Pucanje režimskog kruga laži i obmana

Negde oko podneva 3. avgusta, predsednik Srbije Aleksandar Vučić sazvao je „hitnu“ sednicu Saveta za nacionalnu bezbednost – toliko hitnu, da je bila zakazana tek za sledeći dan ujutro – a povodom tenzija i najava (koje su, uzgred, pravili režimski mediji) da za vikend maltene sledi rat na Kosovu.

Nakon te sednice, javnost Srbije upoznata je sa novim izrazima iz oblasti bezbednosti zemlje, poput „višeslojnog agenturnog delovanja“, a među „optuženima“ (može i bez navodnika) za ovu egzotičnu ujdurmu našao se – između ostalih – i Saša Janković, bivši Zaštitnik građana u dva mandata, predsednički kandidat na izborima 2017. i lider Pokreta slobodnih građana (PSG).

Stoga je prvo pitanje Saši Jankoviću, u intervjuu vođenim elektronskim putem, bilo kako se oseća neko ko je optužen za „agenturno delovanje“ i ko je tema na Savetu za nacionalnu bezbednost?

„Neprijatno, kao i svaki normalan čovek“, kaže Janković i dodaje: „Pa se onda setim ko to radi, ko, u stvari, sedi u tom Savetu i koliko su panično uplašeni da se njihov krug laži konačno zatvara i puca. Gotovo da mi ih je žao.“

„VREME„: Vučić je nakon sastanka Saveta izjavio da je bilo neophodno da se izađe sa tvrdnjama o navodnim planovima Beograda i Prištine „da Srbi ne bi imali nikakvu snagu danas, da Srbi ne bi ništa mogli da traže„. Meni ova izjava skoro da može da zaliči na priznanje da su Beograd i Priština nešto spremali (jer da se „nije sa tim izašlo„, Srbi bi onda imali veću snagu i mogli bi nešto da traže)?

Saša Janković: Njemu često izleti nešto što govori o njegovim pravim namerama, ali je to za većinu ljudi toliko neverovatno da to odbace kao lapsus ili nepromišljenost. I kada bih vam rekao detalje neke od njihovih „kombinacija“, na primer u vezi sa već zaboravljenim slučajem sa Aleksandrom Kornicom, ili svežim sa Cvetkovićem, ili one sa kamenovanjem u Srebrenici, pa sa oružjem za „atentat“ u Jajincima, ne biste mi verovali.

Pa, recite sve te detalje kad ste ih već sami pomenuli.

Nije to uvek moguće kada bismo to ja ili vi hteli. Na primer, kada sam na Tviteru posle Cvetkovićevog nestanka potpuno ljudskom porukom napisao želju i ostavio mogućnost da, uprkos sveopštoj klimi ipak bude živ i zdrav, doživeo sam gomilu uvreda od ljudi koji ne vide dalje od očiglednog, ali do svog viđenja jako drže. Da sam kojim slučajem bio isprovociran da kažem ono što sam u tom momentu imao razlog da verujem – da je Cvetković živ i zdrav, ugrozio bih mu život jer bi posle toga on nekome bio manje bitan od potrebe i mogućnosti da se od političkog protivnika napravi promašeno, beskrupulozno biće, koje je reklo da je novinar živ, a on, eto…

Ne bi bilo opravdanja za mene ni kod onih koji su se do sada opirali strašnoj propagandi, a čovek više ne bi bio živ. Strašne su to stvari i ljudi koji danas imaju ogromnu moć nad javnim mnjenjem vešto iskorišćavaju sujete, naivnosti i slabosti sa suprotne strane. Ne mogu da učinim nešto samo da bih pokazao da sam u pravu ako će to za posledicu imati zlo za druge ljude. Ima vremena, sve će se to razotkriti. Vlast zna da joj sat otkucava.

