Obrazovanje kao ključni resurs budućnosti

„Vreme“ u ovom broju donosi panel „Obrazovanje kao resurs budućnosti“ održan 23. januara 2020. Ova tema je od fundamentalnog značaja – bez obrazovanja je nezamisliv razvoj svih drugih oblasti. Uvodna izlaganja su dali profesor Vladimir Kostić, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, profesor Svetozar Rajak sa Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Londonu i profesor Vladica Cvetković sa Rudarsko-geološkog fakulteta. Moderatorka je bila Danica Vučinić.

Uvodna izlaganja

VLADIMIR KOSTIĆ

Jedan od onih strahova koji kruži je strah od globalizacije kao fundamentalnog izazova sa kojim se u svojoj dugoj istoriji Univerzitet sreo. Dijapazon reakcija ide od toga da će to omogućiti nove vrhunce Univerziteta do toga da, ako uopšte i preživi globalizaciju, Univerziteta više neće biti ono što je oduvek bio. U okviru tih ključnih izazova koje globalizacija postavlja pred Univerzitet jeste činjenica da je Univerzitet zapravo bio čedo nekog nacionalnog romantizma. S druge strane, stoje izazovi standardizacije procesa učenja putem komunikacionih i informacionih tehnologija, razvoj globalne istraživačke kulturne mreže. Konačno, treće je da globalno tržište, bez neke naklonosti, gleda na visoke javne troškove tzv. državno-socijalne pravde od kojih univerziteti u velikoj meri zavise.

Uočljiva je nova paradigma u kojoj se visoko obrazovanje stavlja u kontekst nečega što bi bilo privatno dobro, privatni interes i, konačno, privatna odgovornost, a ne javno dobro i odgovornost kolektiviteta u kojem ono deluje. Ta vrsta promene, zapravo, kreira sada od Univerziteta jednu polugu generatora nečega što bih nazvao novom nejednakošću, mada se ne usuđujem da o tome preterano pričam pred kolegama sa Ekonomskog fakulteta. Ali, činjenica je da bi u ovom prostoru morali da uskoro sagledamo šta se dogodilo sa mogućnostima vertikalne prolaznosti u ovom društvu. Još 1996. godine Lešek Kolakovski je u svom eseju o univerzitetu negde osetio te naznake i postavio 10 pitanja. Neka od tih pitanja su aktuelna i danas, neka su apsolventna, a u međuvremenu su se pojavila i neka druga. Ali, hajde da pročitam bar neka. Prvo se tiče odnosa između funkcije univerziteta i njegovih zadataka kao istraživačkog eponima, odnosno, odnosa između univerziteta kao središta teorijskih nauka koje se razvijaju prema vlastitim imanentnim načelima univerziteta i univerziteta kao skupa profesionalnih škola – to je nešto što mi danas imamo.

Mi smo učeni da je za univerzitet ključna sinteza između obrazovne i istraživačke aktivnosti. Međutim, postoji strepnja da buduća pretnja ne dolazi od nove vrste univerziteta već gubljenja potrebe za bilo kakvim univerzitetom ili bar za univerzitetom u kojem skladno žive obrazovanje i istraživanje. U ovom trenutku postoji i dekonstrukcija same klasične ideje nauke, a ta nova paradigma produkcije znanja prvenstveno se karakteriše značenjem konteksta. I to ne samo u smislu konačne primene nauke, utilitarnosti i definisanja naučnih problema i izbora adekvatne metodologije već i redefinisanje relevantnog upotrebljivog znanja koje je, kako autor kaže, socijalno robusno. Mi smo tu postavili jedno pitanje i predložili smo u prethodnom zakonu da se ostvare istraživački univerziteti i oni koji to nisu, ali, taj predlog nije prihvaćen. S druge strane, moram da vam kažem da SANU već dva puta pokreće pitanje osnivanja Ministarstva za nauku i visoko obrazovanje i dva puta nismo dobili odgovor, iako smatramo da je to fokusiranje u izvršnoj vlasti neophodno jer smatramo da je koncept kretanja ka društvu znanja na neki način marginalizovan ovakvom organizacijom ministarstva.

Međutim, sa tim problemima susreću se i drugi, recimo Royal Society of experiencing century securing our future prosperities iz 2017. godine počinje sa šest dosadno načelnih preporuka. Prvo, da se nauka i inovacije ugrade u srce strategije dugoročnog ekonomskog razvoja. Zvuči potpuno besmisleno, ali u toj opštosti, tradicionalni zahtev za povećanje ulaganja u istraživanja i razvoj – oni preporučuju da se ta izdvajanja definišu u dužem vremenskom periodu od najmanje 15 godina, a da određeni oblici investicija, posebno u slučaju manjih privrednih subjekata sa potpuno jasno definisanim i kontinuiranim poreskim olakšicama. Zašto može u fudbalu, a ne u visokom školstvu, pitanje je na koje ja nemam odgovor.

S druge strane, kratko ću govoriti o potrebi diversifikacije finansiranja, posebno projektnom ciklusu. Drugo, da prioritet dobiju izuzetni pojedinci. Opet potpuna opštost. Međutim, nas čeka to dovijanje kako da se sa fokusa na odliv mozgova okrenemo ka povratku stručnjaka iz koga bi i ovako osakaćene sredine mogle imati izvesne koristi. Ja u ovom trenutku nisam siguran da imam odgovor, ali moram da postavim pitanje svima nama: mogu li društva da ostvare socijalnu koheziju uprkos stalnoj ekspanziji ovog fenomena? Ponovo nemam odgovor, ali se bojim da ne mogu. Treće, da država pojača i pospeši korišćenje nauke u svojim prioritetima.

