Između buke i besa

Sudbinu pisca određuju gradovi. David Albahari odavno već ne živi u jednom gradu. On živi „na putu“, kako bi to rekao Keruak, na putu između Kalgarija i Zemuna. I zbog toga, kad god ga sretnete, imate utisak da nekud žuri. Nema mnogo vremena, pa iz crne kožne torbe, umesto organajzera vadi „raspored časova“ koji ga podseća na sledeći korak. Za manje manevre koristi druge sisteme znakova. U kafeu Medija centra, gde smo razgovarali s njim, sve vreme je bila otvorena njegova torba. Bio je to znak koji ga je podsećao da nakon razgovora svrati u knjižaru Stubova kulture. Vreme provedeno u Beogradu prošlo je brzo. U Narodnoj biblioteci Srbije već je skinuta izložba „Svetska književnost Davida Albaharija“. Ostali su još samo veliki printovi na staklima prema Vračarskom platou, sa kojih se David osmehuje kao da se pita kuda će ga pokret njegove ruku dalje odvesti. Pre dva dana se vratio iz Sarajeva, a već pakuje kofere za put. On veruje da je bog putovanja ćudljiv kao što je pisanje priča neočekivan vid učenja. „Relacija između putovanja i učenja“, kaže Albahari pre nego što traka počne da beleži njegov glas, „sažima se u pisanju“.

„VREME„: Često su pisci ovde bili prepoznati kao neko ko treba da govori o „opštim društvenim pitanjima„, što sa vama nikada nije bio slučaj. Da li je ovaj susret u Sarajevu bio prilika da vas pitaju o problemima „aktuelne političke situacije„, na primer?

DAVID ALBAHARI: Apsoltuno mi niko nije postavio nijedno pitanje koje bi referisalo na dnevnu politiku ili pak na blisku prošlost. Razgovarao sam i sa novinarima iz Sarajeva i sve je bilo čisto književno. Organizovali su jednu večeru dan uoči mog nastupa i tu je bilo raznoliko književno društvo, а razgovori isključivo književni. Da li su oni znali da od mene neće dobiti odgovore na takva pitanja, ja to ne znam. Lično, zadovoljan sam što nije bilo takvih pitanja jer me ona ne zanimaju, a mislim da nije fer nekoga ko ne živi ovde pitati o takvim stvarima.

U eseju „Balkan: književnost i istorija“ kažete da vam je istorija izmenila život i da sada, kada pogledate unazad, smatrate da pisac ipak o nekim stvarima treba da se izjašnjava. To navodite kada govorite o promeni piščevog statusa koji nakon objavljivanja knjige i sam postaje deo javnosti sa kojom deli to svoje delo.

Zaista sam to napisao!? Mogu da pomislim da je nešto što sam ja rekao moglo nekome nešto da poruči. Ne bih ipak odustao od načelnog stava koji sam izneo. Pokušavam zapravo sve vreme da napravim razliku između pisca i čoveka: pisac ne bi trebalo da se izjašnjava, dok je to čoveku dozvoljeno i on to treba da radi. Kao i oni koji su profesionalno u tome, recimo političari, vojskovođe i ostali. Već su me neki ljudi pitali kako mislim da povučem tu granicu između pisca i čoveka. Nju je teško povući. Međutim, smatram da kada izađem na ulicu to činim kao čovek, a ne kao pisac. I ja sam kao čovek spreman da govorim i da se zalažem za određene stvari, da ih branim ili možda napadam. Jedino što bih voleo jeste da se to pripisuje Davidu Albahariju kao čoveku, ali mi je jasno da neko sa strane to ne može da razlikuje. Mnoge ne zanima šta Albahari kao čovek misli. Tu sam razliku stalno želeo da povučem i dalje bih se zalagao za to da pisci kao pisci ne bi trebalo da nastupaju u javnosti, odnosno ne bi trebalo da zloupotrebljavaju status pisca u takvim situacijama.

