Prvi, nikad objavljeni solo album Nika Kejva, posle raspada njegove rane, uraganski autodestruktivne post-punk grupe Birthday Party, trebalo je te 1983. da se zove „Čovek ili mit?“ („Man Or Myth?“), ali zapravo nije ni bio završen – svejedno, ova naizgled retorička dilema dobijala je na značaju sa svakim novim projektom, dok je njegov kult rastao i zadobijao planetarne razmere. Poslednja epizoda u sve neverovatnijoj karijeri ovog australijskog rokera ne samo da ponovo otvara pitanje koje je sam sebi postavio pre toliko godina, nego ga konačno smešta u mit.
Naime, upravo objavljeni dvostruki album „Ghosteen“ jedno je od onih dela koja zaokružuju ne samo profesionalni nego i životni put svog stvaraoca, na jedan konačan i neopoziv način, koji sebi mogu da priušte samo istorijski velikani. Ovako jedinstven skup pesama o preživljavanju bola gubitka nekog ko vam je najbliži do sad nije postojao u popularnoj muzici, tako da otpadaju poređenja koja se ovih dana spominju u hvalospevnim kritikama, površne paralele sa veličinama kakve su Leonard Koen, Skot Voker ili Van Morison. Nik Kejv je konačno doživeo da postane merilo za druge.
Nije to neočekivano. Najnovije izdanje sa potpisom Nika Kejva na neki način kao da nastavlja tamo gde je njegov prvi veliki solo poduhvat krenuo, a još nekoliko ih između pratilo. Već na albumu koji ga je proslavio – „Firstborn Is Dead“ (1985) – Kejv se bavi mitologijom rođenja i smrti, tretirajući dolazak na svet i trenutnu smrt blizanca Elvisa Preslija (pod imenom Džes Garon Presli), nekoliko minuta pre rođenja samog Kralja rokenrola, kao mitološki trenutak kad je rokenrol stvoren – tako što mu je put otvoren smrću osobe koja je bila Elvisov dvojnik. Još tad su teme početka i kraja života bile dovoljno dominantne u njegovom stvaralaštvu da napune celu longplejku, pa i da se preliju. Zato možemo biti sigurni da nikako nije slučaj to što „The Spinning Song“, prva pesma na „Ghosteen“, ponovo pominje Elvisa.
Bavljenje doživljajem smrti pojavljuje se kao usputna, ali važna tema i na sledećim dvema pločama iz njegovog berlinskog perioda, koje su ga ekspresno pretvorile u lik koga i danas poznajemo – autentičnog alternativnog rok poetu: radi se o prilično eksplicitno nazvanoj „Your Funeral, My Trial“ (1986), te na prvom tržišno uspešnom delu – „Tender Prey“ (1988) – gde se takođe nalazi i prva Kejvova pesma po kojoj će ostati upamćen, jedan od njegovih najintenzivnijih iskaza ikada – „Mercy Seat“, satkan od toka misli osuđenog na smrt pred pogubljenje na električnoj stolici.
Desetak godina kasnije, Kejv beleži vrhunac karijere kad je u pitanju mainstream karijera u klasičnom smislu, šarmirajući svet hit singlom „Where The Wild Roses Grow“ sa Kajli Minog, što potiče sa njegovog i sad najprodavanijeg albuma pod imenom, gle čuda – „Murder Ballads“(1996)… Ne samo da je lik koji tumači Minog ovde ubijen iz obožavanja, ali ipak ispod površine vode peva duet sa svojim ubicom, već je ceo projekat namerno sastavljen od pesama koje se bave isključivo različitim načinima susreta sa smrću.
I mada su ljubavne pesme – katarzično glasne ili nežno tihe – uvek bile prvi i najvažniji deo njegovog stvaralaštva, posle tolikog bavljenja krajem života na način jednog romantičnog gothic spisatelja – činjenica da je lična tragedija u poslednje vreme uokvirila postojanje i rad Nika Kejva, nekako nam danas izgleda kao nešto što je bilo zapisano da će se jednog dana desiti. Ne samo da je 2015. u strašnoj nesreći njegov sin Artur pao sa litice na obali Lamanša, stradavši u petnaestoj godini, nego je prošle godine od posledica operacije tumora na mozgu umro i Konvej Sevidž, stari Kejvov saradnik i stabilni član pratećeg benda od 1990.
Obrubljen smrću u stvarnom životu, Nik Kejv sad zaista izgleda kao ono što nam je stalno pričao da je – pesnik bola koji ne može proći, hodajući vesnik istina sa one granice postojanja, bluz balader koga njegov bluz nosi kako hoće. Ne moramo da mu verujemo, znamo da jeste.
