Laž, magla i lažni patriotizam

Aktualni predsjednik Srbije Aleksandar Vučić održao je dugo najavljivani i reklamirani govor u Kosovskoj Mitrovici. O porukama iz tog istupa i, uopće, o kosovskom problemu govori za „Vreme“ bivši predsjednik Srbije Boris Tadić.

„VREME„: Koliko se iz govora Aleksandra Vučića u Kosovskoj Mitrovici može videti karakter pregovora sa Hašimom Tačijem?

BORIS TADIĆ: Iz govora u Kosovskoj Mitrovici mnogo više od karaktera pregovora sa Hašimom Tačijem može se videti karakter samog Aleksandra Vučića. A njegov karakter je opasan za budućnost ove zemlje.

Zašto?

Taj čovek se ne libi da otvoreno laže i ljude gleda u oči. On stalno manipuliše, pa u trenutku dok poziva na mir sa Albancima, provocira Hrvatsku govoreći da se u Kninu nikad nije vijorila „šahovnica“. Rekao je takođe i da će držati ruku u vazduhu dok god je neko ne prihvati, a mene je optuživao za izdaju kada sam se samo rukovao sa Tačijem i Agimom Čekuom. Vučić je i čovek koji je suprugu Olivera Ivanovića doveo da stoji pored Marka Đurića i Gorana Rakića – ljudi koji su crtali Ivanoviću metu na čelu nazivajući ga izdajnikom i ubicom svega nekoliko meseci pre smrti. Vučić pritom optužuje opoziciju da je nudila „svilu i kadifu“ toj ženi, dok upravo on očigledno ovim gestom to čini. Vučić je trgovac ljudskim dušama i sve ovo su strašna svedočanstva o karakteru Aleksandra Vučića. On kaže da Srbe neće naoružavati iako se, sve vreme, hvali naoružavanjem Srbije što je implicitna pretnja ratom svima u regionu. To je lažljiva politika sa šesnaest lica i naše građane će to kad tad skupo koštati. A da li se iz Vučićevog govora mogao naslutiti karakter pregovora? Nije. Vučić ima onaj manevarski prostor koji je svojim obećanjima sam prihvatio dolaskom na vlast zajedno sa Tomislavom Nikolićem i Ivicom Dačićem 2012. i da bi sada ispunio ta obećanja u vezi sa Kosovom, mora da optužuje sve prethodne vlasti. On zato i odbija svaki javni duel na koga ga pozivam kao bivši predsednik Srbije pošto zna da bih razobličio njegove laži u roku od pet minuta.

Mnogi su poruke iz Kosovske Mitrovice doživjeli kao vrlo kontradiktorne…

Vučić kaže da treba uspostaviti mir, a istovremeno širi agresiju i uspostavlja permanentno vanredno stanje. Stoga upravo on je bio najsrećniji kada su mu neki Albanci blokirali put ka selu Banja zato što se normalno snalazi jedino u nenormalnoj situaciji, gde nešto gori, jer samo tamo gde ima dima moguće je laž uspostaviti kao istinu, zlo kao dobro, a kukavice kao heroje. To su Vučić i ta radikalska politika ekstremne desnice koju, nažalost, danas podržavaju Evropska unija i SAD jer ne vide gde to na kraju vodi, zaslepljeni svojom limitiranom i nekreativnom politikom na Kosovu.

Svega dan ranije djelovalo je da predsjednik Srbije ipak neće otići na Kosovo. Kako je vama to izgledalo?

Kao već previše puta viđeni cirkus. Kada se setite Vučićevih poseta Sarajevu, Srebrenici, Zagrebu ili Kosovu, vidite da uvek postoji ta cirkuska priprema po medijima. Ona ima za cilj da Vučića prikaže kao čoveka koji tobože gasi požare iako ih pre toga kao politički piroman sam zapali. Naivni se dive toj tehnici. Kažu – on je vešt političar. Ali to može da radi svako ko ima takvu moralnu strukturu da je spreman na baš sve i da svoje lične ciljeve ostvaruje manipulacijom medijima i javnošću uz pomoć ulizica i bednih ministara bez karaktera. To je pravi karakter vlasti u Srbiji u poslednjih šest godina.