U svakom slučaju, znajte da je otac Sava Janjić svojom hrabrošću najverovatnije sprečio, izvinite, moram tako – ludački opasan plan. I nijednog momenta nije rekao da je to plan samo vlasti u Beogradu, već – kako su mu tvrdili kredibilni izvori, sprečio je, kako je sam napisao – „neodgovorne pojedince i grupe na obe strane da isprovociraju nasilje u kome bi stradali nevini ljudi i vredni istorijski i kulturni spomenici kao u neredima 2004.“ što bi na tragičan način otvorilo put za podelu i razmenu teritorija.

Da li je to Vučićev koncept i predlog – razmena teritorija? I šta mislite o tome?

Imali su Milošević i Tuđman takav plan i mnogo bolju kontrolu na terenu. Bili su i mnogo ozbiljniji političari od Vučića i Haradinaja, pa znate kako se to završilo. Vučić nema nikakav koncept, već uvek i do poslednjeg momenta čuva nekoliko taktičkih varijanti, međusobno čak i potpuno suprotnih, ali sve s istim i samo jednim ciljem – opstankom na vlasti. Igra onu koja mu se danas čini jačom, ali će je sutra zameniti potpuno suprotnom ako proceni da će ga ona sačuvati. A sva je već rešenja za Kosovo pominjao i govorio da nema ni jedno, od „nemamo ni metar na Kosovu“, do „može biti rata“, tako da za svako od njih može da kaže – to sam od početka hteo. Njemu je potpuno nebitno šta će se desiti sa ljudima, Kosovom, Srbijom, regionom… jedino je važno šta vodi opstanku na vlasti.

A plan razmene teritorija je za Srbiju, region, Evropu i svet opasan presedan. Jer čak i kada bi se, pod ovakvim tenzijama, sa ovakvim nikakvim državnim (ne)sposobnostima i veštački naduvanim nacionalizmima mogao sprovesti bez žrtava, on ne nudi trajno i održivo rešenje. Šta sutra sa delom Sandžaka koji je u Srbiji, šta sa severom Vojvodine? Šta sa raznim sličnim situacijama u svetu? Vučićeva bezobzirna potreba da vlada ugrožava sve i zato s pravom pominje Niš i Vranje ako on još dugo bude na vlasti. Jer, demografska slika će verovatno nastaviti da se menja i šta onda?

Zato samo građanske, a ne nacionalne države i samo demokratija, a ne diktature vode dobrim i trajnim rešenjima, posebno na ovom leopardovom krznu etniciteta na Balkanu. Ne treba se baviti Vučićem, već ljudskom slobodom i srećom, Srbijom i regionom i težiti onom što je najbolje za njih, čime će i problem Vučića i svih njemu sličnih biti rešen.

Da li ste vi imali ikakva saznanja o tome da se za vikend „nešto“ sprema na Kosovu? Deo saopštenja PSG i drugih organizacija govori o „konstruisanju sukoba i izazivanja drugih oblika ugroženosti kako Srba, tako i Albanaca i svih drugih građana koji žive na Kosovu i Metohiji“ od strane vlasti. O čemu je reč?

Vučić je svom okruženju danima ranije širio „poverljive informacije“ o opasnosti koja će mu „za koji dan“ zapretiti od „pobunjenih crkvenih krugova“ i navodno ugroziti život, sve „zbog Kosova“. Pošto oni najbolje znaju koliko je takvo njegovo stanje opasno i kakvu vrstu planova „radi zaštite države“ to najavljuje, vest je došla do mene. Nagovestio sam je jednom dnevnom listu, koji nije shvatio značaj toga (niti je mogao), ali on je razumeo da opet znam šta smera, da to iznošenjem u javnost obesmišljavam i eto zašto me je ponovo potencirao.

Kako shvatate fakat da su se bezbednosne službe na ovom Savetu bavile opozicijom i pojedinim članovima Srpske pravoslavne crkve?

Oni to stalno rade, samo ljudi odbijaju da tu realnost prihvate jer onda sledi teško pitanje sebi – znam i šta ću sada da uradim? Onog momenta kada sam to službeno javno saopštio, pre više godina, pa zato doživeo napade na sednici skupštinskog odbora za kontrolu rada službi bezbednosti zbog kojih su čak i

Ujedinjene nacije reagovale, a tek posle toga i nejavno još svašta, a ljudi slegli ramenima i sve to prošlo bez posledica, politička policija je shvatila da više ne mora ni da se krije, toliko je javnost anestezirana.

