Filmski uradak koji je slavodobitno plasirala ekipa protivnika crnogorske nezavisnosti skupo će koštati sve aktere: naručioce, scenariste, producente, distributere, glumce, montažere i reditelje. Glumce ponajviše, kako se čini: jedan od glavnih, Vaso Mijović, iznenada se našao u zatvoru koji ga je, inače, čekao već treću godinu. To znači samo da projekat nije postigao zasluženi uspeh kod publike
Ovaj cirkus neopjevani dostojan je pera autora Đekne ili Špijuna u Rovcima; treba se nadati da će biti ovekovječen u nekom pozorištu – sa malim dramaturškim dodacima autentičnoj „priči iz života“. U čemu je, dakle, „fabula radnje“? Mašan Bušković, čestiti domaćin i dobar čoek, ostade dužan državi 1580 evra za struju, pak se tako kandidova za glavnog junaka priče koja slijedi. Ostale dramatis personae su još tri dobra čoeka: Vasilije Vaso Mijović (crnogorski junak uz gusle opjevan; ima CD ROM sa tim pjesmama); Ivan Ivanović i Ranko Vučinić (aktivisti DPS-a, vladajuće stranke u Crnu Goru); i dobra žena Mašanovica, dobitnica oskara za epizodnu ulogu, mada se javljala samo jednom iz offa, ali ključnom rečenicom.
Smjestimo prvo priču u istorijski kontekst: upravo je počela kampanja za referendum o crnogorskoj nezavisnosti, izbor istorijski i dramatičan čiji je ishod krajnje neizvjestan. Sve su češće i uvjerljivije priče o „lizingu“ ličnih karata za glasanje (a kako će znati kako je ko glasa?), o obećanjima i prijetnjama. Obadvije strane, oni „za“ i oni „protiv za“, zabrinute su, jer se ishod ne vidi baš najbolje; na scenu neizbježno stupaju čojstvo, junaštvo i poštenje – kao i obično u nas kad ne znamo što ćemo i kuda ćemo.
U skladu sa starom komunističkom – da se te stvari ne prepuštaju stihiji – komšije Ivan i Ranko dolaze Mašanu na piće i kafu; da li ih je, koliko i kako na to nagovarao treći gost Vaso, pokazaće istraga. Tog istorijskog razgovora snimljeno je – kako saznajemo – nekih dvadesetak minuta sirovine; da narod vidi pušteno je devet minuta, iz četiri segmenta. Sadržaj razgovora poznat je čitaocu; recimo samo da je dostojan pera Mihaila Lalića iz njegovih najboljih romana: njih trojica ubjeđuju jednoga, a on se nećka. Glasaj za nezavisnu Crnu Goru, pa će Zeta u Kup šampiona, pa će se sve naglo popraviti, pa će ti vlast platiti račun za struju; misli se Mašan i konta krajnje ubjedljivo, kaže da je za Jugoslaviju, koje doduše nema, ali „biće je“, veli Mašan, a Mašanovica iz offa, đe kuva kafu, dobacuje: „A vika si za Mila da je lopov…“, što prolazi bez komentara. Glavni glumci smjenjuju se u kadar: čas ih je četvorica (i Mašanovica u off); čas trojica, čas dvojica. Vaso, crnogorski junak uz gusle opjevan (CD ROM se zove Herojski podvizi crnogorskog junaka Vasa Mijovića opjevani uz gusle; na naslovnu stranu je Vaso u maskirnu uniformu i crvenu beretku, sa guslama u ruke), ulaže sav svoj ugled i čojstvo: ako neko reče da se Mašan proda, jebaće ga Vaso u nos! Prijetnja nije beznačajna, kao što će se vidjeti kasnije u ovaj tekst. Na kraju se došlo do konsenzusa, kako se to kaže: uze Ranko onaj račun za struju, gotovo je i riješeno, zaboravi Mašane, a Mašan će glasati po svom čojstvu i poštenju. Slijedi odjavna špica koje na filmu nema, no ćemo je mi ispričati.
