Predsednik Crne Gore
Osnovni podaci: Rođen je 1. septembra 1954. u Beogradu. Otac Petar bio je advokat, poreklom iz Nikšića, majka Dara, rođena Mijušković, bila je hirurg u nikšićkoj bolnici.
Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Nikšiću. Studirao je u Beogradu i diplomirao na Pravnom fakultetu 1978. godine.
Crnogorac, pravoslavac: „Slavim srpsku slavu.“
Vujanović se ženio dva puta. U drugom braku živi sa Svetlanom, sudijom. Ima troje dece.
Karijera: Počeo je kao pravnik, od marta 1978. do novembra 1980. godine radio u Prvom opštinskom sudu i kao stručni saradnik u Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu. Od novembra 1980. godine do januara 1981. radi u Okružnom sudu u Titogradu kao sekretar Suda.
Potom prelazi u advokate, nasledio je očevu kancelariju u Podgorici. U Registar advokata Crne Gore upisan je januara 1982. kao najmlađi član. „Bavim se pretežno krivičnim pravom koje, po svojoj složenosti i dubini, daje najveći prostor da se spozna ljudska sreća i nesreća, prolaznost i trajnost.“ Na čelnoj funkciji u Advokatskoj komori Crne Gore bio je 1989. godine. „U advokaturi sam radio dugo i kvalitetno i, naravno, adekvatno tome i zaradio.“
Izvesno vreme predsedavao je Jugoslovenskim udruženjem za sudsku psihijatriju i sudsku medicinu.
Politička karijera: Ministar pravde u Vladi Crne Gore bio je od 1993. do 1995. Potom je, u dva navrata, od maja 1995. do februara 1998, bio ministar unutrašnjih poslova.
U proleće 1997, kada je „puklo“ u DPS-u, Vujanović se opredelio za Milovu „struju“ i pošto je Đukanović pobedio Bulatovića na predsedničkim izborima, izabran je za predsednika Vlade Crne Gore, na mestu premijera bio je od 5. februara 1998. Na tu funkciju ponovo je biran u julu 2001. godine, nakon vanrednih parlamentarnih izbora. Vujanović je tada obrazovao manjinsku vladu DPS-a i Socijaldemokratske partije. Nakon Sporazuma o odnosima Srbije i Crne Gore njegova manjinska vlada ostala je bez podrške, te je izgubio premijersko mesto. Vujanović je 19. aprila 2002. godine vratio mandat. Od tada su Vujanović i njegova vlada bili u ostavci, sve do parlamentarnih izbora u oktobru prošle godine, kada su DPS i SDP pobedili.
Za predsednika Skupštine Republike Crne Gore izabran je 5. novembra 2002. godine.
Bio je član Saveza komunista Crne Gore, sad je član DPS-a.
Predsednik Crne Gore postao je iz trećeg pokušaja pošto dve ubedljive pobede (u decembru 2002. i u februaru 2003) nisu bile validne, jer broj glasača koji je izašao na svakom glasanju nije dosegao zakonom predviđen cenzus od 50 odsto. Ali, posle izbora 11. maja Vujanović očekuje da njegova pobeda bude važeća. Posle izbora rekao je da namerava da „laganim korakom Crnu Goru uvede u Evropu“. Tokom predizborne kampanje izjavio je da će, kao predsednik Republike, imati rezidenciju na Cetinju, koja će biti smeštena u bivšoj upravnoj zgradi preduzeća Obod.
„Ako me pitate gde ću se prioritetno angažovati, onda će to svakako biti na približavanju Evropskoj uniji. Takođe, izvršiću svoju ustavnu obavezu i delovati u Vrhovnom savetu odbrane da bi se stekli uslovi da Srbija i Crna Gora uđu u Partnerstvo za mir. Kao i da se reforma vojske obavi što brže i kvalitetnije.“
Kako je postao političar: U politiku je ušao kao čovek Momira Bulatovića. Naime, 1992. godine branio je Momira Bulatovića, tadašnjeg predsednika Crne Gore koga su „zbog klevete“ tužili Novak Kilibarda, predsednik Narodne stranke, i Danilo Burzan, novinar.
„Nisam došao u politiku da bih svoje materijalno bogatstvo uvećavao. Naprotiv, materijalno sam mnogo bolje živeo u advokaturi. Nije mi žao što je tako. Mislim da je ovo posao koji je društveno mnogo vredniji. Čovek mora da se bavi poslovima koji imaju svoj opšti smisao i vrednoću, donose opštu korist, a individualno se baviti advokaturom svakako je mnogo unosnije.“
Kolekcionar funkcija: U trenutku kad je Predsedništvo DPS-a odlučilo da Vujanović, tada (novembra 2002) predsednik Skupštine Crne Gore, bude njihov kandidat za predsednika Republike, on je bio vršilac više javnih funkcija: predsednik Vlade u ostavci, a posle ostavke Mila Đukanovića i v.d. predsednika Republike. Imao je i niz „sitnijih“ dužnosti, počev od predsedavanja Savetom za privatizaciju, do potpredsedničkog mesta Demokratske partije socijalista.
Država 50 odsto: „Treba jasno reći – Crna Gora je državno pedeset odsto zajedničke države. Ni manje ni više od toga i, drugo, Crnoj Gori jeste korisno da u zajedničkoj državi živi sa Srbijom, ali joj nije nimalo korisnije nego Srbiji, niti je zajednička država Crnoj Gori potrebnija nego Srbiji.“
Odnosi Srbije i Crne Gore: „Referendum je jednako u interesu onih koji se zalažu za opstanak zajednice, kao i onih koji su za nezavisnost. Referendum će se, dakle, svakako raspisati za tri godine od dana konstituisanja zajednice da bi se videlo šta je većinska volja Crne Gore. Ali, siguran sam da će sadržaj odnosa u Srbiji i Crnoj Gori opredeliti njegov ishod.“
Obećanje: „Biću predsednik koji će omogućiti Crnoj Gori da oseti kako na čelu države ima čoveka koji ne deli njene građane ni po političkoj niti po bilo kojoj drugoj razlici.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
