Republički zavod za statistiku (RZS) objavio je početkom ove godine da stopa nezaposlenosti u Srbiji, na osnovu Ankete o radnoj snazi (ARS), iznosi „fantastičnih“ 14,8 odsto. Da ovakvi podaci o stopi nezaposlenosti u Srbiji ne mogu biti ništa drugo do fantastični ocenio je početkom godine i Fiskalni savet Srbije, konstatacijom da su podaci o rastu zaposlenosti u Srbiji od oko 20 odsto u periodu od 2012. do 2017. nepouzdani, s obzirom na nizak rast BDP-a. Sarita Bradaš, istraživačica Fondacije Centar za demokratiju, psihološkinja je i autorka više radova u oblasti rada, zapošljavanja i radnih prava: „Politike zapošljavanja u Srbiji“ (2018), „Statistika i dostojanstven rad“ (2017) i „Položaj žena na tržištu rada“ (2017) sa koleginicama Jovanom Pantović i Ksenijom Petovar.
„VREME SOLIDARNOSTI„: U publikaciji „Statistika i dostojanstven rad“ ističete da zaposlenost u Srbiji raste zahvaljujući rastu neformalne zaposlenosti, ranjive zaposlenosti i zapošljavanju na nekvalitetnim poslovima.
SARITA BRADAŠ: Istraživanjem za ovaj rad, koje je završeno u maju 2017, htela sam da razotkrijem priču o statistici o zaposlenosti i nezaposlenosti. Svaki put kada se objave kvartalni podaci, ispadne da nama u Srbiji strašno dobro ide. Na sva usta se govori o smanjenu nezaposlenosti, ali se malo govori o tome gde ljudi rade, u kakvim uslovima, na koji način su angažovani. Podaci dobijeni na osnovu Ankete o prihodima i uslovima života u Srbiji pokazuju da veliki broj ljudi radi na poslovima koji ne omogućavaju zarade dovoljne za pristojan život njih i njihovih porodica. Oko četvrtine ljudi radi u neformalnom sektoru, a trećina je ranjivo zaposlena (prema definiciji Međunarodne organizacije rada, ranjivo zaposleni su samozaposleni za koje ne rade drugi radnici, kao i pomažući članovi domaćinstva koji nemaju nikakve prihode). U Evropskoj uniji, procena je da broj ranjivo zaposlenih, kao što su frizerke, majstori ili poljoprivrednici koji sami rade na svojim gazdinstvima, iznosi oko 12 odsto. U Srbiji se daju subvencije za samozapošljavanje, bez kritičkog osvrta na to da se na ovaj način ljudi guraju u jedan ekonomski vrlo rizičan oblik zaposlenosti, što se meni čini kontraproduktivnim. Interesantno je i to da RZS od 2015. godine ne daje podatke po sektorima delatnosti ukrštene sa drugim kategorijama (npr. formalna/neformalna zaposlenost, obrazovanje i sl.), tako da iz njihovih podataka ne možemo da vidimo na kakvim poslovima rade zaposleni u Srbiji.
Kakav je odnos između broja nezaposlenih na koji ukazuju podaci Ankete o radnoj snazi (ARS), a prema kojima je znatno smanjena nezaposlenost u Srbiji, i broja lica koja su na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje?
Prilikom ankete o radnoj snazi, anketar prvo postavlja pitanje da li je osoba tokom protekle nedelje radila barem jedan sat i da li je za to bila plaćena. Ako osoba odgovori potvrdno, smatra se da je zaposlena. Ako je odgovor na prvo pitanje odričan, anketar postavlja pitanje o tome da li je osoba tokom prethodne četiri nedelje aktivno tražila posao. Samo ako odgovori da je tražila posao, osoba se smatra nezaposlenom, a u suprotnom se beleži kao neaktivna. Otud veliko smanjenje broja nezaposlenih prema anketama: ako u protekle četiri nedelje niste tražili posao, sve i da ste tri godine pre toga tražili, ali niste našli pa se osećate obeshrabreno, smatraće se da ste neaktivni. Interesantno je da godinama unazad, u anketama oko 1.100.000 ljudi, kada ih pitaju da ocene svoj subjektivni status, govori da su nezaposleni. Kada to uporedite sa 435.000 ljudi, koliko prema poslednjoj anketi zadovoljavaju pomenutu grubu definiciju nezaposlenosti, jasno je odakle dolaze razlike u brojkama. Čovek svoj status ne procenjuje u odnosu na prethodnu nedelju, nego na neki duži vremenski period. Ako sam ja prethodne nedelje radila sat vremena i bila plaćena za to u novcu ili naturi, ja sebe ne procenjujem kao zaposlenu, nego kao nezaposlenu, jer sam ostala 364 dana bila nezaposlena. Broj formalno zaposlenih prema ARS veći je za oko 730.000 od broja registrovanih zaposlenih, a razlika je najveća u broju samozaposlenih: ako kažem da sam pružila pomoć detetu u izradi domaćeg zadatka, prema metodologiji ankete ja sam zaposlena osoba.
