Novinar „Vremena“ u teatru apsurda

Već sam dosadio Bogu i narodu prepričavajući nadrealno iskustvo koje sam imao pre tri i po godine, detaljno opisano u tekstu „Kako je novinar ‘Vremena’ dopao ćelije“ („Vreme“ broj 1319, 14. april 2016).

Ukratko, kupio sam tada u menjačnici „Mićko“ u Ulici Vuka Karadžića u centru Beograda neke devize i otišao pravo

u obližnju banku da ih uplatim na račun.

Kada mi je službenica na šalteru rekla da jednu novčanicu od 50 evra mora da zadrži jer sumnja da je falsifikat, zbunjeno sam je pitao šta da radim. Pošto me posavetovala da opet odem do menjačnice, vratio sam se do „Mićka“. Momak koji mi je lažnjak uvalio zbunio se kada me video, pa je pozvao gazdu. Gazda, valjda Mićko sam, predložio je da zajedno odemo do banke. Tamo je iskusno konstatovao da je u pitanju čist falsifikat, a kada smo izašli, osuo je psovke i pretnje na moj račun.

PROLOG

Vratio sam se u banku i insistirao da pozovu policiju. Stigla su dva momka, ja sam potanko sve ispričao, oni su me pozvali da krenem sa njima u stanicu u Ulici Majke Jevrosime i tamo dam izjavu. Kada smo došli u stanicu, rekli su mi da pođem sa jednim policajcem, ali da ugasim i ostavim svoje mobilne telefone. Naivno sam se pohvalio da to razumem jer znam šta je službena radnja, sišli smo niz neke stepenice, policajac me uveo u ćeliju. „Vi to mene hapsite?!“ „Uhvaćen si sa falsifikovanim novcem.“ „Ko, bre, uhvaćen, ja sam vas zvao?! Jeste vi normalni, hoću advokata!!!“ Tresak vrata, klik ključa. U smrdljivom podrumskom sobičku bez toaleta, lavaboa i prozora, prepunom govana i mokraće, proveo sam sledeća dva-tri sata. Trajalo je, u stvari, beskrajno dugo. Ogulio sam ruke i noge udarajući u metalna vrata, a kad se setim šta mi je tada prolazilo kroz glavu, i danas se naježim.

Kada su me izbezumljenog i besnog konačno izveli na svetlost dana, prvo sam urlajući tražio telefon da pozovem porodicu koja me već sahranila pošto prvi put u životu nisam otišao po decu u obdanište i školu i nisam se javio, a telefoni su mi bili isključeni. Onda sam se izduvao kao balon, dao izjavu, potpisao je i izašao u normalan svet.

Sutradan sam popričao sa pravnikom. On je kasnije podneo pritužbu Zaštitniku građana i tužbu Ustavnom sudu za protivpravno lišavanje slobode, a ja sam napisao pomenuti tekst. Javilo mi se posle toga bezbroj ljudi iznoseći svoju muku ili muku svojih bližnjih, koji su na sličnim mestima prošli mnogo goru golgotu od mene. Neki su se u ćeliji obesili, neki završili sa trajnim duševnim oštećenjima koja i danas leče.

„IZJAŠNJENJE“ POLICIJE

Onda mi je moj pravni zastupnik u januaru 2018. poslao dopis koji je dobio od Zaštitnika građana. Pala mi je krv na oči posle čitanja tog dopisa, pa sam napisao tekst „Zaštitnik protiv građanina“, koji je izašao u „Vremenu“ br. 1412, 28. januara 2018.

U zaključku tog dopisa, između ostalog, piše da na osnovu „izjašnjenja“ dobijenog od policije, „raspoložive dokumentacije“ itd, nije bilo osnova da se zaključi kako su policajci prema meni postupali nezakonito, nekorektno i t. i sl.