Ovo vas pitam zbog toga što kod nas postoji institucija „javnog radnika“ u kojoj se po pravilu pojavljuju pisci, „ pozvani“ i „kvalifikovani“ da govore o raznim stvarima…

I ne znaju kada da zaćute. Mislim da to nije izum ovog podneblja. U evropskom razmišljanju postoji uverenje da su intelektualci ti koji treba da govore javnosti i širem svom okruženju šta i kako treba da se uradi. Naravno, i pisci su deo intelektualnog miljea. Znamo da je u Francuskoj ta uloga intelektualaca veoma izražena. Zašto su kod nas toliko izdvojeni pisci, ne bih mogao tačno da ocenim. Možda je to rezultat okolnosti u kojima smo živeli. Inteligencija je bila prezrena od strane komunističkog sistema, jer joj se nije verovalo. Pisci su viđeni kao majstori reči koji mogu sa njima nešto više da učine nego što može običan čovek ili vlast. Tu negde vidim razlog zbog kojeg je došlo do toga da pisci budu izdvojeni. Ne mislim da je intelektualac pozvan da o bilo čemu posebno govori, bez obzira u kojoj se zemlji nalazio. Što manje mešanja to je bolje, a naročito kada je reč o piscima jer smatram da njima nije samo po sebi dato da razumeju stvari bolje od drugih judi. Većina njih su ljudi kao i svi ostali, ne mora da znači da imaju neke posebne uvide u bilo šta. Može da bude divan pesnik ili prozni pisac, da ima fantastične trenutke inspiracije, da divno barata rečima, ali ne mora da zna ništa o životu.

Neki ljudi napišu knjigu i nikada potom ne progovore o njoj niti o književnosti uopšte, ali obavezno komentarišu događaje iz sfere političkog života.

Zar ne mislite da je taj mamac javnog nastupa nešto što svi veoma rado gutaju?

Kako se od toga sačuvati? Pominjali ste u tekstovima primer američkog pisca Tomasa Pinčona, koji je na neki način uspeo da ostane izvan sfere javnog.

U SAD im je smetalo što Pinčon ne dopušta a priori takav pristup. Možda ga nikada niko ne bi ništa pitao, ali im je smetalo – pogotovo što je tamo pojavljivanje na televiziji vrhunac životnog sna – to što je Pinčon apsolutno rekao da ga takve stvari ne zanimaju. I tačka. Po meni, to je idealna uloga pisca kao pisca jer je teško povući crtu i reći, ja sam sada pisac, odnosno sada sa mnom razgovarate kao sa čovekom. Verovatno je jedina mogućnost potpuno povlačenje. To nije Pinčona sprečavalo da piše pisma, kao što je u nekoliko navrata reagovao javno, ili da podržava neke druge umetnike, rok i pank grupe. On je bio prisutan, ali nije dopustio manipulaciju tim prisustvom. To je ono što bih ja uradio da živim ponovo i da znam sve što sada znam. Imate i onu selindžerovsku mogućnost da kažete da vam je dosta svega i da se sklonite, ali to je drugi vid priče. Mada i njega cenim zbog tog poteza.

Šta je ono, po vama, što pisac može u nekom javnom nastupu da kaže o sebi, nešto o načinu na koji živi i radi?

Ako govorimo samo o zanatskom pitanju, odakle mi inspiracija ili zašto koristim određene teme, onda je na meni da pronađem način da na to odgovorim. Nema razloga da na takva pitanja ne odgovorim. Sve što se tiče pisanja jeste područje o kome sam uvek spreman da govorim. Mogao bih da govorim o svojoj inspiraciji ili o tome šta moja žena znači u mojoj prozi i ne vidim da to može da utiče na stvari izvan književnosti. Taj zanatski aspekt je za mene deo postmoderne igre u kojoj učestvujem kao pisac i kao čitalac. S tim što ja, da pojasnim, i kada govorim o tome, dajem prostora da ne govorim istinu. Ne kažem da ću namerno lagati, ali ako je sve to deo „postmoderne igre“ onda bi sve moglo da bude interpretacija stvarnosti. Odnosno interpretacija interpretirane stvarnosti u delu. Tako da se pomeramo nekoliko nivoa od onoga što bi stvarnost zaista mogla da bude.

