fotografije: peter božič
Osećao sam ogroman gubitak svega u šta sam verovao, ali sam na neki način bio pomiren sa tim. Propalo je propalo. Život ide dalje. Danas je početak rata u Sloveniji za mene tek datum u kalendaru koji mi ne budi neke posebne emocije. Samo malo tihe tuge
Gotovo da nema istorijskog događaja a da ne nailazimo na različite, često suprotstavljene, „naučne“ istorijske ocene. Kome da se veruje? Argumenti zvuče dobro, a jedni druge uteruju u laž. Iako znam da je krhko, ja se oslanjam na svoje pamćenje. Za mene je istina ono što ja znam, pamtim, sanjam, a uvek sam se trudio da budem pažljiv posmatrač. Ponekad sam bivao i skromni učesnik istorijskih zbivanja.
Od ranog proleća 1991. slutio sam zlo, iako nisam znao u kom će nas obliku pogoditi. U ambasadi Nemačke su me odlikovali visokim ordenom te države, u aprilu sam nedelju dana bio u Minhenu, zatim u Beču. Dok su se članovi Predsedništva Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije svađali, držali sastanke u raznim gradovima, mnogi su polagali nadu u saveznu vladu i njenog predsednika Antu Markovića. I on se nečemu nadao. I on je, kao i mi koji smo čekali nekakav rasplet, ispao naivan.
Savezna vlada je u oktobru 1990. osnovala YUTEL (Jugoslovensku televiziju), sa idejom da propagira opstanak Jugoslavije. Njen prvi direktor bio je moj prijatelj Bata Tomašević, čovek sa velikim novinarskim i izdavačkim iskustvom. Ponudio mi je na samom početku da budem deo redakcije, jer smo ranije uspešno sarađivali na mnogim projektima. Odbio sam. U svom dnevniku koji decenijama vodim pod naslovom „Zbrda zdola“ zabeležio sam razlog: „…Znam da je sada već sve besmisleno.“
DOGOVOR IZA ZATVORENIH VRATA
Nekoliko godina ranije mi je na nekom međunarodnom skupu pisaca u Zalcburgu prišao nemački novinar koji se zvao Naumer i pitao da li bih pisao za njegovu medijsku agenciju. Reče da u Nemačkoj ima mnogo malih lokalnih i privatnih radio-stanica koje su po zakonu obavezne da svakoga sata pet minuta emituju političke vesti. Ne isplati im se da u tu svrhu angažuju posebnog urednika, pa ih njegova agencija Media Consult snabdeva vestima. Pristao sam, prijavio se Saveznom komitetu za informacije kao njihov dopisnik, dobio akreditaciju i od 1986. pisao za njih. Prvi tekst koji se tiče tužne teme koje se ovih dana prisećamo glasio je „Rat između JNA i slovenačke teritorijalne odbrane“. Posebno je žalosno što se njegov početak pripisuje upravo miroljubivom Anti Markoviću, za njegovo ime se vezuju prvi leševi našeg građanskog rata.
Ante Marković je verovatno znao, u najmanju ruku slutio, da su se Slobodan Milošević i Milan Kučan već 24. januara 1991. godine (baš na moj 62. rođendan) dogovarali o mirnom izlasku Slovenije iz zajedničke zemlje. Sloba je rekao da Srbija neće praviti nikakve poteškoće. Nikad nisam shvatio zašto je rukovodstvo Slovenije, za razliku od Makedonije, izabralo nasilan razlaz.
SLOVENAČKA TERITORIJALNA ODBRANA
Na osnovu jedne od knjiga Borisava Jovića, koji je u ime Srbije sedeo u Predsedništvu SFRJ, dalo se naslutiti da je Miloševićeva i njegova ideja bila da se Jugoslavija oslobodi Slovenije i Makedonije, ali da se ostatak – znači, pored Srbije sa svojim autonomnim pokrajinama Hrvatska, Bosna i Hercegovina i Crna Gora – centralizuje. U takvoj zemlji bi Srbi imali apsolutnu većinu, a relativno malo bi ih ostalo izvan takve Jugoslavije. Ja se toga tako sećam.
