A od Gorana Vesića – 2000 maraka

Što je bio Vučićev Zakon o informisanju i kakve su njegove posljedice, čitaoci mogu vidjeti u tekstu Tamare Skrozze „Račun koji nikada neće zastariti“. Mediji su skloni, naime, da preko mnogo toga pređu i zaborave, ali postoji i ono što se vječno pamti i nikada ne oprašta. O čemu je riječ, za „Vreme“ govori prvi urednik dnevnog lista „Danas“ Grujica Spasović.

„‘Danas’ je zabranjen nedelju dana pred donošenje Zakona o informisanju“, kaže Spasović. „Tada smo bukvalno ostali na ulici. A zašto? Kasno po podne 12. oktobra 1998. dobijemo mi pismo sa naslovom ‘Upozorenje Ministarstva informisanja’ i potpisom ministra Aleksandra Vučića. Čitamo i ne možemo da verujemo: on se u tom aktu poziva na ‘Uredbu o posebnim merama u uslovima pretnji oružanim napadima NATO-a’ našoj zemlji, a sve zbog komentara Nataše Bogović da Crna Gora ne želi u rat. Uglavnom, on nas tu optužuje – pozivajući se na naslove nekoliko članaka – da svojim pisanjem širimo strah, paniku i defetizam, delujemo suprotno zaključcima Republičke i Savezne skupštine i tako dalje. Sve u svemu, Vučić nas upozorava da će nam Ministarstvo dok je Uredba na snazi – ako nastavimo da radimo kao i do tada – privremeno zabraniti rad i oduzeti sredstva za rad. E, sada ide najbolje. Doslovno citiram: ‘Objavljivanje ovog Upozorenje je zabranjeno, kao i davanja bilo kakvih informacija o njemu. Ministar Aleksandar Vučić.’“

„VREME„: Da li ste ga poslušali?

GRUJICA SPASOVIĆ: Ma kakvi… Upozorenje smo lepo objavili u narednom broju.

Zašto?

A zašto da ne? Naše jasno i čvrsto protivljenju NATO bombardovanju mogao je da vidi svako kad otvori bilo koji broj „Danasa“ uključujući i Vučića. U jednom od redakcijskih komentara, na primer, nabrojali smo čitav niz razloga zbog kojih bi bombardovanje predstavljalo čistu i potpunu katastrofu; taj tekst i dan-danas čvrsto stoji.

No, objavljivanje Upozorenja nije ostalo bez posljedica…

U toku noći, dakle 13. na 14. oktobar, oni su nas jednostavno zabranili. Tada je u redakciju upala „kaznena ekspedicija – oko pet-šest policajaca u uniformi i veći broj kratko podšišanih civila u kožnim jaknama, predvođeni pomoćnikom ministra za informisanje Miljkanom Karličićem. Ko su ti ljudi u civilu, pitamo, a jedan muškarac u plavom mantilu kaže da su pripadnici MUP-a… Uglavnom, Karličić je doneo Rešenje sa Vučićevim potpisom po kom nam se privremeno zabranjuje rad. Traži od direktora Dušana Mitrovića da ga potpiše bez čitanja. On je to odbio i kad ga je pročitao.

A pisalo je…

Da smo delovali suprotno Uredbi objavljujući informacije o pripremama NATO snaga za eventualnu intervenciju u SR Jugoslaviji, o osnivanju rusko-evropskih policijskih snaga pod okriljem Ujedinjenih nacija, preneli iz nemačke štampe najave o pripremanju međunarodne konferencije za Kosovo po ugledu na onu u Dejtonu i, kao šlag na tortu, izveštaj da se list „Žig“ iz Subotice pojavio u prodaji sa osam belih strana kao protest zbog cenzure. Moram priznati da je ovo Vučićevo Rešenje bilo luđe i od samog Upozorenja!

Što se dalje dešava?

