Oproštajni udarac

U trenutku kada je bilo ostalo još pedeset radnih sati za njegovu odbranu po 66 tačaka u tri spojene optužnice za zločinačko udruživanje, genocid i kršenje običaja rata, bivši predsednik Srbije i Jugoslavije Slobodan Milošević nađen je mrtav 11. marta 2006. između 9 i 9.30 pre podne u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala, gde je navodno ležao mrtav nekoliko sati.

Predsednik Haškog suda Augusto Pokar naložio je detaljnu istragu, a istovremeno, holandske vlasti otpočele su istragu po svojim zakonima.

Počinje uzbuna i kontroverze koje su pojačavale izveštačku histeriju i pospešivale kriminološke, političke, etičke pa i epske kontroverze oko te smrti, pa ispada da je to neka post mortem replika kontroverzi koje su pratile četrnaest godina u kojima je Slobodan Milošević bio na vlasti (1986–2000), pošto je rekapitulacija tih godina pred Haškim sudom propala posle više od četiri godine njegovog suđenja u Hagu.

Dok je posle vesti o smrti u Hagu vladala konfuzija, a u medijima, naročito inostranim, u tim trenucima se prvo podseća na to da su otac i majka Slobodana Miloševića izvršili samoubistvo, očito je da neprijatnost zbog fijaska procesa stoleća pojačava spekulacije na tu temu. Temu zapravo pokreće sveže blajhana Karla del Ponte, koja je, kako primećuje sociolog Milan Nikolić, u tim trenucima bila nekako napadno i neadekvatno vesela.

Odbrana i porodica tezu o samoubistvu odmah pobijaju. O visokoj motivaciji Slobodana Miloševića u danima pred smrt u prisustvu vlasti medijima su svedočili Stiven Kej, nametnuti advokat koga nije prihvatao, a s kojim je očito komunicirao (Kej izjavljuje da je bio težak); Milorad Vučelić, koji je ispričao medijima da se s njim čuo telefonom i da je Slobodan Milošević rekao: „Spreman sam da ih sve počistim.“ O motivisanosti govore i izjave Milutina Mrkonjića, koji se s njim čuo nekoliko dana pre smrti, zatim njegovog brata Borivoja, koji se s njim čuo nekoliko dana pre smrti i rekao da je njegov brat bio „energičan i rešen da se bori“, pa i supruge Mirjane, kojoj je navodno pred spavanje u petak uveče uobičajeno poželeo laku noć i rekao da će se čuti ujutru.

Koliko je poznato, Slobodan Milošević je i u sudnici ponavljao da on ne želi da pobegne ili da se ubije, već da optužuje NATO, kada se svojevremeno žalio zbog toga što mu u ćeliji u toku noći ostavljaju upaljeno svetlo. Slobodan Milošević je boravio, kao i drugi, u standardnoj zatvoreničkoj sobi od 15 metara kvadratnih, u jednoj od 12 ćelija na spratu, a zbog toga što se sam branio imao je specijalnu kancelariju sa telefonom, kompjuterom, kao i prostoriju za obavljanje poverljivih razgovora. U toku dana mogao je da se druži sa ostalim zatvorenicima. Ranija svedočanstva predstavnika zatvorske uprave (koja ima 75 stražara) govore da je poštovao kućni red, a od raznih advokata koji su tamo išli moglo se čuti da je imao dobre odnose sa svim zatvorenicima, o čemu, uostalom, svedoče i čitulje u beogradskim medijima koje potpisuju 34 haška optuženika različitih nacionalnosti. Advokat Kej svedoči da je bio nezadovoljan što kao bivši šef države ima običan tretman, što nema priliku da se brani sa uslovne slobode.

Od početka suđenja pred Haškim tribunalom, 12. februara 2002, proces protiv Slobodana Miloševića prekidan je 15 puta, najčešće zbog njegovog krvnog pritiska, zbog čega je njegov boravak u sudnici ograničen na tri dana u sedmici.

