Po izveštaju Saveta Evrope, pre izbora održanih 2000. godine Savezna Republika Jugoslavija se po zastupljenosti žena praktično nalazila na samom dnu liste sa 5,1 odsto. Iza su bile samo Moldavija, Lihtenštajn i Turska. S druge strane, njihove muške kolege ne štede reči hvale, naročito kada je reč o stranačkim "drugaricama"
Od 250 poslanika koliko broji srpski parlament, samo 11,2 odsto tj. njih 28 su žene. Ovaj mali i za nazočne borce za ravnopravnost polova poražavajući podatak svrstava Srbiju u zemlje sa veoma niskim stepenom zastupljenosti žena u politici. Od 28 članica Skupštine osam je iz stranke G17 plus, šest iz Demokratske stranke Srbije, pet iz Demokratske stranke, četiri iz Srpske radikalne stranke, dve iz Srpskog pokreta obnove i po jedna iz Socijalističke partije Srbije, Građanskog saveza Srbije i Socijaldemokratske partije.
Sudeći po ovom bilansu, stranka G17 plus mogla bi se okarakterisati i kao „ženska stranka“. Osim najvećeg broja poslanica u Skupštini, G17 plus ima i najviše potpredsednica unutar stranke – od tri potpredsednička mesta, dva zauzimaju Ivana Dulić-Marković i Verica Kalanović, dok je na funkciji direktora stranke Suzana Grubješić. Konačno, ova stranka imala je u vladi Vojislava Koštunice i svoju ministarku poljoprivrede, kasnije unapređenu u potpredsednicu Vlade, Ivanu Dulić-Marković. U Demokratskoj stranci Srbije odluke i delovanja su još uvek na „jačem polu“. Od pet potpredsedničkih mesta u stranci samo jedno zauzima žena, Sanda Raškovic-Ivić, predsednica Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju i bivši republički komesar za izbeglice. Ona je ujedno i prva žena potpredsednik u istoriji stranke. Na stranačkoj skupštini dobila je najviše glasova i tako pretekla muške kolege. Svojevremeno je tri godine provela u Demokratskom centru Dragoljuba Mićunovića. Ne mogavši da se pomiri sa Mićunovićevom kandidaturom na predsedničkim izborima koje je nazvala „najobičnijom šminkom“, Sanda Rašković-Ivić napušta Demokratski centar. Slična situacija po pitanju raspodele potpredsedničkih mesta vlada i u Demokratskoj stranci. Od pet potpredsednika, jedina potpredsednica je Vida Ognjenović, koja se u javnosti skoro nikada ne pojavljuje u toj funkciji. Pored nje, u predsedništvu stranke nalaze se još i Gordana Čomić koja ima funkciju predsednice Foruma žena DS-a, sekretar stranke Tamara Tripić i – Ružica Đinđić.
Iako je u Srbiji gotovo niko ne svrstava u partije demokratskog bloka, a još manje je kategoriše kao proevropsku, Srpska radikalna stranka ubedljivo prednjači po zastupljenosti žena u prvim redovima. Dva od četiri potpredsednička mesta u toj partiji donedavno su pripadala upravo pripadnicama lepšeg pola – Maji Gojković, gradonačelnici Novog Sada, koja sada ima funkciju člana Centralne otadžbinske uprave, i Gordani Pop-Lazić, predsednici Opštine Zemun i (jedinoj) potpredsednici Skupštine Srbije. Inače, vrlo bogatu političku biografiju Gordane Pop-Lazić upotpunjava i podatak da je u vladi Srbije izabranoj 24. marta 1998. godine bila ministarka lokalne samouprave. Nastupi Radikalne stranke ne mogu se zamisliti ni bez Nataše Jovanović, poslanice u Skupštini koja je – osim što je poznata po oštrom jeziku, sakoima pastelnih i ruževima za usne jarkih boja – ostala upamćena i po legendarnom „zalivanju“ Nataše Mićić za skupštinskom govornicom, dok je kao pojačanje u radikalske redove nedavno pristigla i Jorgovanka Tabaković, ministarka u vladi Mirka Marjanovića.