Da li biste Đurićevo obraćanje okarakterisali kao opasno po vas? Đurić je, nakon onoga što je govorio o Oliveru Ivanoviću, sada rekao da „očekuje da će na osnovu danas dobijenih zadataka naše službe i organi bezbednosti pojačati aktivnosti na sprečavanju ovakvih pojava„, odnosno „agenturnog delovanja„. Šta za vas znači uopšte „agenturno delovanje„, koje strane službe deluju u Srbiji i na koji način?

Ne treba ja o tome da pričam, nije to moj posao. Nažalost, oni čiji jeste iz više razloga ne mogu da ga rade. I pustite mene, svaki Đurićev akt je opasan po Srbiju. To što on, kao potpuno verodostojan predstavnik pogubnog režima radi i priča, više liči na neki vic iz stare prakse ruskih službi bezbednosti. Na sreću ili nažalost, niko ga ne uzima za ozbiljno.

Vi ste još kao Zaštitnik građana 2015. utvrdili da se VBA bavila praćenjem Srpske radikalne stranke. Ako se tada, pre više od 3 godine, vojna služba bavila opozicijom, kada je ministar odbrane bio Bratislav Gašić, čime se sada bavi BIA, čiji je direktor – opet Gašić? I šta uopšte rade te naše službe (ako ih možemo nazvati „našima„, tj. u službi građana)?

Vrhovi službi sada služe produženju lične i kriminalne vlasti. Zloupotreba službi nikad nije jednostrana, trenutnu korist za sebe izvlače obe strane. Štetu trpi nacionalna bezbednost i svako od nas.

Na koji način biste vi reformisali službe bezbednosti? Da li biste se zalagali za otvaranje svih dosijea?

Službe možete reformisati, neke ljude u njima ne. Prvi put sam pokušao da pomognem reformi službi tako što sam kao mlad stručnjak u Misiji OEBS napisao akademski elaborat o tome na koji način treba demokratizovati rad BIA. Vrh tadašnje službe saopštio mi je da su ga prihvatili i da primenjuju praktično sve što sam napisao, da bih kasnije shvatio da su samo naučili šta treba da pričaju na sastancima sa spoljnim svetom, a da rade sve po starom. Zatim sam u OEBS-u dobio zadatak da dam mišljenje na dva nacrta zakona za otvaranje dosijea. Jednom je osnov bio stari, solidan tekst iz nevladinog sektora, koji je naknadno bio prerađen po zahtevima jedne stranke i time upropašćen. Autorka prepravki rekla mi je da su rešenja, pa i personalna, „već dogovorena sa jednom ambasadom“ i da samo treba da dam pozitivno mišljenje. Supruga jednog političara bila je označena kao šefica Komisije za otvaranje dosijea. Rekao sam autorki da onda i pozitivno mišljenje uzme u ambasadi. Napala me kasnije u štampi, ali mi se zatim, u Pragu, pred grupom ljudi izvinila.

Drugi nacrt poticao je od BIA. Poenta onog što sam o njemu napisao bila je otprilike „stavite ovo u neku fioku i ne vadite, da se ne sramotite“. Poslušali su, efekat im je bio isti. Ponovo sam pokušao da podstaknem profesionalizaciju i depolitizaciju rada tajnih službi pri kraju karijere u OEBS-u, 2006. i 2007, kada je mešovita radna grupa čiji sam koordinator bio napravila model Zakona o službama bezbednosti Srbije i u njemu „isprojektovala“ Savet za nacionalnu bezbednost, Biro za koordinaciju rada službi bezbednosti, te mehanizme njihove profesionalizacije, kontrole i političke neutralnosti.

foto: tanja valič / tanjug

Tadašnja vlast zakon je skratila u „Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti“, izbacila delove koji joj se nisu sviđali do mere da je nekoliko članova radne grupe odbilo da se ono što je ostalo zove rezultatom njihovog rada. Na primer, originalna odredba prema kojoj je šef Biroa za koordinaciju trebalo da bude nepolitička ličnost, birana na konkursu, promenjena je tako da to po funkciji bude šef kabineta predsednika Republike. A iz Saveta za Nacionalnu bezbednost izbačen je – ministar inostranih poslova, opet iz partijskih razloga! I dobili smo valjda jedini savet za nacionalnu bezbednost na svetu bez ministra spoljnih poslova. Tako je do danas – niko nije primetio.