Odakle kamera u Buškovića kući? Svi su se odmah i sasvim pogrešno sjetili onog filma od 25. januara 1991. o ilegalnom naoružavanju Hrvatske. Pogrešno iz dva razloga: ono je profesionalno bilo mnogo bolje završeno (original je bio mnogo boljeg kvaliteta nego prikazana konačna verzija), a ovo je „amaterska kamera koja na sebi ima mikrofon, pa je zato ton tako loš“, kako kaže za „Vreme“ gen. Aleksandar Vasiljević, tadašnji (1991) načelnik Uprave bezbjednosti SSNO-a. Pored toga, kaže gen. Vasiljević, njihov film iz 1991. bio je snimljen „sasvim legalno, uz odobrenje nadležnog starešine gen. Kadijevića, a to je velika razlika“. Razlika je u tome što je – očigledno – video-kameru u Buškovića kuću neko postavio bez Mašanovog znanja, kako on kaže. Ivan i Ranko – da su znali za kameru – ne bi bili ni došli. Dakle – Vaso i (kako se saznaje) njegov ortak, izvjesni Slobodan Nešković Kobac. Kobac se, inače, muvao oko JSO-a, bio dobar sa Rajom Božovićem, Lockom, Japancem, Džekom Samardžijom i ljudima bliskim onoj jednoj frakciji vojne službe koja je bila bliska sa Zemuncima. Kada su, kako i gdje tačno tu kameru postavili – i uz čiju pomoć – pokazaće istraga, ako pokaže. Iz snimka se vidi da je kamera negdje gore, na sastavu zida i tavanice; mogla je biti postavljena i spolja, ali prije iznutra. Buškovića kuća je u Golubovce, imaju i komšije; nije ni to bilo lako: ni spolja, a bogomi ni iznutra… Nešto tu ostaje neispričano: a da nije Mašan bio u nekom dogovoru sa nekime? S druge strane, u stanu Vasa Mijovića nađena je audio-kaseta na kojoj se on dogovara sa Rankom i Ivanom da kako će i o čemu sa Mašanom kad mu dođu u goste. Prije će biti da je Mašan odabran kao zgodan kandidat, kad je već dužan tu struju.
Scenaristi su, dakle, odabrali Vasa Mijovića za producenta i reditelja, za casting i montažu i za jednu od glavnih uloga. Ceo je poduhvat, međutim, bio i ostao rizičan: prije svega pravno. Naime, riječ je o neovlašćenom snimanju koje je krivično djelo i u crnogorskom zakonu, kao i objavljivanje takvog snimka. Ko su naručioci, jasno je: oni kojima to odgovara čak toliko da su se izložili pravnim neprijatnostima zbog toga. Po onome što doznajemo iz Podgorice, „taj film je samo početak: imamo mi toga još onoliko“, kako reče jedan funkcioner SNP-a drugome prije neki dan.
Da to neće dobro svršiti bilo je jasno odmah. Kao ni onaj film o Špegelju onomad, ni ovaj o Mašanu nije postigao svoj psihološko-politički cilj: postavio je više pitanja no što je dao odgovora i još pritom doveo u pitanje moralnu i pravnu legitimaciju autora i distributera. Teško se krivičnim djelima podržava svoja politička opcija… Da su podnijeli krivičnu prijavu nadležnom tužilaštvu, sa kasetom kao dokazom, pa hajde, makar i tako; ali kad su prvo to pustili na televiziju – e, to je drugo. Noževi su potegnuti, jasno je; dokle će se ići – viđećemo.
