Slatko je i slavno za otadžbinu umreti

Pretraživao sam šta sve piše o otadžbini i naišao i na ovakvu definiciju: „Otadžbina je geografsko područje prema kome pojedinac ili grupa oseća kulturnu pripadnost.“ Nije netačno, ali zar je to sve? Zar tako hladno? U nekim velikim pesmama srpskih pesnika peva se o domovini, ali latinski osnov od koga potiče otadžbina, domovina, dedovina, kako god je nazvali, jeste patria, odakle je i izvedena reč patriotizam. Danas retko koristimo srpsku reč rodoljublje. Možda zaista nije sinonim za patriotizam, jer ne polazi od mesta gde se neko rodio, nego od roda kome pripada, znači od naroda. Reč patria nastala je od reči pater – otac. To je jednostavno.

Mnogi od nas vole da citiraju poneki stih iz pesme ili izreku, kao primer navodim „slatko je i slavno za otadžbinu umreti“ – „dulce et decorum est pro patria mori„. Danilo Kiš je tu izreku nešto skraćenu uzeo kao naslov jedne od pripovedaka u svojoj Enciklopediji mrtvih. Pod vešalima stoji jedan od grofova Esterhazi koji se priključio buni iako je iz visokog plemstva. Majka mu je obećala da će se založiti da ga pomiluju; ako dođe na njegovo pogubljenje u beloj haljini, to će značiti da je uspela. Došla je u belom, ali samo da bi mu olakšala poslednje trenutke. Dželat je posle pričao kako mu je stavio omču oko vrata: „Gledao je smireno kao da mu vezuju brokatnu maramu…“ Na kraju priče o toj smrti koja nas tera na razmišljanje da li je bilo „slavno i časno“ na takav način „mreti za otadžbinu“, autor kaže: „Dva su zaključka moguća. Ili je mladi plemić umro hrabro i dostojanstveno, dižući glavu visoko, ili je zaista sve to bila smišljena režija čije je konce držala u rukama jedna ponosna majka. Prvu, herojsku verziju podržavali su i širili usmeno, a zatim zabeležili u hronikama sankiloti i jakobinci. Drugu, po kojoj se mladić sve do poslednjeg časa nadao nekom volšebnom obrtu, zabeležili su zvanični istoričari moćne habzburške dinastije, kako bi sprečili rađanje legende. Istoriju pišu pobednici. Predanja ispreda puk. Književnici fantaziraju.“

BAJKE BESKRAJNE I OTAC PORODICE

Slažem se, svaka herojska smrt podleže raznim tumačenjima, pa tako i smrt Lazara Hrebeljanovića ili Save Kovačevića. I očajne samoubice, koje bi da sa sobom u smrt povedu što više neistomišljenika, znaju da će za mnoge, za svoju porodicu, biti „slavni mučenici“, nadaju se nagradi na onom svetu. Da li je nedopustivo da ih sve stavljam u isti koš? Ne želim da ih stavim u isti koš, voleo bih da razumem motive svakog od njih.

Srpski pesnik Dušan Vasiljev umro je jedva dvadeset četiri godine star 1924. Iako ekspresionista, najviše se proslavio pacifističkom zbirkom pesama Čovek peva posle rata u kojoj nalazi najnežnije reči u pesmi sa naslovom Domovina:

Domovina to su: želje, tajne,
magla što preko polja plovi,
to su naše bajke beskrajne,
domovina – to su svi naši snovi.

Ili Đura Jakšić, više buntovnik, skeptik, boem, nego tip patriote:

I ovaj kamen zemlje Srbije
Što preteć suncu dere kroz oblak
Sumornog čela mračnim borama
O vekovečnosti priča dalekoj

Lako bi bilo sastaviti antologiju rodoljubivih pesama, odolevam iskušenju da citiram još pesama o Srbiji velikih poeta različitih temperamenata.

Otadžbina – patria – zvuči strogo, preteći tuđincima. Domovina – dom – za mene predstavlja bezbednost i ljubav. (Domovina je i te kako srpska reč, kod nas poneko misli da je hrvatska, jer hrvatska himna počinje sa „Lijepa naša domovino…“).

Koji je izvor pojma patria?

Kvint Horacije Flak, najveći rimski pesnik u vreme vladavine cara Avgusta, u svojoj Odi Rimu prvi je napisao:

… Dulce et decorum est pro patria mori
Mors et fugacem persequitur virum…

Drugi stih na srpskom glasi: „A smrt će progoniti i čoveka koji beži…“ Znači, ne vredi ti da bežiš, smrt će te svejedno stići, pa ćeš umreti bedno, a kad je već tako, bolje je da umreš „slavno“. Horacije je bio sin roba, a borio se pod Oktavijanom. Šta je patria značila u ono vreme, šta za njega?

