Čovek na putu

Kolevka Bitefa bio je Atelje 212, gde je Jovan Ćirilov radio sa Mirom Trailović. „U istoriji festivala poznati su slučajevi da pozorište osnuje festival ili da festival osnuje pozorište. Istorija Bitefa je primer za oba slučaja. U krilu Ateljea 212 je 1967. godine rođena ideja da se u Beogradu osnuje prva u seriji budućih međunarodnih manifestacija. Iz toga se vidi da je festival Bitef odisao duhom novog, tragalačkog, eksperimentalnog, kao i Atelje 212 onih istorijskih dana 1956. godine kad je osnovan. Godine 1989. desio se obrnut proces. Kad je izmešten iz Ateljea 212, Bitef osniva novo pozorište na čijem čelu se prirodno našla Mira Trailović. Bitef teatar je od tada na novoj adresi na Bajlonijevoj pijaci (danas Skveru Mire Trailović; ona umire iste godine u leto 1989) u nedovršenoj zgradi nikad osvećene evangelističke crkve“, kaže Ćirilov.

Osim Bitef teatra, Ćirilov je kao pozorišni prostor otkrio i Barutanu u podrumima kalemegdanske tvrđave. Angažovanje u pozorištu za Ćirilova nije ograničeno samo Bitefom. Bavi se i pozorišnom kritikom, dramaturgijom, bio je četrnaest godina upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta, direktor je Centra za novo pozorište i igru. Režirao je predstavu Nedozvani Momčila Nastasijevića u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju pre tri godine.

Lista njegovih aktivnosti, pored onih koje su neposredno povezane sa pozorištem, mnogo puta mu je u medijskim komentarima donela naziv jednog od poslednjih renesansnih duhova na našim prostorima. Predsednik je Nacionalne komisije Srbije pri UNESCO-u, esejista, pesnik, putopisac, lingvista, prevodilac. Govori nemački, engleski, francuski, španski i italijanski jezik. Priređivač je i niza pozorišnih antologija, kao što je antologija najkraćih drama koje je decenijama sakupljao. Objavio je niz knjiga – zbirki poezije, romana, putopisa, rečnika. U nedeljniku NIN ima kolumnu više od dvadeset godina, decenijama je pisao i kolumnu o pozorištu za „Politiku“, danas to radi u „Blicu“. O čestom menjanju žanrova kaže: „Namerno sve to radim. Jedino me to osvežava. Radio sam i scenarija za filmove, jedan sam od prvih glumaca Dušana Makavejeva, i radujem se svemu tome.“ Na dugom spisku njegovih aktivnosti nalazi se i podatak da je 1986. na ploči Smrt fašizmu sarajevske grupe Plavi orkestar u jednoj pesmi, sa pokojnim Dragošem Kalajićem, otpevao bek vokale, mada je teško pretpostaviti da je muzika Plavog orkestra odgovarala njegovom shvatanju umetnosti.

U KATAKLIZMI: U svetu ga svrstavaju među značajne pozorišne ličnosti. Džudit Malina, direktorka američkog Living teatra, u jednom pozorišnom časopisu koji je veliki odeljak posvetio Jovanu Ćirilovu, pisala je o njegovom radu: „U najtežim trenucima, za vreme krize i kataklizme, političkih, ekonomskih i kulturnih promena, Jovan je čuvao najviše pozorišne kriterijume, istovremeno postavljajući i estetske izazove i ispoljavajući duševnu samosvojnost. Za sve nas Jovan Ćirilov je primer umetničke smelosti. Zato mu mi, međunarodna pozorišna zajednica, dugujemo ogromnu zahvalnost.“

Jovan Ćirilov je rođen 1931. godine u Kikindi, gde je završio osnovnu i srednju školu. Školski drug bio mu je i pesnik Miroslav Antić. Razvod roditelja bio je jedan od događaja koji su obeležili njegovo detinjstvo. „Oni su pravili dramu samim tim što su se zaljubljivali, voleli i rastajali“, kaže. „Kad su se roditelji razveli i majka otišla za svojim srcem, imao sam trinaest, četrnaest godina. Nisam patio, samo sam im rekao: ‘Šta me se tiču vaši razvodi i ljubavi. Važno mi je samo da vi budete dobro.’ Kasnije sam se odlično slagao i sa očuhom i sa maćehom.“ U braku sa Majom Marković, gimnazijskom ljubavi, bio je dvanaest godina posle kojih su se razveli.

