U toku je deseta godina Hartefakt fondacije i njen peti HFestival. Osim pozorišnih predstava (Nora, Prst), izložbe fotografija (Fadil Šarki), koncerta pozorišne muzike (Draško Adžić) i filmova (Sarajevo film festival), na programu HFestivala je i trodelna konferencija „Budućnost izvođačkih umetnosti u Srbiji – perspektive i izazovi“, čiji je cilj da pokrene rešavanje problema pozorišnih institucija, festivala i nezavisne scene. Konferenciju će u četvrtak 13. decembra otvoriti predsednica vlade Ana Brnabić.
Andrej Nosov (1983) je pozorišni reditelj (Crna kutija, Aveti, Ostaci, Verter: ili imaš nade ili nade nemaš, Izopačeni). Bavi se temama društveno-političke odgovornosti, promocije i odbrane ljudskih i manjinskih prava. Osnivač je Inicijative mladih za ljudska prava i Hartefakt fondacije. Član je Saveta za kreativne industrije formiranog na inicijativu premijerke Brnabić. Upravo režira Balavu Dunje Matić u produkciji Hartefakta.
„VREME„: Šta je Hartefakt?
ANDREJ NOSOV: Registrovani smo kao fondacija zato što smo u trenutku osnivanja tako najbolje mogli da se bavimo onim što smo hteli – naš zakon prepoznaje fondaciju kao nešto što pripada neprofitnom i vanistitucionalizovanom radu. Od tada smo dali više od 150 grantova, iza nas je dvadesetak produkcija, oko 150 raznih programa i 30 drama sa konkursa za savremeni dramski tekst, od kojih je više od dve trećine postavljeno na scenu, brojne koprodukcije u regionu.
Kažete da ste neprofitna organizacija. Kako nabavljate novac za grantove, za produkcije…?
Mi smo, na nezavisnoj javnoj sceni, poznati kao organizacija koja okuplja ljude sa ličnim kredibilitetima, koji su angažovani u prostoru ljudskih prava, u prostoru javne kritike vlasti, ali su i poznati u profesionalnim i umetničkim krugovima kao stručni, ostvareni i nekompromitovani. Hartefakt okuplja te i takve ljude, iz regiona i iz srodnih organizacija, evo, već 10 godina. Novac dobijamo od projekata, na konkursima i domaćim i stranim. Ljudi nam se čude kada kažemo da tokom samo jednog turnusa podnesemo više od 30 aplikacija raznim fondovima, sponzorima, institucijama, od kojih nam prihvate jednu-dve. Onda tim sredstvima guramo dalje, paralelno konkurišemo, ali i realizujemo projekte za koje smo dobili nekad sasvim nedovoljna sredstva. Mi mislimo da novac nikada ne treba da bude prepreka da se nešto dobro napravi. Da će se novac uvek nekako naći, makar u vidu donacije ličnog rada i vremena ljudi sa kojima stvaramo svoj svet. U Hartefaktu, u svakom trenutku, radi dvadeset do četrdeset ljudi na raznim poslovima, bilo da su zaposleni, bilo da su volonteri, stažisti. Trenutno smo artikulisali program za 2023. godinu.
Vaš HFestival se razlikuje od ostalih, ne predstavlja, na primer, samo pozorišne predstave, multimedijalan je…
… i multifunkcionalan. Mi festival vidimo kao prostor za različite umetnike iz različitih sfera. HFestival nije mesto prikazivanja nečega što je Hartefakt sa svojim partnerima uradio, već je prostor novog izraza, prostor da se razgovara o nekoj temi s namerom da taj razgovor promeni stvari. O ovogodišnjoj temi festivala, koju radno zovemo „Poniženi i uvređeni“, pričaćemo na osnovu primera raznih manjinskih grupa: migranata, pozorišnih radnika, mladih rođenih devedesetih, a bavićemo se i ženskom perspektivom što jeste manjinska perspektiva – podsetiću vas da je, na primer, pitanje nežnosti koje je svojstveno ženskoj perspektivi danas nedostajuće ovom svetu. Lajt motivi festivala su novi ljudi i konstruktivna oštrica, mogućnost da kritički pristupimo kulturnim politikama u ovoj zemlji, da artikulišemo konkretne predloge i da ih predložimo vlastima kako bi se možda nešto promenilo. Razumem ljude koji odustaju – razočaranje je posledica naše povređenosti onim što nam pruža svakodnevica, ali mi smo u toj matrici ipak pronašli način kako da još jednom probamo da nam bude bolje.