Uveden je taj SAPEA program u Evropskoj uniji, zasnovan na strategiji „naukom do odluke“, koji posle treće godine ne funkcioniše, koliko sam ja obavešten. Očigledno, izvršna vlast ne voli preterano nauku – ne samo u Srbiji nego i u celoj Evropi. Ali, dokumenta predviđaju otvaranje potpuno novih pozicija koje su meni zanimljive. Glavni naučni savetnik u institucijama Her Majesty Treasury ili Bank of England – što ne bi bilo nezanimljivo ako pokušamo da o tome razmišljamo. Zatim, pojačati pozicije oblasti nauke, posebno matematike na svim nivoima. Oni navode da bi kurikulume trebalo početi od uzrasta od pet godina sa idejom da se postignu osnovne, opšte ili kognitivne sposobnosti, koje su potrebne u čitavom nizu poslova u oblasti matematike, pismenosti, rešavanja problema socijalne komunikacije i međuljudskih odnosa. Mi u našoj uslovnoj strategiji razvoja do 2020. godine predviđamo porast visokoobrazovanih za otprilike 38 do 40 procenata osoba u starosnoj grupi od 30 do 34 godine. Da otprilike 10 procenata studenata koji završe master studije – upišu doktorske studije, a da broj osoba koji godišnje doktorira dostigne oko 200 doktora na milion stanovnika, znači otprilike 1500 godišnje. Ali, ja bih rekao da je za početak neophodno uskladiti Zakon o visokom obrazovanju i Zakon o naučno-istraživačkom radu.

U kojoj meri je poželjno, pita se Kolakovski u svom eseju, da univerzitet deluje u skladu sa tzv. društvenim potrebama, čak neposrednim zadacima vlade ili industrijskih korporacija. On sa jednim elegantnim cinizmom filozofa kaže da je svakom dopušteno da ako želi, može da studira crne rupe, razlike između Sv. Kiprijana i Sv. Avgustina, japanske vrtove, ali zbog čega poreski obveznik treba to da plaća? Međutim, Kolakovski kaže da ako bi takva utilitarnost pobedila, to bi značilo propast univerziteta, a u priličnoj meri i propast civilizacije. Novi koncept ekonomije znanja naglašava neophodnost da edukacija studenata bude usmerena na sticanje veština za „globalno radno mesto“, uključujući radno mesto bilo gde u svetu. Znači moraju biti obrazovani i spremni za kontinuirano adaptiranje na svet rada u kojem su tehnološke inovacije gotovo svakodnevica. Da se spremaju za radno mesto na kojem se odgovornosti konstantno menjaju.

Četvrto pitanje je u kojoj meri je poželjno da univerzitet odgovara gradskim i regionalnim aspiracijama sa prostora na kojim se nalazi. Deluje kao idiotsko pitanje, ali vam moram reći da je postojala ideja u nekom regionalnom savetu fakulteta ili škola koja se zasnivala na tome da regionalno podeli uticaj pojedinih univerziteta u okviru srpskog visokoškolskog programa. Ja mislim da je to jako pogrešno.

Dalje, kako se suprotstavljati štetnoj podeli na dve kulture: na humanističku i naučnu i koje su vrline i mane tog dvostepenog sistema?

Još jedno pitanje: da li je tačno da je porast visokih škola i fakulteta na svim meridijanima doveo do snižavanja njihovog nivoa? Šta znači politizacija univerziteta i u kom smislu je dopustiva?

Da li se relativna autonomija univerziteta kompromituje pojavom novih paradigmi produkcije znanja? Ako bismo hteli da se osvrnemo na ono što se događa u najvećem beogradskom univerzitetu – čak i njegova struktura je takva da se mi kao nastavnici međusobno maltene ne poznajemo i nemamo neku razmenu mišljenja. Moje mišljenje je da su fakulteti zapravo konfederativne jedinice jednog slabo ustrojenog sistema i na taj način nisam siguran u kojoj meri smo u stanju da društveno relevantno iskažemo svoje kritičko mišljenje. U kojoj meri je poželjno učešće studenata ili nekih drugih direktno ili indirektno zainteresovanih grupa u odluke koje donosi univerzitet? Koja vrsta kontakta između profesora i studenta je optimalna? Ja bih dodao i da se suočavamo sa nečim što je eksponencijalna ekspanzija volumena znanja. Prema tome, mi na univerzitetu moramo da napravimo strategije veština zaboravljanja i prekomponovanja, kao i daljeg usitnjavanja ranije kompaktnih oblasti. Recimo, već se pojavljuje, u pojedinim zemljama, selektivno studiranje za hirurga.

Migracije su nešto na šta bih se takođe osvrnuo, kako na migracije između gradova unutar naše zemlje tako i na odlazak ljudi iz zemlje. U odnosu na broj lica sa višom i visokom školskom spremom 1971. godine, udeo najobrazovanijih u tom spoljnomigrantskom kontingentu Srbije na kraju prve decenije 21. veka uvećan je čak 11 puta. Dakle, prema ovim podacima se čini da se radi o jednom vrlo selektivnom odlivu ljudi.

Šta je sa kvalitetom? Prvo, sa kvalitetom onih koji se upisuju? Imamo rezultate Pisa testiranja, ali bih tu bio jako oprezan. Međutim, podaci ukazuju da je solidan broj tih učenika funkcionalno nepismen, a u najuspešnijoj kategoriji imamo 2% naših učenika. Drugo je kvalitet nastavnika koji vrlo jednostavno ne mogu da odgovore u visokom obrazovanju. Na njih dolazi oko 27 studenata u odnosu na dvostruko manji broj u EU. Naši kriterijumi za napredovanje su dosta niski i nespecifični. Takođe, suočili smo se sa velikom ekspanzijom visokoškolskih ustanova, a istovremeno manjkom pravih univerzitetskih učitelja.

Mislim da takođe treba da razmišljamo i o evaluaciji kvaliteta procesa nastave. Na primer, školske 2001. godine bilo je 1147 studenata sa prosečnom ocenom preko 8,5 – 2012/2013. godine taj broj je iznosio 14.021, znači, oko 13 puta više. Skori izveštaj Svetskog ekonomskog foruma je izazvao kod nas malo pažnje jer je pokazao da je Srbija među šampionima u odlivu mozgova. A drugi parametar – dosta slab kapacitet za inovacije.