„Kaznena ekspedicija“ se iznenada povlači oko 23 časa – skupilo se dosta sveta da nas brani – ali ponovo dolaze u dva ujutro. Tada su počeli sa pretresanjem novinara, oduzimanjem filmova i traka iz kasetofona… Mi nastavljamo da se raspravljamo s njima i ubeđujemo ih da to nemaju prava da rade, ali džabe. Jednostavno smo izbačeni iz prostorije, one su zapečaćene, a na ulazna vrata su stali pripadnici firme „Stankom obezbeđenje“ angažovani po ugovoru od Ministarstva informisanja.

To ipak nije bio kraj rada „Danasa„.

Nije. Mi smo tada počeli da izlazimo na četiri strane u okviru crnogorskih „Vijesti“.

Znate li u tom trenutku da se sprema Zakon o informisanju?

Novine su nam bile zabranjene, svoju smo muku mučili… Znamo, istina, da se nešto sprema, ali ne i šta. Prvenstveno se bavimo načinom da opet počnemo da izlazimo i svaki dan održavamo proteste na Trgu Marksa i Engelsa protiv zabrane „Danasa“. Međutim, sve i da se to nije dešavalo, opet ništa ne bismo znali pošto su oni spremali taj zakon u strogoj tajnosti, po ubrzanoj proceduri.

„Danas“ je bio veoma kritičan prema tadašnjem režimu, ali i „Vreme„, B92, „Evropljanin“ Slavka Ćuruvije, NIN, „Blic“ i još neki drugi mediji. Zašto su baš vas na taj način zabranili?

Mi smo im stalno smetali, nema jedne ključne tačke. Ali pošto smo objavili ovo Upozorenje, nešto su morali da urade. Verujte mi da ne znam konkretno zbog čega se to desilo. Znam samo da to nisu bili razlozi koje su naveli u Upozorenju i Rešenju.

Ipak ste kasnije uspjeli da se vratite u svoje prostorije…

Jeste, pustili su nas 22. oktobra 1998, dva dana posle donošenja Zakona o informisanju. Inače, cilj tog akta je bio potpuno uništavanje svakog disonantnog glasa u društvu i potpuno zatiranje nezavisnih medija, a samim tim i opozicije. Jer što god da objavite, oni su vas po Zakonu o informisanju mogli opljačkati i uništiti.

Kako ste opet počeli da izlazite u punom obimu?

Tako što smo se štampali u Crnoj Gori. Tamošnje vlasti pripretile su ovima u Srbiji da će, ukoliko krenu da maltretiraju i zaustavljaju „naš crnogorski“ „Danas“, oni to isto raditi sa „Politikom“, „Večernjim novostima“ i drugom režimskom štampom iz Beograda. A kako je Slobodanu Miloševiću bilo stalo do ovih novina jer su one u Crnoj Gori imale mnogo veći uticaj nego mi u Srbiji, počeli smo da se štampamo u Podgorici i da redovno izlazimo.

Sada je i Zakon o informisanju na snazi…

Sve smo radili kao i pre njega. Mnogo više su nas mučili kratki rokovi i veliki troškovi… Nas je, zapravo, u Srbiju vratila magla. Za Novu 1999. godinu, tri dana nijedan avion nije mogao da sleti na aerodrom u Beogradu, pa je novogodišnji broj „Danasa“ stigao tek 2. januara. I tada odlučimo da pređemo da se štampamo u Srbiji. Odemo u „Forum“ u Novom Sadu kao mađarsku štampariju, oni se konsultuju sa Jožefom Kasom i drugim ljudima iz Saveza vojvođanskih Mađara i kažu – može.

