Duvanski mag iz Uba

Stanko Subotić je rođen 9. septembra 1959. godine u selu Kalinovac, nadomak Uba. Otac Svetomir, stolar, i majka Radmila, domaćica, poreklom sa Divčibara, na koju, tvrde upoznati, Stanko izuzetno liči, naučili su svoje šestoro dece da se od malih nogu moraju pomučiti kako bi živeli udobno. Stanko, najmlađi Subotić, već je od četrnaeste godine povremeno radio pomoćne poslove u obližnjoj stolarskoj radionici, a novac koji su on i brat zarađivali brižljivo je dodavan porodičnom budžetu. Danas je na Stankovom platnom spisku, po njegovim rečima, više od trideset članova porodice, ali to ne znači da su ostali manje uspešni – jedan od braće Subotić živi u Parizu, a drugi u Ubu ima privatnu firmu čija je osnovna delatnost niskogradnja. Uprkos odrastanju u skromnim uslovima, Stanko i njegov stariji brat nisu ostali uskraćeni za letovanja. Raspust su, zahvaljujući zarađenom džeparcu, uglavnom provodili u Baošićima na Crnogorskom primorju, a kasnije i na Hvaru. Za sve to vreme, Stanko je srednju ekonomsku školu prolazio sa vrlodobrim uspehom i kretao se u „isključivo dobrom društvu“.

OD PEGLE DO IMPERIJE: Za razliku od mnogih uspešnih biznismena koji kao po pravilu niti pričaju o svom, niti o poreklu svog prvog miliona, razvojni put Stanka Subotića je dostupan u mnogim novinama, ali i na njegovom sajtu.

U poslu mu se „ništa nije otelo“, a novinar Frederik Plokuin ga je definisao kao „čoveka koji je programiran da stvori novac, kao što je budistički monah stvoren za molitvu“.

Jedna od priča koju, navodno, rado prepričava dobro je poznata anegdota o tome kako se obogatio Onazis. Grčki magnat je, naime, kao siromašan šestogodišnjak od svog ujaka dobio na poklon veliku, sočnu crvenu jabuku. Ali, umesto da je u slast pojede, maleni Onazis odlučuje da ode na pijacu bogate četvrti Atine i da je proda. Tako zarađuje svoju prvu drahmu. Onda za tu drahmu na pijaci u sirotinjskom kraju Atine kupuje tri jabuke i sve tri u cik zore sledećeg dana prodaje na bogataškoj pijaci. Do srede je Onazis imao zarađenih 27 drahmi, a onda mu je u četvrtak stigao telegram iz Amerike u kojem je pisalo da mu je umro rođak koji je svu svoju imovinu upravo njemu ostavio u nasleđe. Međutim, za razliku od Onazisa koji je počeo od ujakove jabuke i mrtvog rođaka, Stanko Subotić je, kako kaže, počeo od nule i sve stekao sopstvenim radom.

Put poslovnog uspeha Stanka Subotića počinje u leto 1979. godine, kada kao dvadesetogodišnjak odlazi u Francusku, kao gost tri godine starijeg školskog druga kome su roditelji u Parizu ostavili malu radionicu za proizvodnju vrhunske konfekcije.

Da jednoga dana žena koja u toj radionici pegla nije izostala sa posla, ko zna da li bi Stanko Subotić ikada zaradio svoj prvi milion. Snalažljivi Ubljanin se latio pegle, shvatio da posao nije težak i ono što je najbitnije – da se odlično plaća.

Dve godine kasnije osnovao je firmu „Anna Creation“ i otvorio jednu, pa drugu radionicu, zatim jedan, pa lanac butika i konačno – sopstvenu maloprodaju i veleprodaju. Već 1983. godine Stanko Subotić je na računu u Beogradskoj banci imao prvi milon (franaka).

Sredinom osamdesetih počinje da ulaže u srpsku privredu, nabavkom postrojenja za niskogradnju za koje je procenio da su deficitarna roba, a u Jugoslaviju se vraća 1989. u vreme Ante Markovića jer mu se činilo „da se u zemlji otvara poslovna perspektiva iz snova“. Godinu dana je radio na relaciji Beograd–Pariz (svakoga dana po dvadeset sati), ali kako je u Jugoslaviji posao dobro krenuo, pozatvarao je sve u Francuskoj. U Beogradu osniva firmu „Mia“ (ime dobila po njegovoj ćerki), kupuje dvanaest butika i otvara dva pogona, za laku (bluze, majice, košulje…) i tešku (sakoi, kaputi…) konfekciju. Na prozivke da je počeo da radi kao krojač lažnih farmerica kod Vanje Bokana, Subotić odgovara da je Bokan u stvari kod njega naručivao proizvodnju robe za svoje butike. Posao je cvetao sve do početka rata, a onda, 1992. godine Cane menja kurs poslovanja – gasi proizvodnju i prebacuje se na trgovinu.