Mi smo se do sada najviše bavili kritikom metodologije, a nismo pokušali da vidimo koji su to elementi istine u ovim tvrdnjama. Dakle, šta raditi? Bez namere da hijerarhizujem zadatke, izložiću neke primere. Prvo, dalji rad na reformama finansiranja, upravljanja i reformi kurikuluma. Drugo, prevencija osipanja preduniverzitetskog obrazovanja, koje je još uvek nedopustivo veliko. Preispitivanje dimenzija sistema, uključujući državni. Pokloniti posebnu pažnju potencijalnim kandidatima iz socijalno marginalizovanih grupa – nemamo ljudi za odbacivanje ni u jednoj grupaciji. Peto, sprečiti rasipanje naših mladih koje je delom izazvano pogrešnim usmeravanjem. Šest, podizanje kvaliteta uvođenjem optimalnih metoda što objektivnijeg testiranja znanja i kompetencija tokom i po završetku studija. Uvesti sistem nacionalnog rangiranja svih visokoškolskih ustanova. Lično verujem da bi to dugoročno bilo značajno i za uravnoteženje kvaliteta, koji je u ovom trenutku asimetričan. Izoštriti standarde za akreditaciju. Podići kvalitet doktorskih studija. Raditi na principima ujednačavanja kriterijuma za izbor nastavnika nezavisno od ustanove. Uključivanje inostranih univerziteta ili inostranih asocijacija u sistem evaluacije na različitim nivoima – i uopšte, umrežavati se. Uvođenje progresivno odgovornije obrazovne politike ne očekujući da će sami mehanizmi tržišta biti delotvorni. Omogućiti recipročnu migraciju iz univerziteta i u njemu kao i mobilnost nastavnika i studenata unutar Srbije. Vratiti poverenje u univerzitet.

SVETOZAR RAJAK

Inicijativa organizatora da obrazovanje bude prva tema na ovim diskusijama je zaista vredna svake pohvale. Za svaku državu, nezavisno od veličine i ekonomske snage, to je tema od izuzetnog značaja. A za malu zemlju skromnih ekonomskih potencijala kakva je Srbija – obrazovanje je od kardinalne važnosti. Svaka mala zemlja čiji životni standard kasni za svojom širom okolinom, u ovom slučaju Evropom, ne može razmišljati da krene napred bez obrazovanja, a ja sam to podelio u nekoliko teza:

1. Sagledavanje uzroka sopstvenih slabosti koje su i dovele do nezavidnog položaja;

2. Sagledavanje šireg međunarodnog ekonomskog, političkog i tehnološkog konteksta u sadašnjosti, ali i u vidljivoj budućnosti;

3. Sagledavanje potencijala koji bi mogli da se upotrebe u razvojnom procesu;

4. Strategije koje ucrtavaju put i vremenske odrednice poboljšanja sopstvenog položaja.

Za svaki od ovih preduslova napretka neophodno je znanje, a ono je uslovljeno postojećim nivoom obrazovanja. Na tom tragu želeo bih da postavim pitanje: da li je Srbija ostvarila uvid u bilo koji od ovih činilaca? Drugo, ako nije – da li je to rezultat izostatka znanja zbog lošeg obrazovanja ili je rezultat volje političke elite i nedostatka kritike intelektualne elite. Treća tačka, tehnologija se može uvesti, što je najčešće u uslovima velikog zaostatka i neophodno. Ali, u uslovima nerazvijene ekonomije za to se nema para. Razvoj ne može biti postojan bez fonda, ali i institucija domaćeg znanja. I jedno i drugo se stvara samo kvalitetnim obrazovanjem. Pitanje vezano za ovaj aspekt: postoje ili u Srbiji institucije koje mogu da budu stožer tog fonda znanja, kao i nosioci neophodnog porasta kvaliteta obrazovanja? Za razvojni iskorak je neophodan nacionalni program. A nacionalni program je nemoguć bez nacionalnog konsenzusa i nacionalne svesti. I jedno i drugo nisu mogući bez postojanja identiteta. Ključna komponenta stvaranja progresivnog i humanističkog definisanja, kao i održavanja identiteta je obrazovanje. Pitanje: do koje mere je problem Srbije i srpskog naroda potkopan ili nedefinisan identitetom? Jedna teza o kojoj neprestano razmišljam u poslednje vreme je ta da srpski narod, za period od 450 godina koliko je trajala turska okupacija, možda nije potkopao svoj identitet i umanjio relativno svoju brojnost i smanjio geografsku rasprostranjenost koliko u poslednjih 100 godina u sopstvenoj državi.

Dalje, sva nerazvijena ili relativno nerazvijena društva u poređenju sa svojom širom okolinom su u opasnosti da postanu rezervoar ljudskog potencijala razvijenijih ekonomija. U EU su već duže vreme uočljive tendencije odliva obrazovnog potencijala juga ka severu. Srbija je u tome u još nezahvalnijem položaju. Izgleda da je Srbija toliko bogata zemlja da može da obrazuje kvalitetne kadrove za Nemačku. Najobrazovaniji i najhrabriji uvek odlaze. Egzodus je uslovljen i rezultiran nepostojanjem budućnosti i nade. I samo je pitanje vremena kada biološki i egzistencijalni nestanak postane izvesnost. Pitanje: iako je ovo tzv. znani problem, kako da prestanak odliva obrazovanih postane nezaobilazan zahtev javnog mnjenja, a pre svega intelektualne elite? Da li je lakše postaviti na dnevni red ovo pitanje ako se posmatra ne kao trenutni problem aktuelne političke strukture, već kao problem svih političkih elita tokom barem jedne generacije?

Ideološka isključivost sputava obrazovanje. Pitanje: da li smo se sa nestankom tzv. marksističkog obrazovanja rešili te ideološke isključivosti? Da li postoji neoliberalna isključivost?

U svetu je sve prisutnije pitanje da li današnje obrazovanje može da pruži odgovore na tehnološke i naučne izazove ili je zid koji sprečava naš dalji napredak. Značajni su glasovi danas koji ukazuju da je kompaktmentalizacija znanja, koja je ovladala obrazovanjem u poslednjih 80 godina, dovela do ćorsokaka. Argument je da su potrebni novi metodi obrazovanja kako bi se krenulo dalje. To se odnosi kako na potrebu favorizovanja sintetičke spoznaje, tako i na drugačiju organizaciju institucija obrazovanja. Tj. stvaranje elitističkih centara kvalitetnog obrazovanja koji bi na osnovima meritorne selekcije predstavljali zamajce novim fundamentalnim saznanjima. Pitanje: do koje je mere u Srbiji prisutna ova debata i ima li dijaloga po ovom pitanju sa svetom? Šta predstavlja toliki broj univerziteta u tako maloj zemlji?