Tema same konferencije i njeni ciljevi govore da je Hartefakt na sebe preuzeo posao Ministarstva kulture, od koga se očekuje da rešava pitanja kulturne politike.
O ministru Vukosavljeviću i Ministarstvu je uzaludno govoriti. Ne zato što ja nužno imam nešto protiv ministrovog rada, iako imam, nego zato što mislim da treba da prevaziđemo vreme u kome će poslovi u kulturi ili bilo koje druge oblasti biti nužno samo poslovi tog nadležnog organa. Jer ne verujem da je kultura nečija, da ona pripada tekućem funkcioneru ili bilo kom čoveku na poziciji moći, već da ti ljudi treba kulturi da služe. Mnogi misle da Hartefakt radi protiv institucija. Ovde svi stalno imaju osećaj da će neko nešto da im uzme, ali, tu praktično, ni nema šta da se uzme. Ta potpuno pogrešno postavljena pozicija stavlja nas u ulogu da mi nešto kao napadamo, a oni se kao brane. To nema smisla. Mi imamo institucije koje bi trebalo da se bave kulturnom politikom, imamo čitave zavode koji to rade. Mislim da je problem nedostatak dogovora na kulturnoj sceni o pitanju šta je to naša kultura. Pojavljuju se neki interesi i naše stalno busanje u grudi srpskom tradicijom. Naša kulturna politika postaje Boj na Kosovu zato što se stalno stavljamo u rovove pa tražimo Murate. I onda, kad taj krug naše mitomanije propusti ljude koji žive ovde, ispostavi se da veliki broj kvalitetnih mladih umetnika odustaje od stvaralaštva u Srbiji. E, mene taj podatak uznemirava. Dosta mi je da slušam kako je nekad neka predstava bila fantastična. Ja hoću da sada gledam fantastične predstave, moje kolege i moji vršnjaci sada i ovde stvaraju! Šta ćemo čuvati od nas za 50 godina ako naši umetnici radije stvaraju u Minhenu nego u Beogradu? To nije gastarbajtersko pitanje, to je pitanje tamošnjih boljih uslova za rad i boljih odnosa.
Kritikujete ministra kulture, člana vlade Ane Brnabić koja je osnovala Savet za kreativne industrije, čiji ste vi član. Zašto ste se priključili Savetu ako ne mislite pohvalno o premijerkinom ministru?
Prvi put, tu, na Savetu, neko iz vlade nam je predložio: ok, haj’mo zajedno, haj’mo za nešto. To pružanje ruke je za mene značilo dobar znak. Zato sve što smo artikulisali u Savetu sa premijerkinim kabinetom nije protiv neke druge institucije, nego je – za. Savet nije organ ni vlade ni vlasti, već neplaćeno savetodavno telo jedne konkretne osobe, premijerke, koje na osnovu argumenata, analiza i mišljenja može da stvori sliku o situaciji u kulturi.
I, kakvi su rezultati?