Pored gomile drugih brutalnih laži, ima tu deo u kome policija tvrdi da se „imenovani“ (ja) sve do davanja izjave „nalazio u holu ispred Dežurne službe, sedeći na klupi dok je pored njega bio dežurni policijski službenik, da mu nisu privremeno oduzeti predmeti, da nije bio zadržan, da je bio upoznat o razlozima dovođenja, o pravima i ishodu postupka…“

Napisao sam tada da mi je jasno zašto policija besramno laže: napravili su svinjariju, pa bi da je zatrpaju, i da mislim da znam zašto su napravili pomenutu svinjariju – oni koji su sve to obavili poznaju Mićka, u rejonu im je, može biti i da imaju neki zajednički poslić. Kada su čuli da sam ga prijavio, rešili su da me zaplaše tako što će me strpati u podrum, verujući da ću posle toga od svega da dignem ruke.

Napisao sam, između ostalog, i da ne razumem zašto Zaštitnik građana, kome je opis posla u nazivu funkcije, veruje policiji samo na reč da građanina nije zatvarala i ponižavala, i pitao se zašto zaštitnik štiti one koji građane šikaniraju, štiteći tako i kriminalce koji valjaju lažne pare.

LJUBAZNOST PRE SVEGA

Kako god, zaštitnik je tada zaključio što je zaključio – građanin laže, policija u belom odelu, on obavio svoj posao. A onda me je, istog dana kada je tekst izašao, pozvao kabinet Zaštitnika građana. „Dobar dan, gospodine Turudiću, ovde Zaštitnik građana Zoran Pašalić.“ „Izvolite, kako mogu da vam pomognem?“ „Ja sam pročitao vaš tekst i dokumenta o vašem slučaju. I mislim da ste vi sve u pravu.“ „Pa zašto ste mi onda poslali ono što ste mi poslali?“ „Ja nisam radio na tom slučaju…“, tuc-muc, i ljubazni poziv da dođem na razgovor, jer zaštitnik misli da postoje propusti zbog kojih bi se moj „slučaj“ mogao ponovo otvoriti.

Nisam poverovao neproverenim glasinama da je zaštitnik Pašalić pobesneo kada je pročitao moj tekst, pa vikao da će me tužiti i pisati demanti, sve dok ga neko nije pozvao telefonom i urlao na njega da ispegla svinjariju jer nije plaćen da pravi sranja pred izbore (valjda su tada sledili neki izbori, prim.nov), i to sranja koje se provlače po novinama, a nemaju veze sa politikom već sa glupošću, makar bio u pitanju novinar „Vremena“. Tako sam prihvatio ljubazan poziv i otišao na razgovor.

Dijalog je bio civilizovan, ja sam opet ispričao svoju verziju događaja, gospodin Pašalić je obećao da će se slučaj ponovo ispitati, uz napomenu da, i uz nove elemente, ne može da prejudicira kakav će biti zaključak.

Tekli su meseci, u međuvremenu sam se sa porodicom preselio u inostranstvo. Leta prošle (2018) godine, pozvao me telefonom neko iz službe Zaštitnika građana, rekao mi da ta služba organizuje sastanke građana koji imaju primedbe na rad zaštitnika i pitao me da li bih hteo da zakažem termin za razgovor. Odgovorio sam potvrdno, ali da ću u Srbiji biti tek u septembru. Dobio sam obećanje da ću biti pozvan u septembru, ali poziva nije bilo. Zato sam ja u septembru zvao nekoliko puta, ali zaštitnik je uvek bio službeno odsutan, a onda sam ponovo otišao iz zemlje.

Pošto novi odgovor nikako nije stizao, mada se moj pravni zastupnik više puta obraćao zaštitniku sa molbom da ga pošalje, u maju ove godine sam mu se lično obratio. Elektronskom poštom sam ljubazno podsetio na istorijat mog slučaja i naveo, između ostalog, da je prošlo više od godinu dana od kada je ponovo podneta moja pritužba i da mislim da su prošli svi razumni rokovi u kojima je odluku trebalo da dobijem.

Dodao sam i kako se nadam da tako dugo čekanje na odluku nije posledica toga što sam napisao tekst u nedeljniku „Vreme“ o svemu što mi se dešavalo, jer sam na to bio prinuđen posle prethodnog skandaloznog dopisa zaštitnika, i da se nadam da je pogrešan moj utisak da Ustavni sud i zaštitnik čekaju da prođe dovoljno vremena da moj slučaj zastari, a ja se umorim i od svega dignem ruke, jer ja sigurno neću odustati ni od tužbe ni od obaveštavanja javnosti kako se taj slučaj razvija.

