General-potpukovnik i direktor Jugoimporta
Osnovni podaci: Rođen je 11. septembra 1946. godine u Koštunićima. Osnovnu školu pohađao je u Koštunićima i Pranjanima. U Gornjem Milanovcu završio je srednju Tehničku školu. Kao tehničar zaposlio se u fabrici „14. oktobar“ u Kruševcu. Godine 1966. upisao je Vojno-tehničku akademiju u Zagrebu gde je diplomirao.
Po nacionalnosti Srbin, a po verskoj opredeljenosti pravoslavac, slavi Đurđic, oženjen je Ankom Vignjević. Imaju kćerku Milicu.
Voli košarku i predsednik je čačanskog kluba Borac. Voli i prirodu i učestvuje na svetkovini Kosidba na Rajcu, u kategoriji političar kosac osvojio je treće mesto.
Karijera: Sa činom potporučnika raspoređen je u Drugu upravu u Nišu, potom u garnizon u Vranju. Četiri godine bio je trupni, tehnički oficir, zatim dobija čin poručnika i odlazi na doškolovanje na Akademiju u Zagrebu. Diplomirao je posle dve godine, dobio čin kapetana i u zvanju mašinskog inženjera stiže u Generalštab, gde je proveo osam godina. Od 1983. je u Saveznoj direkciji za trgovinu robom posebne namene (ovlašćena za trgovinu oružjem). SDPR ga je poslao u Kairo, gde je bio pomoćnik vojnog izaslanika (i direktor predstavništva).
Posle Egipta službovao u Norveškoj, skupljao iskustva i onda se vratio u zemlju, u SDPR, gde je bio referent, pa načelnik sektora. Juna 1996. vanredno je unapređen u general-majora, a decembra iste godine savezna vlada imenuje ga za direktora Jugoimporta SDPR. Po drugi put 31. decembra 2001. ukazom Vojislava Koštunice proekoredno je unapređen u general-potpukovnika.
Njegovi protivnici su tvrdili da je ukaz donet mimo zakona jer Čeković nema odgovarajuće vojne škole i staž. On tvrdi da je vazda bio u nemilosti. „Nisam ja slučajno najviše smenjivani general i najviše smenjivani direktor, punih osam godina, gotovo na svakih sedam dana bio sam u nemilosti i pod nekom sumnjom jer sam neprestano nekome smetao i štrčao iznad proseka žabokrečine.“
Ukazom predsednika SRJ Vojislava Koštunice, a na predlog načelnika Generalštaba generala Nebojše Pavkovića penzionisan je 16. juna 2001: „Gledam na to kao na deo smanjenja broja oficira u Vojsci Jugoslavije. Malo me čudi što mi to nije rečeno na vreme – sam bih se povukao. Ostajem direktor Jugoimporta SDPR“, rekao je tada.
I sam je dodeljivao odličja. Veliku plaketu za doprinos odbrani slobode i nezavisnosti dao je Miloševiću. Emiru Kusturici poklonio je i kuću i kompletno etno-domaćinstvo sa 65 ari okućnice.
„Kad smo slavili pedeset godina firme, ja sam Miloševiću nabavio najbolji pištolj na svetu koji sam mogao da nađem, pošto sam znao da voli oružje. I ranije sam mu uz obaveznu flašu rakije davao razne pištolje. ‘Čekoviću, ti mene mnogo naoružavaš!’, govorio je Milošević pre nego što bi probao neki pištolj.“
Svesni seljak: „Sasvim je očigledno da još živimo u nekom izmišljenom svetu i da tumaramo u mraku. Svaki pokušaj da se s tim konačno prekine i da se definitivno suočimo i sa nama samima i sa drugima, veoma je rizičan i dočekuje se po pravilu na nož. I dalje panično pokušavamo da raskrstimo sa svojom seljačkom prošlošću, a samosažaljivo konstatujemo kako su Slovenci napravili veliki biznis od naše šljivovice i ajvara i proizvode sjajna vina od našeg grožđa.“
O sebi: „Sve što imam su moja žena i kćerkica od 13 godina, a državni kapital Jugoimporta uvećao sam za 70 miliona dolara u najteže vreme sankcija, iako je naša osnovna delatnost, promet naoružanja i vojne opreme, tada bila najstrože zabranjena. Tako radi samo jedan domaćin, korektan i pravi srpski patriota, čovek koji nikad nije grabio za sebe. Čuvao sam kuću koja mi je poverena i nisam nikome dozvoljavao da je ruši.“
Osnivač NGO–a: Osnovao je nevladinu organizaciju Društvo srpskih domaćina i izjavio da je njen glavni cilj „oporavak onih preduzeća koja vredi spasavati“.
Pisac: Autor knjige Jutro novog veka koja je, prema recenzentima, po sadržaju na granici između biografije i monografije. Glavna tema je etno-projekat u selu Koštunići. Antonije Isaković je napisao da je knjiga „etnološka i ekološka čitanka, a Čeković slikovito i argumentovano pripoveda iz stranice u stranicu o simboličnom značenju Vidovdana za taj kraj, o Koštunićima i srpskom selu u novom veku.“
Šljive i oružije: Čeković je pokrenuo program Zdrava hrana Srbije i Jugoimport je počeo da prodaje rakiju, džem, ajvar… Organizator je manifestacije „Dani šljive“ čiji je cilj promovisanje Srbije kao zemlje šljiva: „Nekada su glavni poslovi Jugoimporta bili u vezi s oružjem i vojnom opremom, međutim, danas mi se okrećemo proizvodnji zdrave hrane i seoskom turizmu. To je naša perspektiva.“
Vojvoda: „Ja sam vojvoda s Ravne gore“, izjavio je pred Anketnim odborom savezne skupštine. Iza čina vojvode stoji poslovna filozofija: „Moj cilj je sada da pokušamo da se vratimo korenima i da vidimo šta Srbija može ponuditi na svetsku pijacu, a to je zdrava hrana kojom sada polako osvajam svet, kao što sam nekada tenkovima.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