(slika: …i Milom Đukanovićem…)
Vasilije Vaso Mijović (1954, Golubovci) bio je jedan iz prvobitnog sastava Jedinice za specijalne operacije (JSO) i kao takav vidi se na čuvenom snimku iz Kule 4. maja 1997. kad ono Slobo obilazi Jedinicu. U krajnje nesrećnom kontekstu pominju ga dva zaštićena haška svjedoka: jedan ga smješta na Pale 1995, sa Škorpionima koji tada u njegovom prisustvu kolju ratne zarobljenike i sahranjuju ih u šumici, blizu; drugi ga smješta na Boračko jezero (kamp za obuku) 1994. i u Skelane 1992. (ratni zločini). Od početka aktivnosti „crvenih beretki“ u maju 1991. Vaso je tu negdje: Slavonija i Baranja uglavnom. Naslijedio je Žiku Ivanovića Crnogorca kao komandant kampa JSO-a u Bilju kod Osijeka (Baranja, preko Drave odmah); bilo ga je po Jahorini i sličnim mjestima: Petrovom Selu i Kneževim Vinogradima. Na Palama je 1995, po Srebrenici, komandovao združenim sastavom Arkanovih Tigrova i Mrgudovih Škorpiona, a za račun Franka i Jovice.
Po Dejtonu vraća se u Baranju, gdje sa istima takvima kakav je i sam reketira bogate Srbe (a od čega se obogatiše, jadni?) i švercuje kradena vozila za Srbiju. Tada radi sa „puk. Jovićem“ (Momir Gavrilović) i svojim ortakom iz JSO-a, kodno ime „Brada“ (jedan od mnogih s tim kodnim imenom): imali su servis u kome su prekucavali brojeve motora i šasija i popunjavali registarske dozvole po volji, uz punu saradnju MUP-a Srbije. Beli Manastir bio je zlatni rudnik za pametnog čoeka: kako kaže zaštićeni svjedok iz Haga C-025, Vaso je samo sebi klepio nekih tridesetak automobila; preko njega su u posao ušli i Duća Spasojević i Kum Luković i tako zaradili prve ozbiljne pare, dok im nije zinulo na više. Tamo u Baranju dolazio je u sukobe sa lokalnim komandantima Srpske vojske Krajine, zbog arogancije koju je ispoljavao kao „ovlašćeni“ inspektor svega, kao i ostale kolege iz Beograda: Legija Ulemek, pokojni Gavra, Nikola Ćurčić, Žika Crnogorac. Kada ga je Boško Bojović (tadašnji načelnik SDB-a MUP-a Crne Gore) hapsio zbog arogancije i nasilništva, Jovica Stanišić je intervenisao uz prijetnju: ako ne pusti Vasa za 24 sata, on će uhapsiti „20 agenata Boškovih“ u Beograd…
E tada, negde 1995, desilo se Vasu da zgazi i ubije dvoje djece u Baranji, a u svom svojstvu člana JSO-a i – prema tome – pripadnika SDB-a MUP-a Republike Srbije. Bio je suđen za to i 2003. pravosnažno osuđen na tri godine, ama nikako da stigne do zatvora, evo do prije neki dan… Tako je i njegov drug Legija izbjegavao kaznu za saobraćajnu nesreću godinama: važan čoek za državu. Tražio je pomilovanje od Borisa Tadića, ali se predsjednik Srbije odupro pritiscima kojima je bio izložen i pomilovanje odbio; Vaso ni tada da ode u zatvor; hapsila ga beogradska policija na dan Slobovog pokopa, pa ga pustiše, iako je za njim bila potjernica. Nekome je Vaso zbog nečega bio potreban; a da nije zbog referenduma u Crnu Goru?