Osnova života Jovana Ćirilova je pozorište. Iako je diplomirao filozofiju na Beogradskom univerzitetu, još kao dečak sanjao je o teatru. Njegova prva sećanja vezana su za lutkarsko pozorište u Kikindi. „Mislim da sam u pozorištu bio oduvek. Kada sam imao sedam godina, igrao sam Nušića u jednom sokolskom pozorištu. Eto, desilo se recimo sa Rahelom Ferari da sam je sa deset godina gledao u pozorištu, a potom joj mnogo godina kasnije bio upravnik.“ O ljubavi prema pozorištu svedoče njegove reči da ma gde se nalazio, bez obzira u kom delu sveta, ma s kim bio u društvu, svako veče provedeno izvan teatra je – izgubljeno.

U pozorišnom svetu koji uglavnom zavisi od novca koji se dobija od države i sponzora, konkurencija je oštra i uspeh u obezbeđivanju finansija bode oči. A kada neko, kao Ćirilov, kaže: „Nema tih para koje ne bih mogao da potrošim da bih izabrao najbolje predstave za svoj grad“, pa još mnogo od toga i ostvari, neminovno je i osporavanje onoga što se uradi.

Bitef je u Beogradu bio najpre prihvaćen od publike, kaže Ćirilov, od progresivnih političara, ali i od najboljeg dela pozorišnih kritičara: „Bulevarska štampa, koja se budila u vreme početka Bitefa, hranila se time što je ismevala Bitef koji je za nju bio sinonim dekadencije i perverzije. A Bitef je, to je vrlo brzo dokazano, bio svojevrstan ventil koji je pokazao da Jugoslavija nije zatvorena zemlja negde na Istoku, već da je Beograd evropska pozorišna prestonica. I na našu sreću, ostao je to do danas.“

Rasprave o ciljevima, umetničkim dometima i utrošenim finansijskim sredstvima su redovan pratilac svakog Bitefa. „Potpuno je tačno da Bitef nije inspirisao naše pozorišne stvaraoce. Naša pozorišna sredina je veoma konzervativna. Mislim da je od Bitefa mnogo više dobila publika koja je izoštrila svoja gledalačka čula nego pozorišni stvaraoci. Reditelji i glumci uglavnom ne prate Bitef u onoj meri u kojoj bi to bilo potrebno. Neki naši najpoznatiji reditelji nerado gledaju tuđe predstave.“

KLANIRANJE: Optuživali su ga da je deo pozorišnih klanova, a on je odgovarao da kod nas klanova u smislu neke mafije nema. „Ako je klan bilo neko jezgro Ateljea 212 oko Mire Trailović, ljubitelja i umetnika pozorišta sa uticajem, onda je toga bilo. Ako ima grupa koje se udružuju da prave neku novčanu dobit, ili forsiraju svoje netalentovane ljude, onda su to neki klanovi koje ja ne poznajem. Neki su mislili da smo ja i Mijač nekakvo jezgro klana. Ja sam prosto izabrao njega za saradnika kao jednog pametnog čoveka, nekog ko ima rediteljsko iskustvo i dar. Izabrao sam ga da prosto u svom pozorištu pravim neki glavni tok, mainstream.“ Što se tiče zakulisnih radnji, smatra da za njih u pozorištu nismo sposobni. „Sve zakulisne radnje kod nas se rade diletantski. Možda jedino postoji klan netalenata koji hoće da se nametnu.“

Spisak njegovih putovanja od 1956. godine do danas, koji je pravio za potrebe budućeg legata, zauzima dvadeset jednu kucanu stranicu. Jovan Ćirilov je jedan od retkih domaćih intelektualaca koji ne upada u zamku crno-belog deljenja za i protiv Evrope. „Mi smo građani Evrope, tako da je svaki antievropeizam opasan, ali Evropa nije samo zapad nego i sever i jug, i Skandinavija i Albanija.“ Za Ćirilova je pozorište oduvek bilo institucija koja je premošćavala razlike među politikama pojedinih zemalja, često je kao primer za to navodio godine kada je Bitef u goste dovodio predstave i iz zemalja sa kojima bivša Jugoslavija nije imala diplomatske odnose, kao što su Izrael i Južnoafrička Republika.

Iako smatra da je sve u životu politika, Ćirilov se politički nije previše eksponirao. U vreme Saveza komunista najviše je ostao zapamćen njegov istup na jednom od kongresa početkom osamdesetih godina, kada se pobunio protiv ugnjetavanja manjina i tražio da se ukine zakon protiv homoseksualizma. Decembra 2003. bio je na izbornom spisku Čovićeve Demokratske alternative.