Slobodan Milošević je bolovao od visokog krvog pritiska i hipertrofije mišića srčane pretkomore, a sudeći po jednoj izjavi advokata Tome File ta dijagnoza je postojala još dok je bio predsednik Jugoslavije, a potvrđena je i 2001, kada mu je jednom pozlilo u beogradskom Centralnom zatvoru pa je uz posredovanje Čedomira Jovanovića odveden na VMA.

Prijatelj suda Branislav Tapušković pričao je na RTS-u i na TV B92 da posle 293 dana koliko je proveo u sudu nije iznenađen smrću Slobodana Miloševića. On tvrdi da se o zdravstvenim izveštajima nije vodilo dovoljno računa. Na primedbu da su Slobodana Miloševića vodili u klinuku Bronovo u kojoj se leči i holandska kraljevska porodica, Tapušković precizira da je to učinjeno samo radi dijagnostike, ali ne i radi lečenja, a da tužilaštvo nije ozbiljno shvatalo njegovo zdravstveno stanje. Takva ocena mogla se čuti i od nekih beogradskih lekara, na primer od Miodraga Ostojića, kardiohirurga Beogradskog kliničkog centra.

S druge strane gledano, odluka da se sam brani ličila je pomalo na onu nepromišljenu fatalističku samouverenost s kojom je vladao („znam, bombardovaćete nas“) i u kojoj je pokazivao takozvano slepilo pilota, fenomen da se ne vide pojedinačne žrtve, a na kraju ispada ni sebe kao žrtvu.

Pri kraju, Slobodan Milošević se u sudnici žalio na glavobolje i pritisak, imao je prigovore na tretman lekara pritvorske jedinice u Ševeningenu Paulusa Falkea, koji je, prema njegovim rečima, dva meseca ignorisao njegove srčane tegobe i dijagnostikovao iscrpljenost.

U novembru prošle godine uz tvrdnju da mu je glava teška pola tone, da oseća bubnjanje u ušima i bol u očima, prilično podnaduo, tražio je šestonedeljni prekid suđenja i odlazak na lečenje u Institut Bakuljev u Moskvi, a potom je najavio žalbu pošto je sudsko veće taj zahtev odbilo, a kad je počeo da protestuje što ga muče uskraćivanjem lečenja, sudija Robinson mu je isključio mikrofon.

OPTUŽBE: Brat Slobodana Miloševića Borislav Milošević izjavljuje da je haški sud odgovoran za njegovu smrt. Supruga Mirjana Marković da je njen muž otrovan. Zdenko Tomanović, pravni savetnik Slobodana Miloševića, pojačava kontroverze izjavom da je dan pre smrti svog branjenika, zbog njegove sumnje u „trovanje“, izražene u toku pripreme svedoka Momira Bulatovića, zatražio pomoć od ruskih diplomata. Predstavnica za štampu haškog tužilaštva Artmanova nazvala je te tvrdnje apsurdnim uz podsećanje da je Slobodan Milošević u poslednje vreme bio pod intenzivnim lekarskim proverama i pažnjom, pošto je tražio da bude prebačen na lečenje na drugo mesto, da su i sudije tražile da se vrše sve provere, da bi mogli odlučiti, da postoje apsolutno sve lekarske informacije i da je sud takve zahteve odbio.

Tomanović na to novinarima u Hagu pokazuje faksimil rukom pisanog pisma Slobodana Miloševića ruskom ministru spoljnih poslova Sergeju Lavrovu, u kome traži pomoć, tvrdeći da se iz dokumenta koji mu je dostavljen 7. marta vidi da je 12. januara u analizi njegove krvi pronađen lek protiv lepre i tuberkuloze, a da on u zatvoru, tokom pet godina, takav lek uopšte nije koristio. Tomanović tvrdi da je to pismo u petak 10. marta predao ambasadi Rusije u Hagu, a da mu je Slobodan Milošević naložio da ga nikom drugom ne pokazuje. U ponedeljak 13. marta Lavrov potvrđuje da je u Moskvu stiglo takvo pismo, datirano 8. marta.

Zahtev advokata da obdukciji prisustvuju patolozi iz Moskve prethodno je odbijen, a Haški sud je dozvolio da patolozi iz Beograda prisustvuju obdukciji na haškom forenzičkom institutu, pošto je Vlada Srbije tražila detaljan izveštaj o smrti.