U govoru je izostao termin „razgraničenje„…

Razgraničenje je Vučićeva udica za naivne. To može biti podela, ali i priznanje nezavisnosti Kosova ovakve kakva je prihvaćena od zemalja koje su se za nju zalagale. Razgraničenje takođe može biti i unutar Kosova po postojećem Ustavu Republike Srbije. U tu reč svako može projektovati ono što u njoj vidi i diskutujući sa Vučićem, zapravo diskutovati sa vetrom, jer termin razgraničenje, kako ga Vučić koristi danas, ne znači ništa. A zašto ga nije pomenuo u govoru u Kosovskoj Mitrovici? Zato što mu treba u funkcionalnom smislu i u narednim mesecima kao udica za naivne dok se sprema da izvrši ono što je obećao zapadnim zemljama.

Da li je podjela uopće moguća?

Podela Kosova je moguća ne samo ako na to pristanu srpske i albanske političke elite, nego i SAD, Rusija, Kina i Evropska unija; dok god je neka od ovih sila protiv – od podele nema ništa. Naime, one svaki međunarodni akt te vrste tretiraju kao presedan koji može da ugrozi i njihove pojedinačne interese. A SAD i zemlje Evropske unije koje su priznale nezavisnost Kosova ne shvatajući ozbiljnost svoje podrške jednom takvom unilateralnom činu, već su podržale ideju podela suverenih zemalja, članica Ujedinjenih nacija. Zato se danas i nalazimo u jednom galimatijasu iz koga je vrlo teško naći izlaz. Vidim sada i da se Angela Merkel protivi uspostavljanju novih granica, za šta se, u stvari, zalagala podržavanjem nezavisnosti Kosova od Srbije. Uglavnom, nemojte da neko laže građane Srbije da je dovoljno da se Srbi i Albanci sami dogovore o podeli ili korekciji granica. To nije moguće bez saglasnosti svih velikih sila.

Vučić je u svom govoru izostavio i Briselske sporazume…

Vučić je kreirao medijsku mašinu za zaboravljanje. Briselski sporazum je uspostavio nezavisnu kosovsku državu i njen pravni sistem na severu Kosova; ja to nisam hteo da dozvolim nikom. Moja politika je bila da ako je prethodna vlast nešto izgubila u ratu, ne smemo u miru da ostanemo i bez onog što smo sačuvali. Reč je, dakle, o pravnom sistemu i institucijama Srbije na severu Kosova. Međutim, Vučić je prihvatio da ih preda i to je njegova direktna istorijska odgovornost. Zato i mora druge da optužuje za veleizdaju, da bi zamaglio svoju krivicu i zato i nije spomenuo Briselske sporazume prilikom posete na severu Kosova. Zauzvrat, on je prisutne u Kosovskoj Mitrovici obasuo serijama rečenica da će zahvaljujući njemu ipak imati priliku da žive što, eto, nije bio slučaj pod prethodnom vlašću kada su, valjda, Srbi mogli samo da umiru. Kao jedan od učesnika u vlasti koja je devedesetih vodila rat na Kosovu, on je ćuteći o svom Briselskom sporazumu u suštini pritajeno zastrašivao građane rečima da ih neće voditi u pogibije, vešanja, gubljenje delova tela, a izostavio da kaže da ih je upravo on sa tadašnjom vlašću vodio u takve smrtne opasnosti, da im uputi izvinjenje zbog toga i obeća da on to više neće činiti. Svrha njegovog morbidnog govora je bila da uplaši narod i da se on pokaže kao mirotvorac i čovek koji im donosi perspektivu. Nema tu nikakve perspektive i samo naivni mogu pomisliti da je to politika mirotvorstva i rešavanja istorijskog problema Srba i Albanaca.

Srpsko–albanski pregovori prilično su netransparentni. Možemo li ipak naslutiti o čemu Vučić i Tači zaista razgovaraju?

Nije moguće voditi pregovore, a da je javnost u potpunosti upućena u njih, kao što nije dozvoljeno ni da javnost bude u potpunosti neupućena. E sada, o čemu Vučić i Tači pregovaraju? Vidim da su na nekoliko foruma izišli sa idejom kompromisa u šta sam ranije pokušavao ubediti jednog i drugog. Međutim, ne znamo što je predmet tih pregovora. Tači kaže da je reč o korekciji, a ne crtanju novih granica – koristi, dakle, eufemizam za nove granice – i da je potrebno pripojiti Kosovu srpske opštine Bujanovac, Preševo i Medveđu. Vučić opet tvrdi nešto sasvim drugo. Ivica Dačić zatim kaže da se može razmišljati i o prihvatanju članstva Kosova u Ujedinjenim nacijama, što se prvi put moglo čuti od nekog srpskog zvaničnika… Kada se uzmu konture ovih rečenica i stave na papir, nešto se samo može naslutiti, ali i dalje ništa nije jasno.