Po Titovoj ideji zakonom iz 1969. godine stvorena je Teritorijalna odbrana (TO) kao deo oružanih snaga. Koliko znam on je razmišljao o delovanju partizanskih jedinica u toku borbe protiv fašizma. U slučaju vojnog napada na Jugoslaviju TO bi iz pozadine napadala neprijatelja, mogla bi da bude samostalna čak i u slučaju da je vrhovna komanda onemogućena da deluje. Komande bi bile u opštinama, a tu bi se uskladištila i vojna oprema i deo naoružanja. Kasnije su se propisi dopunjavali švajcarskim iskustvima, što znam, jer sam kao prevodilac sa načelnikom generalštaba Viktorom Bubnjem bio u Švajcarskoj kada smo dobili njihova pravila koje sam preveo za naš generalštab. Švajcarska uopšte nema stalnu vojsku, samo neku vrstu teritorijalne odbrane. Muškarci služe i obučavaju se nekoliko puta po nekoliko meseci, ni oficiri nisu stalan, profesionalan kadar, već uglavnom intelektualci koji su se za to spremali na kursevima. Samo u štabu je bilo nekoliko desetina profesionalaca. Prema švajcarskom ustavu generala nema, general bi se birao – jeste, birao! – u slučaju rata. Sva oprema, uključujući i naoružanje, nalazile se po kućama, za njihovo održavanje dobijala se određena suma novca. Čak su i piloti ratnog vazduhoplovstva bili civili, radili u civilnim vazduhoplovnim kompanijama. Kako bi takva oružana snaga funkcionisala u ratu drugo je pitanje. Za vežbe koje su nam pokazali general Bubanj je rekao da su odlično urađene.
Ubrzo se pokazalo kakva je bila slovenačka Teritorijalna odbrana. Najkraće rečeno: slovenačka TO je u okvirima ratnih dejstava pobedila Jugoslovensku Narodnu Armiju koja je po broju ljudstva, a pogotovu naoružanja i vatrenoj moći, bila mnogostruko jača. Razloge nije teško objasniti. U Sloveniji su već od početka 1989. bile počele pripreme. Šestog marta 1991. proglašena je obustava odlazaka mladića iz Slovenije na službu u JNA, 23. marta poslat je zvaničan zahtev da se jugoslovenska vojska povuče sa teritorije Slovenije, početkom juna slovenački vojnici su položili zakletvu na svoju zemlju, iako formalno još nije bila nezavisna, a rezervni sastav policije u Sloveniji i teritorijalna odbrana pozvani su „na dužnost“. U zavisnosti od izvora podaci su različiti, ali su zajedno imali oko 35.000 boraca pod oružjem.
JNA je u samoj Sloveniji u to doba imala oko 30.000 vojnika, 200 aviona i helikoptera, 1160 tenkova, ali je mogla da mobiliše daleko veću silu. Komandant Pete vojne oblasti, koja je bila nadležna za zapad Jugoslavije, bio je Slovenac Konrad Kolšek, koji je bio protiv korišćenja vojske za rešavanje problema na granici. Ništa od toga nije bila tajna, zainteresovani novinari, a pogotovu strani posmatrači, da ih učtivo tako nazovemo, do svih podataka mogli su bez problema da dođu legalno. Ko je razgovarao sa ljudima na terenu znao je da se Slovenci za nešto pripremaju, a JNA se nalazila u redovnom, mirnodopskom stanju, nikakvih pokreta trupa nije bilo, a kamoli manevara.
RASPAD SAVEZNE VLADE
Ja sam telefonom razgovarao sa nekim svojim prijateljima u Sloveniji, ali kako to biva, prijatelji su mi bili istomišljenici, bili su za reformisanu, postepeno demokratizovanu, celovitu Jugoslaviju. Moja, danas kažem „glupa“, ideja bila je da se ukinu republike i osnuje „Savez slobodnih komuna Jugoslavije“. Komentari koje sam dobijao mogu se svesti na malo reči: „Trenutno ništa ne valja, ali valjda će sve biti dobro.“
Skupštine Slovenije i Hrvatske su 25. juna 1991. proglasile svoju nezavisnost, slovenačka policija je dan posle toga preuzela granične prelaze, postaje i carinarnice, skinula simbole SFRJ i stavila oznake Slovenije.