Odbijen je i drugi zahtev Miloševićevog pravnog zastupnika Zdenka Tomanovića da se, s obzirom na to da nije prihvaćeno da se obdukcija obavi u Moskvi, obdukcija uopšte i ne obavi, pošto porodica takvu obdukciju smatra skrnavljenjem. Obrazloženje glasi da je u ovom slučaju interes javnosti veći od interesa porodice.

U holandskom Institutu za sudsku medicinu obdukcija je obavljena u nedelju 12. marta i trajala je od 15.30 do približno 20 sati, a već oko 22.30 tada već visoko usijanim medijima dostavlja se zažetak preliminarnog zaključka u kome se kaže da je uzrok smrti Slobodana Miloševića infarkt miokarda, uz objašnjenje o dva konstatovana oboljenja (koronarna bolest i hipertenzija) kao uzrocima infarkta. Toksikološka i histopatološka analiza su u toku pod senkom imperativa da rezultati budu saopšteni što je pre moguće. Beogradski patolozi koji su prisustvovali obdukciji, Ivica Milosavljević i Srbislav Ilić s Vojnomedicinske akademije, odnosno Savet za saradnju s Haškim tribunalom obaveštavaju domaću javnost da nemaju primedaba na postupak, da je obdukcija izvršena po najvišim standardima, da je superviziju obdukcije vršio i jedan patolog iz Belgije, da je postupak sniman kamerom i da su rezultati proverivi, pošto se analize na uzetim uzorcima mogu ponoviti bilo gde u svetu. Sergej Lavrov u Moskvi potom izjavljuje da Rusi ne veruju u hašku istragu pošto Hag nije verovao njima i Moskva šalje ruske lekare u Hag.

U međuvremenu, pojavljuju se detalji iz ranijih analiza krvi koje su pomenute u pismu Lavrovu o prisustvu leka protiv lepre i tuberkuloze (neki pominju da je to rifamor). Holandski toksikolog sa Univerziteta Groningen, Donald Uges, izjavio je da su analize krvi Slobodana Miloševića, urađene dve sedmice pre njegove smrti, pokazale prisustvo pomenutog leka, ali se tvrdi i da je Slobodan Milošević taj lek uzimao da bi dobio kartu u jednom pravcu za Moskvu i da je morao imati stručne pomagače. Publicista Kristine fon Kol na nekoj tribini ide još dalje i kaže da su Slobodana Miloševića ubili srpski nacionalisti da se ne bi suočio s Ratkom Mladićem. Haški sud ima moćan istražni aparat pa će valjda od njega zatražiti da dâ obaveštenja ako ih ima.

Tomanović na to odgovara da se prilikom ulaska u haški zatvor kontroliše svaki papir i da se ništa ne može uneti. Karla del Ponte ponovo aktivira tezu o samoubistvu, ovog puta tvrdnjom o laganom uzimanju kontraleka.

Haška tužiteljka je inače odbacila svaku odgovornost za okolnosti pod kojima je Slobodan Milošević umro („Zašto ja?“) upućujući novinare na upravu pritvorske jedinice (koja ima 75 čuvara i razuđenu infrastrukturu) i na sudsko veće koje je donosilo odluke.

Ona je, kao i većina medija, varirala tezu da je Slobodan Milošević sopstvenom smrću izbegao pravdi, što je, očima običnog smrtnika gledano, pomalo postavljanje iznad boga, mada slučaj smrti haškog optuženika Slobodana Miloševića zapravo nije jedini u kojem je bog odlučio da je njegova volja ipak jača, a ruka brža od haške.

Na stranu spekulacije o tome da li su Franjo Tuđman i Alija Izetbegović smrću izbegli optužnicu, činjenica je da je optužnica protiv hrvatskog generala Janka Bobetka povučena posle njegove smrti početkom 2003; a preminuo je i general Armije BiH Mehmed Alagić, koji je takođe bio haški optuženik.

