Paz’te, vid’te

Koliko juče, ministar za kapitalne investicije u Vladi Srbije, Velimir nadimka Velja Ilić, obišao, zajedno sa ministrom Dinkićem, buduću centralnu željezničku stanicu Prokop, i železnički most u rekonstrukciji, preko Save, u Ostružnici, i rek’o da će to da bude završeno. Koliko prekjuče posetio termoelektranu Kolubara B, u Kaleniću kod Uba, koja se već vodi kao propala investicija, i rek’o da je struja potrebna Srbiji, i da bi elektrana, za koju je potrebno preko 500 miliona evra, mogla da se završi, samo on to malo da prouči, pa da se brzo uđe u pos’o, jer on, dosad, nijednu investiciju nije promašio. Isto, koliko prekjuče, prisustvov’o kod Koštunice, informaciji da Rusi kupuju Karićev deo, a Bogoljub zna koliko je to, Mobtela. Između koliko juče i koliko prekjuče bio u Nišu, gde je, zajedno sa svojim Smiljkom Kostićem, poklonio, kakvu nego novu, „škodu oktaviju“ najmlađem sinu generala Vladimira Lazarevića, koji je, vele dobrovoljno, otiš’o u Hag. Tom prilikom Velja, kao ministar i čovek, rek’o da je to mali, mali i skroman način da se zahvalimo porodici generala koji je bio junak u ratu i miru. I rek’o da su se, u tu svrhu, naši, skromno nije rek’o njegovi, poslanici, direktori i funkcioneri odrekli dela zarade. Eto, pa neka neko pita zašto je Velja najpopularniji srpski ministar.

Kad smo već kod, eto, pa kod rezultata, kako je sam rek’o, prošle godine njegovo ministarstvo uspelo je da završi sve što je planiralo, čak i više: deo autoputa Leskovac – Grdelička klisura, 63 km, puta Novi Sad – Subotica, drugu traku autoputa do Beške, izgrađeni i rekonstruisani brojni regionalni i magistralni putevi, obilaznice oko Čačka i Gornjeg Milanovca, popravljen most kod Ostružnice, sređeni putevi oko Kopaonika, urađena projektna dokumentacija za Šumadijsku magistralu, više od hiljadu kilometara regionalnih i magistralnih puteva, priprema se tender za Prokop, koncesije za autoput, obilaznica oko Beograda, još jedan most na Dunavu…

HILJADE PRIZNANJA: I kako onda godinama ne bi bio najbolji i najpopularniji, kako, jašta nego sam, kaže, gradonačelnik Čačka, najbolji menadžer, i drago mu je što u Vladi dobija priznanje da je najbolji, anketa je tako pokazala. Ne trpi prosečnost i nerad, ova Srbija će nagraditi njega i njegov rad samo ako ima rezultata, a rezultati su kilometri puteva, kilometri vodovoda, izgrađenih stanova, sve su to brojke koje govore ko je šta i koliko radio.

Nije to što je Velja najbolji i najpopularniji tek tako, nije to palo s neba, više je to stvar kontinuiteta, pa on, opet kako sam veli, ima hiljade priznanja od domaćih i svetskih firmi, bio je gost u Beloj kući, Senatu, Kongresu, brojnim zemljama, najbolji je menadžer Jugoslavije, u Briselu proglašen među sedam najuspešnijih privrednika u Evropi, dobio orden ruskog patrijarha, povelju Čačka, orden srpskog junaka, za njegove vlasti Čačak dosego demokratiju visokog stepena, možda najveću u svojoj istoriji, o njima pis’o i „Njujork tajms“, slika mu tamo izašla…

Nije pomenuo, ali ajde da dodamo, skromnost nije uvek vrlina, pa njemu je, jesenas, tri puta, i za džabe, i na tri različita mesta, u Čačku, Nišu i Valjevu, gde su njegovi ljudi postali predsednici opština, pev’o Zdravko Čolić, i svaki put pozdravio svog prijatelja Velju. A tek što mu je Ceca, za Novu godinu, u Čačku pevala, kako nego za džabe, to se ne može platiti, to se može samo zaslužiti.