Izgleda da je u Srbiji, kao i u svetu, preovladao trend svođenja obrazovanja na vokacijsku edukaciju, a ovu na neku vrstu zanatskog treninga. Ideja univerziteta – da se podigne obrazovano građanstvo na najkvalitetnijem klasičnom obrazovanju – pokazala se kao uspešna u Nemačkoj i na toj liniji se i obrazovala nova nemačka građanska klasa sredinom 18. veka, koja je, između ostalog, i sprečila ponavljanje Francuske revolucije. Isticala je obrazovanje u društvenim i prirodnim naukama i što je najvažnije, posvetila se u dobroj meri administraciji države. Ovakvo obrazovanje je kod njih stvorilo obrazovne administrativce i političare koji su bili sposobni da sprovode reforme. Pitanje: da li prelaz na vokacijsko obrazovanje može da stvori kadrove sposobne da sprovode reformu u društvu ili je neophodno stvarati univerzitete koji se bave najkvalitetnijim obrazovanjem? Da li iskustvo Srbije pokazuje da politički režimi suviše kratko traju da bi mogli da sprovode dugoročne, neophodne reforme? Iz svega ovoga bi potpuno pogrešno bilo izvući zaključak da nije potrebno vokacijsko obrazovanje, naprotiv. Pitanje: koji je to balans između opšteg kvalitetnog i vokacijskog obrazovanja koji treba da postoji u zemlji kao što je Srbija? Kako osmisliti humanističko obrazovanje u kontekstu globalizacije? Kakvo je mesto npr. „svoje“ istorije u kontekstu globalne? Primer sprovođenja „Bolonje“ u Srbiji je pod znakom pitanja kada je reč o nekim od ovih aspekata.

Metodologija obrazovanja kardinalno utiče na opšti nivo obrazovanosti stanovništva, a time i njegovu sposobnost da stvara fundamentalne naučne iskorake i osvaja tehnologije. Pravilan izbor metodologije čini da zemlje koje polaze sa nižeg nivoa ekonomskog razvoja mogu mnogo brže da dostignu razvijenije zemlje, tj. da „preskoče vekove“. Za to imamo primer Južne Koreje, Finske, Singapura.. Pitanje: da li se u Srbiji poklanja pažnja iskustvima ovih zemalja?

Još neka pitanja koja su relevantna za ovu temu jesu: važnost osnovnog obrazovanja u odnosu na visoko obrazovanje; uticaj interneta – šta znači i da li je štetno online obrazovanje? Uticaj mnoštva informacija na kvalitet znanja.

VLADICA CVETKOVIĆ

Rešio sam da u uvodnom izlaganju prikažem jedan paradoks našeg visokog obrazovanja. Reč je o protivurečnosti koja može da se izrazi kroz jednu upitnu rečenicu: kako je moguće da posle 15 godina, koje mi zovemo „reformskim“, ne da nismo dotakli nijedno suštinsko pitanje i problem u visokom obrazovanju, nego nismo promenili ni retoriku. I zbog toga ću se ja danas fokusirati na tu retoriku, jer taj drugi deo mene naročito buni. To što nismo rešili nijedan problem u visokom obrazovanju – mi smo kao društvo u tom kapacitetu koji imamo. Visoko obrazovanje tu nije izuzetak u odnosu na druge društvene sfere, ali je pitanje zbog čega se mi ponašamo u tom narativu kao neko ko je dugo bolestan i kome bolest već ulazi u terminalnu fazu, a on i dalje isto priča: da treba da ode kod lekara, da treba da prestane da puši, da treba ovo ili ono. Taj deo ja uopšte ne smatram formalnim kao stil izražavanja, već kao izražavanje jasne nespremnosti za promene, čak i u nekim slučajevima opstrukcije.

Ovde želim da se osvrnem na problem svih problema, a to je odlazak mladih. Postoje dva aspekta kojima doprinosi visoko obrazovanje. Jedan je najkonkretnija proizvodnja kadrova koji su nisko obrazovani u smislu diplome koja može da se valorizuje isključivo u partijskoj državi i nekim javnim preduzećima. Toga je izrazito mnogo – trenutno 90% privatnog sektora i najmanje polovina državnog sektora proizvodi takve kadrove, kojima samo partija može da nostrifikuje diplomu. Oni imaju dve mogućnosti – ili da to urade s partijom ili da se odluče da odu. Oni kada odlaze, ostavljaju diplomu kod kuće i to je nešto za šta nemam dokaza, to je moja spekulacija. I po tim statističkim evidencijama mi gubimo oko 100.000 ljudi godišnje – od kojih 50.000 ode, a 50.000 se učlani u SNS, barem je tako u poslednjih pet godina.

Drugi aspekt koji dosta utiče na odlazak visokoobrazovanih je taj netransparentan način primanja. On nije po broju važan, međutim, to nezadovoljstvo kada vi vidite da se na neke poslove primaju ne po meritokratiji nego po poslušnosti ljudi godinama, to se kapilarno širi i tu nastaju problemi.

Mislim da je veliki problem upisna politika na fakultetima. I to zato što mnogim kolegama od takve upisne politike zavisi plata – što veći broj studenata, veća primanja nastavnika. I to je nešto što mora sistemski da se reši. I tu se javlja problem jer ne postoji objektivna namera da se išta promeni, a ta namera ne postoji jer mnogi ljudi u visokom obrazovanju zaista lepo žive zbog činjenice da se na fakultetima na kojima rade upisuje veliki broj studenata svake godine.

Završio bih s tim da sve ovo što sam do sada rekao važi isključivo za akademsku zajednicu. Jer je akademska zajednica ta koja je krojila i skrojila ovakvo visoko obrazovanje – nisu nam ga skrojili političari.