U Ševenignenu je sredinom 1998. godine prirodnom smrću umro Milan Kovačević iz Prijedora; juna 1999. godine ubio se bivši predsednik Opštine Vukovar Slavko Dokmanović, 2006. u Ševenigenu je samoubistvo izvršio predsednik bivše Republike Srpske Krajine Milan Babić, ključni svedok i osuđenik na 13 godina zatvora. Tribunal je na lečenje privremeno otpustio generale JNA i kasnije Vojske Republike Srpske Đorđa Đukića i Momira Talića, koji su preminuli neposredno posle toga.

Prilikom pokušaja hapšenja ubijeni su haški optuženici Simo Drljača, jula 1998; Dragan Gagović – početkom 1999; Janko Janjić iz Foče (Srbinje) oktobra 2000. godine u svojoj kući.

Bivši ministar unutrašnjih poslova Srbije Vlajko Stojiljković, optužen za ratne zločine na Kosovu, ubio se 11. aprila 2002. na stepeništu savezne skupštine u Beogradu, a optuženik Nikica Janjić ubio se u Prijedoru. Pre nego što su privedeni Hagu, u obračunima su ubijeni Slobodan Miljković Lugar i Željko Ražnatović Arkan.

Dabome, spisku žrtava haškog procesa, bez izjednačavanja i bilo kakvog poređenja, treba dodati i preminulog sudiju Ričarda Meja.

KOMPLIKOVANI TRENUTAK: Ova vest o smrti u prisustvu vlasti verovatno će se loše odraziti na političke procese u Srbiji, i sigurno će povećati neraspoloženje javnosti prema Haškom tribunalu.

S druge strane, haška tužiteljka Karla del Ponte je na konferenciji za novinare u Hagu izjavila da smrt Slobodana Miloševića čini još hitnijim izručenje Ratka Mladića i Radovana Karadžića i da je ona dobila nova uveravanja da vlada u Beogradu nastavlja potragu za haškim beguncima. To znači, kako se moglo i pretpostaviti, da je vlast u Beogradu izložena dvostrukom obnovljenom pritisku iz Haga i od pristalica Slobodana Miloševića.

Srbija je još jednom medijski bombardovana jakim i koncentrisanim TV instant prikazima užasa prošlih ratova i slikama patnje, što je trajalo nekoliko dana, sve do trenutka kada su Palestinci u utorak 14. januara zapalili britanski konzulat i kada je izbilo opšte nasilje u Jerihonu.

Može se pretpostaviti da je prethodnih dana slika o Srbiji u međunarodnoj javnosti verovatno ponovo unazađena.

„SRPSKI HOROR„: Mnogi od aktera tih događaja, a prednjačio je nekadašnji posrednik Ričard Holbruk, takmičili su se u tome ko će zabosti veći verbalni glogov kolac u leš Slobodana Miloševića.

Prvi pregovarač Evropske unije u ratovima u Jugoslaviji lord Piter Karington je sa manje strasti i verovatno realističnije ocenio da Slobodanu Miloševiću nije trebalo suditi u Hagu, već u Beogradu zato što će ga, posle njegove smrti, veliki broj Srba smatrati mučenikom, žrtvom pobedničke pravde.

Pretenzije da proces stoleća dovede do katarze, jer ovi na Balkanu za to nisu sposobni, po starom pravilu izvrću se u svoju suprotnost.

Verovatno će biti nastavljeno i ono što istoričar Todor Kuljić u zborniku „Pet godina tranzicije u Srbiji“ opisuje kao građanski rat sećanja koji je na zapadnom Balkanu i sada aktivan: dok u procesu ujedinjenja Evropa traži zajedničke praznike i doteruje sećanja, vladajuće elite novih (mladih) država na Balkanu preko praznika i komemoracija učvršćuju suverenitet, ističu vlastite žrtve i tuđa nedela i sračunato bude nove konfliktne emocije.

Fenomen je poznat iz XIX veka, kada se zvao Bugarski horor. Izraz dolazi od Gledstonovog pamfleta The Bulgarian Horrors and the Question of the East (Bugaski horor i istočno pitanje) iz 1876, kojim je on kritikovao Dirzaelijevu istočnu politiku, ali i povećano evropsko saosećanje za Bugare i druge slovenske narode koji su vodili borbu za nezavisnost od Otomanske imperije.