Ajmo na biografiju: inženjer tehnologije, rođen 28. 5. 1951. u Čačku. Iz dva braka petoro dece. Ima slavnu prošlost, i otac i deda po ocu robijali pod Oslobodiocima, deda po majci streljan ’43. kao „narodni izdajnik“. Zaposlio se u gornjomilanovačkom Graditelju, gde je bio zadužen za proizvodnju betona, i gde je, vele, bio predsednik Akcione konferencije Saveza komunista. Ubrzo odlazi u privatnike, proizvodnja boja i lakova, disperzija za krečenje, zajedno sa Vukom Bojovićem ima firmu Sponit, gaji i piliće…

Početkom devedesetih bio je član Mesnog odbora Srpskog odbora u Atenici, predgrađu Čačka gde ima kuću. U politici takoreći anoniman, poznatiji brat od strica Strahinja Ilić. Ali,Vuk raspušta opštinski odbor i šalje depešu da Velja Ilić ima da bude na čelu. Postaje republički poslanik na listi SPO-a. Ističe se obračunom sa socijalistima, sve bi on to gomnanom motkom. Vredan, u stranci, i nastupima, uz pomoć drugih radi na sebi, takoreći na usavršavanju, u tome mu naročito pomaže komšija Radmilo Gugl, devizni nemački penzioner, koji je u njemu prepoznao pravog političara, kao i nekolicina Čačana koji mu prave koncepte nastupa u republičkoj skupštini, uspevaju da mu objasne da se ne kaže pazte, a još manje vidte.

Na lokalnim izborima krajem 1996, Velja postiže najubedljiviju pobedu u Srbiji, ponovo postaje republički poslanik. Pobedili jer su, kako je govorio, organizovali stranku kao preduzeće, znalo se ko šta radi. Postaje predsednik opštine, obećava da političarima pripadaju samo čelne funkcije, ostalo nestranačkim ličnostima. Smanjuje cenu nadoknade za građevinsko zemljište, komunalne usluge, stalno na raspolaganju građanima, jednog dana deli celu platu onima koji su se žalili na besparicu. Odmah izlazi sa rezultatima, ono što je planirano za četiri godine, Velja ispunjava za godinu dana, često referiše javnosti, kotlarnice, škole, obdaništa, kilometri asfalta, kilometri makadama, hiljade kvadrata novog poslovnog prostora… U opštini se ponaša kao domaćin, Jeleni Petrović, urednici lokalnog lista koja je dovedena iz Kraljeva, nezadovoljan što je objavila saopštenje socijalista koji su ga napali, saopštava da može da ide odakle je došla.

KUĆA BILA SAMA: Krajem 1997. ulazi u sukob sa Vukom Draškovićem. Isključuju ga iz SPO-a nakon što su Vuku pustili snimak Veljinog divanjenja o Danici. Uz pomoć dela odbornika SPO-a koje je zadužio i Đinđićevih demokrata, ostaje na čelu opštine. Osniva stranku Srbija zajedno, ali ga i tu isključuju. Sa Novom Srbijom, koju je osnovao 1998, ima više sreće. ‘Ladno drži vlast u opštini.

Problemi nastaju sa NATO bombardovanjem, kada je, nakon što je prozvao vojsku što se stacionira u gradskim naseljima, optužen da podriva odbrambenu moć zemlje. Beži, i skriva se 43 dana. Kako, poverio novinaru „Vremena“. Vredi se podsetiti. Dan pošto su mu opkolili kuću, pođe u opštinu, jave mu, blokirano, pobegne u frizerski salon da fol pere kosu, policija ga juri ulicama, on u frizeraju. Dođe njegov čovek, sa kolima, i krenu ka Jelici, otpusti vozača, krene sam. Svuda vojska, protivavionci, raketaši. Stigne do Torlaka pa se spusti ka šumama sela Brezovica. Šume izuzetno velike i guste, nigde kuće. Shvati da je najbolje da prati rezerviste, vojska imala kamion bez auspuha, lako ih nalazio. Vidi vojska sedi pred jednom prodavnicom i pije pivo, do tri ujutro, jedan rezervista mu dao uniformu, sedne sa strane i sedi sa vojskom. Tako im’o sve informacije, „Mrak, sijalica čkilji, ja se izmaknem sa strane u ladovinu i slušam“.

U početku se stalno kret’o, nije znao ljude, uđe u jednu kuću, „kuća bila sama“, popne se na tavan i čeka. Vidi ga jedna baba, lično zamoli babu da nikom ne kaže, baba rekla „sačuvaj bože“, ali kad se smrači baba ode kod komšije i kaže da je videla pilota, komšija siđe u Ježevicu i prijavi pilota. Ovi krenu da vataju pilota, pred zoru Velja vidi nagrnulo odasvud, u pancirima, sa puškama, sa municijom, pođe da siđe sa tavana, merdevine se slome, povredi leđa i zglob na nozi. Slučajno naiđe vozilo, javi se vozaču, i izvuče iz obruča. Napravi logu u senu, tu ga osete kerovi, ‘oće nogu da otkinu, tu se oporavi i povuče dublje u šumu. Opet problem, krenule pečurke, zorom, puna šuma seljaka, ne zna kuda će. Pronađe pećinu, sto ljudi da stane, tu se skriv’o. Ali, ljudi saznaju da je tu, po ceo dan nose jelo, jedan nosi termos sa kafom, drugi flašu sa vodom, kutiju šećera, lonac jela, kaže im: „Aman ljudi, nemojte nositi u šerpi, pratiće vas“, posle su nosili u korpi, kao traže pečurke…

