Razgraničenje je model u skladu sa politikom etničkog čišćenja

Iguman manastira Dečani Sava Janjić spada među malobrojne ljude koji uživaju veliki moralni autoritet u skoro svim delovima potpuno podeljenog društva u Srbiji. Međutim, upravo zbog svog zalaganja za toleranciju i otpora nametanju retrogradnih modela etničkih čistih teritorija, našao se na udaru orkestrirane kampanje pune laži i govora mržnje. Zato intervju vođen elektronskim putem o kosovskom problemu počinjemo pitanjem kako ocenjuje trenutnu situaciju, prvenstveno kada je reč o bezbednosti.

„Sa bezbednosnog stanovišta situacija na Kosovu i Metohiji je vrlo napeta, posebno zbog niza izjava zvaničnika Beograda i Prištine, ali i međunarodnih predstavnika o takozvanom ‘razgraničenju’ ili ‘korekciji granica’, što u konkretnom slučaju ne znači ništa drugo nego stvaranje etnički čistih teritorija na ovom delu Balkana uz mogući egzodus stanovništva koje se nađe sa ‘pogrešne strane granice’“, kaže za „Vreme“ iguman Sava Janjić. „Politički, to u konačnom smislu neizbežno otvara priznanje ostatka Kosova kao nezavisne države ili sjedinjenja Kosova sa Albanijom. Ovakve neodgovorne izjave i posebno medijska kampanja kojom se ovakvo ‘rešenje’ pokušava nametnuti javnosti kao jedino ispravno višestruko su pogoršale odnose između Albanaca i Srba. Juče (27. avgusta) sreo sam se sa visokim predstavnicima NATO-a i KFOR-a, admiralom Fogom i generalom Kuočijem, i verujem da će mirovne snage učiniti sve što je u njihovoj moći da spreče bilo kakvu vrstu nasilja u nametanju etničko-teritorijalne podele i obezbede mir kao preduslov za nastavak dijaloga.“

foto: reuters / hazir reka

„VREME„: Izjave vlasti u Beogradu vezane za kosovsko pitanje vrlo su kontradiktorne. Sada se govori o „razgraničenju“ i mnogi ovaj termin shvataju kao eufemizam za podelu. Ukoliko bi do nje došlo, šta bi ona značila za Srbe na Kosovu? Koliko je takvo rešenje uopšte prihvatljivo?

IGUMAN SAVA JANJIĆ: Upravo tako, reč je pravno gledano u kontekstu Rezolucije 1244 i Ustava Srbije zapravo o dejure podeli teritorije Srbije na prostoru Kosova i Metohije uz moguće priključenje Kosovu ili Albaniji Preševske doline. Posebno zabrinjava formulacija o razgraničenju „Srba i Albanaca“, što automatski znači da tamo gde žive jedni, neće živeti drugi i obrnuto. Ovo je retrogradan model koji je u skladu sa politikom etničkog čišćenja u ratovima bivše Jugoslavije devedesetih godina, pa nije ni čudo da je aktivnu podršku politici podele, koju svaki na svoj način podržavaju i tumače g. Vučić i g. Tači, dao i jedan od ideologa ideje etničkog čišćenja na prostorima bivše Jugoslavije, g. Vojislav Šešelj. Utoliko je tragičnije i više zabrinjava što ovu opasnu ideju podržavaju i neki međunarodni predstavnici ne videći kako će se ona štetno odraziti na region i Evropu i kako će stvoriti dodatni presedan koji će Evropu još više gurnuti u pravcu separatizma i ekstremnog nacionalizma.

Kako ocenjujete dosadašnji tok pregovora između Beograda i Prištine?