Čitaoci mi se javljaju i tu sam uvek u nekoj čudnoj situaciji. Često govorim da ne pišem za čitaoce i da me oni ne zanimaju, jer je to neka vrsta „postmodernističkog stava“. Često govorim da pišem za samog sebe, da pišem o sebi, i dobrim delom o prelamanju svog iskustva kroz tu vrstu proze. Onda vam se dogodi da se pojavi čitalac koji vam se obrati, vidite da je veoma pažljivo pročitao to što ste napisali, kome to nešto znači, koji ima vrlo inteligentna pitanja, komentare, sugestije. Mene u takvim situacijama bude sramota, jer po nekom principu po kome pišem ne bi trebalo ni da pričam sa tom osobom, jer me navodno ne zanima šta ta osoba ima da kaže. U suštini, istina je drugačija. Čitaoci i te kako imaju šta da kažu i nekad, posle književnih večeri, vodim sa njima interesantne razgovore.

Šta pomislite i kako se osećate kada naiđete na čitaoca koji je pročitao sve što ste napisali?

Stvarno ne znam šta da mislim. Slagao bih ako bih rekao da čoveku takva situacija ne prija. Ali veoma mi je teško kada mi priđe čitalac i kaže kako mu je u nekom važnom trenutku života jedna moja knjiga, često pominju Mamac, bila od presudnog značaja. Ja ne znam šta da kažem u takvim situacijama. Prvo, većina ljudi mi ne ispriča sve detalje, ali ne verujem da bi mi neko prišao i ispričao nešto takvo a da je to izmišljotina. Uvek sam počastvovan takvom situacijom, jer znam i sam kao čitalac kako neke knjige mogu da utiču na život. Posle toga se uvek pitam šta sam ja to napisao. Nakon svih godina ne znam kako to što sam napisao može nekom toliko da znači. Ovo nije lažna skromnost jer sebe, kako sam nedavno rekao na jednoj promociji kada sam govorio sa Filipom Davidom (koga smatram ozbiljnim piscem), smatram i dalje piscem dečakom u onom smislu u kom Miroslav Mandić, šetač Evropom, koristi taj izraz. Dečak kao ilustracija nečega što čovek nosi u sebi. O sebi stalno mislim na taj dečački način. Pisanje vidim kao učenje pa se pitam: Ako sam ja iz toga što sam pisao učio, kako to nekome može bilo šta da govori? Kako jedan dečak može da govori nekoj odrasloj osobi? Ostanem zabezeknut kada mi se čitaoci obrate sa takvim komentarom.

U opsegu vašeg delovanja prevođenje je uvek imalo važnu ulogu, čak su neki ljudi spremni da tvrde da ste do devedesetih zapravo bili više prevodilac nego pisac. Kada pogledamo unazad, vidimo da ste mnoge važne pisce, poput Mekjuana i Pinčona, uveli u srpsku kulturu. Kako birate šta ćete da prevedete?