Kako bilo, Velja se vratio u Čačak, pravo na prvi miting Saveza za promene, i nastavio svoju borbu za Srbiju. Na izborima 2000, ponovo, i ubedljivo, pobeđuje u Čačku. Iako mu sleduje mesto potpredsednika ne ulazi u Đinđićevu vladu. I dalje se bavi Čačkom: Mene kad neko pita, Iliću, šta si uradio, ja kažem, za pet godina 270 km asfaltnih puteva, doveo gas, uradio toplanu, vodovod, prigradska naselja, kanalizaciona mreža, 6500 malih i srednjih preduzeća, to su pokazatelji kojima ja baratam…“ Iz te pozicije počinje da pokazuje veće ambicije: „Narod neće elaborate, projekte, grafikone, on hoće da se kaže – uradili smo to i to, napravili smo tu firmu, zaposlili toliko ljudi. Ove programe i projekte koje sam godinama primenjivao u Čačku, mogu da primenim na nivou cele Srbije, ovde treba da se lupi o sto, zavede red…“ Kako nije dobijao šansu, nastavio da se bavi Čačkom, pomaže narodu, spas’o dečaka koji se u centru Čačka popeo na kran od 50 metara, i nije hteo da siđe dok Velja nije doš’o po njega: „Popeo se gore, skroz na kraj, pukne mu mišić, pukne ona jedna prečka, proletim i ja dole pa se zadržim, uspem da ga skinem i vratim…“

REINŽINJERING: Ostalo, vremenski, bliži uspesi. Počeo da gradi i naučnu karijeru. Na Tehničkom fakultetu održ’o predavanje po pozivu, nešto o uticaju intelektualnog potencijala na razvoj privrede, upisuje i postdiplomske studije, tema magistarskog rada „Razvoj modela reinžinjeringa procesa održavanja voznih sredstava željezničko-transportnih preduzeća“. Krajem marta treba da magistrira, u komisiji tri člana, među njima i dekan fakulteta dr Jeroslav Živanić, i dr Ljubiša Papić, obojica članovi Nove Srbije.

Poznato je da je Veljina Nova Srbija, u koaliciji sa SPO-om, ušla u republičku skupštinu sa devet poslanika. Poznato je i da je post’o ministar Ministarstva koje mu je sledovalo, najvećeg, za kapitalne investicije. Odma’ formiro ekipu, i odma’ krenuo u pos’o. Recimo, njegov kafedžija iz Vrnjačke banje post’o direktor srpske železnice, a njegov, opet kafedžija, iz Mionice, pomoćnik direktora Republičke direkcije za puteve. Čim je post’o ministar doš’o u stranačke prostorije u Valjevu i rek’o da će sve da asfaltira, sve do Šapca i Loznice. Asfaltir’o deb’o asfalt od Divaca do Mionice, i njegov kafedžija post’o predsednik opštine, jesenas, dan pred izbore, asfaltir’o glavnu ulicu u Osečini, i tu njegov čovek post’o predsednik. Do Valjeva doveo Beovoz, cena karte 75 dinara, mesečna 400. Na licu mesta rek’o „Evo voza, a nateraćemo i put“, kako dođe voz, dao nalog da se otvori linija, i eto linije, ako neko treba da plati, platiće Ministarstvo, a narod samo neka se vozi. Treba li reći, i Valjevo postalo Veljovo, Novosrbijanci obećali još jednu liniju.

Ni svoj Čačak, iako sad ima preče i veće obaveze, nije zaboravio. U svojoj Atenici sve asfaltir’o i osvetlio, završio i svoju etno kuću u šumadijskom stilu, da ima gde da primi Bogoljuba Karića, sa kojim ostvaruje izvanrednu saradnju u lokalnim skupštinama i svuda gde treba. I u opštini Čačak sve redno, na čelu njegov Velimir Stanojević, predsednik Skupštine mu brat Vojislav, koga je povuko iz penzije da bude direktor Osnovne škole „Sveti Sava“, baš u Atenici. Dakle, Velja na miru može da se posveti Srbiji, ovo je ništa, jerbo, kako je lično rek’o, neostvarena mu želja da pobedi na izborima i napravi koncept nove Srbije. A kad to dođe, Čola i Ceca i ostali ima da pevaju za džabe i na autoputu, pazte, a posle vidte, šta vam se kaže.