TAMO GDE SE MUZIKA JOŠ UVEK SLUŠA
Trilogija o susretu sa smrću, kojom se bavio poslednjih godina, mora se smatrati ne samo novim stepenikom u Kejvovoj karijeri, nego i jedinstvenim mini-ciklusom u istoriji rokenrola – započeta je 2013. sa „Push The Sky Away“, nastavljena 2016. sa „Skeleton Tree“, i upravo zaokružena sa „Ghosteen“ ovog oktobra. Svaka sledeća muzička slika na ovim delima bila je sve tiša i svedenija, ostavljajući nas da nagađamo kakav će biti finalni ishod. Na kraju puta, „Ghosteen“ nam se nudi kao marker bola, zvučni opis razarajućeg iskustva gubitka voljene osobe zauvek.
Od početka je jasno da se susrećemo sa potpunom umetničkom vizijom – koncept uključuje integralne vizuelne sadržaje, kao što su video-film što prati slušanje/gledanje celog albuma na Jutjubu (autor Tom Hingston), ali i omot rajske tematike koji nudi idealizovanu predstavu o vrtu u kome jedni pored drugih u miru žive jaganjci, lavovi, konji, labudovi i flamingosi (autor Tom di Boa). Sada kada živimo u svetu galopirajućeg totalnog kiča i digitalizovanog lažnog rajskog iskustva, ovako svesno kreirano jeftina kulisa za ponuđene pesme govori sve o tome kako je njegova opojna slatkoća naša neizbežna sudbina, posebno kad ostanemo ogoljeni i suočeni sa pitanjima nestanka najbližih. U takvim časovima, jedino nas kič jakih i naivnih emocija može trenutno umiriti, uljuljkati i izvesti na put olakšanja od ličnog užasa, postajući jedina istina koju želimo.
Osnovni oblik kompozicije ovde je Kejvova verzija sakralne pesme, a glavna poruka većim je delom albuma skrivena u molitvenom obraćanju svetu onih koji nisu živi, kao da su živi. Umesto svima poznatog baritona, Nik povremeno peva heruvimskim falsetom, kao da je i sam izašao iz sebe. Slavljenički tihe kompozicije ovde kao da više ne pripadaju uobičajenim modelima popularne muzike, osvetljujući je iznutra svetim sjajem za koji nismo znali da je još uvek moguć.
Kao neka vrsta beskonačne elegije za kraj postojanja, album nudi elektronske ambijentalne tokove emocija i pesničkih slika, kroz koje naš svet vidimo drugim očima. Nikovim očima, koje su neupitno pretrpele nemerljiv bol, i zato se nadaju – samo nadaju – da sve oko nas ima smisla. Zaprepašćujući, a opet jedino mogući rasplet u ovoj potrazi za smislom posle bola, album „Ghosteen“ nalazi u stalnom prisustvu onostranog – u svakodnevnici koja se ukazuje kao mesto susreta onih koji su bili i onih koji su sada.
Ta pomalo zastrašujuća pomisao istovremeno nam se ukazuje kao konačna utešna ideja – da su svi koji su ikada postojali još uvek nekako prisutni. Nada i te kako stanuje na ovom albumu, ali nada kroz verovanje autora, koji se susreće sa odlascima i nestancima voljenih, da ga oni nikako ne napuštaju. Apsolutno sve pesme na albumu „Ghosteen“ na neki način govore o ovom iskustvu koje je spiritualno na krajnje ličan način, prepoznatljiv svima koji su nekog izgubili.
Relativnost života i smrti, krhkost postojanja i sećanja, jedine su teme ovog dela, koje potpisuje osoba što je tokom karijere dovoljno puta i sama dovodila u pitanje svoju egzistenciju. Ovo retko jedinstvo dela i životnog puta, ideal rokenrola kao umetnosti, kao i ozbiljnost muzičkih rešenja na granici sa novom klasikom, pretvaraju „Ghosteen“ u nešto više od običnog statementa o stanju duhova u našem vremenu. Radi se o do sad nepoznatoj zvučnoj vrsti, transcendentalnom delu koje objedinjuje muzičku apstrakciju sa duboko personalnim doživljajem.
Posle karijere od 40 godina, plativši najvišu moguću cenu, Nik Kejv se konačno dokazao kao jedan od najupečatljivijih apartnih heroja i otelotvorenja rokenrola. Kompletan Nickov opus intimnih svedočanstava o tragičnosti života na kraju XX veka, veka koji nikako da se sasvim završi, ostaće zauvek zapisan u istoriji popularne kulture, tamo među njenim najvećim postignućima.