Strast i harizma

Popularnost Ašhen Ataljanc, dakako, tiče se njene igre i uspeha na baletskoj sceni, ali i urođene harizme, interesovanja i društvenosti koji prevazilaze granice i klišee baletske karijere. Tokom druge polovine osamdesetih, od kada je kao veoma mlada i talentovana balerina počela da gradi karijeru u Narodnom pozorištu, pa sve do danas, Ašhen je zapravo izrastala u istinsku ikonu Beograda. Neobičnog imena, moderne lepote, dostojanstvenog držanja i besprekornog stila odevanja, Ašhen magnetski privlači pažnju javnosti. Baletske predstave u Narodnom pozorištu u kojima je igrala naslovne uloge krajem osamdesetih i početkom devedesetih, po decibelima ovacija više su ličile na rok koncerte nego na kakvu klasičnu umetnost. Nasuprot tome, Ašhen se već sutradan mogla videti u gradu, u farmerkama, nasmejana i prirodna, ili, uveče, na primer, u džez klubu, otmena i „po poslednjoj modi“. Čak i sada kada je izvesno da Beograd ne može biti nalik onom iz osamdesetih, Ašhen je kao „dobar znak“, prošle godine, izravno sa svetskih scena, viđena među rok publikom SKC-a, poslednjem poprištu andergraund kulture osamdesetih. Snagu duha Beograda nikad nije poricala. S istom strašću s kojom je još od prvih intervjua govorila o svom jedinom putu – putu igre, podjednako emotivno govorila je i o Beogradu. Kao član Baleta Državne opere u Berlinu, 1998. godine u intervjuu „Orchestri“ Ašhen kaže: „Jako volim Berlin. To je divan, čudan grad, podeljen na kvartove – podseća me na Beograd kako bih ja želela da on izgleda, s tim ‘anarhičnim redom’, sa divnim, malim mestima za izlaske, sa lepim ljudima koji imaju neki poseban pečat na licu.“

KARIJERA ODABRANIH: Karijera Ašhen Ataljanc, koja je već u 16. godini postala profesionalac, put je najtalentovanijih, najboljih igrača. Svedoci kažu da se u Baletskoj školi „Lujo Davičo“, u klasi Ivanke Lukateli, Ašhen izdvajala vitkom figurom i markantnim licem, odličnim fizičkim pedispozicijama, sigurnom klasičnom igrom, osvojenim nagradama na takmičenjima, predanošću i retkom pronicljivošću. Od svoje 16. godine ulazi u odrasli baletski svet i nastupa u predstavama Narodnog pozorišta. Godinu dana kasnije postaje najmlađi solista Baleta u istoriji ove kuće.

Sve je počelo od debija u Don Kihotu. Igrala je i u Bajaderi, a već u svojoj dvadesetoj godini postala je najlepši „beli“ i „crni“ labud na domaćoj baletskoj sceni. U interpretaciji Ašhen Ataljanc bili su to istinski labudovi, izražajni, vrsnih tehničkih kvaliteta, retke lepote. Za te uloge u Labudovom jezeru dobila je jubilarnu nagradu povodom 120. godišnjice Narodnog pozorišta. Ređaju se glavne uloge u Žizeli, Don Kihotu, Uspavanoj lepotici, Dami s kamelijama, Samsonu i Dalili… O njenoj igri kritičari pišu: senzualno, ubedljivo, na momente perverzno, njena igra izvajana je „kristalnim oblicima neoklasične“ igre, čudesno, tehnički savršeno. Partnerski duo sa Konstantinom Kostjukovim mnogi sanjaju iznova da vide „tek da još jednom bacimo cveće na binu!“. Bio je to par igrača netipičnih za našu baletsku školu, odnosno igrača s kojima se naš balet lagodno i „s ponosom“ mogao predstaviti bilo gde u svetu. U Osaki u Japanu, na svetskom takmičenju parova 1991. godine Ašhen i Konstantin osvojili su prvo mesto. Uspeh na uspeh ide, reklo bi se, pa sledeće godine, u svojoj 21. godini, Ašhen zasluženo postaje primabalerina u Narodnom pozorištu. Iste godine, na Bitefu nastupa u predstavi specijalno pravljenoj za nju pod nazivom Izadora Dankan, u koreografiji Jelene Šantić. Posle toga postaje gostujući umetnik Izraelskog baleta u Tel Avivu. Iako je sve češće osećala potrebu da obogaćuje svoj plesni jezik, žudeći da se oproba i u savremenim koreografijama, Ašhen je stopostotan uspeh postizala u klasičnoj igri. Za nenadmašnu ulogu Kitri u Don Kihotu, dobila je čak tri nagrade: Oktobarsku nagradu (1992), Nagradu Sekretarijata za kulturu u Beogradu (1991), kao i Godišnju nagradu Narodnog pozorišta (1992). U nizu uspeha, 1992. godine dodeljena joj je i nagrada Zlatni zmaj, namenjena ženi koja je svojom ličnošću (elegancijom i stilom, takođe) obeležila prethodnu godinu. Na dodeli nagrade, kako opisuju njeni obožavaoci, pojavila se u tami, „nežna i fatalna“, odevena u zvoncare, sa puštenom dugom crnom kosom, a onda su bljesnuli reflektori…