Dijalog u Briselu između Beograda i Prištine počeo je kao tehnički dijalog, i SPC, posebno mi ovde na Kosovu i Metohiji, podržala je dijalog kao način rešavanja tekućih problema u cilju poboljšavanja uslova života ljudi koji ovde žive. Međutim, kako je vreme prolazilo, postalo je jasno da pre svega albanska strana ne pokazuje spremnost da omogući bezbedniji status za srpski narod na ovom prostoru u vidu Zajednice srpskih opština koja je dogovorena 2015. godine, dok je u Beogradu ponovo na sto vraćena stara ideja o podeli Kosova to jest amputaciji Kosova kao „rak rane Srbije“ koju je godinama ranije zastupao Dobrica Ćosić. Umesto rada na jačanju vladavine zakona, zaštite ljudskih, verskih i imovinskih prava, pregovarači, a izgleda i njihovi posrednici, prihvatili su kao legitimnu ideju etničkog razgraničenja koja bi ozbiljno ugrozila život nevećinskog stanovništva i kulturne baštine i predstavljala bi opasan zaokret u pravcu stvaranja etnički i verski „čistih“ teritorija na Balkanu i šire u Evropi. Ono što je devedesetih godina, od tajnih dogovora Miloševića i Tuđmana o podeli teritorija, doprinelo stradanju više stotina hiljada ljudi, uključujući tragedije u Srebrenici i Krajini, sada ponovo postaje realnost i čak dobija određenu podršku u nekim međunarodnim krugovima, koji traže ishitreno rešenje, ne mareći za negativne posledice koje bi neminovno usledile pre ili kasnije.

Da li delite utisak da se ono što pregovarači izjavljuju pred kamerama razlikuje od toka njihovih razgovora iza zatvorenih vrata?

Naravno, ceo tok dijaloga vodio se netransparentno, a ideja podele je cirkulisala odavno, još od vremena Miloševićevog režima pa sve do danas. Gotovo identičan predlog rešenja kosovskog čvora iznesen je u „Peščaniku“ 2008.

godine (https://pescanik.net/rjesenje–za–kosovo/ ), a o zameni Severa sa Preševom govorilo se još i u krugovima prethodnih vlada Srbije. Nismo se toliko mnogo brinuli jer smo znali da za te ideje ne postoji međunarodna podrška. S albanske strane preovlađujuće ideje među nacionalno ekstremnim strukturama proisteklim iz bivše OVK koje i dalje vladaju Kosovom uvek su bile ili etnički čisto albansko Kosovo ili takozvana Etnička Albanija. Pregovori u Briselu su od početka postavljeni na pogrešnim osnovama jer nisu određene jasne crvene linije i nije u hodu uspostavljen mehanizam verifikacije koji bi pregovorima dao odgovarajuću dinamiku i smer. Dogovor se ne može nametati, ali mora da bude usmeravan na konstruktivan i odgovoran način – guided dialog, pre svega u interesu mira građana, a ne u interesu političkih struktura ili pojedinaca.

Kako vidite ulogu Srpske pravoslavne crkve u pronalaženju trajnog i prihvatljivog rešenja za Kosovo? I u tom smislu koliko su stavovi Srpske pravoslavne crkve od početka jasni i nedvosmisleni?