Koliko je različit položaj pregovarača? Dok Vučiću stižu pisma podrške, Tači se suočava sa žestokim napadima u skupštini…

Kao što Vučić pravi teatar ovde, tako ga pravi i Tači u Prištini. Obojica pripadaju istoj vrsti političkih karaktera i zagovornici su sličnih šovinističkih i nacionalističkih politika iz prošlosti. Zato su im potrebne cirkuske magle da bi prikrili stvarne namere. Neko kaže da je Tačiju mnogo teže nego Vučiću, koji ima apsolutnu većinu u Srbiji. Moguće je, ali mi nismo videli da je albanska politika na Kosovu svih ovih godina bila nezavisna od one koja se vodi u Briselu i Vašingtonu. U tom smislu, ako Evropska unija i Amerika stoje iza nekog rešenja koje ima elementarni nacrt, ne verujem da na Kosovu ima važnijih političkih snaga koje bi se tome suprotstavile. Ključ je samo da li takav nacrt sporazumnog rešenja postoji, a ne da li ga pokušavaju postići Vučić i Tači. Ne verujem da oni vode autentičnu politiku. Obojicu u svetu doživljavaju kao ličnosti upotrebljive za realizaciju nekih globalnih interesa pošto imaju ogromne hipoteke iz prošlosti. Današnjem Zapadu ne odgovaraju ljudi bez tih hipoteka….

Trenutno je u Srbiji, to jest njenoj vlasti, postalo veoma popularno iznositi „teške istine“ kada je riječ o Kosovu…

Reč je o zastrašivanju građana kako bi Vučić dobio oreol istorijske ličnosti koja je rešila kosovski problem, ali to je više oblast psihopatologije nego politike. On za tim jako žudi i tu ispada mnogo komičan – naime, u svom govoru u Kosovskoj Mitrovici sam je sebe poredio sa Stefanom Nemanjom. Prethodno je rekao i da su Gazivode njegov Gazimestan, a tu je bilo tek dvadesetak njegovih podržavalaca…. Uglavnom, Vučić i Dačić moraju da prepariraju našu javnost zato što znaju da će morati doći do nekog rešenja koje nije u skladu s onim što su oni kroz čitav svoj život promovisali i obećavali građanima Srbije. Zbog toga i govore te „teške istine“ zaboravljajući da je petooktobarska Srbija mnogo pre njih objašnjavala građanima kakva je zapravo stvarnost na Kosovu. Nije prvi put da Vučić tek nakon nekoliko decenija razume realnost. Zato i ima puno toplih emocija za Miloševića rekavši i da on nije razumeo realnost. Vučić isto tako, po sopstvenom priznanju, nije razumeo globalne posledice pada Berlinskog zida, ali još nismo čuli priznanje da lično on nije shvatao ni da na Kosovu ne treba voditi rat već tragati za mirnim rešenjem, značaj izvinjenja za počinjene zločine kao pretpostavke pomirenja među narodima i još mnogo, mnogo toga. Očigledno je da Vučić i danas mnogo toga ne razume, a „teške istine“ bi trebalo prvo da kaže o sopstvenoj političkoj prošlosti i uputi izvinjenje građanima, ne samo Srbije, nego i regiona za njih.

Kako tumačite Vučićevo prozivanje prethodnih vlasti izručenja Miloševića i generala Pavkovića, Lazarevića i drugih Haškom sudu?