Često su se na njegov račun mogle čuti optužbe da je nedovoljno uradio protiv upotrebe pozorišta u dnevnopolitičke svrhe i nacionalizma, koji su na scenu stupili sredinom osamdesetih, kao i o nedovoljno jasnoj angažovanosti i eskapizmu pozorišta devedesetih. Na te optužbe Ćirilov je odgovarao da je u pozorištu primenjivao tehniku ketmana. „Došao sam za upravnika JDP-a nakon Kolubarske bitke, ali ta predstava kao ni Valjevska bolnica definitivno nije moja estetika. Ja sam se trudio da iskoristim nebrigu režima bračnog para Milošević za pozorište jer on je verovatno smatrao da pozorište nije bitno za njegovo shvatanje vlasti. Pored primedbi da je za vreme mog upravnikovanja u JDP-u bilo popuštanja platformi nacionalizma, tvrdim da je dosledno izvedena i jedna programska i repertoarska linija koja je manje ili više eksplicitno kritikovala poredak neslobode i bila otpor režimskoj ideologiji. Moj osnovni stav je da pozorište ne sme da upadne u zamku političara i da se protiv neslobode i gluposti političara bori na loš umetnički način. Troil i Kresida i Pozorišne iluzije su takve predstave, kao i U potpalublju, koja iz samog jezgra Miloševićeve Srbije govori o antiratnom dezerterstvu i verovatno bi za vreme Tita ili Staljina bila zabranjena a autor završio u zatvoru. I Poslednji dani čovečanstva Karla Klausa, koja je bila izrazito pobunjenička predstava sa direktnim pominjanjem Dubrovnika, Vukovara, Mostara. To je bila mera hrabrosti i tehnika snalaženja, ketmanska taktika, odnosno način kako sam ja smatrao da treba protestovati, odupirati se i sačuvati se od zla koje nije prezalo ni od političkog ubistva protivnika.“ Objašnjavao je da se prilagođavao sredini, svestan da mora biti u dijalogu sa onima koji su na vlasti naročito u oblasti kulture, da bi se sačuvao Bitef. „Igrali smo u Bitefu svi na jednom licemerju koje se moglo iskoristiti na pozitivnoj strani. Garnitura koja je napravila ogromne istorijske greške, sa Miloševićem na čelu, govorila je da je za kulturu, za svet, da su samo protiv određene politike prema nama, tako da se na tu kartu moglo i moralo igrati. Čak i u krilu te partije bilo je ljudi koji su bili ketmani i pomagali su kulturu i radili u korist kulture na svoj način, bez obzira na to što su, po meni, bili na pogrešnoj strani.“

TEMELJNA NELAGODA: Jovan Ćirilov je mnogo puta učinio nešto što sigurno nije prijatno nikome, naročito ličnostima koje zauzimaju ono što se naziva važna pozicija u društvu – govorio je i o najintimnijim stranama svog života i najtežim trenucima kroz koje je prošao. Tako u intervjuu časopisu „Plejboj“ 2004, između ostalog, kaže: „Iznerviram se kad mi neko kaže: ‘Ti si homoseksualac.’ Odmah odgovorim: ‘Otkud znaš šta sam, kad ni ja sam ne znam?’ Sve je to mnogo složenije, ta borba između animusa i anime, osećam i jedno i drugo u sebi, pa zbog toga nisam načisto. Ne verujem u monogamiju jer je ona strana ljudskoj prirodi, i partnerima sam uvek praštao erotske izlete. Smatram da mi je dozvoljeno sve što ne ugrožava slobodu, život i interes drugog. Nisam idealan čovek.“ Mera tolerancije, gospodstva i razumevanja koju je unosio i u najintimnije ispovesti, ali verovatno i delo koje stoji iza njega, učinila je da i javnost večno gladna skandala reaguje na takve nastupe Jovana Ćirilova bez lažnog moralisanja i zgražavanja, tolerancijom ne baš svojstvenom ovim prostorima.

Ćirilov ponekad zvuči skeptično kada razmatra efekte onoga što je uradio, kao kada kaže: „Živeo sam život u skladu sa svojom prirodom i inetresovanjima. Mislim da je neprekidno traganje za novim bilo od koristi za našu sredinu. Ta sredina je do te mere konzervativna da mi se često čini da jedan Bitef ili neke druge stvari koje sam radio nisu pomakle tu sredinu i da konzervativci još imaju ključne položaje i u društvu i u pozorištu. Novo pozorište se ovde ne smatra našom, nego nečijom drugom tradicijom.“ Predlagao je da se karte za Bitef dele onima koji rade i koji će u budućnosti raditi u pozorištu, tvrdeći da je misija Bitefa i danas donkihotska. „I dalje Bitef pokušava da drži našu pozorišnu javnost u koordinatnom sistemu savremenog sveta. Ali, da li će neko nešto naučiti od njega, to je njegova stvar.“

Jovan Ćirilov radi s energijom i posvećenošću svojstvenom samo onima koji svoj poziv doživljavaju kao dar i sudbinu.