Osnova je po rimskom pravu patria potestas (očeva sila) koja pateru familiasu (ocu porodice) daje apsolutno pravo da donosi odluke o članovima šire porodice, dakle i oženjenim sinovima, neudatim kćerima, unucima i, razume se, robovima. U tom smislu patria (otadžbina) postaje nadređena za svoju decu, svoje podanike, odlučuje o njihovom životu, njihovoj sudbini. Šta je u tom pogledu otadžbina? Pa, država, carevi, konzuli, senat. Za njih je, dakle, „slavno i časno umreti“. Veliki Horacije se udvarao caru Avgustu. Rimskom carstvu su bili potrebni vojnici, po mogućnosti heroji.

„NAPRED, DECO OTADŽBINE„, I LJUBAV PREMA ŽENI

A danas? Ulogu rimskog cara, rimskih konzula, u delu sveta kome i mi pripadamo, ima državno rukovodstvo izabrano negde manje, drugde više demokratski. Vučić i društvo da mi budu pater? Ili Tadić ili Koštunica ili Slobodan Milošević ili Ante Marković? Bilo ko od njih? Za njih da vezujem svoj patriotizam? Taman posla!

Na pojam „otadžbina“ mogu da se pozivaju ne samo oni koji žele da je sačuvaju, odbrane i podrže onakvu kakva jeste, nego i revolucionari koji se sa oružjem u ruci naizgled bore protiv svoje otadžbine, ali sa željom da je promene, poprave. Francuska himna Marseljeza napisana je aprila 1792. i vojnici iz Marselja pevali su je prilikom osvajanja dvorca Tiljerije rušeći monarhiju. Ona počinje stihovima:

Allons enfants de la Patrie,
Le jour de gloire est arrivé…

(Napred, deco otadžbine, dan slave je stigao…)

U Brehtovoj drami Život Galileja naučnik Galileo Galilej poklekne pred pretnjom da će ga inkvizicija staviti na muke ako ne porekne svoje saznanja o zvezdama, činjenicu da Zemlja kruži oko Sunca, a ne Sunce oko Zemlje. Njegovi učenici su razočarani što je kukavica i njegov ljubimac Andrea kaže: „Nesrećna je zemlja koja nema heroje!“ Galilej odgovora: „Ne, nesrećna je zemlja kojoj su potrebni heroji!“

U Sjedinjenim Američkim Državama nastala je izreka ispisana na plakatima na kojima strogi starac sa kozjom bradicom i cilindrom poznat kao čika Sem upire prst u tebe i kaže: „Ne pitaj tvoju državu šta ona može uraditi za tebe, već šta ti možeš uraditi za nju!“

Figuru čika Sema je još za vreme američko-britanskog rata 1812. kreirao Samuel Vilson III koji je bio proizvođač konzervi mesa vičan propagandi, a američki senat ju je 1961. prihvatio kao jedan od simbola države. Crnoputi građani i Latinoamerikanci se bune jer je tip namršteni belac. Širom sveta čika Sem je postao posprdna antiamerička karikatura, suprotnost onoga što se njime htelo postići.

Bivši predsednik Savezne Republike Nemačke Gustav Hajneman na pitanje jednog novinara o patriotizmu odgovorio je da on nije patriota. Novinar je zapanjeno nastavio da zapitkuje: „Gospodine predsedniče, pa zar vi ne volite Nemačku?“ Odgovor je glasio: „Ne volim je, ja volim svoju ženu, a ne zemlje!“ Čak i Hajnemanovi politički protivnici su mislili da je bio odličan predsednik, ali životni vek proveden za dobrobit otadžbine nije nazivao ljubavlju, tu reč je čuvao za druge odnose. Rekoh, sve zavisi od konteksta.

Svakako treba da razlikujemo patriotizam od nacionalizma i šovinizma, iako će nacionalisti i šovinisti na sav glas vikati da su oni najveće patriote. Johanes Rau, koji je takođe bio predsednik Savezne Republike Nemačke, formulisao je svoj odnos prema otadžbini drugačije od svog prethodnika Hajnemana: „Patriota je neko ko voli svoju otadžbinu, a nacionalista je neko ko prezire otadžbine drugih ljudi.“

VIŠE VERA JEDNOG NARODA I RAZLIČITI NARODI SA ISTIM JEZIKOM

Da li je država čiji smo mi danas podanici oličenje plemenitog pojma rodne zemlje? Čini mi se da kada umesto „domovina“ kažemo „država“ ne pokazujemo osmeh pun ljubavi, nego ozbiljno i zamišljeno naboramo čelo. Zbog toga ja od sličnih pojmova najviše volim da kažem „zavičaj“, mada to naravno nije isto.

