagovali na ovako objavljen intervju, čaršija se još nekoliko dana zabavljala Krstićevim pokušajem da nešto kaže i Tadićevim odsečnim „Ja odgovaram“, a onda su se strasti malo smirile. Ostao je, doduše, gorak ukus, jer je sve počelo tako što je „Politika“ na naslovnoj strani objavila tekst na temu kojom su se dotle bavili isključivo najžući tabloidi, ali i utisak da je iz ove etape sukoba Smajlovićeva izašla kao pobednik.

Međutim, ako je uopšte bila reč o pobedi, ona je bila kratkog veka. Već u junu, „Politika“ je dobila novi upravni odbor, a u oktobru, Ljiljana Smajlović smenjena je sa mesta glavnog i odgovornog urednika „Politike“.

O VLASTI I OSLOBOĐENJU: Iako se u svojim uredničkim komentarima i izjavama za medije često bavila slobodom izveštavanja i pravom javnosti da zna istinu, u jednom intervjuu priznala je da nezavisno novinarstvo, lišeno uplitanja države, lobi grupa i drugih društvenih autoriteta, jednostavno – ne postoji. Ipak, istom prilikom, dala je i objašnjenje na moguće pitanje kako to da jedna novinarka, smirena i odmerena u nastupima, što joj priznaju svi, bez obzira na to kakvo mišljenje imaju o njenom liku i delu, dođe u sukob sa ni manje ni više nego predsednikom države: „Svaki novinar kome je to bila vokacija, a ne usputna stanica u životu, morao je, bez obzira na politička opredeljenja, da dođe u sukob sa vlašću“, izjavila je, naglasivši da je najveći stepen slobode medija osetila krajem osamdesetih, dok je bila urednik sarajevskog „Oslobođenja“: „Tada se više plašilo Predsedništvo CK SK BiH mene, nego ja Predsedništva.“

Upravo je u „Oslobođenju“ započela novinarsku karijeru. Iako je među brojnim kratkim biografijama Ljiljane Smajlović teško naći makar jednu koja ne odiše negativnim stavom prema njoj, iz njih se ipak može saznati da je rođena u Sarajevu kao Ljiljana Ugrica (njeno devojačko prezime kasnije će, iz ne baš jasnih razloga, postati posprdan nadimak kojim je označavaju neistomišljenici i protivnici), u vojničkoj porodici (majka Danica bila je medicinska sestra, po činu potpukovnik, a otac Mirko civilno lice u službi JNA). U Sarajevu je završila Fakultet političkih nauka, nakon kog se zaposlila u „Oslobođenju“, gde prelazi put od novinara u gradskoj rubrici, preko skupštinskog izveštača do urednika unutrašnje političke rubrike, a jedno vreme bila je i dopisnik „Oslobođenja“ iz Brisela. Udala se za Zlatana Smajlovića sa kojim ima sina, a njeni biografi vole da naglase da su Smajlovići poreklom iz Srebrenice.

Oni koji je ne vole, bilo da pripadaju „prvoj“ ili „drugoj Srbiji“ (što je prilično diskutabilna podela, premda se često pominje, naročito kada je o stavu prema Ljiljani Smajlović reč), zameraju joj što je posle razvoda zadržala muževljevo, bošnjačko prezime. Jedni u tome vide izdaju, a drugi tvrde da je reč o perfidnom planu da bošnjačkim prezimenom sebi obezbedi ulaznicu u sve bitne institucije u Sjedinjenim Američkim Državama, gde je otišla početkom devedesetih, zahvaljujući stipendijama „Alfred frendli pres“ i „Vudrou Vilson internešenel centar for skolars“. Pre toga, već je napustila Bosnu i neko vreme provela radeći u „Vremenu“ gde takođe nije bila bez opozicije. Pojava protivnika u „vlastitim redovima“ je nešto što će je pratiti i kasnije tokom karijere. Dok je bila urednica „Politike“, više puta se suočila sa peticijama za razrešenje ili smenu, koje su pokretali novinari ove kuće, nezadovoljni načinom na koji vodi redakciju.

NEZAVISNA ZAVISNOST: Spekulacije o prezimenu, držeći se svog principa o civilizovanom i dostojanstvenom nastupu, nikada nije komentarisala, možda zbog toga što su i jedna i druga teza u najmanju ruku neukusne, a možda i zato što njeni kritičari imaju običaj da joj zameraju i ono što ne bi nikom drugom. Tako joj se, na primer, stavlja na dušu da je kao direktorka Ireksa (američke organizacije koja stimuliše razvoj medija) imala mogućnost da ključno utiče na finansijsku situaciju pojedinih medija, da određuje ko će od novinara učestvovati u projektima koje je finansirao Ireks, ko će dobiti stipendiju, što je od nje načinilo izuzetno moćnu osobu u novinarskim krugovima. Bez obzira na sve ono što se Ljiljani Smajlović objektivno može zameriti, neobično je da nikada niko iz medija koji su u Miloševićevo vreme nosili epitet „nezavisnih“, a koji danas spadaju u njene najžešće kritičare, nije pomenuo da je većina njih nastala i opstala dobrim delom zahvaljujući novcu koji je ona obezbeđivala za vreme svog angažmana u Ireksu.

Po povratku iz Amerike, novinarsku karijeru nastavila je u „Evropljaninu“, nedeljniku koji su 1998. osnovali Slavko Ćuruvija i Aleksandar Tijanić. Nakon gašenja „Evropljanina“ i Ćuruvijinog ubistva prelazi u NIN. Tako započinje period njene karijere koji joj kritičari, pod uslovom da pređu preko svega ostalog, nikada neće oprostiti ni zaboraviti. Milošević ubrzo nakon toga pada i biva odveden u Hag, odakle Smajlovićeva izveštava i izaziva zgražavanje i negodovanje nevladinog sektora i drugih proevropskih snaga, sa kojima će u narednim godinama više puta dolaziti u sukob i trajno zaraditi etiketu neprijatelja. Oni koji je ne vole i danas taj period njene karijere nazivaju „ninovska faza teškog srbovanja“ i „beskrupulozno, amoralno novinarstvo“.

Njen nekadašnji kolega iz „Oslobođenja“ Gojko Berić jednom prilikom opisao je njen rad ovako: „Našla je u ‘novom NIN-u’ idealno mjesto za sebe. Jer njoj se vjerovalo: rođena je u Sarajevu, došla je iz Bosne, te sve što bude pisala o ratu u njenoj domovini čitaocima NIN-a djelovat će krajnje objektivno. Ljilja je pisala i pisala, ali tako kao da je rođena u Čačku, kao da Bosne nikada nije vidjela, osim što je o njoj nešto slušala od Dobrice Ćosića i srpskih akademika tipa Milorada Ekmečića.“

Makar i površan pogled na karijeru Ljiljane Smajlović ukazuje na nešto na čemu joj može pozavideti svako ko pretenduje na status javne ličnosti: uprkos, na prvi pogled i nenametljivom nastupu, uspela je da stekne status osobe oko koje se lome koplja, sukobljavaju mišljenja, pletu kontroverze i izbijaju skandali. Za sve to vreme ne menja strategiju, koja je možda najbolje definisana u publikaciji Jugoslovenskog komiteta pravnika (Yukom), posvećenoj novinaru Željku Cvijanoviću, u kojoj se za Ljiljanu Smajlović kaže da je „nikad ekstremna, uvek analitična, ali patriotski orijentisana“.