Srpska pravoslavna crkva nije politička organizacija i mi ne možemo da damo preciznu političku formulu rešavanja pitanja Kosova i Metohije. Na zasedanju Svetog arhijerejskog sabora SPC u maju ove godine episkopi su između ostalog, govoreći o problematici Kosova i Metohije, ukazali da su jednako neprihvatljive i opcija priznanja nezavisnog Kosova od strane Srbije i podela teritorije KiM. Ovo izgleda kao paradoks, ako se posmatra sa političkog stanovišta. Međutim, zvaničan stav Crkve uvek je bio motivisan brigom o vernom narodu i njenim svetinjama, to jest brigom o živoj Crkvi, a ne politikom. Nezavisno Kosovo predstavlja veliku opasnost, posebno onakvo kakvo sada jeste i u kom pravcu se razvija, jer ovde vidimo u suštini višegodišnje napore ekstremnih krugova da uspostave etnički čisto albansko društvo u kome mesta za Srbe praktično više ne bi ni bilo. Takođe, poslednjih godina dolazi i do jačanja islamističkih ideologija koje su opasne i za Albance i za druge. Do sada su jedino međunarodno prisustvo i zakoni koji su doneseni pod međunarodnim pritiskom bili garanti opstanka našeg naroda jer kosovske institucije nastavljaju da grubo krše sopstvene zakone i dovode Srbe u sve teži položaj. S druge strane, etnička i teritorijalna podela bi formalno-pravno bila razdvajanje dejure teritorije Srbije ili razmena „svoje za svoje“. Crkva je uvek imala u vidu da nijedna podela na etničkom planu, posebno u ovako komplikovanom kontekstu, nije prošla mirno i da bi podela neminovno dovela do masovnog iseljavanja većine Srba upravo odande gde Srbi žive u većini, južno od Ibra, i gde se inače nalaze i naše najvažnije svetinje. Zato je Crkva stalno apelovala na vladavinu zakona, uspostavljanje osnovnih prava, povratak raseljenih, obnovu porušenih svetinja, adekvatnu institucionalnu zaštitu naših manastira uz čvrste međunarodne mehanizme, kao preduslove koji treba da stvore atmosferu za jedan odgovoran dijalog. Stav Crkve definitivno nije takozvani zamrznuti konflikt jer on takođe predstavlja dugoročnu opasnost sam po sebi. Ali u odsustvu odgovornih političkih stavova, a posebno u situaciji nepoštovanja osnovnih prava nealbanskog stanovništva na Kosovu i Metohiji, veoma je teško naći rešenje „preko kolena“. Radije možemo govoriti o dinamičkom procesu rešavanja problema uz odgovarajuću ekonomsku i svaku drugu podršku Evropske unije i drugih međunarodnih faktora. Tek tada ovaj deo Evrope može da bude faktor mira, a ne prostor koji će generisati regionalnu krizu i dalju nestabilnost. Osnove budućeg mira i stabilnosti jesu pomirenje i stvaranje održivih uslova za zajednički život svih građana bez obzira na poreklo, a ne stvaranje dugogodišnjih napetosti koje danas postoje između Grčke i Turske, Indije i Pakistana i u drugim slučajevima. Vidimo koliku je ranu ostavila Oluja u Krajini u odnosima između Srbije i Hrvatske. Principi etničke i verske podele nisu primenjivani u novijoj istoriji nakon Drugog svetskog rata u Evropi (Severna Irska, Belgija), i to je bio važan preduslov za prevazilaženje etničkih i verskih antagonizama i za prosperitet tamošnjih društava.

Početkom avgusta 2018. upozorili ste na mogućnost „dogovorenog incidenta“ kao načina za faktičku podelu Kosova i zatražili od političkih lidera u Beogradu i Prištini da odbace te navode. Da li smatrate da su oni uverljivo odbačeni, odnosno da li i dalje preti opasnost od tih „dogovorenih incidenata„?

Tačno. Na osnovu više pouzdanih informacija – a jednog dana će se možda moći više govoriti o izvorima, kako domaćim od strane ljudi kojima je savest bila jača od profesionalnih dužnosti, tako i dobronamernim međunarodnim – početkom avgusta spremana je neka vrsta dogovorenog i „kontrolisanog“ oružanog konflikta u kome bi kosovska policija ušla na sever Kosova, najverovatnije povodom proglašenja ili autonomije Severa ili Zajednice opština mimo dijaloga u Briselu. To bi izazvalo reakciju sa srpske strane i žrtve. Ovakva eskalacija nasilja dovela bi do ponavljanja scenarija južno od Ibra sličnog onom iz 2004. godine. Ukratko, za dan-dva, od 4-6 avgusta, većina Srba južno od Ibra mogla se naći u izbeglištvu. KFOR bi bio prisiljen da obezbeđuje tampon-zonu između severa i juga i time bi se stvorila situacija svršenog čina, fait accomplis, koja bi bila uvertira za prihvatanje teritorijalno-etničke podele kao realnosti na terenu uz čitavu melodramu mirovnih izjava i mogućih nagrada za mir koje bi akteri ovog stravičnog scenarija dobili. Medijska priprema je u režimskoj tabloidnoj štampi u Beogradu počela još od jula, što se može proveriti pregledom štampe. Neposredno pred mogući incident kasarna kosovske policije u južnoj Mitrovici bila je puna naoružanih pripadnika. KFOR je postupio odgovorno i efikasno i sprečio nemili razvoj događaja, a oni koji su bili zaduženi za postavljanje barikada i druge vrste akcija na severu uz koordinaciju akcija sa kriminalnim strukturama na obe strane, koje su inače dobro povezane, vratili su se odakle su prethodno bili došli. Apel vladike Teodosija i informacije koje smo mi slali kao upozorenje bili su kao reflektor koji je naglo privukao pažnju na ova moguća zbivanja, koja je trebalo da se završe u vreme godišnjih odmora kada je pažnja svetskih medija slabija. Kada smo javno ukazali na realnost ovog scenarija, svaki faktor iznenađenja je otpao jer niko ne bi mogao da kaže da to nije bilo očekivano, kao nažalost u slučaju nereda 2004. godine.