Ako se otadžbina ili domovina danas poistovećuje sa državom, postavlja se pitanje da li mogu da je promenim. Državu svakako mogu. A mogu u nekim slučajevima da postanem i podanik dve države, pa čak i nekoliko država, pa onda da poželim da ih menjam. Zakoni mnogih zemalja, pa tako i Srbije, to dozvoljavaju. Nemačka i Austrija u principu ne odobravaju dvojno državljanstvo, ali postoje zakonom utvrđeni izuzeci. Kanada, Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija, Izrael i neke druge države principijelno nemaju ništa protiv dvojnog državljanstva.

Moj pokojni prijatelj, poznati pisac i satiričar Gabriel Laub, bio je Jevrejin rođen u Poljskoj koji je odrastao u Češkoj, a proslavio se u Nemačkoj. Zavitlavanja radi sakupio je četiri državljanstva: poljsko, češko, nemačko i izraelsko. Imao je četiri legalno izdata pasoša. Konačnu odluku doneo je pre nego što će umreti, u testamentu je izrazio želju da mu posmrtni ostaci budu sahranjeni u Izraelu.

Kom je narodu pripadao Gabriel Laub? Neko sličan njemu? Bilo ko? Da li postoje „čisti“ narodi“? Narodi određene rase? Poljak, Čeh i Nemac Laub po sopstvenoj želji je sahranjen u jevrejskoj državi, mada se nije pridržavao niti jednog jedinog pravila judaističke vere, nije govorio hebrejski i nikada nije živeo u Izraelu.

Moja prva misao bivšeg ljubitelja i vlasnika pasa kada se pomene rasa jeste da i rasni psi mogu da se nađu napušteni na ulici, a onda se ponašaju kao uličari-mešanci: usamljeni su i plašljivi pa se udružuju u grupe bez obzira na svoju rasu i onda postaju prilično agresivni i opasni. Kada se čovek – homo sapiens – oseti usamljenim i slabim, udružuje se sa drugima i može da postane agresivan i vrlo opasan. Ljudima kao svesnim bićima je očigledno potrebno da pripadaju nekom narodu, ili religiji, ili fudbalskom klubu. Kao što se čoporu pasa nametne vođa čopora, i ljudi su skloni da se pokoravaju vođi.

Naravno da ne tvrdim da narodi ne postoje. Obrazovali su se kao zajednice pod istim ili sličnim geografskim i klimatskim uslovima. Ali nije istina da ih obavezno povezuje isti jezik, možda priznaju jedan jezik kao najvažniji, kao Kinezi mandarin, ili Amerikanci svoju varijantu engleskog jezika. Indijci moraju da se sporazumevaju na jeziku bivše kolonijalne sile, na engleskom, jer se u toj zemlji sa oko 1,4 milijarde stanovnika govori na oko sto različitih jezika.

Da bi se odredila pripadnost jednom narodu nije obavezna ni ista vera, eto, Nemci su jednim delom katolici, drugim protestanti, ali danas se svi oni – Bavarci, Prusi, Saksonci i ostali – osećaju Nemcima. Bez obzira na međusobno gotovo nerazumljive dijalekte, imaju jedan književni jezik, nemački, isti kao i Austrijanci i većina Švajcaraca.

ŠOVINISTA ILI PATRIOTA

Isuviše nesporazuma, nesreća, čak i ratova nastaje zbog nerazumevanja ili iskrivljavanja pojmova i reči, pa i celih izreka. Valjalo bi se dogovoriti ko šta podrazumeva kada kaže otadžbina, domovina, dedovina, zavičaj, država, rodoljublje, patriotizam, paternalizam, nacionalizam, šovinizam ili narod. Šta se stvarno krije iza tih pojmova? Trebalo bi dobro da razmislimo koga ili šta ćemo citirati i u kom kontekstu.

Shvatanje, prihvatanje ili odbacivanje onoga što osećamo kada izgovaramo ili čujemo jednu od tih reči je individualno. Drugačije ne treba i ne može da bude. U ime tolerancije i izbegavanja svih neprijatnosti i zla koje u svojoj osnovi ima sve što je u vezi sa našom nacionalnom pripadnošću ili pripadnošću određenoj zajednici, religiji, državi, predlažem ispitivanje porekla samih pojmova, a naročito njihovo stavljanje u kontekst u kome ih upotrebljavamo. To svako mora da uradi za sebe ili u svom užem krugu porodice i prijatelja. Javno može da se izrekne samo predlog.