Sami podaci o stopi nezaposlenosti ne daju nam odgovor na pitanje da li je ljudima dobro ili nije. Kada ih uporedite sa podacima o siromaštvu i socijalnoj isključenosti, jasno se vidi da iako se stopa nezaposlenosti smanjuje, procenat ljudi koji je u riziku od siromaštva i socijalne isključenosti u poslednje tri godine ostaje nepromenjen. Nacionalna služba za zapošljavanje ima oko 660.000 ljudi na evidenciji nezaposlenih – to su oni koji se redovno javljaju NSZ-u, na svaka tri meseca. Međutim, za tumačenje ovog broja bitni su podaci o tome koliko je novoprijavljenih svake godine koji se iz godine u godinu smanjuje (sa jedne strane imamo negativan prirodni priraštaj, a sa druge nepoverenje mladih u institucije), kao i broj onih koji su obrisani sa evidencije NZS-a zbog neispunjavanja svojih obaveza. Ako se registrovani ne javljaju redovno NZS-u, ako ne prihvataju poslove koje im NZS nudi: na primer, kopanje raka na javnim radovima tokom četiri meseca za 18.000 dinara, obrišu ih sa evidencije, na koju mogu ponovo da se prijave kroz šest meseci. Kada se ukrste novoprijavljeni, brisanje ljudi iz evidencije i zapošljavanja, postaje jasno da je najmanja promena u zapošljavanju. Takođe, na evidenciji NZS-a kao nezaposleni mogu se voditi radnici koji rade na crno, a koji se prema metodologiji ankete o radnoj snazi klasifikuju kao zaposleni.
Metodologija anketa o radnoj snazi koje se sprovode u Srbiji zvanično je usklađena sa metodologijom Eurostata. Međutim, za mene je indikativno što podaci srpske ankete nisu predstavljeni na sajtu Eurostata, gde možete pronaći podatke za na primer Tursku i Makedoniju. Ovo govori da u Srbiji metodologija nije usklađena sa metodologijom Eurostata onako kako bi trebalo da bude i da neke stvari očigledno izazivaju sumnju.
Kakve su razlike u zapošljavanju muškaraca i žena?
Obično se prikazuju podaci da nisu velike razlike u stopama nezaposlenosti muškaraca i žena, i to je tačno. Međutim, velike su razlike u stopama zaposlenosti. Nezaposlene žene češće nego muškarci prelaze u neaktivnost: bave se porodicom, starijim osobama, kućnim poslovima itd. Znatno niži procenat žena je zaposlen od muškaraca, razlika je oko 14 procentnih poena, a varira po starosnim kategorijama. Prema tome, žene se, mnogo češće nego muškarci, nalaze na margini tržišta rada.
Koje su još grupe marginalizovane na ovaj način?
Na margini tržišta rada su i ljudi iz ruralnih sredina. Po regionima ih imate više u južnoj i istočnoj Srbiji. Mladi takođe gravitiraju ka marginama. Postoje i višestruko marginalizovani: stariji radnici su gotovo bez perspektive da se formalno zaposle. Nacionalni akcioni plan zapošljavanja definiše 18 kategorija teško zapošljivih, a tu su i oni koji su dugoročno nezaposleni – koji čekaju na posao duže od godinu dana. Oni čine 70 odsto evidencije NZS-a. Većina nezaposlenih u Srbiji je u nekoj od ranjivih kategorija ili višestruko ranjiva, što opet govori da postoji problem sa tražnjom za radom, to jest potrebom za poslovima. Veoma malo poslova se nudi na neodređeno vreme, uglavnom su to privremeni i povremeni, ili poslovi na određeno. Ranije je među nezaposlenima bilo najviše onih koji dolaze iz obrazovanja i prijavljuju se prvi put na evidenciju NZS-a. Sada imate obrnutu situaciju: najviše je onih koji su imali neko radno iskustvo, preko 70 odsto je dobilo otkaz ili im je istekao ugovor na određeno.