Čoek u tom položaju morao je znati da svakom mijenjanju strana ima kraja: Vaso je 1998. prebjegao Milu Đukanoviću od Sloba Miloševića. Postao je savjetnik za obuku rezervne policije MUP-a Crne Gore ministru Vukašinu Marašu; savjetnik za cigarete posta je gen. Neđo Bošković, kratkotrajni i neuspješni načelnik Uprave bezbjednosti VJ (1992), ali zato tast Vanje Bokana, čuvenog švercera cigareta na veliko (ubijen u Atinu u oktobru 2000). Tada osniva logore za obuku na Adi Bojani, u Sutomoru, Njivicama, Mojkovcu i Podgorici sa Rajom Božovićem (još jedan opjevani junak), pokojnim Belim Raspopovićem, ali i Branom Mićunovićem (prolazi kroz evidenciju). Tada su nudili tri puta veću platu od Vojske, pa se deo oficira priklonio njima; u jednom trenutku imali su potencijalnih 30.000 budućih vojnika. Kada je 2001. opasnost od Miloševića prošla, počelo je i otpuštanje.
Vaso Mijović dobio je mjesto instruktora Državne bezbjednosti u Berane, ali tamo ne odlazi; uglavnom je u Beograd. Obojica, Neđo i Vaso, ostali su na apanaži u MUP-u Crne Gore; kažu ljudi „zato da se ne okrenu na drugu stranu“. Vaso se ipak još jednom okrenuo: 1999. priključio se svojima iz JSO-a i Frenkiju. Protiv Vasa ima iz tog perioda krivičnih prijava koje nisu procesuirane: ubistvo devet izbeglica sa Kosova; pokušaj ubistva gen. Vasiljevića u junu 1999. (prijavljen sa Frankom Simatovićem, kao inspiratorom); zašto? Gen. Vasiljević je prijavio 17 pripadnika JSO-a zbog ratnih zločina u Lipljanu i otjerao Jedinicu odatle (procesuiran je samo Saša Cvjetan).
Kad je 2003. rastjeran JSO, Vaso se opet vraća u Podgoricu, no se ne smiruje. Sada se uhvatio sa ratnim drugovima da radi na referendumu. Prebjegavanje sa strane na stranu posao je đavolji i opasan. Vaso je ima još jednu priliku i više ne. Tu je priliku nezgrapno propustio sa ovom filmskom produkcijom: crnogorska vlast ga neće, a ova srbijanska ga zaštititi ne može, jer će ispasti da je sponzor filma. Potjernica je naprasno aktivirana i eto Vasa u Zabelu.
Nastavak serijala „Mašan“ (2,3,4) se očekuje.
M. V.
Devetominutno prelamanje Mašanovog mozga beskrajno je duhovit dokumentarac pa smeh ne remeti ni svest da se radi o ozbiljnoj političkoj stvari. Čini se da su svi akteri, uključujući i Mašanovu odivu koja se čuje samo iz off-a, znali da se film snima, samo što nisu svi znali kome će ova namenska proizvodnja biti isporučena. Ali, to se takvim čini samo onima koji ne znaju da je teatralnost jedna od mentalitetskih odlika zbog koje, inače, volim Crnogorce.
Dakle, nisu glumili, već su se zbilja prelamali i lažinjali se usput, kako se inače čini, uz cigar duvana i kada je dan dug. Zlobnik bi rekao da su tako nastali i najbolji primeri čojstva i junaštva, a zvaničnici iz Crne Gore odgovaraju pokretanjem istrage i dosta neinventivnim optužbama da je sve to beogradska kuhinja, nastala za montažnim stolom spregnutih vojnokriminalnih grupa, što nije isključeno, ali ne menja suštinu izgovorenog za Mašanovim kuhinjskim stolom.
Društvena elita, preko dela glasnogovornika, zastupa tezu da je reč o provincijskom skandalu, netipičnom za politički i društveni život Crne Gore, skandalu u kome učestvuju autsajderi, društvena margina… od čega je, na nesreću, sastavljeno i biračko telo, jer u ovovremenim demokratijama nema tog cenzusa koji bi propisao da mogu glasati samo mladi, lepi i pametni.