Šta je šovinizam? Prosto samo preterani patriotizam? Ja mislim da je lako proveriti ko je šovinista. Da li će biti veoma nesrećan ako mu se kćerka jedinica uda za Roma? Albanca? Ili nekog crnoputog momka iz Afrike južno od Sahare? Da li u društvu, u kome se kreće, ima Roma, ili Albanaca, ili Afrikanaca ili Afroamerikanca? Sa Jevrejima je malo lakše, oni retko kad liče na karikature koje su nacisti širili, ako sami ne žele da se izdvajaju onom kapicom i zulufima ne mogu da se detektuju na osnovu izgleda. (Taj sam, znam o čemu pričam.) Da li ćemo se posebno obradovati ako nam deca kao svog partnera predstave nekog pripadnika naroda koji posebno volimo, u Srbiji, na primer, Rusa ili Ruskinju, a morati da se napregnemo da uz osmeh ne postavljamo sumnjičava pitanja ako je iz Hrvatske? Da li sluša Tomsonove pesme, šta misli o pozdravu „Za dom spremni“?

SUNCE TUĐEG NEBA

Rekoh da je odnos prema rodnoj zemlji uvek ličan, bez obzira da li je zvali otadžbinom, domovinom, zavičajem, dedovinom ili nikako, pa ću pokušati da objasnim svoja osećanja utoliko pre što moram i sebe da preispitam. Spadam u one za koje kažu da imaju „rezervnu domovinu“. Imam Austriju. Imam legalno, obostrano priznato dvostruko državljanstvo, dva pasoša. U mojim godinama odavno nemam problema sa služenjem vojnog roka, vojnu obavezu sam odslužio u Jugoslovenskoj narodnoj armiji, za razliku od aktuelnog srpskog ministra odbrane ja imam svoj VES: minobacače 82 milimetara i bestrzajne topove 75 milimetara.

Preko 22 godine sam živeo u Beču, ali nikada ne napuštajući stan u Beogradu, nikada ne govoreći da sam emigrant ne bih li iskoristio neku od brojnih privilegija koje su tada nuđene svima koji su se odricali zaraćenih zemalja Jugoslavije, posebno Srbije. Za mene, doduše, to i nije neki podvig ili žrtva, jer mi knjige kod austrijskih izdavača izlaze na nemačkom jeziku, pisao sam i pišem za novine u Austriji i Nemačkoj, radio sam za njihove televizije, za vreme bombardovanja Srbije uspeo sam sedam puta javno na televiziji da protestujem protiv toga.

Zašto sam onda otkazao stan u Beču, gradu koji je uvek po kvalitetu životnih uslova na čelu liste svetskih gradova, pogotovu za starije? U Austriji pripadnike starije populacije niko i nikada neće nazivati starcima, babama ili dedama – ako nekom nisu rođeni baba ili deda – nego sa poštovanjem „seniorima“. Zašto živim u Beogradu, koji mi čak nije rodni grad, u koji sam se doselio 1948. godine, iako se svaki dan ljutim zbog nezamislivo glupog raskopavanja ulica, urbanističkog diletantizma, „Beograda na vodi“, gradskog saobraćaja, ponekad čak i muke da se dobije taksi, idiotskih izgovora da i drugi gradovi imaju „grejnu sezonu“ kada spoljna temperatura iznosi desetak stepeni?

Zašto mi je neizmerno milo kada idem u moj rodni grad Zrenjanin, Bečkerek, Petrovgrad? Strina me je u Novi Sad odvela iz Grossbetschkereka, grada u kome su uhapsili i iz koga su u smrt u Beogradu odveli moje roditelje.

I zašto mi je isto tako drag Novi Sad, u kome sam bio i januara 1942. za vreme racije, u kome sam uhapšen 27. aprila 1944. godine da bi me „transportovali“ u Aušvic i Buhenvald? Zašto ih volim više od prelepog Beča u kome sam živeo preko dve decenije ili svih silnih divnih gradova sveta koje sam video? Zašto sam „kod kuće“ u Beogradu, preciznije, na Voždovcu? I testamentarno sam odredio da se moj pepeo prospe u ružičnjaku na Novom groblju. Nije reč o državi, što se mene tiče neće uspeti da se prema meni ponaša paternalistički, nije mi nikakav pater, nisam čak ni Srbin, što reče Davičo: „… ja nisam od ića od kolenovića.“

Da li znamo zašto se zaljubljujemo? Ne, nije o tome reč. Nije samo o tome reč. Ja najviše volim da kažem da je ovde moj zavičaj i za njega nemam „rezervu“. Možda će neko reći da je to ipak patriotizam. Ja ništa ne tražim od moje zemlje, zadovoljan sam ako sam uspeo nešto da joj dam.