U „Statistikama i dostojanstvenom radu“ demantujete tvrdnje da je ključni problem srpskog tržišta rada nedostatak kvalifikovane radne snage te neusklađenost ponude i tražnje za radom.
U Srbiji postoji ogroman raskorak u potražnji za poslovima i ponudi radne snage. Da ljudi mogu da se zaposle na poslovima za koje su kvalifikovani, ne bi radili na crno. Pošto ne mogu da nađu poslove za koje su se školovali, oni prihvataju ono što im se trenutno nudi. Najveći problem jeste upravo kod mladih, jer oni nisu u situaciji da pregovaraju. Njih je gotovo polovina na poslovima koji su ispod njihovih kvalifikacija i oni su znatno manje plaćeni od onih koji imaju više iskustva, ali su isto tako mnogo manje plaćeni na privremenim i povremenim poslovima nego oni koji rade na određeno. Mnogo ljudi radi na poslovima koji su niskog kvaliteta, to jest nisko plaćeni, ako posmatramo koliko ti poslovi mogu da zadovolje potrebe ljudi koji ih obavljaju. Kada je u pitanju registrovana zaposlenost prema delatnostima, poslednji podaci do kojih sam ja uspela da dođem su podaci iz 2000. godine, koje je objavio Republički zavod za statistiku.
Kada ih poredite sa podacima iz 2017, onda vidite da je za sedamnaest godina prepolovljena zaposlenost u prerađivačkoj industriji: u onom sektori koji treba da stvara dodatnu vrednost. Ovo je posledica privatizacije, otpuštanja i deindustrijalizacije zemlje. Čak i u visokotehnološkim delatnostima, kao što su farmacija, elektroindustrija i slično, imate ogroman pad broja zaposlenih. Srbija je praktično deindustrijalizovana zemlja. U javnom sektoru ima oko 5000 manje zaposlenih u odnosu na 2000. godinu. Zdravstvo je tu verovatno platilo najveću cenu, naročito posle zabrane zapošljavanja 2013. godine. Ono za šta nigde nemamo podatke i o čemu možemo samo posredno da zaključujemo prema ARS, jeste šta se promenilo po pitanju radnih mesta u određenim zanimanjima ili da koristimo podatke NZS-a o tome na kojim poslovima je bilo zapošljavanja. Međutim, klasifikacija zanimanja koju koristi NZS je iz 1992. godine, usled čega se objavljuju apsurdni podaci, na primer da su najtraženija zanimanja u julu 2018. godine „lica bez zanimanja i kvalifikacija“.
Od 1992. nestalo je i pojavilo se na stotine zanimanja. O nedostatku kvalifikovane radne snage i neusklađenosti ponude i tražnje na tržištu rada moglo bi da se govori samo ako bismo imali podatke o tome da je u prethodnom mesecu postojala tražnja za konkretnim zanimanjima, za koje se traže određene kvalifikacije, ali tih podataka nema. Za sada, možemo samo posredno da zaključujemo koliko je došlo do promene broja zaposlenih u jednostavnim zanimanjima za koja se ne traže kvalifikacije, ili koliko u poljoprivredi, ili u zanimanjima profesionalaca. Ono što ne možemo jeste da zaključujemo kakve se kvalifikacije traže. Evropska komisija uporno traži da se, po pitanju Poglavlja 18, koje se odnosi na statistiku, sprovedu ankete o slobodnim radnim mestima. Moj lični utisak je da su nezaposleni u Srbiji često prekvalifikovani za ono što se traži na domaćem tržištu rada, ali kada se suočimo sa podatkom da je prošle godine iz Srbije otišlo oko 70.000 ljudi, stiče se utisak da ti ljudi jesu dovoljno kvalifikovani da rade negde drugde. Takođe, nemamo evidenciju o tome gde se zapošljavaju oni koji odlaze.
Kakva je slika kada se uporede stopa nezaposlenosti i broj onih koji žive u siromaštvu ili u riziku od siromaštva kod nas i u EU?