I onda je, nakon svega, Zakon o informisanju primijenjen na „Danasu“ – za vrijeme njegovog važenja, ukupno devet puta…

Ja sam očekivao da će nas pre ili posle neko tužiti, ali mi na pamet nije palo da će prva biti glumica Ljiljana Blagojević. Ona je tada bila sekretar za kulturu grada Beograda, imenovana od Srpskog pokreta obnove čija, inače, nije bila članica. Suđenje je zakazano za 12. marta 1999, a razlog za tužbu bilo je saopštenje opozicione vlade za Beograd u kome su ocenili da je stanje u kulturi jako loše… Svestan šta nam se sprema kod sudije za prekršaje, to jest da ćemo biti drakonski kažnjeni, nazovem Vuka Draškovića, koga znam dvadeset godina. I po prvi put ga nisam mogao dobiti na telefon – stalno mi govore da je Vuk na sastancima. Kolega Rade Radovanović tada pozove Sinišu Kovačevića, koga dobro poznaje, supruga Ljiljane Blagojević, i objašnjava mu da će posledice po list biti katastrofalne ukoliko ona istraje na tužbi. Na to mu je Kovačević rekao: „Nisi razumeo, ja baš želim da vas uništim. Ko ruši moju kuću, ja ću rušiti njegovu!“ Tada mi je sve postalo jasno – mi smo bili žrtva sukoba SPO-a i Demokratske stranke. Posle mi se Vuk izvinjavao, tvrdio da do poslednjeg trenutka nije znao šta nam se događa…

Na kraju, „Danas“ je osuđen na ukupno 600.000 dinara – ne za novinarski tekst, već za objavljivanje saopćenja opozicionih partija?

Interesantno je da su isti tekst u istom danu objavili i „Blic“ i „Glas javnosti“ koji su zajedno imali deset puta veći tiraž od „Danasa“, te da su oba ova lista zajedno kažnjena sa 370.000 dinara. Dakle, duplo manje nego mi. Advokat Nikola Barović je primetio da je kažnjavanje „Blica“ i „Glasa javnosti“ bilo samo alibi za pokušaj direktnog uništavanja „Danasa“. Inače, to je bila najveća kazna koju smo platili po Zakonu o informisanju.

Kako ste našli novac?

Očekivali smo da će nam Demokratska stranka – kičma te opozicione vlade za Beograd – finansijski pomoći da ­platimo drakonsku kaznu zato što smo objavili

njihovo saopštenje. I zaista, u redakciju su došli Gorica Mojović i Goran Vesić, koji nam je tada uručio koverat sa parama. Mi se ponadamo da je tu bar polovina, ako ne i ceo iznos. Međutim, kada smo ga otvorili – ono 2000 maraka…

Možete li danas zamisliti Vesića u sličnoj situaciji?

Apsolutno ne. A ni onda mi nije bilo simpatično to što je Goran Vesić neki funkcioner u Demokratskoj stranci. Nisam video da je nešto dobro i konstruktivno radio ni u to vreme.

Nego da se vratimo na kaznu zbog tužbe Ljiljane Blagojević…

Tu kaznu smo platili iz privatnih pozajmica, donacija, velike pomoći švedskog Helsinškog komiteta… I skupilo se. Kasnije smo imali već dva tima – jedan tim se bavio odbranom iako znamo da od toga nema ništa, a drugi je jurio pare.

„Danas„, a posebno i vi lično, postali ste u doba Zakona o informisanju fascinacija Vojislava Šešelja. Kako je do toga došlo?

Zaista ne mogu objasniti zašto sam postao neka vrsta Šešeljeve opsesije.

Nekoliko dana pred njegovu predaju Haškom tribunalu i odlazak u Ševeningen, on je objavio knjigu protiv mene. Nema pametnija posla! Ide tamo u višegodišnji zatvor, a piše knjigu protiv mene…

Zbog čega vas je Šešelj prvi put tužio?

Za tvrdnju Novaka Kilibarde, potpredsednika crnogorske vlade, da je Šešelj zapretio da će Crnogorcima biti prikačene žute značke, odnosno da će biti prognani iz Srbije ukoliko se Crna Gora osamostali; zbog toga smo 27. oktobra 1999. kažnjeni sa 270.000 dinara.

A drugi put?

Zajedno sa Aleksandrom Vučićem – obojica u svojstvu građana – Šešelj nas je tužio 7. decembra iste godine zbog saopštenja SPO-a da su u atentat na Ibarskoj magistrali bili umešani i ljudi iz Srpske radikalne stranke. Na suđenju, naravno, budemo kažnjeni sa 360.000 dinara… Inače, presude su donošene oko 20 ili 21 čas uveče, dobijali smo ih oko 11 sati ujutro, a rok nam je bio do 14 časova da platimo kaznu jer je do tada radila Služba društvenog knjigovodstva. Trebalo je samo da nađemo pare i odemo tamo.