Diskusije

VIGOR MAJIĆ, direktor Istraživačke stanice Petnica

Svedoci smo u svom radu koliko se dešavaju određeni trendovi i procesi koji dugo traju, najpre u pogledu pada kvaliteta nastave u osnovnim i srednjim školama. Međutim, škola kao formalno obrazovanje je samo delić procesa obrazovanja koji se dešava i udeo toga je u konstantom padu. Mi ćemo u narednim godinama tek videti koliko je to dramatično smanjeno i koliko će drugi oblici obrazovanja preuzeti to mesto i koliko će škola ostati usamljena, pusta i napuštena jer će se vrlo brzo pojaviti trend, kao što se već javio u nekim drugim zemljama, da roditelji ispisuju decu iz osnovnih škola, da im sami organizuju obrazovanje jer oni to rade u vrlo kompetentno procenjenom interesu te dece. Najmanje 80 godina u Srbiji vlast ne vidi obrazovanje kao prioritetnu delatnost, znači od pre Drugog svetskog rata do danas. Obrazovanje nikada nije bilo prioritet i to se vidi po načinu izbora kadrova koji se time bave, po razgovorima na te teme. Ne mogu biti i nisam optimista.

Nekako imam utisak da su u prethodnih pedesetak godina svi ministri pokušavali nešto da urade. Neki su to hteli sami, neki su bili pod nekim pritiskom. Svi su hteli da nešto unaprede, ali se gotovo ništa nije ozbiljno pomaklo jer postoje jezgra otpora promenama, a jedno od najvažnijih jezgara otpora je upravo akademska zajednica.

Drugo, o procesima unutar obrazovanja, od kurikularnih stvari do načina organizovanja obrazovnog sistema – odlučuju nekompetentni ljudi. Primer za to je sastav Nacionalnog prosvetnog saveta. To su predstavnici stručnih društava koji daju nastavnike. Oni su, naravno, zastupnici svojih fakulteta, kojima je u interesu da imaju što više studenata koji se školuju da budu nastavnici. Znači, njima je jedini interes da njihova oblast ima što veći fond časova u školama i oni su barijera uvođenju bilo koje nove druge oblasti. Da ilustrujem: o programu biologije odlučuje nekoliko ljudi za koje niko ne zna ko su, koji su povezani sa Biološkim fakultetom u Beogradu. U kreiranju programa biologije za osnovne i srednje škole ne učestvuju lekari, inženjeri, poljoprivrednici… Dakle, ne učestvuju stručnjaci iz onih oblasti u kojima se primenjuje 90% tog znanja što se uči iz biologije. To isto važi i za druge predmete. I mislim da taj problem kompetentnosti treba rešiti na taj način što krug ljudi koji odlučuje mora biti širi; to dovodi to toga da imamo opstrukciju svake želje i namere da se obrazovni sistem ozbiljno reformiše.

MIODRAG ZEC, univerzitetski profesor

Mislim da smo mi sami najveći krivac za sve ovo što nam se dešava – da je kriva akademska zajednica, da su profesori krivi, da sam ja kriv. Mi nismo spremni da izađemo iz esnafskih stvari. Neću mnogo komentarisati ministre prosvete jer su oni izvedeni iz ovog vrednosnog sistema koji mi imamo. Ali stanite na trenutak i zamislite dva lika: Dositeja Obradovića i Mladena Šarčevića. Šarčevića pominjem jer ranijih ministara prosvete ne mogu da se setim, a on je aktuelan. Zamislite se, pa jedno tri minuta čitajte sa njegovog lica te namere vezane za visoko obrazovanje. Drugo, ispričaću primer kada sam ja definitivno poražen kao čovek. Imao sam predavanje u Gornjem Milanovcu. Izlazim iz hotela i vidim lepu zgradu, ispostavlja se da je to škola i u susret mi ide nastavnica i uvodi me u školu. Moram reći da ta škola vizuelno svedoči o nameri da se tu nešto uči. Vraćam se i vidim malu tablu iznad nekog podruma – piše univerzitet za neki menadžment leve potkolenice….

Javne ustanove moraju vizuelno da svedoče. Kad dođete u Francusku, ne možete da promašite opštinu. Nije džabe bilo u Habzburškoj monarhiji da se sve železničke stanice prave od istog materijala – ista forma, samo veličina različita. Pa hajde da mi neko pronađe stanicu u Beogradu ako ima potrebe bilo gde da putuje. To svedoči o jednom vrednosnom sistemu koji je ključ, a sve ostalo je izvedena stvar. Mi kao idemo u reformu obrazovanja, a da nismo rešili osnovni princip. To je tako zato što se ovde stvaranjem ništa ne može uraditi. Ovde se samo redistribucijom i otimačinom može nešto uraditi. Svaki dan nam vlast priča da se nešto može preraspodeliti, a znanje služi da se kreira vrednost.

Sada bih naveo nekoliko pitanja. Da li je svakom građaninu jasno da je čovek resurs? I kad mi saopštava o našem ekonomskim rezultatima, naša vlast ne kaže kolika je proizvodnja po čoveku – već o nekoj stopi rasta.

Još jedna stvar. Sada imamo reformu koja je zasnovana na tražnji. Poslovna zajednica traži „to i to“. To se na oko čini racionalnim. A da je taj sistem dobar, onda bi Mihajlo Pupin završio kao čobanin, jer tad je bila tražnja za čobanima u mestu gde je on rođen.

NEMANJA ĐORĐEVIĆ, programski direktor „Digitalne Srbije“

Ispravite me ako grešim, ali verujem da niko ko sedi za ovim stolom nije u radnoj grupi koja je napravila strategiju obrazovanja za 2030. godinu i koja upravo ovih nedelja treba da bude prezentovana. Dakle, dok god budemo stavljali projektne zahteve iznad strateških, mislim da ćemo imati problem. I ono što sam ja uspeo da vidim u prethodnim decenijama je da su uvek postojali neki takvi projektni zahtevi koji su bili lepe prilike za fotografisanje, ali su vrlo često bile u nesaglasju sa strategijom. Evo, biću i konkretan – kada reč „dualno obrazovanje“ pokušate da pretražite u tekućoj strategiji, ona ne postoji. Dakle, radimo stvari koje nismo planirali, a s druge strane, ne radimo mnogo stvari koje jesmo planirali. A da ne govorim o tome da se strateške odluke često donose ne na osnovu podataka, nego na osnovu osećaja. Mi danas imamo otprilike 14 odsto „vukovaca“ na kraju osnovne škole od nekih sedamdeset hiljada đaka u proseku, a da, po drugim istraživanjima, znamo da rezultati nisu ni malo dobri.

