Ništa omekšivač, samo centrifuga

Desilo se da je neposredno pre proglašenja vanrednog stanja u Srbiji, krajem februara, objavljen spot Udahni o svetu u kome je nenormalno normalna pojava a nada je zombi, jaka slika puna gneva i tuge. Marko Šelić Marčelo, autor teksta, poručuje da je to svet iz koga bi voleo jednostavno da nestane. Marčelo je i vokal ovog spota, kompozitor je Rade Sklopić Raid, Nevena Glibetić Nensi je vokal, Filip Krumes je violina, uz osamnaestočlani hor predvođen Vladimirom Lalićem. Razgovarali smo imejlom. Marčelove druge pesme i njegove romane nismo pominjali ne zato što sam zaboravila ili nisam htela da ga o njima pitam, nego zato što je utisak koji ostavlja Udahni trenutno veći povod za razgovor od prethodnih naslova.

„VREME„: Šta radite, kako čekate da pandemija prođe?

MARKO ŠELIĆ MARČELO: Koliko god okolnosti bile onespokojavajuće, ponudile su nam i priliku da se posvetimo sebi. „Znaš kad se najviše plašim smrti? Kad gledam u svoju biblioteku i shvatim da verovatno neću stići da pročitam sve te godinama prikupljane knjige“ – dosećam se te replike, ima je u jednom od mojih romana. Ne odnosi se samo na književnost, nego i na film, strip, muziku, serije, pozorište. Ovi su dani ukinuli svu onu ludačku užurbanost koja nam se onormalila, a nikad nije bila dobra. Moj prijatelj i kolega iz benda Rade Sklopić pokrenuo je akciju „Karantin jam“, u kojoj smo se nadovezivali, svako iz svog doma, na njegovu osnovnu melodiju; kroz kratku strofu rekoh otprilike to: povod je užasan, ali kad smo već naterani da nagazimo na kočnicu, hajde da to iskoristimo za sve ono što inače nismo postizali. Kao urednik svih edicija Dilana Doga u izdanju Veselog četvrtka, radim od kuće na izdanjima, a tu su i novi stihovi, novi roman… što će reći: pazim na virus, ali dosada će još teže ući u moj stan.

Da li vam je na osnovu informacija o virusu jasno o čemu se radi – ne mislim samo na oprečne stavove koji su stizali sa vrha države.

Na stranu sve pop-kulturne (post)apokaliptične distopije za koje znam, ne razumem se nimalo u virusologiju – ali ono osnovno prilično je jasno i dovoljno: novi virus je tu, svako ga može dobiti, svako ga može preneti, mnogo ko od njega može umreti i stoga treba čuvati i sebe i druge, ozbiljno i odgovorno, a pritom ne klonuti duhom. Predsednikove dnevne solilokvijume preskočiti, jer dosežu zenit svoje ogavnosti, samo čuti koje su mere i pridržavati se. Sve ono ostalo u njegovom nastupu obiluje ljigom i sluzi više nego svetski samit puževa golaća, ako tako nešto postoji.

Pre neki dan je objavljeno da su se američke demokrate i republikanci dogovorili o paketu pomoći građanima i kompanijama SAD. Kako virus deluje na suprotstavljene stranke Srbije?

Svakako se nadam da će silne nove nepravde i režimske spletke posle ovoga ljudima postati daleko očiglednije, te da će opšta šalabajzerizacija države napokon naljutiti ogroman broj građana. A opet, ne bi me čudilo ni da većinu opije snaga čuvenog „ma, samo kad smo preživeli“, te da se naša tiha agonija propadanja posle ovoga mirno nastavi.

Apeluje se na solidarnost kao na jedini spas. Međutim, ispostavilo se da je Evropa, koja podrazumeva postojanje saradnje i zajedništva, pala na tom ispitu. Čime je moguće popraviti ovaj autogol?

EU je i pre ovoga ličila na onog roditelja koji tutka detetu pare i gleda svoja posla, ne brinući o njegovoj mentalnoj higijeni. Ne samo što tolerišu radikala čija se neverovatna promena zapravo svodi samo na to što poslednjih godina ima naočare, nego ga i svesrdno uzgajaju. Fun fact: oni koji su ranije proglašavali izdajnikom svakoga ko je za EU, sad nas vode u EU, a to čini da ranije pristalice te ideje, gledajući farsu, postaju evroskeptici. Nećemo sad o tome, ali šou se nastavlja odmah posle korone, ne menjajte kanal.