Kako ste uspijevali da nađete novac?

Svakako, mnogi su nam pomagali… Ovu kaznu povodom tužbe Vučića i Šešelja platio nam je SPO. Prethodno sam rekao Vuku Draškoviću da će nas tužiti ako objavimo to saopštenje SPO-a. „Objavite, mi ćemo platiti“, kaže mi on. I zaista, nakon presude pozove Vuk mene i Veselina Simonovića, tada urednika „Blica“ koji je takođe bio kažnjen zbog istog saopštenja. Sedimo kod njega u stranci i čekamo da nam donesu pare. Prođe tako dva sata i konačno dolaze njegovi momci i daju nam novac. Pogledam i kažem: „Šta je, bre, ovo?“ Jer, doneli su nam devize. Šta da radim s njima? Ne mogu na ulicu da razmenim toliko para, a imam samo sat vremena do zatvaranja SDK. Isto mu je Vesa rekao. „Jao, izvinite“, kaže nam Vuk i sve iz sedišta SPO-a pošalje na ulicu da menjaju pare. Konačno, vraćaju se oni i daju nam kese prepune dinara – od najmanje do najveće novčanice. To je stiglo u 13.45, imamo, dakle, još 15 minuta do zatvaranja SDK. Ja odmah na vrata, kad ulazi švedski ambasador, koga inače dobro poznajem, da razgovara sa Vukom. Gleda me čovek potpuno zaprepašćeno dok držim plastičnu kesu punu para… Sve u svemu, stigli smo u SDK u 14.05. Čekali su nas.

To nije bio posljednji put da ste se susreli sa Šešeljem u Prekršajnom sudu…

Ma kakvi… Šešelj nas je ponovo tužio zbog teksta profesora Stevana Lilića. Naime, on je tražio da Šešelj urgentno bude izbačen sa Pravnog fakulteta u Beogradu. Sve u svemu – ukupno smo kažnjeni sa 570.000 dinara. Pa opet 4. avgusta 2000, dakle pred izbore i Peti oktobar. Tada je reč bila da navodno sistematski plasiramo laži protiv Srpske radikalne stranke, uključujući i to da su odštampali osam miliona plakata i platili ih dva miliona maraka, a u stvari bilo je 600.000 plakata plaćenih 200.000 maraka. To nam je bio poslednji susret sa sudijom za prekršaje. Tada smo kažnjeni sa 340.000 dina, a ukupni ceh po Zakonu o informisanju je iznosio 2.520.000 dinara.

Da li je Vučić dolazio na suđenja?

Kako da ne. On je sa ogromnim entuzijazmom branio Zakon o informisanju i stalno pravio društvo Šešelju kad god nas je tužio, nezavisno od one jedne tužbe koju su zajednički podneli. Uglavnom je ćutao, nešto šaptao Šešelju – izgledao je kao njegov posilni. I ne samo Vučić. Na suđenja je dolazio čitav vrh SRS-a, njihovo obezbeđenje… Svi vas gledaju mrko i ispod oka – ma strašna atmosfera.

Pored onih Šešeljevih, Vučićevih i Blagojićeve, bilo je drugih tužbi protiv „Danasa“ za koje se znalo da su gotove presude. Ipak, postoji li slučaj u kom ste oslobođeni?

Interesantno, ali postoji. Reč je o tužbi čuvenog odbornika Socijalističke partije Srbije iz Kikinde, Rajka Raje Popovića, od 4. novembra 1999. kada smo objavili Fonetovu vest da ga je policija privela zbog neodazivanja na poziv. Ali, kako je Fonet stao iza svoje vesti, ovi u sudu su procenili da nas ipak moraju osloboditi – toliko je ta tužba bila smešna i glupa.