Uvozi perjane jakne za Robne kuće „Beograd“, metražu i aluminijumski prah za proizvodnju građevinskih blokova, a izvozi tešku konfekciju. Trgovina cigaretama nije bila osnovna delatnost sve dok mu, navodno, „Makedonija tabak“ nije ostala dužna, pa ga isplatila u cigaretama. Kao vlasniku dva fri-šopa na graničnom prelazu „Đeneral Janković“ sa Makedonijom, od 1995. godine Subotiću posao sa cigaretama prosto cveta i 1996. postaje ekskluzivni distributer stranih proizvođača kao što su „Philip Moris“ i „British American Tobacco“, a sledeće distribuira cigarete industrije „Reynolds“ marke „Monte Carlo“.

NESTANAK KONKURENCIJE: Posao sa cigaretama je u početku bio stacioniran u Srbiji, ali u proleće 1997, pošto Vlada Kovačević zvani Tref (drugi značajan uvoznik/izvoznik cigareta u Srbiji, takođe optužen za šverc) i Radovan Badža Stojičić (nekadašnji načelnik resora Javne bezbednosti) bivaju likvidirani, Subotić čitav posao seli u Crnu Goru i time pada u nemilost Slobodana Miloševića. Zbog učestalih napada tadašnjih političkih struktura na njega i na njegovu imovinu i sam napušta Srbiju 1997 godine. Kako je rekao u jednom intervjuu, od 1996. do 5. oktobra 2000. u Beogradu je bio izložen „tihom bojkotu“: „Sve mi je bilo uskraćeno, nisam mogao registrovati automobil na svoje ime i na ime svoje firme, čak nisam mogao dobiti izvod iz matične knjige rođenih i potvrdu da nisam osuđivan.“

U Crnoj Gori se, međutim, brzo snalazi i uspostavlja političke i poslovne veze sa crnogorskim premijerom Milom Đukanovićem i vladajućom partijom predsednika Svetozara Marovića – Demokratskom partijom socijalista (DPS), kao i sa podgoričkim biznismenom Duškom Banom, i Goranom Žugićem, Đukanovićevim savetnikom za bezbednost. O prisnom prijateljstvu sa nekadašnjim crnogorskim premijerom/predsednikom pisalo se i pričalo naširoko – od poslovnih kombinacija, do bahanalija u Subotićevoj kući na Svetom Stefanu. Subotić je Milu Đukanoviću poklanjao skupe satove (vredne i po nekoliko stotina hiljada franaka) na koje je ovaj (bio) posebno slab. Oslovljavao ga je isključivo sa „prijatelju“, nikada po imenu. Svom prijatelju, tačnije njegovoj vladi, Subotić je svojevremeno kupio dva aviona vredna oko 30 miliona dolara. Poklon je okarakterisao kao „beskamatni kredit“ koji će mu vratiti crnogorska država.

Poslovi u Srbiji (i širom sveta) ne jenjavaju. Prateći tržišna dešavanja, 2002. godine ulaže u najsavremenije mašine za preradu mesnih proizvoda i postaje suvlasnik fabrike Famis d.o.o. u Srbiji. Vlasnik kapitala u toj firmi je i Biserka Milanović, supruga Milana Milanovića Mrguda, uhapšenog u akciji „Mreža“. Sledeće godine kupuje srpsko preduzeće Duvan promet iz Kragujevca, koje je bilo vlasnik velike distributerske mreže, što je uključivalo i štandove i kioske za prodaju štampanih medija kao i drugu robu široke potrošnje i na taj način formira kompaniju Futura plus. Te godine osniva i EMI Group (Emerging Marketing Investments APS), holding kompaniju sa sedištem u Danskoj (Kopenhagen) i tim potezom povezuje poslovanje nekoliko uspešnih kompanija u Evropi, koje pokrivaju distribuciju, trgovinu i nekretnine.

Nakon kupovine Duvana, Subotić 2004. počinje saradnju sa velikim nemačkim medijskim holdingom Westdeutsche Allgemeine Zeitung (WAZ), koje je kupivši većinski deo akcija „Politike“ donelo nova prodajna mesta. Spajanjem lanaca kioska Duvan, Politike prodaja, Borba i Duvan promet, u režiji i izvođenju Subotićevih kompanija EMI Denmark i D Trade d.o.o. Beograd (bivša „Mia“) sa jedne, i nemačkog medijskog giganta kompanije WAZ s druge strane Futura plus postaje najveća prodajna mreža u Srbiji.