POČETAK KRAJA: Težak obruč moralnih i ekonomskih kriza, naročito 1993, sve više se namicao i stezao, pre svih politički nepodobne. Asistent Tihog i Prleta, „dečko koji obećava“ – Aleksandar Berček, posle munjevitog prodora kroz Socijalističku partiju Srbije, najzad je seo i u fotelju upravnika Narodnog pozorišta. Neshvatljivom brzinom raskrstio je s neistomišljenicima. U prvom turnusu iz kuće su otišli Vida Ognjenović, Svetlana Bojković, Predrag Ejdus, Miki Manojlović, za njima ubrzo i ostali vodeći umetnici. Među njima je i Ašhen Ataljanc. Igrači su se žalili na veoma loše uslove, nebrigu, nemogućnost da igraju. Berček je sveo nastupe primabalerine na pet mesečno. „Krče mi creva za baletom i ne bih htela da pregladnim. Odlazim, jer nemam vremena za čekanje, sada mi je potrebno da radim ovaj posao“, rekla je Ašhen pre nego što je napustila matičnu kuću. Berček ju je ispratio rečima: „Da si bila dobra, odavno bi te već neko angažovao.“ U februaru 1994, primabalerina za koju se zvanično tvrdilo da „nije napustila Narodno pozoriste“ uveliko je pripremala ulogu u Minhenu. Pre nego što je postala član Državne bavarske opere u Minhenu, Ašhen se oglasila pismom nadležnim organima, u kome je rekla da je duboko pogođena situacijom u kojoj se našao Balet Narodnog pozorišta, krajnje neodgovornim i neprofesionalnim rukovođenjem i neljudskim odnosom prema igračima.

Da je minhenska epizoda bila samo nužno privremeno rešenje, pokazao je i brzi povratak Beogradu i matičnoj kući, posle Berčekovog odlaska. Na čelu baleta bila je Lidija Pilipenko, balerina i koreograf, s kojom je Ašhen ovde imala zapravo najbolju saradnju. Beogradsku publiku Ašhen je osvojila igrajući, između ostalih, i koreografije Lidije Pilipenko. Kroz njih, takođe, mogla je osetiti blizinu i ukus modernog pokreta. U sezoni 1996/97. Ašhen i njen scenski partner K. Kostjukov ponovo su blistali pod svetlima pozornice. Učestvovali su i na festivalu baleta u Havani, za koji su lično dobili poziv od proslavljene baletske zvezde Alisije Alonso (tri godine ranije Ašhen je već bila na Kubi i radila sa baletom A. Alonso). I pored toga, činilo se da ništa više nije moglo biti po starom. Domaći balet je već uveliko bio oboleo, repertoarska politika Narodnog pozorišta hronično neinventivna, baletsko tržište zatvoreno, produkcija mala, dalje usavršavanje igračke tehnike nemoguće, što je mladu balerinu željnu izazova iscrpljivalo i konačno nagnalo da 1997. donese, kako kaže, „drastičnu“ odluku – da po drugi put napusti Narodno pozorište i otisne se u svet.

BERLIN: Dve godine kasnije, u novinama iz januara 1999. zabeleženo je da su na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, u baletu Don Kihot, gostovali Ašhen Ataljanc i Ronald Savković iz Baleta Staatsopere u Berlinu. „Beogradska publika dočekala ih je s velikim uzbuđenjem, a ispratila ovacijama.“ U Berlinskoj državnoj operi, u koju je otišla pravo iz Narodnog pozorišta, Ašhen je igrala uglavnom klasičan repertoar i nešto malo neoklasike. Prelazak u Berlin bio je odskočna daska u njenom stručnom usavršavanju, ujedno i teži, ozbiljniji rad, kao i učenje na koreografskim velikanima kao što su Nurejev, Fokin, Forsajt… Još tada je govorila da je jako zainteresovana za savremenu igru, za istraživanje, za igru kao telesni eksperiment, kao ekspresiju ličnosti. „Mislim da će se klasičan balet održati samo u velikim pozorišnim kućama, koje će ga čuvati kao deo tradicije.“ Prelomni trenutak, kada je duboko u svojoj svesti postala spremna na još jednu „drastičnu“ odluku, dogodio se dok je na video-kaseti gledala koreografiju Babilon Tomaža Pandura. „Ostala sam bez teksta. Dva dana nisam mogla da govorim. Babilon je suštinski uticao na mene… To kompletno osećanje, emocija – to je upravo ono što ja želim da radim.“