Građanski savez Srbije se, za razliku od mnogih stranaka, može pohvaliti predsednicom. Nataša Mićić će u istoriji ostati upamćena kao prva žena predsednik parlamenta (zamenila je Dragana Maršićanina), a kako su i predsednički izbori propali, skoro godinu dana je bila v.d. predsednika Republike, opet kao prva žena u istoriji Srbije na toj funkciji. Povrh svih tih obaveza, na Natašu Mićić je „palo da prelomi“ da li će, nakon atentata na premijera Đindića, biti proglašeno vanredno stanje u zemlji. Međutim, ono što je medijskim krugovima bilo interesantnije od državničkih obaveza Nataše Mićić jesu dužina njene suknje, lepota nogu, te frizura zbog koje je i dobila nadimak „srpska Nikol Kidman“, sa kojom se nedavno i susrela pružajući šansu fotografima da ih uslikaju zajedno.
Iako se odavno smatra pravim liderom Srpskog pokreta obnove, Danica Drašković, nesuđena direktorka Instituta za bezbednost, nije na listi članova predsedništva stranke. Kao predsednik se i dalje „vodi“ njen suprug Vuk Drašković, a jedina žena od pet potpredsednika koliko ih SPO ima je – Sanja Čeković.
Za razliku od vlade Vojislava Koštunice u kojoj broj žena rapidno opada (trenutno bez ijedne), vlada Zorana Đindića u periodu od 25. januara 2001. do 3. marta 2004. godine imala je četiri ministarke. Kori Udovički je funkciju ministarke rudarstva i energetike obavljala od juna 2002. do jula 2003, kada postaje prva žena guverner Narodne Banke Srbije. Marija Rašeta-Vukosavljević, ministarka saobraćaja i telekomunikacija, sa političke scene odlazi zajedno sa aferom „Aerodrom“ (ona i deset direktora osumnjičeni su da su umesto prvobitno ugovorenih 17 miliona evra za renoviranje VIP salona i terminala 2 Aerodroma Beograd, aneksima ugovora bahato podigli troškove na 48 miliona). Gordana Matković, ministarka za socijalna pitanja i najbolje ocenjena ministarka u vladi Zorana Đindića, inicirala je reforme socijalnih institucija. Četvrta je bila Anđelka Mihajlov, koja je funkciju ministarke za zaštitu prirodnih bogatstava i životne sredine obavljala od juna 2002. godine.
Grad Beograd u vrhu vlasti ima dve članice gradskog veća, načelnicu gradske uprave Tamaru Stojčević, zamenicu gradonačelnika Radmilu Hrustanović, koja je u periodu od juna 2001. do oktobra 2004. godine i sama bila gradonačelnica i bez koje se ne da zamisliti nijedno kulturno dešavanje u Beogradu, i Goricu Mojović, aktuelnu pomoćnicu gradonačelnika koja je svojevremeno bila i gradski sekretar za kulturu za čijeg su „vakta“ obnovljena gotovo sva beogradska pozorišta.
Istorija svakako ne sme zaboraviti ni Ljiljanu Čolić, nekadašnju ministarku prosvete i sporta u vladi Vojislava Koštunice zbog koje Darvinova teorija zamalo da ode u nepovrat, bar što se školskih udžbenika tiče. Čolićeva je pod pritiskom javnosti, ali i ljudi iz svoje partije (DSS) – naročito Zorana Drakulića koji je ocenio da ona svojim istupima ruši rejting stranke – septembra 2004. podnela ostavku na ministarsku funkciju. Samo dva sata pre nego što je potpisala ostavku, Ljiljana Čolić potpisala je i rešenja o smeni skoro svih direktora osnovnih i srednjih škola u Kosovskom pomoravlju. Istovremeno je postavila vršioce dužnosti i nove školske odbore u školama u opštinama Novo Brdo, Gnjilane, Kosovska Vitina i Kosovska Kamenica.