U jugoslovenskom generalštabu počele su svađe. Načelnik Blagoje Adžić je bio za momentalnu vojnu akciju širokih razmena, gaženje svih pokušaja neposlušnosti svim snagama, artiljerijom i napadima iz vazduha. Ministar odbrane Veljko Kadijević hteo je samo da pripreti, upozori na silu kojom je JNA raspolagala. Privremeno je pobedilo njegovo mišljenje, ali je tajno odleteo u Moskvu i pitao da li bi podržali vojni puč da vojska smeni Predsedništvo i Saveznu vladu i preuzme vlast. Moskva se s tim nije složila.
Inicijativu je preuzela Savezna vlada, konkretno Ante Marković, po nacionalnosti Hrvat, po ubeđenju i duši Jugosloven. Marković je optuživan da je on naredio da vojska krene na granice i napravi red. On je to u svojim memoarima poricao, rekao da se Kadijević lažno pozivao na njegovu odluku, da su se posvađali, da je Kadijević napustio sastanak rekavši da više neće dolaziti kod predsednika vlade iako je bio ministar odbrane. Savezna vlada se time defakto raspala.
Kadijević se tada aktivirao i naredio da ne krene više od 2000 vojnika i ne više od 100 oklopnih vozila i tenkova. Pošli su u marševskom poretku, ne u bojnom, dočekala ih je vatra slovenačke vojske nastale od teritorijalne odbrane. Istovremeno su u Sloveniji napadani svi garnizoni, sve kasarne, isključena im je električna struja i voda, prekinulo snabdevanje hranom, hapšeni su vojnici i oficiri koji bi se zatekli na ulici ili u javnom prevozu.
PRVA ŽRTVA I KAPITULACIJA
Prvi čovek koji je poginuo u jugoslovenskom građanskom ratu bio je Slovenac, pilot helikoptera, kapetan JNA Antun Merlak. Kakav apsurd, prvi čovek ubijen u tom ratu može da se pripiše i slovenačkim gubicima i stradalim vojnicima JNA. Prva žrtva je bila i Slovenac i jugoslovenski vojnik. Njegov helikopter je oborila slovenačka TO, iako je je samo prevozio hleb za kasarne. Pored ruševina letelice ležale su razbacane vekne hleba. Prvog dana rata poginulo je deset vojnika JNA. Broj žrtava razni izvori navode različito, ne želim s tim da licitiram.
Kadijević se sastajao sa Borisavom Jovićem i Slobodanom Miloševićem. Milošević je bio nezadovoljan, smatrao je da vojska nije trebalo da zauzima slovenačke granice, da se Slovenije treba odreći i braniti granice Hrvatske. Posle deset dana postignut je sporazum o povlačenju JNA iz Slovenije, bio je potpisan na Brionima. Iako se nije nazivala tim imenom, to je bila kapitulacija. Sledeća tačka dnevnog reda biće Hrvatska.
TEK DATUM U KALENDARU
Silne papire sa svojim tekstovima nisam sačuvao, preneo sam ih na diskete koje danas ni jedan računar ne može da očita. Žao mi je zbog toga, voleo bih da pročitam kako sam tada, dok se sve to odigravalo, opisivao događaje. Imam samo neke naslove svojih tekstova koje sam zabeležio u dnevniku: 27. juna 1991. „Tenkovi na granici“; 28. juna „Rat između JNA i slovenačke teritorijalne odbrane“; pa „Predsedništvo SFRJ“, „Situacija u Sloveniji“, „Situacija u Hrvatskoj“, „Deeskalacija u Sloveniji“ itd.
Možda je najzanimljivije bilo moje raspoloženje. Osećao sam ogroman gubitak svega u šta sam verovao, ali sam na neki način bio pomiren sa tim. Propalo je propalo. Život ide dalje. Pisao sam i dalje za novine, za tu agenciju, ali pre svega knjige. Danas je početak rata u Sloveniji za mene tek datum u kalendaru koji mi ne budi posebne emocije. Samo malo tihe tuge. Jugoslavije nema, Evropa se promenila, neki misle nabolje. Neki od nas, ja svakako, misle da se promenila nagore.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