Nakon vašeg upozorenja, našli ste se na udaru vlasti u Beogradu i tabloida pod njihovom kontrolom. Čak ste i sa najvišeg mesta označeni kako pristalica kosovske nezavisnosti. Šta, po vašem mišljenju, stoji iza ovih napada?

Talas besa i gneva protiv nas, posebno protiv mene lično, od strane sadašnjih beogradskih vlasti koji je krenuo u kampanju mržnje bez presedana, sa čitavim nizom manipulacija i izmišljenih informacija, ponajbolje pokazuje koliko smo bili u pravu. Da je bila reč o lažnoj uzbuni, vlasti su mogle mirno i argumentovano da reaguju i smire našu zabrinutost, ali nisu jer smo i te kako bili u pravu. Verujemo da smo učinili ono što smo bili dužni po savesti jer, da smo ćutali, teško bismo mogli da nosimo teško breme savesti i odgovornosti za narod koji bi stradao za navodno „više nacionalne ciljeve“. Načini medijskog blaćenja, smearing campaign, jasno pokazuju da je reč o planiranoj akciji koja je dogovorena na najvišem nivou. To može prepoznati svako ko poznaje metode struktura koje se bave ovim aktivnostima. Neverovatno je da oni koji su pokrenuli ovo medijsko blaćenje i crtanje mete na našim čelima nisu svesni da je to još više privuklo pažnju javnosti na njihove namere, pa su brže-bolje, gotovo mesec dana pre nego što je planirano, izašli u javnost sa priznanjem o pripremi etničkog razgraničenja. Naravno, klevete se uvek vraćaju kao bumerang onima koji ih šire, i u ovom slučaju što se više retorika intenzivira u maniru najgoreg vremena SPS-radikalske koalicije sa kraja devedesetih godina, ona je sve više kontraproduktivna za vlasti i duboko kompromituje slobodu govora, slobodu medija i uopšte pokazuje jako tužnu sliku društva u kome se svako drugačije mišljenje izlaže javnom linču i pretnjama.

Koliko se lično osećate bezbednim posle svega, pogotovu u svetlu nerasvetljenog ubistva Olivera Ivanovića?

Monaška filosofija života zasnovana je na žrtvi i spremnosti na stradanje u svakom trenutku. Zapravo, monah, kako mi to kažemo u našem predanju, umire starom čoveku da bi se rodio u Hristu i tako obnovio krštenjski zavet. U tom duhovnom kontekstu apsolutno ne brinem o svojoj ličnoj bezbednosti. Najveća opasnost za nas je duhovna smrt, koja po našem verovanju nastupa kada pravimo kompromis sa savešću i istinom, to jest u našem odnosu prema Bogu. Naravno, vodimo računa da se nepotrebno ne izlažemo riziku kako ne bismo time druge povredili. Za nas monahe, i mene lično, ova aktivnost nema nikakve veze sa politikom. Nikada nisam glasao na izborima, ne pripadamo nijednoj političkoj partiji jer članova Crkve ima u raznim partijama, i našu mirotvornu borbu na Kosovu i Metohiji ne vidimo u kontekstu neke mitologije ili onoga što se danas naziva nacionalizmom, već pre svega kao borbu za opstanak našeg naroda koji je za nas živa Crkva Hristova. U istom duhu smo pomagali i kosovskim albanskim izbeglicama 1999. godine, kada smo u manastiru primili 200 Albanaca proteranih iz svojih domova. I sutradan bismo pomagali svima onima koji su ugroženi. Činjenica je, moram da priznam, da pretnje i beskrupulozna medijska kampanja koja se sprovodi po direktnom nalogu vlasti u Beogradu, a s vremena na vreme i u nekim prištinskim medijima, pa sam po prvima američki, a po drugima ruski špijun, i te kako podsećaju po svom „rukopisu“ na pretnje koje su upućivane i mom dragom prijatelju pokojnom Oliveru Ivanoviću. Oliver je danas mnogo teži na savesti onima koji su ga uklonili nego da je živ jer njegovi ideali nadahnjuju mnoge mlade ljude da misle i žive slobodno i da ne budu moralni i politički beskičmenjaci. Siguran sam da će njegovo ime u budućnosti biti među najznačajnijim sinovima Mitrovice, a oni koji su mu pretili biće zaboravljeni mnogo pre nego što misle.