Jasmina Mitrović-Marić, nekadašnja vedeta Pokreta snaga Srbije Bogoljuba Karića i kandidat te stranke na predsedničkim izborima 2004. godine, nestala je iz medijske buke gotovo isto tako naglo kako se i pojavila.
Sudeći po ovom popisu, političarke u Srbiji su uspele da se domognu pokojeg visokog položaja. To, međutim, još ne znači da Srbija prati svetske i evropske trendove o zastupljenosti žena u politici. Poređenja radi, u parlamentima SFRJ između 1979. i 1989. godine bilo je oko 17 odsto žena, i to najviše u pokrajinskim skupštinama (24,4 odsto). Na izborima 1989. i 1990. godine broj izabranih žena smanjio se u svim republikama bivše Jugoslavije: u Sloveniji na 13 odsto, Hrvatskoj 4,5, Crnoj Gori na četiri, Makedoniji na 3,3, u Bosni i Hercegovini na 2,9 i u Srbiji, najmanje – tek 1,6 odsto. Po izveštaju Saveta Evrope, pre izbora održanih 2000. godine Savezna Republika Jugoslavija se po zastupljenosti žena praktično nalazila na samom dnu liste sa 5,1 odsto. Iza su bile samo Moldavija, Lihtenštajn i Turska. S druge strane, njihove muške kolege ne štede reči hvale, naročito kada je reč o stranačkim „drugaricama“. Primera radi, Velimir Ilić, lider Nove Srbije i ministar za kapitalne investicije, poznat po svojoj naprasitoj prirodi i „sočnom“ recniku, svojevremeno je izjavio da smatra kako su političarke vrlo savesne, odgovorne i principijelne, za razliku od muškaraca. Svoju tvrdnju ministar je potkrepio podatkom da se, za razliku od žena, „kolege uz čašicu opuste i da svašta obećavaju“.
Domaćoj javnosti se tokom avgusta ove godine pružila prilika da izabere virtuelnu, ali „sto odsto žensku srpsku vladu„. U konkurenciji se našla 161 kandidatkinja iz političkog/kulturnog/privrednog života Srbije, a „glasači“ su preko SMS–a izabrali 19 ministarki, predsednicu i potpredsednicu. Cilj ove specifične simulacije izbora bio je, po ideji njenih pokretača – Evropskog pokreta za Srbiju (u saradnji sa listom „Blic“ i OEBS–om), promovisanje ekspertskog potencijala žena i afirmacija nove kulture komunikacije i solidarnog delovanja
Pomalo očekivano, za premijerku ženske vlade izabrana je Ružica Đinđić, supruga ubijenog premijera, pa nije isključeno da su se, između ostalog, za tom ocenom javnog mnjenja poveli i čelnici Demokratske stranke stavljajući gospođu Đinđić na vrh liste kandidata za predstojeće parlamentarne izbore. U oštroj konkurenciji za mesto premijerke našle su se i Vesna Pešić, predsednica Frakcije Građanskog saveza Srbije „11. decembar“, koja je od 2001. do 2005. godine bila ambasador SCG u Meksiku, Kori Udovički i Dragica Pilipović-Čefi, direktorka kancelarije Evropske banke za obnovu i razvoj u Srbiji i Crnoj Gori.
Mesto vicepremijerke je izgleda suđeno Ivani Dulić-Marković, a za premijerku su, između ostalih, nominovane i Tanja Miščević, rukovodilac kancelarije Vlade Srbije za pridruživanje Evropskoj uniji, Nada Ćuk-Skenderović, zamenica šefa kancelarije Saveta Evrope u Beogradu, i Vesna Rakić-Vodinelić, direktorka Instituta za uporedno pravo i članica pravnog saveta predsednika Srbije.
Resori u ženskoj vladi ekvivalentni su postojećim funkcijama u sadašnjem, doduše okrnjenom izvršnom organu Srbije.