Po oprobanom receptu, Subotić u Crnoj Gori osniva preduzeće identične distribucijske šeme po imenu Montenegro Futura, a sedište svog poslovanja zbog embarga 2005. prebacuje na Kipar.

U januaru ove godine Stanko Subotić konačno postaje vlasnik vinarije „Luis Max“, u koju je počeo da ulaže još 1989. godine, a od 2003. u njegovom posedu su i stotine hektara vinograda u Burgundiji (Francuska). Kao i u svemu ostalom čega se latio, Subotić je zablistao i u proizvodnji vina. Boce „Luis Maxa“ krase čak i trpezu američkog predsednika, a potražnja ne jenjava.

VERA I FUDBAL: Osim plodnih vinograda, u posedu Subotićeve grupacije je i zemljište na potezu od Beograda prema Aerodromu „Nikola Tesla“ za koje se smatra da je od izuzetnog strateškog značaja, zatim deo ostrva Sveti Nikola preko puta Budve (koji je u proleće ove godine, preko kompanije Futura plus kupio od beogradskog biznismena Nikole Đorđevića za približno 24 miliona evra) i zemljište na poluostrvu Sveti Stefan gde ima vilu „Montenegro“, jedan od dva turistička objekta u Crnoj Gori koji nosi pet zvezdica, koji je u martu ove godine ovenčan nagradom američke Akademije ugostiteljskih nauka za vrhunski kvalitet usluga Five Stars Diamond.

Kuća u Ulici streljanih rodoljuba u zavičaju, na Ubu, u kraju koji meštani zovu Šepkovac, ne uznemirava raskošju, ali joj poseban šmek daju bazen koji se nalazi usred ogromnog parka, ispred, i šuma, iza imanja. Iako godinama živi u Ženevi, Stanko najviše voli da sa suprugom Jagodom, svojom ljubavlju iz školskih dana, takođe Ubljankom, i ćerkom Miom pohađa familijarna okupljanja u kući njegovih roditelja gde „uz domaću kuhinju svoje majke, uvek dragocene savete svog oca, zajedničke roštilje sa rodbinom i komšijama, kao i pesmu i smeh (…) prikuplja energiju za nove poslovne poduhvate“.

Uprkos svemu, nalazi vreme i za hobi. Uživa u džogiranju i tenisu, ali prava pasija su mu stari nameštaj i antikviteti. I dan-danas, kada mu obaveze dozvole, voli da sam, svojim rukama, u maloj radionici smeštenoj uz njegovu porodičnu kuću u Ženevi, „nalicka“, kako on to kaže, neki oronuli komad nameštaja koji je u stanju da nakon više sati strpljivog rada „pretvori u pravi umetnički dragulj na radost i ponos svojih ukućana“.

Subotićevu bajkovitu biografiju upotpunjava i podatak da je ktitor crkve Vaznesenja Gospodnjeg u Ubu, koja može da primi hiljadu vernika, o kojoj se priča da je jedan od najlepših sakralnih objekata u Srbiji izgrađen posle Drugog svetskog rata. Iako darodavac nije želeo da u javnosti maše ciframa i svojim dobročinstvom, prema nekim računicama kompletan završetak radova na ubskoj bogomolji i uređenje sa podnim grejanjem i belim mermernim pločama uvezenim iz Italije, košta nešto više od pet miliona evra.

Dva detalja iz Canetovog detinjstva imaju uticaj na njegovu odluku da pomogne izgradnju crkve: još kao sedmogodišnjak je pevao u crkvenom horu, a bio je i mezimac mesnog sveštenika koji mu je u amanet ostavio da jednoga dana, kada poraste, sagradi novu crkvu.

Suprotno ktitorskim običajima, Subotić je izričito tražio da se nigde ne oslikava njegov lik, niti lik bilo koga iz njegove porodice. Ali kako Subotići slave Sv. Đorđa, Crkveni odbor je odlučio da se revanšira tako što će prva prostorija po ulasku u crkvu, u kojoj će se obavljati čin ispovedanja, paraklis kao u carskim zadužbinama, biti oslikana životopisom ovog sveca, u znak hvale darodavcu.

Od maja ove godine Stanko Subotić je postao i mecena FK Crvena zvezda, rame uz rame sa Markom Miškovićem (sinom Miroslava Miškovića) i Predragom Rankovićem Peconijem.