Mislim da je svakako budućnost u neformalnom obrazovanju i ovo je možda jedna provokativna rečenica. Ali mi se čini da tu ima doza nade, jer će upravo neformalno obrazovanje da ponudi jednu protivtežu svim ovim kriterijumima, uslovima, akreditacijama u jednom slobodnijem odnosu prema obrazovanju. Ovo je interesantno jer upravo ta digitalna ekonomija, koja je najveći izvoznik iz Srbije, te firme na razgovorima za posao ne traže konkretnu diplomu i tu imamo veliki kontrast. I ako nekako hoćemo da pomirimo ta dva sveta, IT industriju i akademiju, mi moramo da nađemo neki novi model obrazovanja.

MILAN ANTONIJEVIĆ, direktor Fondacije za otvoreno društvo Srbije

Zbog čega smo mi danas ovde i zbog čega su nas mediji okupili? Mislim da je jedan od razloga i deficit toga da se povećava broj mladih ljudi koji veruju ovim medijima. Ključ svakako jeste obrazovanje. Ključ je u započinjanju novog ciklusa objašnjavanja šta su zapravo informacije. Tu i rezultati Pisa testiranja pokazuju i funkcionalnu i sve ostale stepene nepismenosti, koji govore o tome zbog čega se na ovakav način kreira javno mnjenje. A kada imate, kao danas, politiku koja se formira samo na osnovu javnog mnjenja, onda je taj krug zatvoren. Vi, dakle, imate ispitivanje toga šta se želi, kada npr. gostujete u nekim emisijima. To je jedan od problema i kako sad povezati obrazovanje i medije.

Fondacija na čijem sam sada čelu već više od decenije ulaže u osnovno obrazovanje i moram vam reći da su efekti nemerljivi. I komparativni rezultati u odnosu na one grupe na koje, nažalost, nije obraćena takva pažnja su veliki. Tu negde se naslanja ova promena Ustava i uvođenje srednjoškolskog obrazovanja kao obaveznog i to mislim da svi možemo pozdraviti i to bi bila druga teza.

Završio bih s jednim radom koji smo nedavno pisali o nematerijalnom kulturnom nasleđu i mogućnosti da se ono zaštiti u manjinskim zajednicama. Na primer, predložio sam da se autodestrukcija zaštiti kao nematerijalno kulturno nasleđe u Srbiji. I mislim da ćete, ako obratite pažnju na podatke koje su maltene svi iznosili danas, primetiti jednu vrednost koja je svojstvena ovim prostorima i kako smo uspeli da neke procese koji bi trebalo da budu razvojni pretvorimo u autodestruktivne. Nadam se da će me vreme demantovati, ali nažalost, sve ono što se danas dešava govori o opštoj autodestrukciji i razaranju i institucija i prilika za razvoj.

MILOJKO ARSIĆ, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu

Mogu da kažem da sam veći optimista od prethodnih izlagača i čini mi se da taj neki veliki evropski tok, pa i svetski, utiče i na Srbiju. Recimo, kada je u pitanju visoko obrazovanje, postoji neki pomak i u društvenim naukama jer ljudi koji se bave time počinju da objavljuju radove u međunarodnim časopisima, što ranije nije bio slučaj.

Zašto je obrazovanje važno za društvo? Obrazovanje je važno najpre zato što doprinosi boljoj komunikaciji između ljudi i socijalizaciji. Obrazovani ljudi su sposobniji i stiču nova znanja i veštine. I konačno, obrazovanje bi trebalo da utiče da ljudi budu sposobniji da u perspektivi kreiraju inovacije. Dakle, iako je prilično jasno da bi ovi mehanizmi trebalo da postoje, empirijski nije baš tako jednostavno dokazati ih. Problem je što obrazovanje utiče na privredu i privredni rast, ali i privredni rast utiče na obrazovanje.

Imamo relativno čvrste rezultate da obrazovanje kroz dva mehanizma utiče na privredni rast. Jedno je kroz povećanje količine obrazovanja. Ta količina se prosečno meri procentom populacije školskog uzrasta koji je obuhvaćen obrazovanjem, kao i prosečan broj godina škole. Drugi mehanizam jeste kvalitet obrazovanja koji se, recimo, meri na osnovu količine znanja i veština koje ljudi stiču obrazovanjem. Na osnovu brojnih istraživanja došlo se do zaključka da je važniji kvalitet obrazovanja od količine obrazovanja. I to je posebno potrebno imati u vidu, jer se u našoj zemlji često u prvi plan ističe taj kvantitet obrazovanja. Da se npr. kao neki cilj postavlja procenat ljudi koji bi trebalo da završi određeni nivo obrazovanja. Razna međunarodna istraživanja, počev od Pisa testova i rangiranja univerziteta, pokazuju da je u Srbiji kvalitet obrazovanja relativno skroman. Šta da se uradi da se to popravi? Potrebno je uraditi nekoliko stvari, ali to istovremeno i kombinovano. Prvo je neophodno povećati ulaganje u obrazovanje. U Srbiji se danas ulaže oko 4% BDP, što je manje od zemalja Centralne Evrope i mnogo manje od zemalja Zapadne Evrope. Međutim, istraživanja takođe ukazuju da samo povećanje ulaganja u obrazovanje neće uticati na kvalitet obrazovanja. Da bi se unapredilo obrazovanje, potrebno je mnogo toga. Jedna vrsta reformi potrebna je u osnovnim, druga u srednjim školama i treća na univerzitetu. Recimo, kada su u pitanju osnovne škole, verovatno bi trebalo uvesti neke univerzalne testove gde bi se ocenjivale škole i nastavnici koji u njima rade i gde bi im finansiranje u određenoj meri zavisilo i od toga. Kad su u pitanju univerziteti, sigurno je važno međunarodno rangiranje. To je sve poznato i to su druge zemlje uradile i prošle i nema potrebe da mi izmišljamo nešto posebno.