Vučić brani Miloševića i generale osuđene za ratne zločine pred Haškim tribunalom, ali to čini na mitingu u Kosovskoj Mitrovici, a ne pred tribunalom ili u Ujedinjenim nacijama, čija je tribunal institucija. Pored toga, optužujući bivšu vlast da je „izdala svoje generale“, nabrajajući ih izostavlja da pomene Karadžića i Mladića, iako je u vreme njihovog izručenja u Beogradu organizovao nasilne proteste. Dakle, poteže tu kvazipatriotsku propagandu da bi se dodvorio okupljenim Srbima, ali izostavlja određene haške osuđenike da se ne bi zamerio međunarodnoj zajednici. Toliko o iskrenosti Vučićevog patriotizma i njegovoj brizi za generale. Čista trgovina patriotizmom danas, kao što je bila i u vreme kada je protestovao protiv izručenja Karadžića i Mladića. Uvek je to bila samo briga kako se dočepati vlasti i kako je zadržati, a nikada ni za Srbiju, pa ni za generale koje selektivno koristi kako mu kad odgovara. Međutim, nakon govora u Kosovskoj Mitrovici Vučić mora da se izjasni šta je njegov zvanični stav o saradnji sa Haškim tribunalom. Ako je stav da ne prihvata tu saradnju, onda ne prihvata ni mesto Srbije u Ujedinjenim nacijama, što znači da bi, po njemu, trebalo da budemo izopšteni iz modernog sveta. A ukoliko prihvata saradnju, onda ne može da brani Miloševića i generale koji su izručeni Haškom tribunalu pošto je međunarodno pravo iznad nacionalnog. U istom govoru, Vučić je rekao za Miloševića da je bio veliki lider koji je imao najbolje namere, ali da nije razumeo realnost i onda nas je uveo u najveće pogibije u novijoj istoriji. Eto ko je za Vučića „veliki lider“. On, dakle, veliča one koji su vršili zločine u naše ime, dok istovremeno govori da je za mir, pomirenje i razumevanje sa Albancima. On zločine pravda nerazumevanjem, umesto da ih nedvosmisleno osudi.

Može li se napraviti paralela između pregovora koje ste vi svojevremeno vodili o Kosovu i ovih današnjih?

Mnogi govore da je Vučić preuzeo našu političku agendu, a u stvari je samo delimično retoričku ljušturu. Na primer, jedan takozvani analitičar i moj nekadašnji saradnik kaže da Vučić sprovodi moju politiku na Kosovu pošto sam ja bio za mir i pomirenje. Podsetio je i da sam upozorio da je Kosovo bliže nezavisnosti nego autonomiji unutar Srbije, ali ne i da je sa tadašnjeg Vučićevog stanovišta to proglašeno za izdajnički akt. Ovaj analitičar još navodi da onaj ko je bio za moju politiku, mora podržavati i Aleksandra Vučića danas. Naravno, to je potpuna laž. Vučićeva politika nije nikakvo mirotvorstvo i uspostavljanje mostova između nacija, niti briga o budućim pokolenjima; Vučićeva politika je politika u kojoj čitava nacija treba da bude naivna i shvati da on zaslužuje mesto u udžbenicima istorije i ne treba je mešati sa mojom samo zbog toga što ponekad plagira moje rečenice kao na primer onu koju sam rekao na mitingu u Gračanici da ne donosim oružje već mir. Vučić uopšte nema nameru da reši kosovski problem, što je bila suština moje politike, njemu je suštinski motiv da neko napiše kako je velika istorijska ličnost. Njegov motiv nije da reši kosovski politički problem, već svoj psihološki. Svako ko nešto zna o istoriji shvata koliko je ovo zastrašujuće i da su svi sa takvim težnjama dovodili svoj narod do najvećih tragedija.

Politika Aleksandra Vučića je suštinski suprotstavljena mojoj politici, koja je iznad svega težila istinskom pomirenju. On je uzeo samo oblandu te politike, mehanički ponavlja rečenice koje smo mi izgovarali nakalemljene na njegovu duboko ukorenjenu agresiju i mržnju prema susednim narodima i ljubav prema vlasti.

