Kan našeg malog dvorišta

Iako je nastupio u muzičko-zabavnom delu programa zatvaranja prvog Filmskog festivala Srbije (Novi Sad, od 3. do 8. jula, u organizaciji Filmskog centra Srbije i EXIT-a), Koja iz Discipline kičme nije otpevao „Ne mogu da poverujem čemu evo prisustvujem“. Možda ne bi bilo ni zgodno, jer bi zvučalo kao parola nabijena provokativnom skepsom, mada najkonciznije sveobuhvata ovaj filmski karneval (kako o njemu voli da se izjašnjava predsednik Upravnog odbora, prvi čovek FFS-a Dragan Bjelogrlić).

Državi Srbiji, pa i kinematografiji, bio je potreban državotvorni filmski festival/karneval (?) koji će kao novi domaći brend maksimalno, sa geslom sabornosti, zablistati, ako ne danas, ono već sutra, na filmskom nebu regiona pa i šire (rečeno na konferenciji organizatora pre početka FFS-a). Na žalost ili sreću mnogih, urađeno je to po uzoru na sadašnji pulski, a ne onaj u Motovunu. Preovlađuje utisak da se u nesumnjivo velik i složen posao krenulo na brzinu i sa onim „lako ćemo“.

TEPIH: Sa više nego ambiciozno projektovanim budžetom od milion i 300.000 evra (FEST košta oko 400.000, a Međunarodni filmski festival na Paliću oko 300.000 evra) išla su i obećanja kula i gradova. Novi Sad, potvrđeno festivalski grad (Sterijino pozorje, EXIT, a one male: pića, ića i svega ostalog da i ne pominjemo), dobio je šansu da postane i „Cinema City“oročenu na dve godine, ako se pokaže kao dobar/izdašan domaćin.

Srpsko narodno pozorište je sa svoje dve sale, adaptirane u bioskopske, postalo najveći (ispostavilo se ne najbolji, ako ne i najgori) kino u gradu, dok je crveni tepih na prilaznim stepenicama trebalo da simulira Kan. Motovunsku atmosferu dali su bioskopi na otvorenom u specijalno uređenim prostorima Katoličke porte (reprizni program selekcije „Nacionalna klasa“), Sportskog terena Sokolskog doma („Front“ – selekcija malih i nezavisnih produkcija), dela Miletićeve ulice (program „Lektira srpskog filma“). Ispomoć je pružao i Kulturni centar Novog Sada u kojem su se odvijali omaž programi sa filmovima Kusturice, Bore Draškovica i drugih. U Grad bioskop ulazilo se kroz festivlaske kapije (podignute su skele optočene festivalskim obeležijima) imenovane po velikanima domaćeg filma Živojinu Pavloviću, Pavlu Vujisiću, Zoranu Radmiloviću…

Kad su postavljene kulise, a filmovi stigli, trebalo je još uvesti glumce. I, dok su jedni famozni crveni tepih i defile domaćih filmskih zvezda – koje su u tri iznajmljena „mercedesa“ (popularni „fića“ će imati svojih pet minuta tek na kraju u programu svečanog zatvaranja) dovožene do podnožja tepiha iz stotinak metara udaljenog dvorišta – ocenjivali kao „tipičan“ odraz „novosadskog provincijalnog duha“, drugi su čista srca poverovali u iluzije filmskih kulisa. Kako drugačije objasniti „kansko“ ponašanje više stotina Novosađana zbijenih oko zaštitnih ograda da bi više od sata sa iskrenim oduševljenjem prepoznavali i pozdravljali svoje idole u toj ne samo „istorijskoj“ već i tropskoj noći, sve sa sitnom decom na ramenima i obaveznim flašicama vode u rukama. Ako su zaslepljeni reflektorima i blicevima fotoreportera naši filmski trudbenici to makar krajem oka registrovali, mogli su da pomisle da za njih još ima nade.

KOLATERAL: Kada je legandarni Bata Živojinović, rekavši da je ovo „istorijska noć za srpski film i kulturu, al’ da će ta radost i da košta“, označio početak trke u „Nacionalnoj klasi“ i „Eurimaž“ selekciji recentnih evropskih koprodukcija, zavrteli su se konačno i filmovi: osamnaest ostvarenja ovdašnjih autora i šesnaest evropskih. Već na samom početku, pred visokim političkim i kulturnim državnim, pokrajinskim i gradskim zvanicama, Kusturičin Zavet je „puk’o“ tokom prikazivanja druge rolne. Tek da se podigne festivalska tenzija i potvrdi skepsa onih koji su još pre početka Festivala tvrdili da su projektori u pozorištu stari i nepouzdani. Malo ko je tada primetio da je razapeto platno naborano, a zvuk deceniju daleko od obećanog savršenstva.