Tako u zamku pejorativnog govora padaju oni koji bi Crnu Goru da izvedu na evropski put. Marginalci i autsajderi, žbiri i spletkaroši, netipični predstavnici crnogorske autentičnosti, odjednom izviru kao mravi ispod podignutog kamena. Prezir s kojim ponekad podgorička elita gleda na sve crnogorske vasojeviće ne razlikuje se bitno od beogradskog učestalog nipodaštavanja kada se govori o Crnoj Gori – od onoga da je manja od pojedinih beogradskih opština pa do neumesnih persiflaža o radnim navikama.
To se, po pravilu, primenjuje, kako se vidi, kad se politička ideja teško brani racionalnim sredstvima, kao instinktivna odbrana od spoznaje sopstvenog drugog lica. Milo Đukanović, retorički zanet, govori da je reč o „jeftinoj petparačkoj priči“ i „montaži trećerazrednih obaveštajaca“.
Kad se, dakle, ostave po strani politički argumenti i politička nadgornjavanja, referendumska matematika i procedura, pa i krajnji rezulat, vidi se da bi crnogorska društvena elita rado da iskoči iz sopstvene tesne kože. To je prirodno. Pravo pitanje koje bi sebi morali da postave jeste da li taj osećaj teskobe i osujećenosti dolazi zbog nedostatka pune državnosti ili zbog nedostataka druge vrste, prvenstveno onih koji se tiču demokratskog potencijala i društvene pravičnosti.
Rekao bih da ono što se smatra društvenom elitom u Crnoj Gori, bilo da sebe tako doživljavaju ili ih drugi tako vide, mahom optira za onu vrstu samopostvarenja koju bi im donela puna državnost, mada je i sada imaju u meri koja nekima smeta a i komplikuje odnose unutar zajednice. Ta punoća proizlazi koliko iz karaktera državne zajednice toliko i iz preinačavanja duha te zajednice, gde crnogorska elita na dnevnoj bazi domišlja državnost – od crkve, preko akademije, do jezika i novca.
Konstituišu se nova očekivanja: neki sebe vide kao ambasadore, a Mašanu se nudi ono što bi moglo da mu bude privlačno – da fudbalski klub „Zeta“ iz njegovih Golubaca igra u Ligi šampiona, o računu za struju da ne govorimo. Država se predstavlja kao poslastičarnica u kojoj ima šećerlema za svakoga.
Vrh vlasti u Crnoj Gori novi početak vidi kao šansu da uz minimalne rotacije zadrži stare pozicije i više je nego sigurno da će uložiti i napor i novac da tu ideju realizuje. Kad Željko Ivanović, direktor podgoričkih „Vijesti“, koji je, takođe, nekad, bio mlad i lep, očajnim glasom u prošlonedeljnom „Utisku nedelje“ govori o tome da će se, ukoliko referendum ne uspe u pravcu pune državnosti, iz Podgorice iseliti u Rim, on projektuje Đukanovićevu poziciju, s tim što ovaj drugi, Đukanović, teško da bi izabrao Italiju za adresu.
Otuda će kampanja jačati u pravcima koji mogu biti manje principijelni od same ideje o državnosti i referendumu. Živci su napeti kao struna na guslama. Izvesni Vasilije Mijović, sudeći po novinskim izveštajima pouzdan pandur svih srpskih država, uključujući i Crnu Goru kad ovoj to nije smetalo, sada postaje samo srbijanski smutljivac ubačen u njihove državne redove i takav će ostati bez obzira na to što za njim već godinama postoji poternica izdata od srpskih vlasti, zbog izbegavanja zatvorske kazne, od koje je utočište pronašao u Crnoj Gori i, kako slika svedoči, u naručju nasmejanog Mila Đukanovića.
Pokazaće se ubrzo da tako radikalna promena državnog statusa nije jednaka promeni odela, da se to ne obavlja s jednakom lakoćom i da će Mašan koji podozreva tuđu korist od tog posla gledati šta je u tom dućanu po njegovoj meri. Beogradu je najbolje da ćuti, u meri u kojoj je to mogućno, jer akteri referendumskog izjašnjavanja već galame više nego što je pristojno.
Dragoljub Žarković
Komentari: 1
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
