foto: pexels.com
Pre trideset godina još je postojao SSSR. Te 1990. godine Nelson Mandela je pušten iz zatvora, a Svetska zdravstvena organizacija je došla do zaključka da homoseksualnost nije bolest. Kucalo se na pisaćoj mašini, tek poneko je imao kućni računar, samo su stručnjaci znali da se razvija nešto što se zove World Wide Web, nije svako imao ni bežični telefon, nešto nalik mobilnim telefonima moglo se videti u naučnofantastičnim filmovima, a pametni telefoni su bili nezamislivi. Te godine, kada se ujedinila Nemačka i kada je Slovenija na referendumu izglasala izlazak iz SFRJ, osnovan je nedeljnik "Vreme"
Pre trideset godina stanovnici planete počeli su polako da shvataju da počinje neko novo doba. Te 1990, kada je izašao prvi broj nedeljnika „Vreme“, još je bilo živo sećanje na histerični strah od atomskog rata posle postavljanja sovjetskih raketa na Kubi i američkih pretnji da će ih bombardovati „na vreme“. Nada da je Hladni rat završen, da počinje era bezbednosti i mira, počinjala je da se čini kao realna.
Američki predsednik Ronald Regan i dvadeset godina mlađi lider Sovjetskog Saveza Mihail Gorbačov tri godine ranije bili su potpisali ugovor o uništavanju svih nuklearnih zemaljskih raketa kratkog i srednjeg dometa INF – Nuclear Forces Treaty koji je stupio na snagu 1. juna 1988. Moglo se naslutiti da vođe dveju svetskih sila imaju ne samo dobar, nego čak i prijateljski odnos, da imaju poverenje jedan u drugog. Drugih igrača tog kalibra na svetskoj pozornici u tom trenutku nije bilo. Kina je posle smrti Mao Cedunga pod vođstvom Den Sjaopinga bila zabavljena svojom unutrašnjom politikom, pre svega reformom privrede.
POVRATAK U HLADNI RAT
Trideset godina kasnije pretnja globalnog oružanog sukoba ponovo jača. Na čelu SAD je (još uvek) neuračunljivi Donald Tramp, na čelu Ruske Federacije nalazi se staloženi Vladimir Putin koji, međutim, teži ka tome da Rusija na svetskoj sceni zauzme mesto kakvo je nekada imao SSSR. SAD su izašle iz INF-a optužujući Rusiju da ga se više ne pridržava, dok Moskva to oštro negira. Putin sada predlaže bezuslovno produžavanje novog START ugovora o kontroli nuklearnog naoružanja koji ističe u februaru 2021. za najmanje jednu godinu, ali o tome hoće da razgovara tek nakon američkih predsedničkih izbora koji se održavaju 3. novembra. U međuvremenu, dve najmoćnije svetske sile se naoružavaju novim, čudesnim oružjem čak i u svemiru. U stopu ih sledi Kina, koja će zasigurno ubrzo smeniti SAD sa pozicije najmoćnije svetske ekonomije.
Svetskom miru ne preti opasnost samo od velikih sila. Severna Koreja prkosi svojim sve razvijenijim programom za proizvodnju nuklearnog naoružanja. Indija i Pakistan postale su atomske sile i prete jedna drugoj. Opkoljen sve samim smrtnim neprijateljima, Izrael poseduje nuklearne bombe i rakete. Nakon što je Tramp izveo Ameriku iz Atomskog sporazuma sa Iranom, može se pretpostaviti kako je Teheran obnovio radove na izgradnji nuklearne bombe. Evropska unija pokušava da ublaži opasnu situaciju.
Posle trideset godina svet je za sve svoje stanovnike – ljude i životinje – opet postao opasno mesto.
PROMAŠENI PENALI
Godine 1990. fudbalska reprezentacija SFRJ igrala je na svetskom prvenstvu u Italiji. Jugoslavija je dospela do četvrtfinala gde se sastala sa reprezentacijom Argentine. Odlazak u polufinale se posle nerešenog rezultata odlučivao penalima. Pored Stojkovića i Brnovića, odlučujući penal je promašio Faruk Hadžibegić. On je kasnije pričao kako veruje da godinu dana kasnije ne bi došlo do građanskog rata da se Jugoslavija plasirala u polufinale, jer bi cela zemlja zajednički slavila. Hadžibegić je bio igrač FK Sarajeva. Psiholog tima bio je osam godina dr Radovan Karadžić.