Naša država se ko zna koliko godina unazad ponaša kao da joj zdravstvo nije prioritet, što nam se sad sveti. Kako u tom kontekstu sada vidite naše lekare, medicinske sestre, vozače…

Kao heroje. Sada svakako, ali nije da to ne mislim i inače. Teško je obavljati predano svoj posao pod režimom koji više ceni podaništvo nego znanje, i čiji je jedini prioritet da ostane na vlasti. Nemojmo misliti da nam posle ovih dana, kada se samo silom prilike gleda u struku, neće opet nametati martinoviće, đuke i raznu krlad22 kao društvenu elitu. Kako se država inače ponaša (to jest, skupina koja je državu suspendovala i otela) verno je opisao Kokan Mladenović, rekavši da mi živimo najveću talačku krizu ikada viđenu – svi smo taoci tih ljudi.

Zašto ste spot Udahni objavili kad je virus korona počeo da se približava Srbiji?

Pesma nema nikakve veze s pandemijom. Sve aktivnosti tekle su svojim tokom pre no što nas je ovo snašlo, i nastaviće se kad prođe. Udahni najavljuje naš novi, šesti studijski album, koncipiran tako da pripoveda jednu priču kroz pesme koje funkcionišu kao poglavlja. Eventualna paralela može biti jedino ta što se lirski subjekt, iliti „onaj ja s albuma“, odlučuje na samoizolaciju, povlačenje u ličnu Nojevu barku, konstatujući sveopšti potop: društveni, moralni, pa i muzički.

Ako je, kao što poručuje Udahni, nada sada zombi, šta to znači? Da ni svet nije među živima?

Da ne bude zabune, ponovo kažem: pesma ne govori o pandemiji, nego o onoj uobičajenoj, nama normalnoj nenormalnosti. U tom svetu, nada ima sve odlike zombija: mrtva je a još mrda, baulja unaokolo i može da zavara izdaleka – ali poješće te ako priđeš. Sveta, međutim, ima, i nastanjen je zombisanim ljudima, nama. Šta to znači? To znači da od pukog nadanja nema ništa, a ni od nas dok god smo mrtvosani.

Da li je Udahni autobiografska pesma?

Iskreno se nadam da jeste, budući da je reč o albumu koji putuje prema sopstvenom naslovu – a to je Nojeva varka, sa v. Ideja je, dakle, da se na kraju to povlačenje u barku ispostavi jalovim poduhvatom, da se pokaže kako ne možete postati ravnodušnik ako već niste rođena flegma. Kao i mnogima, junaku priče je napokon dosta svega, on poput jednog od glavnih likova proze Dževada Karahasana sada urla moto „bez mene!“, jer se ovde svaki plemenit napor izvrgava podsmehu od strane hroničnih ciničara ili ledenom nerazumevanju od strane pretpolitičkog društva, onog koje će za ljude poput Baneta Trifunovića, Koje ili Raleta Milenkovića, samo zato što su kao građani ove zemlje izašli na proteste i uprli prstom u očiglednosti, reći ne samo ono odvratno „ušli u politiku“, nego ono još odvratnije „a bili su dobri glumci“ (kao da zbog tog gesta više nisu). Jednom će se za te svoje reči gorko kajati, mislio sam. A onda mi se prikrala pomisao: ne, verovatno neće. I to je prelomna tačka: kad se zapitaš odakle ti onda pravo da spasavaš ljude od njih samih. Jedan stih, zato, glasi „ukidam i Marčela i Marka“. Haldora Torodsen, dobitnica Nagrade EU za književnost, veli na jednom mestu u nagrađenom romanu da „vrištimo svako u svojoj pećini, a do nas dolazi samo odjek vlastitog glasa“; ako to u našim krajevima nije filozofska misao nego društvena zakonitost, onda ni ta vriska nije nužna. Onda, ako se sve zapali ili digne u vazduh, neka to bude bez mog saučestvovanja, i bez mog saučešća. To je tačka A Nojeve varke: osećaj da si ovde suvišan. Odatle treba nekako izbiti do tačke B, koja bi dala argumente za suprotno. Dakle, od emigracije u samog sebe do tačke novog preloma, nove rešenosti na borbu za ideale.