„Divan komšija i divan čovek“, što reče jedna njegova komšinica iz Uba koja odgovorno tvrdi da Cane nikada u kući nije imao magacin cigareta: „Tvrdim da nije istina, jer ako bi neko tako nešto mogao da zna i vidi, onda bih to mogla ja koja živim odmah pored njega.“

Kako se, međutim, dogodilo da jedan tako vredan, sposoban i pobožan domaćin čovek dopadne Interpolove poternice?

PLETENJE MREŽE: Sve počinje 2001. godine, kada hrvatski „Nacional“ objavljuje seriju tekstova o Subotićevim ilegalnim aktivnostima, tvrdeći da su u njih umešani mnogi akteri organizovanog kriminala, kao i vodeći ljudi vladajućeg režima u Crnoj Gori i Srbiji.

Do tada praktično nepoznat široj javnosti, Stanko Subotić postaje „glavni mafijaški bos na Balkanu“, njegove „ekipe smrti“ su odgovorne za likvidaciju Radovana Stojičića Badže, Branislava Lainovića Dugog, Jusufa Bulića, Milana Đorđevića Bombone i Milana Rajovića, a odnekud je „iskopano“ i da je umešan u šverc oružja namenjenog palestinskim teroristima Ahmada Džibrila, koji napadaju na Izrael i njegove oružane snage.

Prema podacima do kojih je došao „Nacional“, Caneta je tim povodom dugo vremena nadgledao i Mosad, nastojeći da odgonetne koja je njegova uloga u švercu oružja koje je sa područja Hrvatske otputovalo u Izrael. Isti list otkriva da je Subotić iz luksuznog hotela „Burj al Arab“ u Dubaiju, gde je 2002. navodno viđen i u društvu srpskog premijera Zorana Đinđića, započeo kontakte sa Sadamom Huseinom, nastojeći da se uključi u posao sa naftom koju je želeo da kupuje i plaća – cigaretama.

„Duvanski mafijaški bos“ nije promakao ni lideru radikala Vojislavu Šešelju. Osim za neizbrojana istupanja u javnosti, Subotić se pokazao i kao zahvalan materijal za knjigu, pa je tako „iz pera“ predsednika SRS-a nastala knjiga Stanko Subotić – Cane Žabac, kralj duvanske mafije.

Protiv Šešelja je podneo više od deset krivičnih prijava, od kojih nije okončana nijedna. Hrvatski „Nacional“ je tužio ukupno 26 puta. Po tvrdnjama tog lista izgubio je svih 26 tužbi, dok Subotićev advokat Vlado Pavićević tvrdi da je bar devet presuda doneto u korist njegovog klijenta.

U međuvremenu, policija sprovodi tajnu akciju „Mreža“ u kojoj je Stanko Subotić označen kao jedan od glavnih švercera cigareta na Balkanu u periodu između 1995. i 1999. godine.

Prema rezultatima istrage, Subotićevo preduzeće „Mia“ je u tom periodu uvozilo cigarete bez evidentiranja, a zatim su se cigarete prodavale na crnom tržištu koje je bilo pod potpunom zaštitom vlasti (za ubacivanje cigareta u zemlju bili su zaduženi pripadnici Savezne uprave carina i tadašnje državne bezbednosti).

Time je država oštećena za više od 40 miliona evra, a osumnjičeni su taj novac iz Srbije prebacivali preko Crne Gore i Makedonije na svoje račune na Kipru.

U ekskuluzivnom intervujuu u emisiji „Insajder“ na TV B92 u maju prošle godine, Subotić je tvrdio da je zahvaljujući srpskom ministru unutrašnjih poslova Dušanu Mihajloviću imao informacije o rezultatima „Mreže“ i da ga je upravo Mihajlović razuverio da je predmet bilo kakve istrage. Posle tog intervjua prozvani Dušan Mihajlović se „šetao“ po raznim emisijama sa „belom knjigom“ pod miškom negirajući da je na bilo kakav način opstruirao istragu. Krajem jula ove godine pokušao je da objasni da u stvari ne postoji samo jedna, već dve „bele knjige“, a u jednoj od njih (onoj koju je radila Državna bezbednost) na 25. strani stoji i ime Stanka Subotića, sa sve nadimcima Cane Žabac i Cane Bubuljica.

Otkad je srpska policija 4. juna počela sa hapšenjem osumnjičenih za šverc cigareta, Stanku Subotiću se gubi svaki trag. Krajem oktobra kolale su priče da uglavnom boravi u svojoj vili „Montenegro“ na Svetom Stefanu i objektima u njenoj blizini, a po nekim izvorima, on odavno sedi u svojoj kući u Švajcarskoj, odakle – nema izručivanja.