Prevodilaštvo je sasvim druga priča. Uvek sam o sebi govorio kao o prevodiocu. Nikada nisam rekao da sam pisac koji prevodi, nego da sam prevodilac koji piše. Smatram da je prevodilaštvo profesija, a da je pisanje za mene jedan lep hobi. Kao sakupljanje poštanskih maraka. Čovek sakuplja marke i piše priče – to su dva lepa hobija. Dugo sam bio samo član Udruženja prevodilaca, a nisam bio član Udruženja književnika. U tom prevođenju, sebe ubrajam u grupu informativnih prevodilaca. Onih, dakle, prevodilaca koji prevođenje smatraju upravo načinom uvođenja nepoznatih elemenata književnosti u svoju kulturu. Katkad i po cenu kvaliteta prevoda, jer se prevodi sa manje prevodilačke strasti nego što to čine prevodioci tipa Vinavera, Kolje Mićevića, Baneta Živojinovića, prevodioci koje nazivam velikim jer su prevodili klasična dela, održavali jezik, oživljavali ga. Mene je uvek zanimala informacija. Kada sam počeo aktivnije da se bavim prevođenjem, shvatio sam da postoji veliki prazan prostor u oblasti kratke priče. Zanimljivo je da su prevodi pesničkih knjiga pratili savremene tokove, ali je proza bila u zaostatku i ja sam tu našao svoj prostor koji nekoliko godina niko drugi nije popunjavao. Tako sam se odlučio za autore koji nisu ovde bili prisutni. Reagovao sam kao čitalac i prevodio sam one koji su se meni dopadali, i mislim da nisam uvek pogodio. Bilo je to prevođenje po srodnosti koju sam osećao. Cela generacija američkih postmodernista: Bartelmi, Bart, Kuver. Meni je kao čitaocu i kao piscu amateru njihovo delo bilo nešto u čemu sam uživao, a hteo sam da se vidi da postoji i nešto drugo naspram onoga što se prevodilo i što je tada bilo dominantno u srpskoj prozi. Bilo je to doba u kome je dominirala nekakva „stvarnosna proza“. Nemam ništa protiv takve literature, to je prosto jedan istorijski trenutak. Ona nikada nije u potpunosti zatvarala celokupni književni prostor i uvek su postojali pisci drugačijih pripovedačkih orijentacija. Birao sam pisce koji su se, na moju sreću, docnije pokazali kao uspešni autori u svojim književnostima. Bio je to jedan srećan splet okolnosti.

Koliko se ono što ste prevodili prelivalo u vašu prozu? Mislim, na primer, na Šermana Aleksija i vašu priču iz Drugog jezika.

Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih otkrio sam postmodernizam koji je otvorio mesto za pozajmicu. Uostalom, cela diskusija koju je Danilo Kiš vodio ticala se statusa pozajmice i plagijata u literarnom tekstu. Kada se pojavila mogućnost pozajmice kao prihvaćenog postupka, to se kasnije nazivalo citat, onda se razbuktala neka moja pripovedačka zainteresovanost. Otvorio mi se prostor da slobodno krenem prema Bartelmiju ili Bartu i Kuveru, da nešto od njihove tehnike ili citat iz priče uzmem i da na tome pravim priču. Uostalom, postmodernizam je, ili ga ja tako shvatam, reagovanje na svet posredstvom knjige, posredstvom bibilioteke, borhesovske ili neke naše, lične. U tom trenutku sve postaje dopušteno sem literarne krađe, plagijata. Dopušteno je samo ono što je „razigranost“ postmodernizma dopuštala. Tu su nastala i ta prelivanja. Kada je reč o ovom specifičnom primeru, priča na koju mislite nije toliko nastala iz čitanja Šermana Aleksija koliko zbog činjenice da je Kalgari okružen indijanskim rezervatima i da u samom gradu živi dosta Indijanaca. Ponekad odlazim u te rezervate, na njihove tradicionalne svečanosti, viđam ih u gradu i otuda su oni ušli u tu priču. Meni je Aleksi zanimljiv kao pisac jer je pronašao posebnost koja ga odvaja od uobičajnog načina na koji se piše o američkim Indijancima. Podseća me, mada su sasvim stilski različiti, na japanskog pisca Murakamija. I on je od svoje japanske tradicije i od onoga što mu nudi „zapadna civilizacija“ napravio novi glas, novu formu. Tako da su mi trenutno Murakami i Aleksi dva najzanimljivija imena.

Pored ovoga, šta trenutno čitate i da li imate neke nove pisce koje biste prevodili i uključili u korpus onih pisaca čija ste dela ovde već predstavili?