U ratovima raspada SFRJ takvo saosećanje pridobili su Slovenci i Hrvati, i naročito Bošnjaci preko solidarnosti sa opkoljenim Sarajevom i zbog osećanja odvratnosti zbog srebreničkog masakra, a svakako i kosovski Albanci. Srbi nisu, čak i kad su se masovno iselili iz Krajine u maju i avgustu 1995, i sa Kosova 1999, kada je srušeno 125 crkava na Kosovu uključujući i Bogorodicu Ljevišku i kada se u Srbiju iselilo 200.000 ljudi.

Nesumnjivo je da ugled Haškog tribunala u Srbiji u ovim trenucima pada na veoma nisku tačku, no sudeći po reakcijama međunarodnih aktera pritisak na Srbiju da izruči haške begunce neće biti oslabljen, što znači da će ovdašnje vlasti u narednim nedeljama biti između čekića i nakovnja.

Može se desiti da u Srbiji poraste gorčina ne samo zbog „haške pravde“ već i zbog osećanja da međunarodni faktori i mediji nemaju interesovanje za srpske patnje, da ne vide da u Srbiji deset godina posle rata ima 106.931 izbeglica od kojih je 73,47 odsto iz Hrvatske, a 26,38 odsto iz Bosne i Hercegovine.

LOŠ TRENUTAK: Smrt Slobodana Miloševića došla je u prvom kvartalu politički veoma teške godine, u kojoj je Srbija izložena višestrukim izazovima koji se tiču njene teritorije, budućnosti državne zajednice, karaktera države i njenog ustavnog ustrojstva, razdeljenosti srpskog naroda, odnosa prema prošlosti i perspektiva u budućnosti, odnosa sa susedima, sa Amerikom, sa Evropskom unijom, pa i sa Rusijom.

Voljom velikih sila, pre svega Amerike, Britanije i Francuske, počeli su pregovori o budućem statusu Kosova; Crna Gora je odlučila da raspiše referendum od koga će zavisiti sudbina državne zajednice; posle 13 godina pred Međunarodnim sudom pravde došla je na red tužba Bosne i Hercegovine protiv Srbije i Crne Gore, podneta 1993, a ostala aktivna i posle Dejtonskog ugovora iz 1995, suprotno volji Republike Srpske; Haški sud za zločine u jugoslovenskim ratovima pojačao je pritisak da se izruči general Ratko Mladić, a Evropska unija je poslala opomenu da razgovori o asocijaciji i pridruživanju mogu biti prekinuti ako se to pitanje ne reši.

U isto vreme, na Kosovu jedan haški optuženik (Haradinaj) dobija pravo da politički deluje, a ličnost koju Srbija tereti za ratne zločine uz blagoslov međunarodnih zvaničnika polaže zakletvu.

Dvanaestog marta eho dve smrti kruži Srbijom i dva suprotstavljena simbola deluju svaki za sebe. Sa puno emocija odaje se pošta bivšem srpskom premijeru Zoranu Đinđića ubijenom pre tri godine, o kome se u srpskom demokratskom mnjenju kristališe neka vrsta kenedijevskog mita i pored sporadičnog osporavanja kome sada pribegavaju radikali. U Skupštini Vojvodine predsednik Skupštine Bojan Kostreš ne dozvoljava da poslanici odaju poštu Slobodanu Miloševiću i dok radikali i socijalisti ustaju radi minuta ćutanja, izriče opomenu.

Paralelno, neka vrsta rata sećanja odvija se između ta dva mita, ali posebno zbog smrti Slobodana Miloševića, koji je za jedne sveti ratnik i velikomučenik, a za druge negativna činjenica.

Socijalisti pale sveće i polažu cveće na Studentskom trgu ispred sedišta Socijalističke partije Srbije i održavaju komemorativne sednice.