Dalje, pogodite koji je prvi zakon koji je SNS promenio kada je 2012. došao na vlast – baš taj. Upisali su u njega da šef koordinacije službi više nije šef kabineta predsednika, već bilo koja osoba koju predsednik odredi. I Tomislav Nikolić je odredio – Aleksandra Vučića. Tada sam prvi put došao u sukob s njim. Moj prvi mandat Zaštitnika građana je istekao i na jednoj zatvorenoj diplomatskoj večeri rekao sam da je to što je šef partije postao operativni koordinator tajnih službi uvod u njihovu neviđenu politizaciju koja će Srbiju mnogo koštati. Saradnica službi koja je prisustvovala toj večeri prenela je to gde treba i za nekoliko dana, kasno u noć zvao me – predsednik Vlade, tada Ivica Dačić. Rekao mi je da se Vučić strašno naljutio na mene jer „sam ga ogovarao“ i pitao šta mi to treba, jer postoji mogućnost da ponovo budem izabran za Zaštitnika građana. Sutra sam poslao prvu u životu poruku Vučiću (Dačić mi je rekao broj) i otprilike mu saopštio da je to što sam rekao na večeri ništa u odnosu na ono što bih mu rekao lično ako bih imao priliku. Zatražio je da mu to napišem. Poslao sam mu mejl i nikad to više nije pomenuo.

Šta ste mu napisali?

To može da objavi on, saglasan sam.

Da se vratimo na reformu službi. Prva dva amandmana koja sam podneo kao Zaštitnik građana bila su, 2007. godine – pogađate, na Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti. Prvim sam tražio da se ne sprečava da nezavisni državni organi za zaštitu ljudskih prava kontrolišu rad službi u okviru svoje nadležnosti, jer je to, bar u slučaju Zaštitnika građana, neustavno i on je prihvaćen. Kasnije su svi jako zažalili zbog toga. Drugim sam tražio da se u roku od 6 meseci donese zakon o otvaranju dosijea iz totalitarnog perioda. Taj je odbijen. Sećam se da je protiv bila tadašnja vlast – DSS i DS, posebno se u protivljenju istakao jedan sadašnji kadar SNS. A za je bio, ironije radi, SPS.

Borio sam se sve vreme za otvaranje dosijea. I danas je to potrebno. Ali u praksi, biće mukotrpan posao rekonstruisati uništena, ukradena, falsifikovana dosijea i dokumenta koja je u svom posedu imala na raspolaganju svaka vlast, pa ima i ova današnja. Ako su 5. oktobra 2000. godine na Banjici goreli papiri, a jesu, šta mislite da li danas, na miru, nestaju mikrofilmovi, brišu se fajlovi, seckaju papiri i štancuju lažni izveštaji? Ipak, predanim radom može se mnogo istine rekonstruisati, a laži izbrisati. Nadam se da će to biti urađeno što pre.

Napadi na vas različitog intenziteta traju već više godina. Tada je, krajem 2014, napad na vas bio izazvan izveštajem o prebijanju manje poznate braće Vučić–Mali. Šta je danas uzrok?

Ponovo, nisam ja bitan, već demokratija u Srbiji. Vučić je frenetično uništava zato što mu je život, odnosno vlast (to mu je isto) u uslovima demokratije nemoguć. On u demokratiju ne samo da ne veruje, on se nje boji. Čudi li to zaista ikoga od autentičnog srpskog radikala poletarca, najboljeg učenika osuđenog ratnog zločinca?