Srećom, novinarske projekcije u bioskopu Arena bile su besprekorne, što je važno jer je bilo čak devet domaćih premijera. Međutim, termini prikazivanja „Nacionalne klase“ su se poklapali sa projekcijama filmova iz selekcije „Eurimaža“, pa je tako dobra prilika da se vidi niz kvalitetnih ostvarenja otišla u nepovrat kao kolateralna žrtva apsurdne satnice.

Projekcije u SNP-u nisu privukle onoliko gledalaca koliko su organizatori pretpostavljali, što je obesmislilo jedan od programskih ciljeva FFS-a komprimovanog u sloganu „Evropski filmovi u Srbiji“. Sa bioskopima na otvorenom bilo je još manje sreće. Dve kišne večeri su izbrisale dobar deo planiranog programa taman kada je nedovoljno obaveštena, ali i inertna novosadska publika otkrila da je u grad stigao festival. Ako je za to delom kriva priroda, dobar deo odgovrnosti snose i organizatori koji su prekasno krenuli u marketinšku kampanju. Katolička porta se pokazala kao najatraktivnije mesto sa repriznim programom „Nacionalne klase“. Tu pogledati film nije bilo skupo, ali su projekcije sve do pretposlednje narušavale javna rasveta i reklame sa obližnjih zgrada, a prvog dana čak i fontana koju je neko zaboravio da isključi.

Na FFS-u su bili i strani gosti. Najavljeno je njih stotinak: autora, direktora festivala, kritičara i predstavnika filmskih fondova iz regiona i Evrope. Koliko ih je stvarno došlo nije bilo moguće proveriti. Do njihovih pravih utisaka još teže doći. Neobjašnjiva loša koordinacija službe gostiju i pres centra zbog koje su pojedini učesnici, pitajući se zašto su uopšte i pozvani, izostajali sa svakodnevno i kvaliteteno vođenih razgovora sa novinarima, kao i kašnjenje sa informacijama neophodnih za brzo i efikasno izveštavnje, takođe su na spisku većih organizacionih propusta na FFS-u. Insistirajući na širini jednog ovako megalomanskog festivalskog zahvata, oraganizatori su očito pali na „sitnicama“ koje život znače.

OSTAVKE: Da li su i to razlozi zbog kojih su direktor Filmskog centra Srbije Đorđe Milićević i direktor FFS-a Svetlana Jovičić tokom Festivala podneli ostavke na svoje funkcije, trebalo bi da bude saopšteno ovih dana, kako je najavio predsednik Upravnog odbora FFS-a Dragan Bjelogrlić. Tada će, kako je rekao, biti saopštena i festivalska statistika, prihodi i rashodi, broj posetilaca i ocena učinka Festivala.

Prvi FFS je počeo u „kanskom“, a zatvoren u „holivudskom“ glamuroznom za nekog i „blamuroznom“ maniru, što se moglo videti u direktnim prenosima na RTS-u pa je tako i najširi auditorijim mogao proceniti da li je, bar kada je spektakularnost u pitanju, FFS dosegao prilično visoko postavljenu lestvicu. Ako se kroz sve to nekako probio i film, a delom jeste, Festival je rođen, a kada se sve sabere i oduzme, videće se ko će ga, kako i pošto ubuduće ljuljati.

Svi problemi sa kojima smo se tokom Festivala, organizovanog nadajmo se na polzu domaćeg filma, suočavali ne bi trebalo da budu gurnuti pod crveni tepih. Pogotovo što se posle dodela nagrada (odluke su uspešno bile pod embargom sve do čina saopštavanja), u kuloarima rasplamsao gnev dela domaćih autora, nezadovljonih odlukama međunarodnog žirija, prema organizatorima FFS-a. Ako ništa drugo, na ovom se festivalu konačno izmenio sistem vrednovanja domaćeg filma i cela priča je izneta iz našeg malog dvorišta gde se ustalila praksa, kako je neko od inicijatora FFS-a na početku rekao, da „domaći autori u raznim žirijima na malim seoskim zabavama, koje se sele iz mesta u mesto, jedni drugima, iz godine u godinu, dodeljuju nagrade koje nemaju puno smisla“. Ma kako to bilo bolno za brojne povređene sujete, videće se koliko je otrežnjujuće.