U EU je broj onih koji žive u siromaštvu ili riziku od siromaštva, daleko manji nego u Srbiji, zahvaljujući dobrom sistemu socijalne zaštite. U Srbiji, puno ljudi živi na granici siromaštva, a naročito u ruralnim oblastima, gde pravo na socijalnu zaštitu imate ako su vam prihodi niži od 8160 dinara i ako nemate više od pola hektara zemlje. Prema ARS, oko 20 odsto ljudi u Srbiji zaposleno je u poljoprivredi. Prema podacima o registrovanoj zaposlenosti Republičkog zavoda za statistiku, njih je svega 5-6 odsto. Poljoprivreda predstavlja jedini izvor prihoda za više od pola miliona zaposlenih i to je najvećim delom proizvodnja za sopstvene potrebe, a stopa neformalne zaposlenosti u poljoprivredi je 56 odsto. O tome kako ljudi u Srbiji žive od poljoprivrede pokazuju podaci o stopi siromaštva i socijalne isključenosti onih u ruralnim oblastima. Ovi podaci dostupni su samo na Eurostatu, a nema ih na sajtu RZS-a (iako RZS dostavlja podatke Eurostatu). Takođe, iako se prema ARS povećao broj formalno zaposlenih u poljoprivredi, kada pogledate podatke RZS-a o registrovanoj zaposlenosti, pored toga što ih je tri puta manje, broj individualnih poljoprivrednika se smanjuje. Kada uporedite podatke o neformalnoj nezaposlenosti, ona je najveća u poljoprivredi. Svaki drugi radi na crno i njima se niko ne bavi. Za njih nema nijedne mere koja bi ih podstakla da pređu iz neformalnog u formalni sektor.
Kako ocenjujete socijalnu zaštitu u našoj zemlji?
U svakom dosadašnjem izveštaju o napretku, socijalna zaštita ocenjena je kao neadekvatna i malog obuhvata. Jedna četvrtina ljudi u Srbiji je u riziku od siromaštva – granica rizika od siromaštva je oko 15.000 dinara, granica apsolutnog siromaštva 11.600 dinara. Oko 200.000 ljudi prima novčanu socijalnu pomoć. To znači da od svih koji su u riziku od siromaštva, manje od 15 odsto prima novčanu socijalnu pomoć. Svi ostali ne primaju, zato što je osnovica za dobijanje novčane socijalne pomoći u 2017. godini postavljena 8160 dinara po jednom odraslom, a za sledećeg odraslog 4000 dinara. Dakle, socijalna pomoć u Srbiji je ispod linije apsolutnog siromaštva. Ljudi na socijalnoj pomoći ne mogu da zadovolje osnovne egzistencijalne potrebe, a kamoli da ostvare pristojan život. Ruralno stanovništvo je u još većem riziku od siromaštva: onaj ko ima više od pola hektara zemlje ne ostvaruje pravo na novčanu socijalnu pomoć. To su uslovi velike socijalne nesigurnosti.
Kakve su socijalne i psihološke posledice života i rada u ovakvim uslovima?
U uslovima velike nesigurnosti, međuljudski odnosi se remete. U takvim okolnostima, ljudi postaju vukovi jedni drugima. Vrlo je lako izgubiti posao, a kada jedan biva otpušten, tu je armija rezervne radne snage. Nezadovoljstvo na poslu neminovno se preliva na porodicu: javljaju se agresija i nasilje, neko može da pobegne u alkoholizam, neko u drugu vrstu poremećaja… Takav pojedinac se izoluje iz socijalne sredine i ne doprinosi joj na način na koji bi trebalo.
Šta „dostojanstven rad“ podrazumeva?
Međunarodna organizacija rada prepoznaje četiri stuba dostojanstvenog rada: da čovek ima posao koji mu omogućava da pristojno zaradi za sebe i svoju porodicu, da ima pravo na bezbedne uslove rada, udruživanje i socijalnu zaštitu. U EU se više ne koristi termin dostojanstven, već kvalitetan rad: sve što čoveku treba da bi se dobro osećao. U Evropskom istraživanju o uslovima života i rada iz 2015. navodi se da 60 odsto zaposlenih radi u firmama u kojima ne postoji sindikat. Nažalost, od 2010. godine nemamo podatke o tome koliko je zaposlenih sindikalno angažovano. Ono što je 2010. bilo vidljivo jeste da je veća sindikalna organizovanost u javnom nego u privatnom sektoru. Uzrok male sindikalne organizovanosti je pad poverenja – ljudi više ne veruju da bi sindikat mogao da im pomogne, a ima i straha: od toga da sindikalni rukovodioci dobijaju otkaz, do toga da se u javnom sektoru prave žuti sindikati, koji ometaju pravo sindikalno organizovanje kroz dogovore sa poslovodstvom.