Međutim, Vučić često kaže da su mu vaši i postupci drugih iz prethodnih vlasti umnogome vezali ruke…

Iz toga bi trebalo da zaključimo da sam ja zatekao idealnu političku situaciju u Srbiji nakon njegovih i Miloševićevih ratova… Zapravo, sve je obrnuto. Ispričaću vam, za ilustraciju, u kakvim sam okolnostima postao predsednik Srbije. Dakle, učestvujem u Aspenu na velikom međunarodnom skupu najvećih svetskih privrednika i političara, a konferansije me najavljuje sledećim rečima: „Danas imamo za sagovornika predsednika države za koju nikada nismo mislili da će imati predstavnika na ovom forumu, države i nacije koju povezujemo sa zverstvima, ubistvima i drugim zločinima, države i nacije koja je činila najveća zla posle Drugog svetskog rata u Evropi, države koja je osramoćena zbog svoje vlasti tokom devedesetih godina…“ A da podsetim, tu vlast nisu činili samo Milošević i Šešelj, nego i Vučić, Nikolić, Dačić… Sve u svemu, ne očekujući ovu najavu, izađem pred taj auditorijum i kažem da sam čitavog svog života vodio potpuno suprotnu politiku i da Srbija ne zaslužuje takav tretman. Vučić mora da laže da mu je prethodna vlast vezala ruke da bi prikrio da je to učinila njegova prethodna vlast Kumanovskim sporazumom, a njegova sadašnja Briselskim. A suštinski na Kosovu ništa nismo izgubili samo tokom petooktobarske vlasti.

Govoreći u Kosovskoj Mitrovici, Vučića vas je optužio i da ste neadekvatno reagirali na proglašenje nezavisnosti Kosova…

To može da kaže samo hulja ili kompletan glupak. On to radi da bi mogao izvršiti obećanja koja je dao međunarodnim faktorima, a potpuno drugačija od onih koje je davao građanima Srbije. Podsetiću vas da su Vučić i Nikolić rekli da će poništiti sve što smo se mi dogovorili u Briselu nakon samoproglašene nezavisnosti Kosova i tokom predizborne kampanje 2012. Ne samo da ništa nisu poništili, nego su prihvatili Briselski sporazum kojim je uspostavljen pravni sistem Kosova na čitavoj teritoriji, uključujući sever. Naša javnost je imala prilike da vidi da sam ja odbio taj zahtev Angele Merkel…

Kada su Albanci proglasili nezavisnost, mi smo postavili pitanje pred Međunarodnim sudom pravde u želji da odbranimo legitimne interese Srbije pravnim, civilizovanim sredstvima. Najveći pravni eksperti su nam formulisali pitanje – da li je akt o proglašenju nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom. Međutim, taj sud je poput mnogih drugih pod uticajem političke moći, pa je odluka bila krajnje volšebna: one institucije koje su proglasile nezavisnost Kosova na to nisu imale pravo po unutrašnjem pravnom ustrojstvu, pa tako nisu povredile ni međunarodno pravo. To je neverovatna odluka kojom je Međunarodni sud izbegao da odgovori na inače odlično postavljeno pitanje. Da je pitanje bilo pogrešno postavljeno, rado bi odgovorili, a pošto je bilo dobro postavljeno, izbegli su da odgovore. Sile koje su priznale nezavisnost Kosova to su zatim uzele kao argument da je ona u skladu sa međunarodnim pravom. A Aleksandar Vučić umesto da brani interese Srbije i kaže ono što je jedino istina – da Međunarodni sud pravde nije odgovorio na naše pitanje i da je čak i takvo mišljenje tog suda samo savetodavno i neobavezujuće – on daje za pravo tim silama i u horu, rame uz rame sa Tačijem i Haradinajem ponavlja da je ta odluka „vosak na koverti kosovske nezavisnosti“. Da li je normalno da takvo mišljenje Međunarodnog suda pravde nije bilo obavezujuće za Rusiju i druge države koje ni nakon tog mišljenja nisu priznale nezavisnost Kosova, a za predsednika Srbije jeste?

Vučić vam – pojednostavljeno – predbacuje i da ste pregovore o Kosovu iz Ujedinjenih nacija prebacili u Evropsku uniju.

Tu je tek velepodmetanje – Vučić koji je statusne pregovore iz Ujedinjenih nacija prebacio u Brisel sada za to optužuje nas! A mi smo u Ujedinjenim nacijama odlučili da se u Briselu vode samo tehnički razgovori o administrativnim prelazima, vozačkim dozvolama, taksama… Statusne pregovore smo vodili isključivo pod okriljem Ujedinjenih nacija. I sada Vučić da bi opravdao to što je uradio – tu suštinsku istorijsku grešku – kao svaka politička hulja i lažov optužuje svoje prethodnike. Dakle, pregovori nisu ni prebačeni, ni prekinuti u UN, nego su tehnički pregovori započeti u Briselu. Vučićeva vlast je podigla nivo tih tehničkih pregovora u statusni i velika je greška što je ova vlast započela statusne pregovore u okviru EU gde je odnos snaga još nepovoljniji za Srbiju nego u SB UN. A i da je istina sve što Vučić govori, šta ga je tako naročito hrabrog sprečavalo da prekine te pregovore, umesto što lično u njima učestvuje?