Postoji dvadesetak inicijativa na kojima Savet sa kabinetom premijerke radi. Inicijative za izvođačke umetnosti odnose se recimo na festivale, i na status profesionalnih igrača – baletskih i narodne igre. Na primer: u Srbiji postoji 35 izvođačkih festivala od kojih su tri najozbiljnija. Razmatramo mehanizam koji će podržati te festivale kroz specijalne fondove. Oni moraju da dobiju konkretnu podršku države, oni ne smeju svake godine na konkursu Ministarstva da budu dovođeni u pitanje. Ti festivali su naš mejnstrim. Zato, hajde da se dogovorimo da te manifestacije zaslužuju svu našu podršku. Bližimo se rešenju i velikog problema statusa profesionalnih igrača kako bi mladi ljudi koji igraju u ansamblima mogli da se zaposle, i kako bismo ljudima koji su karijeru posvetili igri mogli dostojanstveno da zahvalimo na svemu što su uradili. Traga se za preciznim mehanizmom koji će voditi računa o tom problemu i sistemski ga rešiti, sad smo u finalnoj fazi. Bavimo se, takođe, što je za nas najvažnije pitanje, uspostavljanjem neke vrste pozorišnog centra Srbije, institucionalnog okvira za razmenu i podršku institucija u tom sektoru, po ugledu na Filmski centar Srbije.
Da se vratimo aktuelnoj konferenciji. Kakav zaključak očekujete: da ima ili da nema nade za kulturu?
Naš strateški cilj je da Beograd postane jedna od evropskih prestonica za izvođačke umetnosti. Znači da u Beogradu želimo da vidimo inostrane autore kako ovde sa nama stvaraju svoja dela. Želimo da vidimo koprodukcije između naših pozorišta, institucionalnih i vaninstitucionalnih, da Beograd ne samo u vreme Bitefa nego tokom cele godine bude vibrantno strateško mesto za stvaranje kulturnih sadržaja. Mislim da imamo potencijal za sve to, samo se nismo dobro organizovali. Hajde zato da vidimo kako da se bolje organizujemo. Hajde da vidimo: ako imate ideju a niste sposobni da je realizujete, hajde da napravimo mehanizam kojim ćete je ostvariti. Verujem da minimalnom organizacijom od strane vlasti i spremnošću nas unutar sektora da radimo i razgovaramo, možemo da napravimo promenu na kulturnoj sceni.
Iako nemamo prostora, ni Hartefakt ga nema, iako je na snazi zakon o nezapošljavanju, iako su problemi nezavisne scene nesagledivi, a da o novcu ni ne pričamo?
Bez infrastrukture ne možemo mnogo, i mislim da je zadatak vlade i svih osnivača pozorišta da postojeće prostore stave u funkciju, da ih opreme i time osposobe za savremeno pozorište. I mislim da je vreme da razmišljamo o modelima malo drugačijeg upravljanja tim prostorima. Inače, u Hartefaktu mene najviše brine prostor. Očajnički pokušavamo da ga nađemo jer bez prostora nikakvi veliki planovi neće biti realizovani. Ako ga dobijemo, neće biti samo za nas jer je u udruživanju snaga naše kulturne scene, sanjamo o prostoru koji bismo delili sa nama sličnim organizacijama i grupama u kome možemo, bez potrage za krovom nad glavom, da se koncentrišemo na ono što najbolje radimo – na umetnost, na umetničku produkciju, na stvaralaštvo. Druga stvar koja će osim infrastrukture biti glasno izgovorena na HFestivalu je: pozorištima u Srbiji treba produkcioni fond. Ako hoćete da se pozorište u Srbiji razvija, ono ne sme da bude finansirano preko konkursića, osuđeno na ove ili one komisije koje, prema nedefinisanim kriterijumima i vrednostima, to malo para dele i usitnjavaju tako da veliki nikad ne dobiju dovoljno a ipak uzmu najveći deo kolača, a mali dobijaju mrvice od kojih ništa ozbiljno ne može ni da se započne. Tu je uvek problem fantomskih organizacija, koje se registruju i izniknu baš pred konkurse i nakon dobijanja para prosto potonu, nestanu, niko ih više ne pozove na evaluaciju, analizu potrošenih sredstava i umetničkih rezultata. Pozorišni produkcioni fond je minimum koji je ova država dužna da obezbedi budućim pozorišnim stvaraocima. Jer ako se zadrži dosadašnji sistem finansiranja – svima iz iste kase pa kako kome zapadne – doći ćemo u situaciju da ljudi neće želeti da rade čak ni u institucionalnim pozorištima. Plašim se da će vrlo skoro reći „izvini, ne mogu“. Ja želim da vidim da pet drama sa našeg konkursa za dramski tekst ne čekaju po godinu i po da se postave na scenu, jer su one budućnost dramske literature i dramskog pozorišta i u zemlji i u čitavom regionu. Možda nisu savršene, možda neće preživeti reč vremena, ali su ono što je sada najbolje što postoji u savremenom dramskom stvaralaštvu.