Prošlo je točno dvadeset godina od donošenja Zakona o informisanju. Danas ga se i Vučić odriče…

Kada je Vučić napustio SRS, on je u ­pokajničkom intervjuu „Danasu“, na pitanje da li bi se i dalje onako obračunavao sa nezavisnim medijima, rekao: „Ne bi bilo prekršajnog postupka i drakonskih kazni. Uostalom, prihvatio sam krivicu za svoje postupke i snosio odgovornost za to.“ Kakvu crnu odgovornost? Nikakvu.

Možete li usporediti to vrijeme i ovo današnje kada je riječ o medijima?

Mislim da je danas mnogo lošija situacija na medijskoj sceni nego u doba Zakona o informisanju. Zašto? Zato što ima mnogo manje pluraliteta: izuzev par izuzetaka, sada se gotovo svi mediji nalaze pod direktnom kontrolom Aleksandra Vučića. I to ne njegove vlade ili stranke, nego baš pod njegovom ličnom kontrolom. Ovakva manipulacija sa medijima je nezabeležena u Evropi posle pada Berlinskog zida.

Kako je to moguće?

U proteklih šest godina Vučićev režim je na mnogo perfidniji način nego što je bio onaj s kraja devedesetih uspeo da uništi sve što se moglo uništiti u medijima, i to, pre svega, žestokim finansijskim merama. Kada je reč o državnom finansiranju medijskih projekata, pare isključivo dobijaju one kuće koje rade za režim ili čak i one koje ne rade ništa samo da novac ne ode nezavisnim, profesionalnim glasilima. Isto tako, vlast zabranjuje javnim preduzećima ili lokalnim zajednicama da se oglašavaju u ono malo nezavisnih medija što je preostalo, a čak preti i privatnim, pa i svetski poznatim firmama. Jednostavno im kažu da se ne oglašavaju u „Danasu“ ili „Vremenu“ jer da to nije dobro za njihove poslove. A sve to vreme preko Pinka, „Informera“ i drugih tabloida bacaju se blatom na svakog ko ne igra u njihovom kolu, proglašavajući ljude za špijune, izdajnike, strane plaćenike… Ovde vlada mir groblja.

Opet se moram vratiti na pitanje zbog čega smatrate da je situacija u medijima bila bolja prije dvadeset godina sa svim zabranama, drakonskim kaznama i drugim pritiscima?

Tada je postojalo mnogo više solidarnosti u medijima, postojalo je mnogo više onih koji nisu bili pod kontrolom vlasti, tako da su mogli da nam pomognu oglašavanjem, ali i na druge načine. Takođe, za razliku od sadašnjeg trenutka, imali smo i snažnu međunarodnu podršku. Sada je ona mnogo manja zbog podrške Vučićevom režimu, a zna se i iz kojih razloga.

Šta mislite, kakve je pouke sadašnji predsjednik Srbije izvukao iz doba kada je bio ministar informiranja?

Vučić je naučio da mu je metod sa drakonskim kaznama kod sudije za prekršaje po Zakonu o informisanju bio loš, što je i priznao. Toga više nema i neće ni biti. Naučio je i da, za razliku od Slobodana Miloševića, ne smije da dopusti da u provinciji mediji slobodno rade – zato su pod čvrstom kontrolom ili ih skoro više i nema. Vučić takve greške više neće ponavljati. Ali pravi nove, još veće.

Kakve?

Najveća od svih tih grešaka je žestok, nesmiljen, svakodnevni pritisak na medije. To što deluje da je devedeset odsto medija na njegovoj strani samo je privid, kao što je do Petog oktobra delovalo da je isto toliko medija za Miloševića. Uveče, tog dana, niko više nije bio za Miloševića – ni RTS, ni „Politika“, ni „Večernje novosti“, ni isti taj Pink i da ne nabrajam dalje. Oni su naprasno poveli ekstremniju uređivačku politiku u odnosu na Miloševića nego mi koji smo sve vreme bili protiv njegove politike. Tako će biti i sa Vučićem nekog novog Petog oktobra.