U jednoj anketi je rekao da bi kad umre želeo da na groblju bude tišina, a onda – zaborav. Taj amanet je, naravno, prekršen zbog istorije njegove bolesti, kažnjive i neizlečive – koja se zove dar za pisanje. Koristio ga je, nekad i traćio, s lakoćom nekoga ko nema uzora i ko zna da neće imati ni dostojne imitatore i za koga je pisanje nešto što se podrazumeva. Voleo je da citira demistifikatorski odgovor Džona Forda na pitanje kako je uspeo da snimi film takve energije: „Kamerom!“
Džona Forda je svrstavao u najvažnije duhove našeg doba, kao i Hičkoka, Daglasa Sirka, Maršala Makluana, Žana Bodrijara i – Madonu. Od istorijskih ličnosti se, kako izgleda, najradije identifikovao sa Tomasom Pejnom, bivšim alkoholičarem i učesnikom francuske i američke revolucije kome je jednog kišnog jutra, sredinom decembra 1792. godine, u Londonu upriličeno suđenje u odsustvu, pod optužbom da je u svojim tekstovima širio „buntovničke klevete“, koji je izbegao vešala i posle napisao knjige Prava čoveka i Zdrav razum.
Možda su na njega uticaj imali i Dragan Marković i Frane Barbijeri, glavni urednici NIN-a. Zapravo, znam da je bilo tako, radio sam s njim u NIN-u sedamdesetih i osamdesetih, a tog perioda se sećam sa osećanjem duga i neke prošle unutrašnje radosti. Pričamo o tome ponekad, kao o onom golu protiv Brazila 1930. koji je dao 18-godišnji Aleksandar Tirnanić, Tirketov stric. Obe te priče nisu imale sasvim srećan kraj. Jugoslavija je posle izgubila od Urugvaja sa 4:0 a za sve nam je bio kriv onaj policajac koji je vratio loptu u igru tako da je onaj Anselmo savladao Jakšića. A i mi smo otišli svako na svoju stranu, no, priča o tome vodi u drugu zamršenu i ovde suvišnu priču i raspravu o stvarnom i mogućem. Deca ne shvataju o čemu pričamo, a ovi stariji se prave blesavi.
Ostaje samo hartija koja ne gori. Ona je Tirketu naklonjena. Lako kao da se samo folira, Bogdan Tirnanić je neponovljivo lucidno i atraktivno raščlanjavao duh vremena, novu generacijsku šifru 68-ih, beogradski andergraund duh otvoren prema svetu, posle malo i ovdašnju ljutnju na svet, a verovatno je sve to onim „nečim“ svojim i obogatio. Zato što je tome posvetio čitav život, najupečatljivije je ipak pisao o onoj svetlosti u tami koja proizvodi snove moćnije od realnosti – i prošlosti, koja je samo šaka pepela, napisaće u eseju o Normi Džin Bejker, ćerci jedne lude majke i unuci bake čedomorke, koja je postala mit jednog veka. Taj tekst liči na generacijski psihološki autoportret, možda i na neku vrstu kolektivne psihoterapije, što dobrim autorima uspe ponekad.
Pričao je kako je jednom umirao (pre nekoliko godina nađen je povređen na ulici) i kako mu se to nije svidelo pa se vratio, možda baš da doda još nešto priči o mitu o Normi Džin, tome da li je lepo umreti mlad i biti lep leš kao Džems Din ili doživeti stotu kao Leni Rifenštal. Kao omaž objavljujemo ovde taj njegov tekst koji je objavljen u NIN-u avgusta 2003, a koji je morao nastajati bar četrdeset godina.
Zbogom, Tirke. Ne zameri, tvoj tekst o Normi Džin, taj ključ za razumevanje jednog vremena, daćemo deci da nas lakše raskrinkaju – a pretendentima da, ako mogu, nauče da je pisanje mnogo više od foliranja.
Naredni tekst u web-izdanju je tekst Bogdana Tirnanića o Merilin Monro.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