Na koji način loša ekonomska situacija i pravna nesigurnost pogoduju raznim oblicima nasilja i zlostavljanja?
Kada zaposleni rade u uslovima velike nesigurnosti kao što je to slučaj u Srbiji, oni su u povećanom riziku od zlostavljanja na poslu. Zahvaljujući korupciji i partijskom zapošljavanju i nepotizmu, imamo sve veći broj ljudi koji trpe specifičnu vrstu mobinga, koja potiče od toga što na rukovodeće pozicije dolaze ljudi koji su nekompetentni, a politički podobni. Brojna istraživanja pokazuju da ljudi koji su tako došli na poziciju moći pokušavaju da je zadrže po svaku cenu, pri čemu stradaju oni koji su stručni, pošteni i dobro rade svoj posao. Nemamo statističke podatke o raširenosti mobinga u Srbiji, ali imamo podatke Evropske fondacije za životne i radne uslove iz 2000. godine. Prema tim podacima, najveći broj zaposlenih koji je mobingovan bio je u Finskoj (28 odsto), a najmanji u Italiji (6 odsto). Istraživači ove podatke objašnjavaju tolerancijom na nasilje u zemljama južne i jugoistočne Evrope. Kada se Fincu šef obrati povišenim tonom, on to doživljava kao zlostavljanje. Savez samostalnih sindikata Srbije je 2010. godine dao podatke o tome da je preko 60 odsto zaposlenih u Srbiji tokom radnog života imalo iskustva sa mobingom. Mobing je kompleksan fenomen, a ljudi treba da budu svesni šta on zapravo jeste: kada neko doživljava da ga neko konstantno prekida u razgovoru, da se prave da on nije tu, da ga ne pozivaju na sastanke, da mu se uskraćuju informacije, da se pretrpava poslovima i zadacima, da mu se daju besmisleni zadaci ili da mu se ne daju zadaci, da mu se uskraćuje pravo da ide na godišnji odmor… Sve ovo su aktivnosti koje upućuju na zlostavljanje na radu. Svaki poslodavac je dužan da ima pravilnik o sprečavanju zlostavljanja na radu i da ima osobu koja je zadužena da prima prijave. Prva stvar koju osoba koja trpi nasilje može da uradi jeste da stavi zlostavljaču do znanja da je to što radi zlostavljanje, a ukoliko se to nastavi treba ga prijaviti. Agencija za mirno rešavanje sporova ima telefonsku liniju za žrtve mobinga, a u svakom slučaju treba da zatraže pomoć. Ljudi dođu do stanja u kojem strašno pate, a pre toga im se činilo da su sami krivi. Posle toga se izoluju, izlaze, osamljuju se, i na kraju dolaze u poziciju da sebe ocene kao bezvrednu osobu. Najčešći je vertikalni mobing nadređenog prema podređenom, a zlostavljaju i muškarci i žene kada su na poziciji moći. Procene su da je u Švedskoj oko 13 odsto samoubistava posledica mobinga. Da bi se mobing prevenirao, osnovno je da se obezbede dobri uslovi rada i nulta tolerancija na nasilje. Naši ljudi idu na bolovanje tek kada razviju takvu simptomatologiju da ih to ometa u svakodnevnom funkcionisanju, a treba što pre preseći, umesto da se ćuti i trpi.
Kretanje indikatora tržišta rada u odnosu na starost pokazuje promene aktivnosti tri grupe na tržištu: mladih (15–24), odraslih (25–64) i starijih (65+). Za samo godinu dana broj mladih i stanovnika radnog uzrasta (najveći radni potencijal jedne zemlje) smanjen je za skoro 76.000, što je uzrokovano, sa jedne strane, višegodišnjom negativnom stopom priraštaja i emigracijom, dok je stanovništvo starije od 65 godina uvećano za gotovo 34.000. U odnosu na 2014. broj stanovnika radnog uzrasta smanjen je za 146.500, pa je ovo demografsko pražnjenje, ceteris paribus, doprinelo povećanju stope zaposlenosti od dva procentna poena. Nastavi li se trend pada stanovnika ovim tempom (75.000 godišnje), 2020. godine, uz isti broj zaposlenih kao 2016, stopa zaposlenosti stanovništva radnog uzrasta u Srbiji povećala bi se za fantastičnih 6,9 procentnih poena i iznosila bi 62,1 odsto. („Statistika i dostojanstven rad“, 2017)