Mene fudbal ne zanima posebno, ali ta priča ima neki simboličan značaj. Kao da je Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija promašila penale u istorijskoj utakmici i tako propustila šansu da postane prosperitetno demokratsko društvo.
Naravno da bi se Jugoslavija raspala čak i da je tim koji je nastupao pod trobojkom sa crvenom petokrakom u Italiji osvojio Svetsko prvenstvo. Jugoslovenski „narodi i narodnosti“ ne samo da su godinu dana kasnije zaratili, već su vodili najkrvavije bratoubilačke borbe posle Drugog svetskog rata u Evropi. Neki naši stariji sugrađani još uvek zbog toga tuguju i teško mogu da se pomire sa činjenicom da Triglav, Dubrovnik ili Ohridsko jezero nisu više deo njihove zemlje, ali mlađe generacije, ljudi stari trideset pa i četrdeset godina, ne pamte ništa od onog što je bilo „pod Brozom“. Oni slušaju šta pričaju njihovi roditelji, šta ih uče u školama ili crkvama, šta prenose mediji, sležu ramenima pred tolikim i toliko protivurečnim pogledima o „jedinoj istini“ do pre trideset godina. Za njih SFRJ nije deo njihovog života, već lekcija u udžbeniku istorije. Moji unuci svet koji se promenio neverovatnom brzinom vide posve drugim očima, ali to nije ništa novo u istoriji.
KAMENO DOBA
Pre trideset godina uglavnom se pisalo na električnim pisaćim mašinama. Bio je to ogroman napredak u poređenju sa mehaničkim. Kucalo se sporo, često se morao stavljati novi list hartije, a ako se htelo više primeraka, još i odgovarajuća hartija za kopiranje i takozvani tanki pelir-papir.
Koliko ja znam, u Beogradu su 1990. godine trojica pisaca već imala male kompjutere, laptopove marke Tošiba: Bora Pekić, reditelj Arsenije Jovanović i ja. Prvo je trebalo umetati flopi disk B koji se vadio kada „podigne“ sistem, pa se ubacivao flopi disk C na kome se moglo pisati. Modem nije postojao, ali se neka vrsta mikrofona sa gumenim trakama nabijala na telefonsku slušalicu pa se tekst tako mogao slati na odgovarajuću adresu opremljenu sličnom tehnologijom. Na ekranu se pratilo kako polako odlazi red po red. Za mene je sve to bilo veliki napredak jer sam ranije besno cepao papir kada bih nešto pogrešno otkucao, a tekstove u inostranstvo slao poštom ili ih sam nosio beogradskim redakcijama. Pretraživači kao Gugl ili Jahu se nisu ni naslućivali; kome je bilo potrebno, služio se leksikonima.
Sa godišnjih odmora ili putovanja slali smo razglednice, a ako smo hteli da obavljamo međugradske razgovore, morali smo da stojimo u redovima u poštama. Bilo je lepo za Novu godinu, velike praznike, rođendane i svadbe primati šarene poštanske razglednice.
Mislim da nikada u istoriji ni jedna industrijska grana nije tako munjevito napredovala kao tehnologija zapisivanja tekstova i komunikacije. Pre samo trideset godina se većina danas uobičajenih alata čak ni u delima naučne fantastike nije mogla ni zamisliti. Nove mogućnosti su u mnogo čemu promenile i ubrzale život, ne uvek na prijatan način. Čitave profesije nestaju, nove nastaju. Majstor koji mi je godinama čistio i popravljao pisaću mašinu javio se i očajno pitao da li sam mu još uvek potreban. Rekao sam da pišem na računaru, da bi trebalo da nauči da popravlja te spravice. Odgovorio je tužno da je prestar za to, da ništa ne razume, da ne zna šta će da radi i od čega će da živi.
2020. VS „1984“
Progres se očitava sve brže. Mnogi još uvek ne shvataju šta donosi 5G mreža, šta se sve može uraditi sa 3D štampačima. Tek što savladamo neku novu tehnologiju, ona zastari i zamenjuje je nova. I jezik se menja zahvaljujući novim pojmovima koji zahtevaju nove reči, klinci „sinuju“ ili „bindžuju“, sitnim simbolima zamenjuju reči, čitave rečenice, to stariji zaista moraju da nauče kao neki novi jezik. Međuljudski odnosi se gube, mogućnosti i moć država rastu i prete dosadašnjem shvatanju klasične parlamentarne demokratije.