Može li se napraviti paralela između sadašnjih napada na vas i onih kojima ste bili izloženi u doba režima Slobodana Miloševića? Kako zapravo izgleda živeti kosovsku svakodnevicu sve ovo vreme?

Apsolutno vidim iste metode. Gotovo da se malo šta promenilo, kao što se uostalom nisu promenili ni ljudi iz tog vremena. U Beogradu i Prištini na centralnim pozicijama sede ljudi s kraja devedesetih godina. Sećam se da su tada pisani tekstovi po njihovom nalogu i protiv blaženopočivšeg patrijarha Pavla, koji je u leto 1999. tražio da se Milošević povuče sa vlasti, da ne pominjemo napade na pojedine novinare o čemu se već dosta zna u javnosti. Zanimljivo je da su pretnje protiv nas oko tadašnjeg vladike dosegle vrhunac gotovo neposredno pred oktobar 2000. godine i pad tadašnjeg režima. Izgleda da se ovakve ishitrene reakcije javljaju uvek kada neka autokratska vlast tone u vrtlogu sopstvenog neuspeha da kontroliše narod sistematskim podmetanjem lažnih informacija i redovnim zaglupljivanjem raznim bizarnim i nemoralnim sadržajima. Agresivnost uvek dolazi iz straha i nesigurnosti. To su modeli koji se ponavljaju u istoriji.

Vlast u Beogradu vam prebacuje što vodite „drugačiju politiku“ od zvanične, a da vam nije smetalo kada su vam finansijski pomagale da obnavljate crkvene objekte na Kosovu i Metohiji. Kako ocenjujete ove tvrdnje?

Obnovu crkava i manastira na Kosovu i Metohiji su najviše pomagale međunarodne institucije od 1999. godine, ali veoma značajnu pomoć su dali i građani Srbije preko državnih institucija i brojni pojedinačni dobrotvori i firme. Tu pomoć ne doživljavamo kao pomoć vlasti, već je reč o novčanim sredstvima poreskih obveznika Srbije koji i te kako osećaju solidarnost sa svojim sunarodnicima i građanima koji žive u ovom delu Srbije, posebno sa našim svetinjama koje su blago ne samo srpskog naroda već i celog sveta. Zato donacije koje dobijamo nikada nismo doživljavali kao akt lične milosti jedne partije, već izraz narodne solidarnosti. Episkop Teodosije je više puta izrazio zahvalnost onima koji su doprineli pomoći našim svetinjama, i treba posebno izdvojiti pojedine naše prijatelje koji su svojom svešću o značaju pomoći našoj Crkvi učinili mnogo, što i te kako cenimo i nikada to nećemo zaboraviti. Kao monasi, mi nemamo privatnu imovinu i sve što naš manastir dobije ide u potrebe manastirskog života ili za pomoć našem narodu.

Ima čak i zamerki da ste se „pobunili“ tek kada ste se sami našli na udaru režima i tabloida, a da pre toga niste sa toliko odlučnosti govorili o štetnim posledicama politike Vlade u Beogradu. Kakav je vaš komentar na te navode?

Mislim da to nije tačno. Naše reakcije nisu lično ili politički motivisane, već su usledile upravo nakon što su najviši predstavnici vlasti vrlo grubo i nepristojno odreagovali na vrlo odmeren i argumentovan apel našeg episkopa povodom priča o podeli koje ugrožavaju naš verni narod. Naš cilj nikada nije bio politički, niti se bavimo revolucijom ili promenom režima, i zato nemamo nikakve neposredne veze sa predstavnicima opozicije, iako poznajem jako dobre ljude ne samo u opoziciji već i u partijama vladajuće koalicije. Kao hrišćanin i monah, jako dobro znam da se ljudska priroda nikada ne može reformisati prolaznim ideologijama, već je reč o duhovnom i moralnom preobražaju. To svakako ne znači da kao ljudi u Crkvi treba da ćutimo na nepravdu koja ugrožava živote naših vernika, žive Crkve. Dakle, reagovali smo konkretnije tek kada je neposredno ugrožen opstanak našeg naroda na Kosovu i Metohiji i kada smo se našli pred jednom velikom humanitarnom tragedijom i mogućim krvoprolićem. Ćutanje u tom trenutku bilo bi neoprostivo. Istovremeno, kontinuirano od 1999. godine reagujemo na zloupotrebe vlasti u Prištini i posebno u okolini Dečana, pa smo četiri puta oružano napadani i konstantno smo bili izloženi pretnjama i medijskom blaćenju.

