Ilić nije napao Vladimira Ješića privatno, već Ješića novinara koji je obavljao svoj profesionalni zadatak
Vođen novinarskom maksimom da ne postoje loša pitanja, već samo loši odgovori, upitao sam u TV intervjuu Velimira Velju Ilića šta se desilo sa pompezno najavljivanom fabrikom duvana u Čačku, na šta mi je odgovoreno da u Srbiji postoji veliko crno tržište duvana… A na pitanje „da li vam je brat Strahinja Ilić“, odgovor je petnaestocentimetarski otisak đona Ilićeve cipele na mom kolenu. Nastavak je sledio: „Ti si došao da me zajebavaš, pederu jedan!“
Posle je gdin Ilić pokušao da se opravda rekavši da me nije šutnuo, već da je samo udario fasciklu u mojim rukama. To nekako liči na svojevremenu izjavu snajperiste koji se pravdao činjenicom da je žrtvu samo pogodio, ali je nije ubio. Moja je sreća da je koleno usporilo Velimirov udarac, jer se i na snimku može videti do koje je visine i blizine mog lica došao njegov đon. Međutim, jedan od aktera događaja je i ženska osoba iz Ilićeve pratnje koja mu je sve vreme trajanja intervjua gestikulirala, da bi u jednom momentu demonstrativno odlučila da prekine razgovor. Ilićev vokabular, inače dobro poznat javnosti, došao je do izražaja u narednih petnaestak minuta koliko je mojoj ekipi bilo potrebno da spakuje opremu. Nekako mi se i to učinilo mnogo lakše nego da mu u ruke predamo trake koje predstavljaju jasno svedočanstvo o celokupnom incidentu. A da je tragao za njima po kameri svedoči, takođe, televizijski snimak. Ceo slučaj svakako ne sme biti personalizovan jer Ilić nije napao Vladimira Ješića privatno, već Ješića novinara koji je obavljao svoj profesionalni zadatak i iz toga sleduje suštinsko pitanje – šta se može dogoditi novinarima kada ne budu pred uključenim kamerama? Ma koliko mu se nije sviđalo moje pitanje da li je Strahinja Ilić njegov brat ili ne imao je širok spektar mogućnosti da na takvo pitanje odgovori – sa DA, NE i ne želim da odgovorim. Svaka dalja priča je besmislena. Svako pojašnjavanje da li je stradala fascikla ili koleno, da li sam obučavan u Budimpešti za specijalne oblike provokacije, da li sam špijun ili ne, ne zaslužuju dalje komentare, ali će svakako predstavljati predmet pravosudnih organa. Do tada će put ka novoj Srbiji biti zaobilazan.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