Pre tačno trideset godina u Londonu su na javnim mestima zarad suzbijanja terorizma i kriminala masovno postavljene „pametne kamere“. Koristile su ih policija i obaveštajne službe. Službe diljem sveta muku su mučile da fizički prate osobe za koje su bili zainteresovani. Trideset godina kasnije bezbednosne kamere su masovno postavljene u mnogim gradovima, pa i Beograd namerava da postavi dodatnih 800 kamera kineske proizvodnje, pomoću kojih se u Kini prave dosijei o svakom živom čoveku. Nadzor je totalniji nego što je Džordž Orvel mogao da zamisli u svom romanu „1984„.
U demokratskim zemljama vodi se velika diskusija o tome kada bezbednosne kamere zadiru u privatnost, mnogi zahtevaju da se prosto zabrane. I sistem GPS-a zadire u privatnost, pametni telefoni sami beleže lokacije na kojima smo bili. Većina eksperata, ipak, smatra da su za upravljanje modernim gradovima kamere neophodne. Kamere u Nemačkoj postavljene na železničkim stanicama, stanicama metroa i drugde pomagale su u rasvetljavanju kriminalnih radnji i terorističkih napada. Usluga GPS-a malo bi se koji korisnik odrekao.
Danas je moguće koristiti i kamere i mikrofone koji spolja snimaju šta se događa ili govori u zatvorenim prostorijama, čak i privatno mogu da se nabave za umerenu cenu. Valjda smo se svi navikli, odnosno, primili k znanju da preko naših mobilnih telefona službe, ali i privatnici, mogu da prate svaki naš čin ili razgovor čak i kada smo ih isključili. Zbog toga kriminalci i teroristi svaki čas bacaju svoje telefone i počinju iznova sa novom spravom i novim brojem.
SPAJANJE DVE NEMAČKE
Pre trideset godina zvanično je omogućeno ujedinjene Zapadne i Istočne Nemačke. Da li su se ujedinile? Nisu, zapadna je progutala istočnu. Pre toga su dugo vođeni razgovori nazvani „2 + 4“, pravilnije bi bilo da se reklo „4 + 2“, jer su zapravo pregovarali Sovjetski Savez, Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija i Francuska. Dve nemačke države mogle su samo da se došaptavaju sa svojim mentorima i poslušaju šta veliki odluče. Pregovori su okončani ugovorom o ujedinjenju Savezne Republike Nemačke i Nemačke Demokratske Republike, koji su četiri velesile potpisale 12. septembra 1990. u Moskvi. Ugovor je napisan na ruskom, engleskom i francuskom jeziku i kao što je uobičajeno, na kraju se kaže da svaka jezička varijanta ima istu vrednost. Dve Nemačke su ugovor morale da prevedu. Službeni prevodi nisu bili identični, ja sam ih proveravao. Međutim, danas se zvanično, ali takođe i u pretraživačima, može naći samo zapadna verzija, kao da istočne nikad nije ni bilo.
Premijerka Velike Britanije Margaret Tačer nije bila zadovoljna, pokušala je da odloži potpisivanje ugovora. Ni Francuska nije bila zadovoljna, bojala se budućeg isuviše velikog uticaja ponovo velike Nemačke. O detaljima povlačenja sovjetskih jedinica iz Istočne Nemačke Gorbačov je pregovarao sa zapadnonemačkim kancelarom Helmutom Kolom.
Nije precizno reći da se „Nemačka ponovo ujedinila“ – nemačka reč je Wiedervereinigung – jer se radi o ugovoru o „pristupanju Nemačke Demokratske Republike Saveznoj Republici Nemačkoj“. Potpisi na ugovor su stavljeni 3. oktobra 1990. Taj dan je nacionalni praznik Nemačke, a za ponekog predstavlja formalni završetak Drugog svetskog rata. Nemačka, kakva danas jeste, i nedeljnik „Vreme“ ne samo da su vršnjaci, nego im čak i rođendan pada istog meseca.