Pripadnici pojedinih navijačkih grupa organizovali su akcije pomoći srpskom narodu na Kosovu, ali nas prethodnih trideset godina uči da su ti ljudi često bili samo instrument u rukama određenih politika. Kako vi gledate na te odnose? I koliko ste stavovima koje iznose ove navijačke grupe prihvatili kao svoje?

Lično nikada nisam bio na jednoj fudbalskoj utakmici, niti imam kontakte sa grupama navijača na tom nivou. Poznajem ljude hrišćane koji pripadaju navijačima, ali koji su aktivno uključeni u pomoć našem narodu na Kosovu i Metohiji i veoma su požrtvovani i pomažu najugroženijima. U kakvu politiku su uključene neke navijačke grupe ili određeni mediji ili pripadnici drugih društvenih struktura lično ne znam i nisam dužan da sudim ljudima, osim da pozivamo sve one koji hoće da se okrenu vrednostima ljubavi, poštovanja drugih bez obzira na njihovo etničko i versko poreklo i da apelujemo na humanost i solidarnost. Stvari nikada ne treba uopštavati. Oko Gospoda Hrista okupljali su se pokajani grešnici, carinici, a progonili su ga moralni čistunci i politički oportunisti.

Kako ocenjujete tvrdnje da je održavanje „zamrznutog konflikta“ pogubno po Srbe u Srbiji i na Kosovu, odnosno da se što pre mora doći do rešenja?

foto: reuters / hazir reka

Takozvani zamrznuti konflikt je pojam koji niko u Crkvi nikada nije upotrebio kao neko „rešenje“ za kosovske probleme. Svaki konflikt treba da se razreši u miru i razumevanju, a „zamrznutost“ podrazumeva statičnost. Kao odgovorni ljudi, posebno oni koji se osećaju kao hrišćani, dužni smo da budemo aktivni mirotvorci. Mirotvorstvo je u stalnoj dinamici kao i naš duhovni život. Međutim, alternativa zamrznutom konfliktu nikako ne znači povratak na ideologiju stvaranja etnički kompaktnih i „čistih“ teritorija jer je upravo ta politika dovela do ogromnog stradanja nevinih ljudi i bogomolja na svim stranama u ratovima devedesetih godina. Verovanje da se to može ponovo učiniti bez posledica, kao novi sui generis slučaj je krajnje naivna za svakoga ko poznaje Balkan, gde je sve i te kako povezano i funkcioniše na izvestan način po principu spojenih posuda. Više dobrih poznavalaca Balkana je to ukazalo ovih dana. Zato su što pre potrebni restart dijaloga i jasno određivanje crvenih linija uz čvrstu rešenost i posvećenost da ne može biti trajnog mira dok se svim građanima bez obzira na poreklo ne obezbedi da žive tamo gde su uvek živeli u miru, dostojanstvu i slobodi. Bez toga imaćemo kontinuiran konflikt i nestabilnost. Dakle, protiv smo zamrznutog konflikta i zalažemo se za odgovoran i otvoren dijalog.

Šta je za vas prihvatljivo rešenje za problem Kosova i za Srbe i za Albance?