Saučešće porodici i Socijalističkoj partiji izrazili su predsednik Srbije Tadić i premijer Koštunica, koji je uz to konstatovao da se u srpskom narodu poštuje običaj da se u ovakvom trenutku političke i sve druge razlike ostavljaju po strani. Predsednik SCG Svetozar Marović ocenjuje da je način na koji je umro Slobodan Milošević veliko iskušenje za moralni autoritet Tribunala, a da će njegovom smrću istorija biti uskraćena za puni sud i istinu o njegovom učešću u proteklim događajima koje Marović, koji je i tada bio na vlasti, opisuje kao vreme stradanja i deoba.

Vuk Drašković, ministar spoljnih poslova SCG i lider SPO-a, izjavljuje da mu je žao što Milošević nije doživeo suočavanje sa pravdom u Beogradu, a kasnije kaže da je postiđen što se u Srbiji ponovo slavi Milošević. Danica Drašković protestuje što se Srbija bavi sahranom čoveka koji je sahranio Srbiju. Funkcioner Socijalističke partije Srbije Zoran Anđelković izriče ocenu da je odluka Sudskog veća da ga ne pusti na lečenje bila potpisivanje smrtne presude Slobodanu Miloševiću. Radikal Tomislav Nikolić poredi Haški sud sa zatvorom Gvantanamo bej, i upozorava na dve sukcesivne smrti u Hagu za nedelju dana.

SAHRANA: Nekoliko dana traju spekulacije o tome gde će Slobodan Milošević biti sahranjen pošto se pretpostavlja da će ta sahrana nesumnjivo imati politički odjek i političke posledice.

Socijalisti zahtevaju da država omogući da Slobodan Milošević bude dostojanstveno sahranjen u Beogradu uz prisustvo porodice i državnim organima poručuju da dobro izvagaju kakvu će odluku doneti zbog svih njenih mogućih političkih posledica, a čuju se i najave da će napustiti Skupštinu Srbije ako se njihovi zahtevi ne uvaže.

To je prilično jaka pretnja manjinskoj vladi Vojslava Koštunice, koji trenutno postupa kao sa tempiranom bombom, pritisnut sa šest strana: 1) od Karle del Ponte, koja traži izručenje Ratka Mladića odmah, i na srbijanski spisak dodaje i Radovana Karadžića; 2) od Evropske unije, koja saopštava da neće odustati od uslova za nastavak pregovora 5. aprila jer je u pitanju njen kredibilitet; 3) od međunarodnih medija koji iz sata u sat iznova reemituju najpotresnije slike iz prošlih ratova, agresivnije od načina na koji su u vreme „događanja naroda“ iskopane srpske jame, „golubnjače“ po Lici i Hercegovini, što je prethodilo ratu i raspadu SFRJ; 4) od pristalica Slobodana Miloševića, koje ga smatraju žrtvom; 5) od demokrata, koji ne žele da Slobodan Milošević dobije državne počasti; 6) od vladinih stranaka, G17 plus i SPO-a, koje su se izjasnile da Miloševićeva sahrana u aleji velikana ne dolazi u obzir.

Predsednik Srbije Boris Tadić odbio je zahtev socijalista i radikala da abolira Mirjanu Marković kako bi ona prisustvovala sahrani, i preko svoje kancelarije, a kasnije i lično poručio da bi državna sahrana Slobodana Miloševića bila apsolutno neprimerena ulozi koju je on imao u novijoj istoriji Srbije i suprotna volji građana izraženoj 5. oktobra 2006. Odbija da primi Tomislava Nikolića, koji je hteo da ga ubeđuje da to ipak učini. Objašnjava da aboliciju odbija zbog toga što postoje sumnje da su članovi porodice Slobodana Miloševića činili i druga krivična dela. Vrhovni savet odbrane zabranio je upotrebu počasne čete. Gradonačelnik Beograda Nenad Bogdanović nije dozvolio sahranu u aleji velikana.