ODBRANA I POSLEDNJI DANI

Već sutradan je odgovor na pritužbu stigao, i bio je tako opširan da mi je izgledalo neverovatno da je napisan u toku prethodnog dana. Zlobno sam pomislio da mora da ga je gospodin Pašalić spremnog držao u svom stolu (kompjuteru) i nije želeo ranije da ga pošalje, iz meni nepoznatih razloga, ali može biti da grešim i da je razlog ove efikasnosti bila činjenica da lepa reč i gvozdena vrata otvara.

Kako god, u tom odgovoru je, kratko rečeno, zaštitnik naveo da je „utvrdio da je kontrolisani organ (policija, prim. nov) propustio da gospodinu Turudiću uruči pisano obaveštenje o pravima lica lišenog slobode“, i to je u odnosu na prvo oglašavanje bila jedina novina koju je posle druge istrage pronašao zaštitnik. Kako sam ja razumeo odgovor, ja i dalje lažem da sam bio strpan u smrdljivu rupu punu mokraće i govana da bi policija zaštitila kriminalce koji su me pokrali. Jedini greh policije je što mi nije dala papir „o pravima lica lišenog slobode“, a ja lažem da sam priveden i uhapšen bez razloga, upozorenja, mogućnosti da se javim advokatu, porodici, da me pregleda lekar itd.

Na sajtu Beogradskog centra za ljudska prava, u kome radi moj pravni zastupnik, objavljeno je potom saopštenje „Zaštitnik građana nepotpuno ispitao pritužbu građanina lišenog slobode“. U tom saopštenju, između ostalog, detaljno je navedeno na čemu su se zasnivale tvrdnje o povredi mojih prava.

Zaštitnik se baš naljutio i ekspresno odgovorio BG centru. Da skratim taj opširni i bezobrazni odgovor, suština je da zaštitnik tvrdi da nije našao baš nikakve dokaze da se desilo sve ono što ja tvrdim da se desilo; ponavlja da je policija njemu napisala da nikakvih nepravilnosti u postupanju prema meni nije bilo, a zaštitnik policiji očigledno neograničeno veruje.

Poseban utisak na mene je ostavio pasus u kome se kaže da „okolnost da Zaštitnik građana, u nedostatku dokaza, nije utvrdio druge propuste u radu MUP-a u konkretnom slučaju, čime bi ispunio očekivanja Beogradskog centra za ljudska prava…“

„Pašaliću, Pašaliću“, vrtelo mi se po glavi dok sam čitao ove redove, „pa niko u BG centru, a ni ja, ne misli da je Zaštitnik građana Deda Mraz koji ispunjava nečija očekivanja.“ Ja, na primer, možda naivno, mislim da bi zaštitnik trebalo da, za debelu platu koju prima i koju finansiraju svi građani, radi ono što mu je zapisano u tituli. Možda sam subjektivan, ali čini mi se da je moj slučaj dosta lak, da nisu potrebna forenzička ispitivanja i trogodišnja istraga da se utvrdi istina.

foto: sava radovanović / tanjug

Tačno je da nema snimaka kamere, jer nema ni kamere, koji dokazuju da sam u podrumskoj ćeliji bio, ali ako tamo nisam bio, samo se paranormalnim sposobnostima, koje nemam, može objasniti činjenica da tačno znam gde se ta ćelija nalazi, i to što sam dao njen detaljan opis u tekstovima koje sam pisao. Mogao sam zaštitnika sam da odvedem direktno do mesta mog tamnovanja. Verovatno bi bar nešto razjasnio i razgovor licem u lice zaštitnika, mene i onih koji su me u podrum zatvorili i iz njega izveli (još ih se dobro sećam), ali zaštitnik očigledno za to nije bio zainteresovan, draže mu je da se sa policijom samo dopisuje i svoje zaključke donosi isključivo na osnovu tog dopisivanja.