Od zemlje pokajnice za sva nacistička zlodela, Nemačka je u poslednjih trideset godina prešla put do države koja je garant mira i stabilnosti Evropske unije. U vreme dubinskih previranja u Evropi, na nemačku kancelarku Angelu Merkel gleda se kao na državnicu koja jedina može da reši probleme. Posmatrano iz Beograda, posebno može da zaboli njen fantastičan napredak u vreme kada se krvavo raspadala Jugoslavija.
RASPAD SFRJ
Dok se Nemačka ujedinjavala, od 20. do 22. januara 1990. održan je 14. vanredni kongres Saveza komunista Jugoslavije. Nezaboravan je snimak kada razočarana slovenačka delegacija plačući napušta salu, a Slobodan Milošević se u svojoj fotelji zadovoljno i nadmeno smeje, pa ustaje i predlaže da kongres nastavi sa radom. Tome se suprotstavlja delegacija Hrvatske. Rad se prekida do daljeg, ali se nikad više neće nastaviti. Savez komunista Jugoslavije defakto je prestao da postoji iako samoukidanje nije izrečeno.
U Hrvatskoj su 1990. godine održani prvi višestranački parlamentarni izbori, pobedila je Hrvatska demokratska zajednica na čelu sa Franjom Tuđmanom. Iste godine su i u Sloveniji održani prvi parlamentarni izbori, za predsednika vlade izabran je Alojz Peterle iz Hrišćanske partije Slovenije. U decembru 1990. u Sloveniji je održan referendum na kome je 88 odsto Slovenaca glasalo da se Slovenija proglasi samostalnom i izdvoji iz Jugoslavije. Kraj SFRJ se mogao videti golim okom.
Srbija je 5. jula 1990. raspustila Skupštinu Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija preuzela njene prerogative, 28. septembra donet je novi Ustav Srbije. Iz imena države izbačen je prefiks „socijalistička“, Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija dobila je naziv Kosovo i Metohija. Naziv je govorio da je autonomna, ali praktično je autonomija bila ukinuta. Za predsednika Srbije izabran je Slobodan Milošević, a u Predsedništvu Jugoslavije član iz Srbije bio je jedan od njegovih najbližih saradnika i prijatelja, Borisav Jović.
U to vreme baltičke zemlje su proglasile otcepljenje od SSSR. Počeo je raspad ogromne države koja je najviše doprinela, najviše žrtava podnela u pobedi protiv nacizma. Nastaviće se sledeće godine na jugu ne bez krvi, ali ipak sa mnogo manje užasa nego u mnogo manjoj Jugoslaviji. Zbogom, Jugoslavijo. Nema veze? Zbogom, SSSR. Promenio se svet.
GRIP, PANDEMIJA I GLAD
Te 1990. godine 180 miliona ljudi širom sveta je gladovalo. Zahvaljujući donatorskom radu i inicijativi Ujedinjenih nacija, broj gladnih je do 2015. gotovo prepolovljen, ali je 2020, pre svega zbog posledica pandemije, skočio na 690 miliona.
Većina ljudi ne zna šta je to glad. Glad nije kada ti posle dana ispunjenog telesnim radom ili sportom krče creva dok se žuriš na večeru, ili kada iz bilo kog razloga preskočiš poneki obrok. Glad je kada neprekidno nedeljama, mesecima, celog života svake noći pokušavaš da zaspiš, a ne možeš jer si gladan i ne znaš kada ćeš i kako doći do hrane.
Nove vakcine protiv influence su 1990. napravljene protiv virusa H1N1 i H3N2. Preporučeno je vakcinisanje ljudima starijim od šezdeset godina, radnicima u zdravstvu i poslovima u vezi sa namirnicama. Zabeleženo je da je rizik smrtnosti od gripa nevakcinisanih mladih ljudi 0,04 odsto, da kod starijih od 75 godina raste na čak četiri odsto. Podaci o smrtnosti od gripa su se tek tu i tamo mogli naći na zabačenom mestu u nekim novinama.
Godinu 2020. obeležila je pandemija virusa Sars CoV-2 kome tepaju „korona“. Podaci o novozaraženima i smrtnim slučajevima ne silaze sa naslovnih strana i udarnih mesta informativnih programa. Pandemija je zaustavila svet koji je potonuo u najdublju recesiju u istoriji.