Priznajem da nisam naišao na neka posebna imena koja bi me posebno privukla i često se pitam da li je to zato što sam ostario ili je možda u pitanju nešto drugo. Sada dominiraju realistički oblici pripovedanja koji su izrazito prisutni u severnoameričkoj prozi. Od engleske proze sam malo odustao i ne znam šta se u njoj zbiva. Znam da su neka imena dosta hvaljena, ali na mene nisu ostavila jak utisak. Govorim kao čitalac. Privukla su me dva kanadska pisca koji su zapravo moja generacija ili nešto mlađi od mene: Daglas Glaver i Dajan Šemperlen. Njih sam već uvrstio u par izbora kanadskih priča koje sam radio jer zaista su to dva zanimljiva pripovedača koji pripadaju postmodernom krugu koje ranije nisam video. To je verovatno zato što kada sam se time odavde bavio, Kanadu nisam video od Amerike. To dvoje pripovedača su veoma zanimljivi po svom interesovanju za formu: Dajan Šemperlen radi slično onome što je Donald Bartelmi radio u nekim svojim knjigama – igre sa starinskim grafikama i ilustracijama koje se prepliću sa tekstom. Među mlađima nisam naišao na one koji bi mi nešto govorili.

Kakav je danas, gledano unazad, vaš odnos prema muzičkom „novom talasu“ iz osamdesetih godina prošlog veka? Cink počinje citatom iz pesme Džonija Štulića, Gile iz Orgazma bio je uključen u „projekat“ Fras u šupi, pisali ste prikaze rok albuma.

Ja sam apsolutno „dete rokenrola“, to stalno ponavljam. Kad sam ušao u svet književnosti i kada sam radio u redakciji „Književne reči“, u jednom sam trenutku pisao za rubriku koja se zvala „Rok i književnost“. Smatrao sam da između roka i književnosti – naravno ne možemo da stavimo znak jednakosti – neopobitno postoje neke veze i da jedno na drugo utiče, što je meni bilo najvažnije. Jednom je Mika Pantić napisao da sam ja rekao kako me više zanima nova ploča Rolingstonsa nego celokupna prozna produkcija kod nas. Tada je verovatno bila loša prozna produkcija, a zanimljivija je bila ploča Stonsa. Zanimalo me je da se pokaže da rok nije marginalni kulturni oblik, nego da je mnogo više od toga. Pokušavao sam tim nekim kontaktima i aktivnošću, izdavačkom delatnošću, da tome doprinesem. Pisao sam Džoniju Štuliću recenziju za njegovu knjigu pesama. Uvek sam bio ponosan na projekat Fras u šupi u kome je učestvovao i Gile sa Orgazmom. Oni su napisali onu stvar koja se i zove Fras u šupi i mislim da je to bilo veoma zanimljivo. To je pratila radijska emisija Duce Marković, Dejan Kršić iz Zagreba je pravio neke grafike, bile su izložbe… fras se širio u to vreme. Ta veza mi je bila uvek privlačna i značila mi je mnogo. Ljudi kao što je Bob Dilan, ili kao što je Van Morison, da ne idemo dalje, bili su mi inspiracija. U određenim trenucima značili su mi daleko više od nekog pisca. Borio sam se za ono do čega mi je stalo. Želeo sam da pokažem da taj deo kuture treba da ima tretman bez nekog pogrdnog etiketiranja da je to neka populistička forma i da ničeg više od toga nema. Nisu se svi ljudi koji su se bavili rokom slagali s tim. Celo delovanje je kulminiralo onim zbornikom Rok i književnost, koji smo Mika Pantić i ja priredili a objavljen je u Novom Sadu. Ponosan sam na taj period, iako nisam postao bubnjar u rokenrol bendu.

Danas kada odem na rok koncert, osećam da oni oko mene sumnjaju i da se pitaju koji je ovo matorac, što je došao ovde, pogotovo ako je koncert neke od novih grupa. To sam i ja, naravno, osećao kada sam bio mlađi i pitao sam se kada bih video matorce u publici da li su to neki perverznjaci ili šta oni uopšte rade među nama mladima.