Ostaje mi, ipak, misterija zašto gospodin Pašalić i dalje kao u Sveto pismo veruje izveštaju policije prepunom notornih laži, koje je tako lako proveriti. Na primer, piše MUP-a da su iz banke zvali i rekli da je tamo osoba sa falsifikovanom novčanicom, da su mi policajci u banci stavili lisice na ruke (zbog mogućnosti bekstva), i takvog me odveli od banke do stanice. Olakšao sam komplikovanu istragu gospodinu Pašaliću, sam sam otišao do filijale Unikredit banke u Rajićevoj ulici, gde se sve desilo. Službenici me se sećaju, ali baš svi tvrde da me policija tamo nije hapsila i stavljala mi lisice; kažu i da niko iz banke nije rekao, niti imao pravo da kaže da je u banci lice sa falsifikovanom novčanicom – rezultati ekspertize su stigli tek 15 dana posle toga. Dakle, nema krivičnog dela, pa nema ni osumnjičenog, zašto me onda policija „lišila slobode“? Nema ni javnog hapšenja u banci sa lisicama, i za to su svedoci brojni i lako dostupni. Meni, kao laiku, deluje kako je očigledno da policija masno laže, ali to je stručnjaku, što je gospodin Pašalić, izgleda nemoguće da utvrdi.

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Jesam potpisao službenu belešku u kojoj piše da nemam primedbi na ponašanje policije, a zaštitnik i policija se toga drže kao pijan plota. Potpisao sam, a nisam je ni pročitao, priznajem, ali bih u onom stanju, izbezumljen pošto su me izveli iz smrdljive rupe, bez čitanja potpisao i da sam ubio Kenedija, da sam ključni Šarićev saradnik u švercu droge, i bilo šta drugo. Rekoše mi mnogi pravnici da se takvi potpisi na sudu ne uzimaju u obzir, zbog psihičkog šoka koji dožive oni koji prvi put budu zatvoreni, ali valjda zaštitnik zna bolje od njih.

POVRATAK NA MESTO ZLOČINA

Kako god, nisam stizao zbog raznoraznih obaveza da javno odgovorim gospodinu Pašaliću na drugu odluku koju sam dobio, a onda su mi pre mesec dana ukućani javili da su mi na kućni prag u Beogradu dolazila dva policajca. Rekli su da su iz stanice u Ulici Majke Jevrosime, nosili su neki koverat za mene. Pomenuli su da je to nešto u vezi sa mojom tužbom i da moram da dođem u stanicu da koverat lično podignem.

Možda izgleda paranoično, ali u stanicu sam pošao sa pravnim zastupnikom. Koga su guje pecale i guštera se boji – kada sam se prošli put odazvao na ljubazni poziv da u tu stanicu dođem, završio sam u podrumu.

Razgovor sa zamenikom komandira stanice bio je pristojan, uručio mi je plavi koverat i papir u kome se kaže da je Zaštitnik građana konstatovao određene nepravilnosti u postupanju policijskih službenika prema meni prilikom mog dovođenja u stanicu, u aprilu 2016. Još mi je policija napisala da su „postupili po preporuci Zaštitnika građana, kako u budućem radu ne bi dolazilo do istih ili sličnih propusta“.

Zbunjeno sam pitao zamenika da li to što piše znači da su me hapsili i strpali u podrum ili nisu, i koga će policija hapsiti ako me sledeći put, ne daj Bože, neko pokrade, a ja ih pozovem – mene ili lopova? Zamenik nije imao precizan odgovor na ova pitanja, pozvao se na saopštenje zaštitnika. Rekao mi je da mu se javim ako mi išta zatreba; ja sam njega zamolio da pozdravi svoje kolege koje su me u podrum strpale, da im kaže da ih nisam zaboravio, da oni prenesu pozdrave svojim prijateljima i saradnicima u menjačnici, koje takođe nisam zaboravio. Još sam mu rekao da se nadam da se unutrašnja kontrola MUP-a, makar daleko od očiju javnosti, pozabavila pomenutim kolegama. I pored civilizovanog razgovora, imao sam utisak da je jedva čekao da mi vidi leđa.