HOMOSEKSUALCI, MANDELA I KINA
Svetska zdravstvena organizacija je 1990. donela zaključak da homoseksualnost nije bolest. Tri decenije nakon toga položaj LGBT populacije se u mnogim zemljama znatno popravio. Čak je rimski papa utvrdio da su ljudi sa takvim opredeljenjem takođe deca Božja, a ne Sotonina, i založio da se dozvoli građanski brak istopolnih osoba. I bez tog blagoslova sve više zemalja dozvoljava istopolne brakove, ali čak ni tako napredna zemlja kao što je Nemačka nije zabranila „lečenje od homoseksualnosti“, iako postoji mišljenje da bi ti tretmani trebalo da se proganjaju kao nadrilekarstvo.
.jpg)
U Južnoafričkoj Republici je 1990, posle 28 godina robije, pod unutrašnjim i spoljnim pritiskom oslobođen Nelson Mandela, vođa crnačke većine u zemlji koju su ugnjetavali belci. Mandela postaje predsednik, ubrzo se na referendumu ukida aparthejd – sistem zakona o ponižavanju i eksploataciji ljudi druge rase.
Pre trideset godina bruto domaći proizvod Kine iznosio je 3,9 odsto. Zbog velikog zastoja međunarodne trgovine i saobraćaja usled pandemije danas iznosi samo 6,6 odsto, što je daleko bolji rezultat od rezultata koje ostvaruju ekonomije Evrope i Severne Amerike, a na osnovu koga Kina brže nego očekivano može da postane najmoćnija ekonomija sveta. Važnije od onoga što pokazuju procenti jeste da je od zaostale, siromašne, zatvorene zemlje, od proizvođača jeftinih i jednostavnih proizvoda, Kina postala vodeća svetska sila u mnogim tehnologijama. Ona ima imućnu srednju klasu koja slobodno putuje po svetu i kupuje šta joj je volja – od vodećih svetskih firmi do luksuznih automobila i firmirane garderobe.
3D ŠTAMPAČI
U godini kada je u Beogradu štampan prvi broj „Vremena“, neki od nas smo bili ponosni što smo mogli da imamo devizne račune u državnim bankama, stanemo u red i podignemo stranu valutu, pa čak i da posedujemo Viza-kartice. Nismo slutili da ćemo kroz tri decenije novac iz inostranih banaka telefonom moći da pošaljemo na svoje račune u Beogradu u neku od mnogih banaka koju smo izabrali, ili bilo gde na svetu. Nismo naslućivali mobilne telefone, a kamoli pametne telefone pomoću kojih ćemo moći da plaćamo račune u prodavnicama, preko kojih ćemo bežično moći da slušamo muziku preko kućnih zvučnika, otvaramo kapije i ulazna i vrata svojih stanova, uključujemo klima uređaje pre nego što stignemo kući, izlazimo na neki tamo internet dok pijemo kafu u kafiću. Nismo mogli ni da naslutimo da na inostranim aerodromima gotovo da više neće biti osoblja, da ćemo čitav ček-in moći da obavimo preko telefona. Šta li će tek biti za trideset godina?
Ljudi koji su 1990. godine sebe smatrali zrelim, obrazovanim, snalažljivim, 2020. zbunjeno su se našli usred Četvrte industrijske revolucije. Pokušavaju da shvate šta su algoritmi, globalna komunikaciona mreža tj. internet, ne razumeju ga iako se njime služe, još teže im je da se snađu sa pojmovima kao što su big data, klaud kompjuting, kvantni računari, blokčejn tehnologija, pitaju se da li da se pozdrave samo laktovima, plaše se i uvođenja 5G mreže, ne shvataju uvođenje robotike u stanove, ne znaju da li će morati da se navikavaju na ideju da će jesti hranu koja će se proizvoditi preko 3D štampača, zapanjeni su što je srpsko preduzeće „Natura eko“ oktobra 2020. razvilo projekat štampanja manjih, ali i trospratnih stambenih zgrada pomoću 3D štampača. Problem im je da li će izgubiti posao ako ne uspeju da se doškoluju pod stare dane.
U isto vreme njihovi unuci ne prestaju da međusobno komuniciraju preko društvenih mreža umesto da razgovaraju ili se veru po drveću, šutiraju loptu ili makar šetaju. Nikad se različite generacije nisu baš savršeno razumevale, ali tolikog jaza nije bilo.
Nikada u istoriji nisu se dogodile tako nagle promene, za samo trideset godina, svekoliki troskok pravo u naučnu fantastiku.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