Kako treba da se dogode te promene? Po mom uverenju, država je ta koja bi trebalo da inicira te promene jer su promene koje dolaze iz akademske zajednice vrlo spore. Takođe je važno da država reguliše i privatno obrazovanje; postoje neki teorijski modeli koji ukazuju da je konkurencija dovoljna da se privatno obrazovanje samo unapredi. Međutim, relativno dugo vremena treba da se to dogodi i to se događa pre svega kada su u pitanju privatni poslodavci.

Dakle, uloga države u sistemu obrazovanja je važna, ali se tu vraćamo na fundamentalno pitanje – potrebna nam je bolja država da bismo imali i bolje obrazovanje.

MLADEN IVANOVIĆ, profesor Ekonomskog fakulteta u Kragujevcu

Ako promašite osnovno obrazovanje, izgubili ste vreme koje kasnite ne možete da vratite. Recimo, jedno istraživanje u SAD je pokazalo da je predškolsko obrazovanje imalo veliki uticaj na to šta će ta deca studirati. S druge strane, kao ekonomista, moram reći da je sve stvar podsticaja, a ovde su podsticaji potpuno iščašeni. Oni su izmešteni iz logike i normalnosti, a to je da se ide na kvantitet, a da se kvalitet zanemaruje. I fakulteti i srednje škole su motivisani da „bace mrežu“ i da što više ljudi uvuku, a šta će izaći kao output iz tog sistema, to je potpuno drugo pitanje. I dok se ne promeni sistem podsticaja, neće biti bolje.

Sad, sa aspekta toga šta je cilj i funkcija visokog obrazovanja, nisam siguran u vezi sa neformalnim obrazovanjem. Ono je svakako jako bitno i usled novih tehnologija postaje sve bitnije, ali može imati jako ozbiljne socijalne reperkusije. U smislu da deca iz siromašnijih porodica nemaju tu vrstu informacija uopšte, a često ni sredstava za pohađanje nekog programa neformalnog obrazovanja.

Što se tiče visokog obrazovanja, kod nas je prisutan mentalitet fokusiranosti na grupu. Što se starog sistema obrazovanja tiče – on nije bio dobar. Ja sam završio sa prosekom 9,76, ali ne mislim da sam dobio kvalitetnije obrazovanje od onog koje moji studenti danas dobijaju. Taj sistem je imao jednu skrivenu poruku koja je jako značajna – ako hoćeš nešto u životu što vredi, moraš jako puno da se potrudiš. Sada je taj trud mnogo manji i čini mi se da se mnogo manje radi.

Zaključio bih time da sam potpuno siguran kako nikakvih dramatičnih promena u 2030. neće biti.

SRĐAN OGNJANOVIĆ, direktor Matematičke gimnazije u Beogradu

Malo su pomenute promene koje se pre svega očekuju zahvaljujući velikom tehnološkom razvoju u svetu. Ne mislim da će 2030. godine hologramske projekcije držati predavanja, ali svakako da je naša obaveza da uhvatimo priključak sa svetom i da vidimo gde se u svetu nešto dobro radi da se tu priključimo. Pre svega mislim na programe obrazovanja koji moraju mnogo više pratiti taj razvoj nauke. Mi se neverovatno lako rešavamo izuzetnih, najkvalitetnijih srednjoškolaca i studenata kao da jedva čekamo da oni odu negde u inostranstvo, a oni su ti koji mogu da vode zemlju i da osmisle razvoj za narednih 10–15 godina. Hoću da kažem da postoji veliki jaz između srednje škole i univerziteta na tom nivou da recimo naši mladi matematičari, fizičari i programeri kada odu na univerzitet, nemaju nikakvu podršku umesto da dobiju mentore i ostale mogućnosti za brže napredovanje. Iz razgovora sa tim mladim ljudima došao sam do zaključka da oni pretežno ne odlaze iz Srbije jer traže neki bolji život, konfor, veće plate… Njima je glavni motiv odlaska naučni doprinos koji mogu da daju, a za to ovde nemaju dovoljno uslova. Mislim da moramo napraviti uslove za te sjajne mlade ljude, jer onda ne samo da mnogi neće odlaziti, već će i mnogi iz sveta poželeti da se vrate u Srbiju. Mi u Matematičkoj gimnaziji to znamo. Jer imamo i te kako talentovanu decu i uz bolju organizaciju znamo da možemo da budemo ravnopravni, a možda i bolji, od mnogih razvijenih država.

RODOLJUB ŠABIĆ, bivši poverenik za informacije od javnog značaja

Meni je zanimljiva jedna tema kada govorimo o kvalitetu visokog obrazovanja. To je tema kojoj nije pitanje više ili manje znanja, nego ona kojoj je pitanje diploma bez znanja. I kakav mi mehanizam imamo da reagujemo na to. Meni se javlja pitanje da li su lažne diplome eksces ili postoji paralelni sistem koji proizvodi diplome za nekog ko uopšte nema nikakvo znanje i ko se čak nikad nije ni pojavio na tom fakultetu. Da li mi kao društvo uopšte imamo neke mehanizme da na to reagujemo? Podsetiću vas da je nama trebalo više vremena da poništimo jedan ordinarni plagijat nego što je Evropi trebalo vremena da počne, vodi i završi Drugi svetski rat.

OMER HADŽIOMEROVIĆ, sudija Apelacionog suda

Oduvek sam mislio da je Ministarstvo prosvete najbitnije ministarstvo jer obrazovni sistem proizvodi ljude. Eto, govorimo o sudijama. Kada kažete da sudije nisu dobre, pa znate, one su proizvod sistema koji tek kasnije postaje jedan od njegovih problema. Znači, ovde su uvek „greška sistema“ oni koji drugačije misle od onoga kako je sistem trebalo da ih nauči kako da misle. Često se postavlja pitanje ko je glavni krivac za probleme koji postoje u sistemu obrazovanja? Da bismo rešili neki problem u životu, mislim da je neophodno da ispunimo pet uslova. Prvi je da nešto uopšte prepoznamo da jeste problem. Drugo da hoćemo da ga rešimo. Treće, da znamo šta je uzrok problema. Četvrto, da znamo da ponudimo rešenje. Peti uslov je da si u poziciji da taj problem rešiš. Dakle, problem obrazovanja kao sistema može da reši samo država koja kreira sistem. Ako neki ćute, pitanje je zašto ćute. Pa, zato što ih je sistem tako naučio. To je za mene suštinsko pitanje za rešavanje problema. To znači da onaj ko kreira sistem mora da ima iskrenu želju da ga promeni na bolje. Ja lično ne vidim da postoji želja onih koji su na vlasti.