KRIMINALAC POVRATNIK

Malo kasnije, ušao sam u prepun autobus GSP-a na Terazijama i nekako uspeo da se dočepam praznog sedišta. Neko vreme sam bezvoljno premetao po glavi policiju, zaštitnika, život, a kada sam podigao pogled, primetio sam starijeg gospodina kako stoji pored mene. Pridigao sam se. „Izvolite, sedite.“ „Daj mi novčanik!“ „Možete da sednete.“ (zbunjeno) „Vraćaj mi moj novčanik!“ Zavalio sam se nazad u stolicu i okrenuo glavu ka prozoru. Samo mi je nedostajao neko od onih jurodivih, što se svađaju po autobusima.

„Ljudi, ukrao mi je novčanik!“, proderao se dekica. Pogledao sam ga, pokazivao je otvorenu torbicu koja mu je visila sa ramena. „Gospodine, sedeo sam, kako sam mogao da vam ukradem novčanik.“ „Lažeš, motao si se oko mene kod vrata! Otvaraj ranac!“

Ljudi su počeli da me zagledaju i da se pomalo odmiču. „Pogledaj da ga nije bacio ispod sedišta,“ dobacio je neko. „Hteo je da beži, ne dajte mu!“(dekica) „Ma, hteo sam da vam ustupim mesto…“ „Ne bojte se, neću ga pustiti da izađe,“ rekao je krupni momak koji je stajao pored dekice. „Otvaraj ranac!“ (dekica) Paranoik mi je vrisnuo u glavi: „Ne otvaraj, možda ti nešto podmetnu!“ „Pozovite policiju, pa ću da otvorim.“

Unutrašnji dijalog u glavi se nastavio: „Budalo, znaš šta je bilo prošli put kada si zvao policiju! Pa šta da radim, da probam da izađem pa da me prebiju zato što misle da bežim?“

„Majstore, zaustavi, pokrao mi je sve, zovi policiju!“, drao se dekica. „Auh, da li smo prošli Slaviju, ako nismo, opet će da me vode u Majke Jevrosime, isti je rejon!“, strujalo mi je kroz mozak. Autobus je, srećom, prikočio tek na Autokomandi. „Eno policajca, zovite ga!“ (dekica) Kroz nekoliko trenutaka, u autobus je ušao momak u fluorescentnom prsluku, vrata su se za njim zatvorila. „Otvori mu ranac, pretresi ga, ukrao mi je sve pare i dokumenta!“ „Gospodine, ne mogu ja da ga pretresam, ja sam saobraćajni policajac. Imate li ličnu kartu?“ (obraća se meni). „Izvolite.“

foto: marija janković

Momak je izašao, vrata su se opet zatvorila, putnici su žamorili i zagledali me popreko, dekica je penio i vikao na mene, ja sam gledao kroz prozor. Ubrzo su se vrata otvorila, putnici su počeli da izlaze. „I vas dvojica izađite, stanite sa strane, sada će doći patrola,“ rekao je saobraćajac.

Stanica je već bila prepuna, oni koji su izašli iz autobusa objašnjavali su ostalima šta se desilo i pokazivali u mom pravcu. Stigla je patrola, stariji i mlađi policajac, saobraćajac im je dao moju ličnu kartu. „Lopov, sve mi je pokrao, pretresite mu ranac!“, vrišti dekica. Stariji policajac ga odvodi na stranu i uzima mu izjavu, mlađi preuzima mene.