Već sam ranije pomenuo da za nas u Crkvi, za moga episkopa vladiku Teodosija koji nas u svakom pogledu nadahnjuje i vodi, a konkretno i za mene lično kao monaha, da bi se došlo do rešenja problema treba ostvariti odgovarajuće preduslove. Oni, nažalost, nisu ostvareni sistematskim miniranjem Rezolucije 1244 SBUN, sprečavanjem povratka prognanih Srba i ostalih nealbanaca, kao i sistematskim napadima na svetinje SPC od 1999. nadalje. Istovremeno, umesto demokratizacije društava na Zapadnom Balkanu, vidimo sve dublju vezu politike sa organizovanim kriminalom, sve manje nezavisnog sudstva, odsustvo poštovanja zakona, tragičan nedostatak slobode štampe i govora, osnovnih ljudskih i verskih prava, posebno za manjinsko stanovništvo na određenim teritorijama. Bez tih osnovnih preduslova ne može se naći stabilno rešenje. To je isto kao da hoćemo da gradimo krov, a nismo podigli ni temelje ni zidove kuće. Ova zabluda i žurba, koju neki forsiraju iz njima znanih interesa, mogu skupo da koštaju Balkan kao i zablude pojedinih međunarodnih faktora na početku jugoslovenske krize devedesetih godina. Očigledno, istorijske lekcije nisu upamćene i zato na vreme treba upozoriti da evropeizacija ovog regiona ne može da se gradi na principu etničkih i teritorijalnih podela, a pogotovo kada iza njih stoje autokratski režimi sa sistemom kontrole medija i manipulacije na svim nivoima. Najopasniji faktor u celom procesu jeste organizovani kriminal, koji je u suštini nadnacionalan i koji kao svojevrstan podzemni svet povezuje čitav prostor bivše Jugoslavije i dalje. Ovaj mračni svet aktivno učestvuje na političke realnosti i povezivanja ljudi koji naizgled mogu biti potpuno suprotstavljeni ideološki. Bez korektivnih elemenata – posebno slobode govora i štampe – takva društva, odnosno oni koji ih vode sa svojim idejama koje nisu suštinski evoluirale od kraja 1990-ih godina osim u retorici, jednostavno nemaju demokratskog kapaciteta, a ni moralnog kredibiliteta da nađu stabilno rešenje koje će biti na korist svima i otvoriti vrata Evrope ovom delu kontinenta. To je ozbiljan problem.

Konačno, šta očekujete od plana za Kosovo koji je predsednik Srbije najavio da će predstaviti u septembru?

Ukoliko je reč o planu istorijskog „razgraničenja Srba i Albanaca“ koji nam je saopšten gotovo usputno, prilikom otvaranja jedne fabrike mesa, što neminovno vodi ka razgraničenju Srbije i buduće „velike etničke Albanije“, mogu samo da kažem da će to biti ogroman faktor nestabilnosti za ceo region i Evropu i velika tragedija za naš narod koji u većini živi upravo južno od Ibra. Lično mislim da narod Srbije to neće nikada prihvatiti bez obzira kako se manipulisalo eventualnim referendumom. Istovremeno, to nikako ne znači podršku ideji etničkog albanskog Kosova čije „blagodati“ osećamo na svojoj koži već godinama kroz razne oblike diskriminacije, nepoštovanje sudskih odluka, kroz razna kršenja zakona ili napadima na naše vernike. Danas su u Đakovici upravo održani protesti nekoliko stotina demonstranata Albanaca ispred naše crkve u kojoj žive samo četiri srpske starice, dve su monahinje. Ako je to model društva koje nudi Priština, mislim da je potpuno pogrešan i uvek ćemo ga smatrati svojevrsnom okupacijom, a pod takvim sistemom smo živeli i pet vekova u vreme Osmanskog carstva. Dakle, vraćamo se vrlo jasnom i preciznom stavu Svetog arhijerejskog sabora SPC čijim smo se odlukama uvek rukovodili i vladika Teodosije i svi mi koji pokušavamo da očuvamo svoj narod i svetinje na Kosovu i Metohiji.

Zato se pre svega zalažemo za mirno rešenje i stvaranje uslova za bezbedan i dostojanstven život ne samo našeg naroda već i svih drugih koji ovde žive. Sreća jednih se ne može graditi na nesreći drugih. Narodi na ovim prostorima su već dovoljno stradali i vreme je da gledamo u budućnost, a ne da se vraćamo modelima koji su doveli do prethodnih tragedija. U tom smislu, ostajem optimista i iskreno se nadam da će našu poruku čuti međunarodni faktori od kojih suštinski zavisi u kom pravcu će se stvari razvijati.