Ukratko, smatram da je rok sasvim ravnopravan oblik kuture, ali s druge strane postoje mnogi teoretičari koji to hoće da predstave kao nešto manje vredno. Možda zato što je rok umetnost, na prvi pogled, širokih masa. Ali ni to nije argument jer postoje veliki književnici čije knjige imaju milionske tiraže. Činjenica je da, na primer, Boba Dilana uključuju u mnoge pesničke antologije, iako je on pisao stihove za određenu muziku. Ako pogledamo unazad, videćemo da se, na primer, trubadurska poezija ceni i vrednuje kao nešto veoma značajno a ona je nalik onoj koju prave i izvode rok muzičari. Kao i kod svake poezije, i tu imate dobre i manje vredne stihove. Meni se zato dopada što u Severnoj Americi iz svake oblasti kulture možete ili da studirate ili da radite magistarski ili doktorski rad. Bilo da je to rokenrol ili neka druga vrsta, sve zaslužuje jednak akademski status. Ovde postoji apsurd da je turbo-folk, koji je bio neki najniži oblik masovne kulture, dobio najviše akademskog prostora. Mislim da je to bilo zato što je bio povezan sa određenim političkim trenutkom. Politički trenutak je dobio tu pažnju, odnosno politički trenutak prelomljen kroz turbo-folk. A imate „novi talas“ koji gotovo da i nije bio obrađen, jer nije na taj način bio političan. On je više govorio o pojedincu i njegovom odnosu prema društvu. To je bio pojedinac izgubljen u sistemu koji ga okružuje.

Opšte je mesto, kada se govori o književnosti, da ona stvara mitove. O toj neminovnosti i vi govorite na jednom mestu. Koji su mitovi ovog trenutka, koji su mitovi koji najbolje možda govore o sadašnjosti? Da li su to mitovi o Evropi, o multikulturalnom društvu, o večnom miru?

Ja ovo vreme vidim kao vreme bez mitova. Pitanje je kojom brzinom nastaje mit? Čak i da ponudimo neki način za njegovo stvaranje, ne znači da će se taj mit održati, jer mit kao mit možemo da pročitamo tek kao nešto iz budućnosti što nastaje sada. Ja ne pišem tu književnost koja se bavi mitom i kada govorim o mitu, govorim o onome izvan književnosti. Čini mi se da se ono o čemu ja pišem najviše odvija na intimnom planu, na planu malih stvari, a od toga ne možete da napravite mit. Sve što smo pomenuli, ujedinjena Evropa, multikulturalizam, ja ne vidim kao mitove. Iako sumnjam u neke od tih stvari, ja u njih verujem zato što mi se čini da nude načine razrešenja nekih situacija u kojima se svet nalazi. Da li pisci stvaraju taj mit, ja to ne znam. Ono što mogu da uočim u književnosti u Severnoj Americi jeste nekakav mit o zaveri koji mi jedini deluje stvarno. Stalno insistiranje na zaveri, na mitu o zaveri u koju ja, na primer, uopšte ne verujem. I mislim da je to mit koji je prisutan ne samo danas nego poslednjih pedesetak godina.

Teza Josifa Brodskog je da je jedini zadatak pisca da dobro piše i to je kraj. U vašoj književnoj karijeri najviše ste se bavli pitanjima jezika i identiteta, što su ključne teme književnosti. Da li je dovoljno da pisac samo dobro piše?