„Šta imate u rancu?“ „Snimke kičme, opremu za fizikalnu terapiju…“ Počinje da pretura po rancu. Uzima plavu kovertu na kojoj su moje ime, pečat policijske stanice Stari grad, gomila drugih pečata. Srce mi poskoči, momak srećom ne zagleda detaljno kovertu. „Mnogo je stvari,“ odlaže ranac. „Istresite sve, da vidi onaj gospodin da nema ništa.“ (ja) „Nemoj da me učiš mom poslu! Jeste li privođeni?“ (‘Ne govori, nema šanse da objasniš, ići ćeš pravo u zatvor!’, vrišti paranoik u mozgu) „Nisam.“ „Imate li krivični dosije?“ „Nemam.“ (‘Valjda nemam…’) „Moram da vas pretresem.“ „Izvolite.“ Dižem ruke, brojna publika na stanici i vozači koji prolaze ljubopitljivo gledaju. „Jesu li vam ovo pare u zadnjem džepu?“ „Jesu.“ „Jesu vaše?“ „Da.“ „Izvadite ih.“ Polazim rukom ka džepu. „Polako, sa dva prsta!“ Naređenje – izvršenje, logično, šta ako neko ima pištolj. „Sada ih polako vratite, takođe sa dva prsta.“

„Radite li negde?“ „Da.“ „Gde?“ „Novinar sam i pomoćnik glavnog urednika nedeljnika ‘Vreme’. Radim povremeno i kao prevodilac za kancelariju za azil policije Srbije.“ Šokiran izraz i spontano: „Uh.“

Prilaze stariji policajac i dekica. „Moramo u stanicu.“ „Da ti kažem…“ (mlađi starijem). „Rekli su da moramo da ih dovedemo.“ (stariji) Raspoređuje dedu na prednje sedište, meni naređuje da sednem na zadnje. „Polako spusti ranac.“ (stariji policajac, naredbodavno) „Ako možete vi, imam problema sa kičmom.“ „A, dobro.“

Pomaže mi, potom seda pored mene i odmerava me. „Gde radiš?“ Ponavljam tiradu. „Novinar? Imate li novinarsku karticu?“ Iskusno, polako i sa dva prsta, vadim karticu iz zadnjeg džepa. Dubok uzdah starijeg policajca. „Pojavljujete li se na televiziji?“ „Ponekad, sinoć sam bio.“ „Gde?“ „Na RTS-u.“ Još dublji uzdah.

Atmosfera u kolima postaje nelagodna dok se približavamo stanici. „Znate, moramo da se pojavimo, ali brzo ćemo sve završiti.“ „Nadam se, idem kod lekara, a već kasnim.“

Dok ulazimo u stanicu, starijem policajcu zvoni telefon, javlja se. „Ma nije to, čovek je glavni i odgovorni urednik nedeljnika ‘Vreme’..“ „Pomoćnik sam,“ dobacujem. „Dobro, to…“ Nastavlja razgovor sa sagovornikom. „Ja ću da ga pustim na moju odgovornost. Pa neće glavni i odgovorni urednik ‘Vremena’ da džepari po autobusu, pošao čovek kod lekara.“ (Žarković bi verovatno rekao: ‘Kakva su vremena došla za novinare, ništa nije isključeno’, ali ja se ne usuđujem da ironijom iskušavam sudbinu). „Na moju odgovornost! Mi ćemo da ga odvezemo, kasni.“

Sedamo u kola, ćaskamo o Zvezdi i Bajernu, opoziciji i poziciji, stižemo kod lekara. Ljubazni pozdrav i izvinjenje.

NARAVOUČENIJA

Pouka gospodinu Pašaliću – može se posao raditi i po propisima i ljudski, ništa ne boli.

Poruka onim policajcima koji su me strpali u podrum da bi zaštitili bitange i kriminalce – uvek sam mislio da su u policiji uglavnom pošteni ljudi, i pre ove priče sa „džeparenjem“ nisam verovao da ste vi, otpad, većina.

Pozdrav Ustavnom sudu, koji se po mojoj tužbi pravi mrtav već tri godine. Može biti da je pretrpan poslom i da je moj slučaj banalan u odnosu na neke važnije stvari, ne bih da verujem da neko čeka da svinjarija zastari, ako već nije. U krajnjem slučaju, ima i onaj sud u Strazburu ili neki drugi međunarodni organ koji je više zainteresovan za ovakve stvari, raspitaću se.

A poruka i kolegama novinarima – jeste profesija došla na baš niske grane, ali pres kartica može ponekad da pomogne, samo ako se izvadi na vreme. Makar polako, sa dva prsta.