Trebalo bi da su državne počasti jedno, a dostojanestvena sahrana sasvim druga stvar. Patrijarh srpski Pavle, uz saučešće, u utorak od državnih organa i od sveukupnog našeg naroda traži da budu na visini svoje odgovornosti pred Bogom, istorijom i tragičnim krajem Miloševićevog zemnog života, podseća da je smrt svetinja i da svako ima neotuđivo pravo na grob i dostojnu sahranu, pogotovo ljudi koji su kao Slobodan Milošević obeležili sobom svoje vreme i sudbinska događanja u životu, kako srpskog tako i drugih naroda ove smutne epohe.

Premijer Koštunica izjavljuje da je odlukom suda da Mirjana Marković može da dođe u zemlju na sahranu svog muža Slobodana Miloševića omogućeno porodici da sahranu obavi u Srbiji i da je sahrana civilizacijski čin koji se poštuje.

Pre toga u beogradski okružni sud stigao je predlog za ukidanje poternice za Mirjanom Marković, koja je izjavila „Večernjim novostima“ da bi želela da svog muža sahrani u Požarevcu, gde je Slobodan rođen 20. avgusta 1941. i gde je sahranjena njegova majka Stanislava. Sud je u utorak prihvatio jemstvo od 15.000 evra radi ukidanja poternice, što znači da Mirjana Marković ne mora da bude privedena u slučaju da dođe u Srbiju na sahranu muža, ali nije ukinuo optužnicu. Postavlja se pitanje da li operacija mora da se ponavlja kada bude htela da poseti mužev grob.

Prethodna najava da će telo Slobodana Miloševića biti preneto u Beograd u pratnji njegovog sina Marka u utorak pre podne je dovedena u pitanje pošto on izjavljuje da beogradske vlasti sprečavaju sahranu u Beogradu, a da se gradonačelnik Moskve Luškov složio da Slobodan Milošević privremeno bude sahranjen u Moskvi. Prethodnih dana spekulisalo se da supruga želi sahranu u Moskvi, gde žive ona i sin Marko, a da ćerka Marija, koja živi u Crnoj Gori, želi da se sahrana obavi u Lijevoj Rijeci, gde je sahranjen Slobodanov otac Svetozar. Tanjug je kasnije demantovao tu vest, a rođaci iz Lijeve Rijeke su crnogorskoj televiziji izjavili da sahrana na tamošnjem Savskom groblju u zaseoku Tuzi Lijevački nije moguća jer je put zbog snežnih nanosa neprohodan, a i da Slobodan Milošević treba da bude sahranjen tamo gde se sahranjuju velikani.

Sahrana u rasejanju kasnije bi verovatno motivisala neke partije da propagiraju prenos zemnih ostataka u otadžbinu, ali teško da bi te partije mogle da računaju na veći rezultat od onog koji je Vuk Drašković imao s pokušajem povratka živog prestolonaslednika.

U trenutku kada se završava ovaj tekst, ostaje otvoreno pitanje kako će sada reagovati Socijalističa partija, koja je zapravo ponovo postala talac Mirjane Marković, čiju odluku čeka. Pitanje je verovatno i unutarfrakcijskih borbi za upražnjeno mesto u toj partiji da li će se ona odlučiti da zbog sahrane eventualno uskrati podršku Koštuničinoj vladi, o čemu socijalisti trenutno ne razmišljaju. Njima ne odgovara da nekonsolidovani izađu na izbore jer bi njihov deo odneli organizaciono spremniji radikali kojima socijalisti zameraju da politički žele da iskoriste Miloševićevu sahranu.

Posle pada starog režima ostao je u Srbiji dubok rascep jer je i trauma prethodnog perioda bila veoma duboka. U Srbiji postoji tradicija dugih unutrašnjih sukoba (obrenovićevci – karađorđevićevci; naprednjaci – radikali; četnici – partizani i na kraju slobisti – antislobisti). Taj sukob je u poslednje dve godine donekle pacifikovan i uveden u političke okvire, pa su pristalice permanentne revolucije, „6. oktobra“ i slično, zapravo ostali bez velike podrške, a i snage starog režima merkaju evropsko odelo.