„Ljudi su pukli. I samo nek pucaju, predsednik i dalje drži čas fašizma„, kažete u pesmi, a zatim i: „Ceo dan s medija laže te lik / piša ti u usta, ti moliš za bis. Kao da sam dva’es’ godina bio u komi i probudio se danas„.

Iz pesme u pesmu Nojeve varke slušaoci će osetiti kako bunker u koji se junak zatvorio sve više popušta, čineći ravnodušnost nemogućom. Šta će ga vratiti nazad sebi, pa onda i svetu? Ne znam još. Uzdam se i kao autor i kao osoba da će iskrsnuti ono što svaka dobra priča ima: obrt.

U jednom stihu kažete da ne kapirate ništa od ovoga, pa ni milenijalce, koji su vaši fanovi, ali i – IDJ–a i Cece. Milenijalci su osnova vaše publike, šta ako se naljute?

Osnova moje čitalačke publike prilično je drugačija, a starosna granica osetno se promenila i na koncertima. Šira javnost pak teže menja percepciju, za njih sam „onaj pristojni dečko što lepo priča u emisijama“, jer je lakše ispratiti taj deo aktivnosti nego zapravo čuti pesme, kamoli pročitati knjige. I onda je sve ovo prokazano kao „nešto za klince“. Iskreno, muka mi je i od toga. Ali sve to na stranu, verujem u sledeće: stvaralaštvo se obraća svakome (u tom su smislu svi još kako dobrodošli u redove publike), ali se ne sme udvarati apsolutno nikome. Ništa omekšivač, samo centrifuga. Dakle, pitate o ljutnji… „neki novi klinci“ i treba da se naljute što slušaju suprugu kriminalca koja je i sama osvedočeni kriminalac ili ljude lišene svakog talenta koji bi, da nema studijskih efekata, zvučali kao mačke u februaru (a ni ti efekti ne pomognu mnogo), estradne nadničare koji su, pod velom lake zabave, ozbiljne ideološke i kulturološke štetočine i masovni proizvođači onoga što je Rable, u maestralnom Vinaverovom prevodu, naprosto zvao serivom. Zašto uvijati, to je serivo. Ljudi dragi, imamo internet, svaki ikada snimljen album sada je svima dostupan, toliko blaga, toliko virtuoznosti i magije – i ako neko od svega toga odabere ovo spomenuto, treba da bude vrlo ljut. Na sebe.

U pesmi ste se izjasnili kao neopredeljen, nemoguće je da ne znate koliko je to nepopularno? Ne može se biti ni na čijoj strani.

Tačnije: „… Utisak nedelje – ja neopredeljen. Ne želim da čujem, da vidim, da jedem se.“ Odnosi se, dakle, na Oljinu emisiju, čiji sam verni gledalac, te na to da je sve češće istinski mučno odlučiti koja je gadost te nedelje bila najgadnija. Dosledno pesmi, nisam glasao kad sam bio Oljin gost.

Zašto ste zabranili komentare na spot?

Napisali smo ispod videa. Odlukom i predanim radom režima, u Srbiji nema slobode govora bez posledica; mi više ne bismo da budemo izdajnici, pa se solidarišemo s državom i stoga ukidamo komentare, molim lepo. Ako ljudima smeta, odlično, to me raduje, neka se masovno pobune čim pandemija prođe.

Kad nam budu objavili da je opasnost od pandemije prošla, da li ćete biti sigurni da je zaista više nema?

Pa, virusa će svakako biti i tada. A svet, kažu, više neće biti isti. Biće, nadam se, bolji, mudriji, s(a)vesniji. Nas, što reče Vidojković, posle borbe s virusom čeka borba s parazitima ovog društva. Nazad na onaj željeni obrt u Nojevoj varci, uzdam se u neki novi elan, i lični i kolektivni. U jednoj pesmi Zvonka Karanovića stihovi kažu: „Ustaću sa stolice i izaći na ulicu, jer glavni junak mog života mora da pobedi.“ Ako ustane, bar će imati šansu.