Pre nego što će 2000. godine postati član jedne od deset najboljih svetskih trupa savremenog plesa, italijanskog Aterbaleta, Ašhen je još jednom igrala u Beogradu. Tačno mesec dana posle početka bombardovanja, odlučila je da „zamrzne“ angažman u Berlinu i u dva dana odigra Ljubav čarobnicu kao i balet Samson i Dalila, sa baletskim prvakom iz Narodnog pozorišta Denisom Kasatkinom. Uzvišene i dirljive matine predstave na Velikoj sceni Narodnog pozorišta, samo na prvi pogled izgubljene pod zvucima sirena, teretom dugotrajne nesanice i uz pomoć struje iz agregata, publika će zauvek pamtiti. Jer, subjektivni doživljaj ljudskog dostojanstva i lepote umetnosti ume da bude i tačniji i snažniji od njihove objektivne realnosti.

SVET I MI: „Sudbina me je odvela u kompaniju koja je gostovala u Beogradu kada sam imala 14 godina. Tada sam gledala njihovu predstavu u kojoj je igrao i moj sadašnji direktor Mauro Bigonceti. Ko je mogao da zamisli da ću jednog dana i ja igrati u Aterbaletu?“ Priča o karijeri Ašhen Ataljanc u Aterbaletu zaslužuje zaseban prostor. Bio je to njen igrački i životni preporod, koji valjda zavređuju samo najveći umetnici. Aterbaleto je smešten u mestašcu Ređo Emilija blizu Bolonje, u Italiji. Odatle trupa odlazi na turneje po celom svetu. U proseku, godišnje se igra oko 110 predstava. Ašhen je definitivno odustala od klasike predajući se potpuno novom senzibilitetu, istraživanju. Za šest godina boravka u Aterbaletu, nekoliko puta je obišla planetu i radila sa najboljim koreografima i igračima na svetu.

Za tih šest godina nastupila je samo jednom na sceni Narodnog pozorišta. Uostalom, od svog konačnog odlaska iz ove kuće 1997. godine, vrata za Ašhen polako su se zatvarala. Uvek je ostajao gorak ukus iza nagoveštaja da naša najbolja balerina želi da gostuje u Beogradu, želi da napravi kopču između Beograda i sveta, ali da ovde nema s kim o tome da razgovara.

„Sve sam činila da dođem u Beograd, ali uzalud. Od kada se promenila uprava u Narodnom pozorištu (a 2000. došla direktorka Višnja Đorđević, prim. aut.), nemam sa njima nikakvu saradnju. Pokušala sam da uspostavim kontakt i sa Bitefom i Sava centrom, ali bez uspeha. Apsurdno je da igram u Parizu, Brazilu, u Moskvi ili u Litvaniji, a da ne mogu da igram u Beogradu. Očigledno, to nikoga ne zanima. Možda je grubo reći, ali mogli su iz Narodnog pozorišta makar da me iskoriste, pa da naprave kontakt sa nekim drugim svetski poznatim igračima. Ali, njih ni to nije zanimalo da učine.“ Opet, zahvaljujući Ašhen, krajem 2003. godine u Sava centru je organizovan gala koncert „San zimske noći“, u kome su učestvovali igrači evropske baletske scene. Ašhen je s čuđenjem pričala o tome da je sve organizovano uz pomoć njenih prijatelja, ljudi koji nemaju veze s baletom. Nakon toga, u Beograd je dovela i slavnu trupu Aterbaleto. Dvadeset godina svoje igračke karijere nije proslavila u matičnom Narodnom pozorištu, iako je sada na čelu Baleta njen dugogodišnji scenski partner Konstantin Kostjukov. „Nažalost, tako je. Ovu predstavu ću igrati u Pozorištu na Terazijama. I meni bi bilo drago da sam svojih 20 godina karijere proslavila u Narodnom pozorištu u kojem sam se rodila kao umetnik“, rekla je nekadašnja primabalerina, a danas savremena igračica zavidne reputacije i slobodna umetnica Ašhen Ataljanc.

Na kraju priče, možda ne toliko zbog Ašhen koliko zbog drugih, valja postaviti pitanje: šta bi se dogodilo sa vrhunskim kvalitetima naše primabalerine da je kojim slučajem ostala u svom Beogradu da u matičnoj kući dočeka 20 godina „života na prstima“? Ili, koji bi koreograf napravio komad specijalno za tu svečanost? Na prvo pitanje, odgovor je sumoran. Na drugo – ovde se baletski umetnik na takav način ne poštuje. Naročito najbolji među njima.