Mi imamo sistem obrazovanja za pravosuđe koji ne uči ljude „da bude“. On će ga naučiti da zna pravo, naučiće ga da fantastično piše presudu, ali ga neće naučiti da bude sudija. Neće ga naučiti da shvati koja je njegova uloga u društvu, koje su njegove obaveze i u društvenoj zajednici.

DRAGANA ŽARKOVIĆ OBRADOVIĆ, direktorka BIRNA–a

Nismo se dotakli korupcije u sistemu obrazovanja, ali taj problem objektivno postoji jer je činjenica da se u obrazovanju najviše ulaže u one njegove delove u kojima postoji mogućnost da se „maznu“ neke pare. I po tome se faktički biraju projekti u koje će se ulagati – od obnove škole do toga da prvi korak u digitalizaciji škola bude uvođenje elektronskih dnevnika iako škole nemaju internet. Dakle, sve se vrti oko te „obrazovne ekonomije“, a i sam izbor ministra obrazovanja meni pokazuje da je to trend koji vodi u tom pravcu. Zato mislim da je taj problem korupcije ogroman, a ono sa čim smo se mi suočili je „omerta“ – potpuna nespremnost ljudi iz obrazovnog sistema da pričaju o tome. Svoje obraćanje bih iskoristila i da uputim apel ili neki poziv ljudima u obrazovanju da se jave, jer su nama neophodni uzbunjivači u obrazovanju. Takođe, rekla bih da je poštovanje koje deca imaju prema nastavnicima na najnižem mogućem nivou i da samo ide nadole.

Osvrnula bih se i vrlo kratko na pitanje zašto je za medije obrazovanje važno. Brojne su studije koje pokazuju direktnu povezanost između stepena demokratizacije društva kao posledica toga da postoje informacione pustinje. Našla sam podatak da se 70% mladih 16-24 godine pretežno informiše preko društvenih mreža i da kompanije koje upravljaju tolikim protokom informacija uopšte nisu svesne svoje društvene uloge.

BOŽO PRELEVIĆ, advokat

Šta je proizvod našeg obrazovnog sistema i ko je kriv za taj proizvod? Ko je kriv za taj ne-kvalitet i gde se vidi taj ne-kvalitet? Kada sam u kratkom periodu bio ministar policije, želeo sam da napravim sistem u kojem se moglo napredovati isključivo na osnovu dodatne edukacije ili uspešnosti u radu. Nikada neću zaboraviti da mi je ubrzo nakon toga prišao jedan načelnik policije i rekao mi: „Nećeti vi, ministre, dugo ostati ministar. Ovde se niko sa Vama ne slaže.“ Sećam se i da smo napravili jedan pilot projekat na temu koji je minimum pravničkog znanja potreban za rad u policiji i rezultat je bio katastrofalan. Dalje, ne slažem se da je za stanje u obrazovanju prvenstveno kriva akademska zajednica. Jer ona je kriva ako ćuti, ali je neophodno da joj ostali intelektualci pruže podršku, a kako i oni ćute, mislim da su obe grupacije podjednako krive. Opšta ćutologija nas je dovela ovde gde se mi danas nalazimo i vidim da se politika seti profesora samo kada treba da se potpiše neki apel.

Ako je globalizacija budućnost obrazovanja, zašto ne uvedemo neki test koji postoji „napolju“? Mi ćemo vrlo lako da vidimo da li onda ovde ne valjaju profesori i učenici, jer po ovim testiranjima ovde samo ne valjaju učenici, a ja mislim da ne valjaju ni profesori ni učenici. Jer učenici ne mogu biti 10 puta bolji proizvod od onih koji ih uče. Gledao sam neke knjige sa Megatrenda i mogu vam reći da u njima postoje stvari koje nisu tačne. Dakle, oni njih uče naopako. Kada neki od njih sutradan postanu sudije ili tužioci – pa oni ne mogu biti bolji.

Bio sam učesnik suđenja u Kragujevcu. Da manemo šta se tamo desilo, a da ne manemo ko je dobio diplome – to su ministri, načelnici policijskih uprava, to su tužioci i sudije. Dakle, oni koji kreiraju budućnost ove zemlje. I da vam kažem, oni koji su prijavili prošli su deset puta gore od onih koji su to radili.

Naveo bih da sam bio u etičkim odborima nekoliko klinika. Oni tamo imaju euroscore na osnovu koga jednostavno mere svoju uspešnost. Ne vidim zbog čega tako nešto ne bi moglo da se napravi i u obrazovanju. Trenutno učestvujem u jednom postupku u kome se sudi direktorima srednje saobraćajne škole koji su prodali 1700 diploma. U testovima, na konkretno pitanje ko na ukrštanju putničkog vozila i šinskog vozila ima prednost, svi pišu – putničko vozilo. To su „tempirane bombe“ i mi živimo posledicu „tempiranih bombi“ i našeg ćutanja. Mislim da smo došli do tačke da moramo da se homogenizujemo i da se izborimo jer ćemo u suprotnom potonuti.

ĐORĐE PAVIĆEVIĆ, profesor FPN–a u Beogradu

Trudiću se da se baziram na nekoliko ključnih stvari. Jedna je ova opterećenost reformama. Otkako radim u akademskoj zajednici, bavim se nekakvim reformama mnogo više nego poslom. Onda mislim da samo reforma reformu stiže, a da nikad u ovako velikim i tromim sistemima ne vidimo neki konkretan rezultat – vidimo samo one podsticaje koje reforme daju da se korumpira sistem.

Stvorila se čitava industrija koja korumpira sistem. Imate „niz“ malih tržišta, poput tržišta udžbenika. Mada ovo nije samo naš problem – i druge zemlje susreću se sa sličnim problemima. To je ono što mislim da mora da se rešava unutar samog sistema. Takođe, moramo doći do stadijuma da većini naših građana znanje postane zaista važno.