Destabilizacija političkih prilika, koju preko eventualne promene kursa socijalista može izazvati sahrana u Moskvi, verovatno bi oživela sukobe iz prošle decenije u kojoj pristalice Slobodana Miloševića verovatno ne bi dobro prošle, jer bi se na ulicama nastavilo suđenje iz Haga, ali bi u Srbiji u važnoj godini nastupila prilično komplikovana kriza.

Veći kapital (pitanje je za koje vreme) socijalisti bi mogli da sakupe, ako se ipak obavi sahrana u Beogradu, za koju izgleda veruju da će biti veća od sahrane Aleksandra Rankovića, a politička kriza u Srbiji bila bi manja. Efekti se više mogu očekivati u usmenom predanju nego u promeni političkog kursa. Izražavanje saučešća je jedno, a politička orijentacija drugo. Mada izgleda da se sa Slobodanom Miloševićem i posle smrti vodi neka politička bitka, ta knjiga je zatvorena još šestog oktobra.

Dva meseca pošto je 2000. izgubio izbore i pošto je 5. oktobra propao njegov „poravni“, grupacija koju predvodi potučena je do nogu. Popularnost mu je u Srbiji pala do zanemarljivosti, a porasla je kad je seo na optuženičku klupu.

Paradoks je u tome što je Hag održao, a možda i uvećao popularnost Slobodana Miloševića, možda zbog solidarnosti s njim, možda zbog zamerki koje velik deo javnosti ima prema tom sudu, a možda i zato što je za četiri godine Slobodan Milošević imao stostruko više minuta ličnog obraćanja javnosti u Srbiji nego za četrnaest godina na vlasti, mada je ta vlast po sada prihvaćenim analizama bila bazirana i na kontroli najrasprostranjenijih medija u Srbiji. Slobodan Milošević se, dok je bio na vlasti, nije često obraćao javnosti niti novinarima.

BILO JEDNOM…: Slobodan Milošević je došao na vlast osam godina posle albanskih demonstracija na Kosovu 1981, kada je sprovođena takozvana diferencijacija i hapšeni članovi mnogobrojnih marksističko lenjinističkih, tada se govorilo i iredentističkih grupa, kada je otvoreno pitanje iseljavanja Srba i Crnogoraca sa Kosova (tada je prvi put upotrebljen izraz za koji će 90-ih biti optuživani Srbi – etničko čišćenje); u toku rasprave o promeni ustava Srbije („Oj Srbijo iz tri dela, ponovo ćeš biti cela“) radi ograničavanja državnosti pokrajina; kada su kolone kosovskih Srba, predvođene Čiča Božom iz Batusa i Šolevićem, malo-malo dolazile u Beograd da se žale. Prvi politički protivnik Slobodana Miloševića, Dragiša Pavlović, politički je eliminisan (umro je kasnije) zbog tri reči kojima je bez imenovanja prigovorio Slobodanu Miloševiću: „olako obećana brzina“.

Rečenica Dušana Čkrebića „Srbija je umorna od lidera“ obeležila je neku vrstu političkog oceubistva, političku marginalizaciju Ivana Stambolića (ubijen kasnije, u presudi ubicama maglovito se ukazuje i na krivicu Slobodana Miloševića).

Onda je došao lider, govornik sa suncem u kosi o kome su pevane narodne pesme. Poput nekog surfera, peo se na talas koji se za njim dizao, ne shvatajući da je to cunami. Ostalo je tužna istorija slavnih bitaka, od kojih smo pod njim i od njega, kako je to nekad konstatovao Sulcberger, sve do jedne izgubili. U vreme dok je vladao mnogi su patili, a zajednička država se uz četiri građanska rata (kratki slovenački 1991; hrvatski 1991–1995; bosanski 1992–1995 i rat sa NATO-om i UČK 1999).

Za deset godina političkih borbi uz demonstracije, marševe, tuče s policijom i sporadične koalicije s njim, „najgora opozicija u Jugoistočnoj Evropi“ uputila je mnogo ružnih reči, kako se tada govorilo „najgorem vladocu u jugoistočnoj Evropi“. Posmrtne komplikacije mame da se obnovi ta retorika, ali po srpskom običaju, na dan sahrane ne govori se loše o pokojniku.