Deluje nesavladivo, pred svakom inicijativom je zid. Čemu svi ti vaši predlozi i rešenja ako nema ko da ih čuje?
Sve ono što se ovde izgovori, oni će čuti. Potrudili smo se da ne govorimo uzalud. Zadatak Hartefakta je da sve što se izgovori na Konferenciji artikuliše u predložak i da ga prezentuje onima kojih se to tiče. Organizovali smo čak i da nas čuju van zemlje: u februaru će biti sastanak patronata, tridesetak uticajnih dramaturga, pisaca, producenata iz Evrope sagledaće naše probleme, oni će biti neka vrsta vodiča kako da pomoću kulturne diplomatije što bolje plasiramo svetu svoje autore. Taj patronat imaju brojni evropski festivali i mislimo da je to dobar put i za nas.
Inače, dešavaju se neke stvari koje nam govore da će biti bolje. Problemi su nagomilani, veliki broj njih je posledica odluka donetih u prošlosti i birokratizacije polja kreativnog stvaranja. Tako da ako me pitate da li taj zid postoji, ja nisam navikao da je bez njega. Ni u pozorištu ni u društvu. Imam 15 godina aktivizma u polju nevećinskog mišljenja i računam na zid i odijum. Ne možete da očekujete da govorite i radite ove stvari a da vas ljudi dočekaju sa aplauzom. Moramo da shvatimo da niko neće promeniti ovu kulturnu sredinu osim nas samih. I ako tražim da me Ana Brnabić čuje, da donese određene odluke sa svojim timom i vladom, moram da budem spreman da dam konkretne predloge i da pomognem da se pojasni kako da se te odluke sprovedu. E, sad: da li postoje neka vrednosna pitanja o kojima se ja ne slažem sa predsednicom vlade – postoje. Prvo po pitanju Srebrenice ili oko raznih stavova koje izgovara, ali ne slažem se ni sa opozicijom oko tih pitanja. Na srpskoj političkoj sceni, od svih velikih partija i u vlasti i u opoziciji, ne postoji gotovo niko sa kojima delim ključne stavove. Ne postoji partija koja će glasno reći: da, Srebrenica je genocid, čak ni ne postoji ona koja to i tajno u sebi misli, ali ne sme da kaže, jer nije popularno. Zato je licemerno prozivati ljude da se ne sarađuje zbog toga, jer onda ni sa kim ovde nikada ne možemo sarađivati. Ako treba da se dogovorimo oko političkih pitanja, nećemo se nikad dogovoriti, razvešćemo se. Ako ćemo da radimo zajedno, moramo da vidimo kako ćemo. Jer, ja sam osnovao Inicijativu mladih za ljudska prava, ja sam onaj kome mnogi zameraju što sam okačio bilborde 2005. godine oglašavajući našu ulogu u genocidu, ja mislim o Kosovu i sad kao što sam i onda mislio. Ali ja ne mogu da se o tim pitanjima složim sa 90 posto javne scene. I šta sad ja da radim? Da idem u izolaciju i glumim opoziciju do kraja života? E, bogami neću! Shvatio sam da ne želim da provedem život u sukobu oko bukvalno svih stvari i da i ja i naša kulturna elita moramo da shvatimo da ćemo opstati samo ako nađemo minimum konsenzusa, barem najmanji zajednički imenitelj. Važno je da počnemo da čuvamo jedni druge.