Mogu da se složim sa tom definicijom, samo bih tu dodao: o čemu pisac treba da piše? Može da se piše o raznim stvarima, verovatno može da se napiše dobar politički roman, ali se i dobar politički roman lomi u nekom pojedincu. Dobro pisanje je pisanje o ljudskom srcu, stalno parafraziram tu Foknerovu misao. Kada je dobio Nobelovu nagradu, govorio je da je jedino važno pisati o sukobu srca sa samim sobom. Sve drugo je nevažno. Ako je u pitanju neka druga vrsta sukoba, to čitaocu sa strane neće ništa značiti. To je isto u svim kulturama i ako pišete o lomu ljudskog srca, pišete i o svemu ostalom. A to je i mesto identiteta, i osećanja – govorimo simbolično, naravno. Uvek sam pokušavao da pišem samo ono što sam znao i ništa više. Čak imam osećaj da stalno pišem jednu istu priču. Nekada kažem sebi, ajde napiši nešto drugo, a kada posle pročitam shvatim da je isto kao i pre. Opsednut sam time šta u relaciji između dve osobe proizvodi određeni odnos ili ga ne proizvodi. Zanima me trenutak kada se između njih nešto uspostavlja ili ruši. To je za mene priča. Taj trenutak. Mogu, na primer, da napišem priču u kojoj će se oni pogledati i samo taj trenutak pogleda je to. Mnogi će reći da to nije ništa, oni koji misle da književnost treba da ima drugu vrstu poruke. Za mene je poruka taj jedan trenutak i ništa me van toga ne zanima.

Da li se Albahari oseća usamljeno u srpskoj književnosti koju često karakteriše poetika „pevanja i pucanja„?

Ja možda pišem neku tihu priču i nisam sigurno jedini koji to čini. Ne kažem da je to model koji bi svi trebalo da prihvate niti da je to vredan model. Moje najiskrenije mišljenje je da će ono što ja pišem vremenom biti istisnuto iz književnosti. Pričam o nekom budućem vremenu, u kome će to što radim, upravo zbog intimnosti zapisa, polako biti potisnuto negde u književnoj istoriji. Biće potisnuto delima autora koji govore o „bučnijim“ temama. Kao što se i ja kao čovek povlačim, izgleda da će se i ta vrsta literature povući pred onom drugom. Ako je neko bude smatrao vrednom, neće joj odreći vrednost nego će jednostavno ona biti pomerena u stranu, jer ovo drugo nudi veću mogućnost tumačenja i značenja. Ne možete da uzmete neku moju zbirku priča i da iz nje čitate bilo šta drugo osim onih intimnih trenutaka. To u istoriji književnosti nikada neće biti dovoljno, ona traži veće zahvate, pisce „širokog pogleda i dugačkog daha“, ne samo po obimu romana nego i po sposobnosti da sintetišu istoriju. Mislim na Andrića, Kiša, Mešu Selimovića u nekim delima. To će uvek biti ispred ovog intimnog. Mene ne zanima pisanje „debelih knjiga“.

Kako uspevate da prevaziđete u pripovedanju ono „prokletstvo“ povezivanja različitih delova priče u jedan logičan i tečan tekst? Negde ste uspeli da ispunite onaj floberovski zahtev da roman treba da bude ravan poput antičkog stuba, bez pukotina.

Najveći uzor mi je Tomas Bernhard koji piše u jednom pasusu, ali imate preteče kao što su Kafka i Beket sa „gustim“ tekstom. Ima još pisaca kojima je to pošlo za rukom. Tekst je potrebno brusiti do kraja. Tu nema neke precizne mere. Svesno pišem sa tom idejom. I kada je gotova „prva verzija“, bez obzira na broj strana, ja to onda čitam do besvesti. Čitam nekada i naglas dok ne osetim da je ritam svuda onakav kakav sam želeo da bude, što ne znači da sam uvek pogodio. Čitam to onoliko puta dok ne osetim da tekst krene, a on ide nekom svojom idealnom logikom koju želim da dosegnem. Možda je pravi uzor bio Fokner sa mamutskim rečenicama, ili Keruak sa svojim dugačkim pasusima. To je tekst koji teče. Mene, zapravo, zanima tekst u koji čitalac kada jednom uđe ne može da izađe. On ne sme da ima pukotinu kroz koju bi se ovaj izvukao, nego kada se jednom uvuče, mora da ide do kraja.

Da li to znači da ipak razmišljate o čitaocu?

Mislim na sebe kao čitaoca, jer vi samo jednom pišete knjigu. Drugi put kada je uzmete u ruke, vi ste zapravo njen čitalac.