Titulu ministarke odbrane ponela je Ivanka Baralić, široj javnosti najpoznatija kao član Nezavisne komisije za utvrđivanje okolnosti u slučaju „Topčider“, kada su na straži ubijeni vojnici Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović. Za razliku od zvanične komisije koju je vodio sudija Vuk Tufegdžić, a koja je utvrdila da su vojnici pucali jedan na drugog, tim dr Baralić je utvrdio da je na vojnike pucala treća osoba. Za ministarku unutrašnjih poslova, većinom SMS glasova, izabrana je Aleksandra Drecun, predsednica Međunarodnog antikorupcijskog centra. Dok je radila u MUP-u, gospođa Drecun je zaslužila čin kapetana, a bila je i jedan od stručnjaka koje je za izradu svog programa okupio Dragoslav Avramović. U virtuelnom izboru Srbija je dobila i prvu ženu ministra spoljnih poslova. Ovaj resor u ženskoj vladi poveren je Slađani Prici, ambasadoru Srbije pri Savetu Evrope koja važi za jednu od najboljih srpskih diplomata. Poznato je da je Prica kritikovala neprofesionalni rad crnogorskih kolega u MIP-u SCG čije instrukcije da radi protiv interesa Srbije, kako je rekla, nije prihvatala. Iako je neuspešno prošla predsedničke izbore 2004, kneginja Jelisaveta Karađorđević je odabrana za ministarku dijaspore. Ćerka kneza Pavla Karađorđevića, u rodbinskim odnosima sa princom Čarlsom, britanskim prestolonaslednikom i španskom kraljicom Sofijom, prilikom kandidature za predsednicu izjavila je da od Srbije „ne želi da napravi monarhiju, već pre toga pravu državu“. Na izborima je završila kao šestoplasirana. Jedna od njenih protivkandidatkinja bila je i Danica Drašković. Pandan Velji Iliću u ženskoj vladi je Nataša Gospić, predsednica Udruženja „Jednake mogućnosti“, profesorka Saobraćajnog fakulteta u Beogradu i članica Stručnog saveta Regulatorne agencije za telekomunikacije. Na ovu funkciju bila je predložena i Branka Bošnjak, jedan od osnivača nevladine organizacije G17 plus i jedan od kandidata za gradonačelnika Beograda 2004. Iako su za ministarku pravde, između ostalih, bile predložene i Vida Petrović-Škero, Biljana Kovačević-Vučo i Leposava Karamarković, bivša predsednica Vrhovnog suda Srbije, za ovu funkciju, ispostavilo se po SMS glasačima, najadekvatnija je Marijana Pajvančić, redovni profesor Katedre za javno pravo Pravnog fakulteta u Novom Sadu, kao i pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu.
Za ministarku državne uprave i lokalne samouprave izabrana je Jelica Rajačić-Čapaković, ministarsko mesto u domenu nauke i zaštite životne sredine pripalo je Gordani Perović, direktorki Agencije za reciklažu, koja je dobila više glasova i od Branke Prpe i od Latinke Perović, dok je za minsitarku zdravlja izabrana Svetlana Vukajlović, direktorka Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje i prva žena na čelu Zavoda u dugoj istoriji ove institucije.
Snežana Mijajlović, zamenica direktora Elektroenergetskog koordinacionog centra, izglasana je za ministarku rudarstva i energetike, Aleksandra Janković za ministarku vera, Srbijanka Turajlić, očekivano, za ministarku prosvete i sporta, a Milica Delević-Đilas za ministrku za ekonomske odnose sa inostranstvom.
Najzanimljivije, međutim, jeste to da u žensku vladu, pa čak ni u uži izbor, nije ušla nijedna predstavnica Srpske radikalne stranke, iako su „radikalke“ najglasnije u Skupštini, a ne manjkaju im ni viđenije funkcije u političkom životu Srbije. Izostanak svojih partijskih koleginica, generalni sekretar SRS-a Aleksandar Vučić okarakterisao je kao – zlonameran, istovremeno iskoristivši priliku da zajedljivo primeti kako su predlagači „možda bili ljubomorni“ što su žene iz te stranke „lepše od svih ostalih koje su predložene“.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Studenti su svoje već odradili pokazavši da je car go. Na matorima je da se pridruže mladima i stvar dovrše, ako umeju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