Vučić kaže i da smo mi udarili završni ekser kosovskoj nezavisnosti, a upravo je on to učinio prihvatanjem Briselskog sporazuma. Nikad to neću prestati da govorim. Vučića ću uvek optuživati da laže. U svom govoru Vučić se pitao da li možemo da nađemo neko dobro rešenje u Briselu. A on i danas te statusne razgovore može da vrati u Ujedinjene nacije. Ali – on to ne radi. Znate li zašto? Zato što dobro zna da bi nakon svih radnji koje je izvršio i odluka koje je doneo, to zaustavilo Srbiju na putu evropskih integracija. To ne govori, kao ni da bi te integracije bile zaustavljene da mi nismo tehničke razgovore otpočeli u Briselu. Jedino što bi Vučić danas smeo da kaže jeste: ja nisam razumeo da sa Albancima moramo uspostaviti mir; ja nisam razumeo da ne smemo vršiti zločine nad Muslimanima i reći – sto ubijenih Muslimana za jednog Srbina. Neka ne govori onda da mi nismo razumeli ono što on lično nije razumeo.

Kao predsjednik Srbije i vi ste obilazili Kosovo. Možete li napraviti paralelu između svojih i Vučićevih posjeta?

Okolnosti ove Vučićeve posete i onih mojih neuporedive su sa stanovišta bezbednosti, motiva i političkih rizika. Ja sam išao svega nekoliko godina posle rata i na čitavom putu su me pratile kamenice, barikade, odjekivali rafali. I tome u srpskoj javnosti niko nije pridavao poseban značaj jer mi je cilj bio normalizacija, pomirenje i međunarodna promocija teškog položaja srpskog naroda, a ne samopromocija. Vučić, za razliku od mene, nema posebne pretnje albanskih političara. Ja sam se u Gračanici zahvalio Srbima na njihovom opstajanju na tom teškom mestu jer kroz njih i Srbija postoji na Kosovu i Metohiji. Tragikomično mi je i otužno kada čujem Vučića da upotrebljava neke rečenice koje liče na one, a u sasvim suprotnu svrhu.

Kada se danas osvrnete na period kada ste bili predsjednik Srbije, što smatrate da ste propustili uraditi, a što bi ponovili na isti način? Riječ je, naravno, o Kosovu.

Ne mislim da sam išta propustio da uradim. Imao sam jasan plan uprkos vrlo suženom manevarskom prostoru. Ne mislim ni da je greška bilo skraćivanje mandata, jer sam i to učinio zbog rešavanja problema Kosova. Znao sam da će 2013. u nemačkom parlamentu biti usvojena agenda o takozvanom sveobuhvatnom rešenju. Moja namera je bila da to presečem planom koji je bio radikalan, ali u tom trenutku jedino moguć; taj plan nije podrazumevao podelu, ali jeste utvrđivanje institucija srpske zakonodavne i izvršne vlasti na severu Kosova i zajednicu srpskih opština na jugu, uz međunarodnu zaštitu mira i imovine i eksteritorijalnost naših manastira i kulturnog nasleđa. To je svakako bilo bolje od Briselskog sporazuma i verujem da sam mogao da uspem jer taj plan niko iz međunarodne zajednice nije odbio. Na tim izborima, neke zemlje koje su podržavale nezavisnost Kosova podržale su Vučića i Nikolića – mislim na jedan deo Evropske unije koji je bio za to da politički „jastrebovi“ dođu na čelna mesta u Srbiji – jer su oni pre izbora pokazivali spremnost da predaju čitavo Kosovo. A mi nismo imali hipoteku zločina iz prošlosti na osnovu koje bi nas mogli ucenjivati. Mi smo imali snažne argumente da na Kosovu treba uspostaviti dvoentitetski sistem koji je podrazumevao kompromis koji bi uvažio istorijski i državni princip Srbije sa jedne i etnički princip Albanaca sa druge strane. Ja i dalje zagovaram tu politiku.