Koji je vaš predlog za rešenje pitanja Kosova? Iz vašeg autorskog teksta u „Danasu“ („Bićemo spremni na aktivno i brzo rešavanje pitanja Kosova i Metohije, uz uvažavanje političkih realnosti i na način koji omogućava i obezbeđuje normalan i bezbedan život svih ljudi, razvoj i međunarodne integracije, bez produžavanja ili zamrzavanja sukoba, a uz posebnu zaštitu Srba i srpske kulturne baštine i imovine.“) ja zaključujem da biste vi i PSG priznali nezavisno Kosovo. Da li sam u pravu, i ako jesam, zašto to jasno ne kažete?

Propustili ste moje intervjue sa Danicom Vučenić za Fonet, sa Ljubicom Gojgić za RTV, za internet kanal Balkan-info, za hrvatski „Globus“, pa i gostovanje na N1. Već šest meseci, od kako je PSG i formalno zauzeo taj stav, govorim isto: mi bismo rešili pitanje Kosova i Metohije na način da, u najboljem interesu svih ljudi, nikako ne usporavamo demokratski razvoj Kosova ni Srbije. To uključuje integraciju Kosova u sve međunarodne organizacije, pa i OUN, bez formalnog priznanja nezavisnosti s naše strane, i uz istovremeno ostvarivanje teritorijalne i personalne autonomije za Srbe na Kosovu, institucionalizaciju njihovih organa lokalne i personalne samouprave, poštovanje i posebne garancije za njihova ljudska prava i slobodan i održiv povratak; poseban režim zaštite najznačajnijih verskih i kulturno-istorijskih dobara (vid eksteritorijalnosti), poštovanje imovinskih prava građana u sklopu ljudskih prava i zaštitu državne imovine po pravilima sukcesije. Insistirali bismo na procesuiranju svih ratnih zločinaca, sa obe strane. Potpisali bismo dokumente koji sve ovo predviđaju i sprovodili ih u najboljoj veri, a u društvu širili toleranciju i argumentima rušili nacionalističke barijere i predrasude. Ljudi bi odahnuli.

Da li biste za ovaj plan imali sagovornike i istomišljenike u vrhu vlasti sa Kosova ili nekoj drugoj političkoj snazi, i ko bi oni bili?

U svakoj od zemalja i teritorija regiona postoje političke snage koje su razumne, građanski orijentisane i svesne posledica koje pomahnitali, zloupotrebljeni nacionalzimi mogu imati, kao što su već imali, po sve nas. Takvih sigurno ima i na Kosovu. Međutim, politički ideolozi sukoba i ratne vođe i dalje vode glavne reči u većini naših zemalja. Oni direktno ili preko svojih političkih (pa i bioloških) naslednika koje su instalirali na vlast ucenjuju svoje narode i Evropu krizama koje bi opet mogli da naprave, tražeći da im se mir plati pravom na pljačku i despotizam. Kada umesto njih za bilateralni i regionalni sto sedne nova generacija ljudi, koji nemaju čega da se plaše ili stide, koji nikom ništa ne duguju i slobodno razmišljaju, Balkan će za nekoliko godina, a ne decenija, izgledati potpuno drugačije.

Dok je Vučić međunarodnu zajednicu obasipao poželjnim frazama koje je dobro izučio, istovremeno je šest godina neviđenom propagandom u medijima podizao nacionalizam i stvarao atmosferu latentnog konflikta. Oni će mu služiti ili kao izgovor da na kraju ne učini ono na šta se obavezao ili da to formalno učini (potpisom Ane Brnabić), ali da i posle toga ostane neophodan kao „faktor stabilnosti“. Jer, upaljač za konflikt za koji je uslove stvorio, misli da drži u svojim rukama. Iskorišćava i Republiku Srpsku kao još jednu kartu konfliktnog potencijala u svojim rukama. Konflikt je njegov prirodni habitat, stvara ga da bi njim manipulisao i ucenjivao. Eto zašto odlaže svoje „rešenje“. Jer, kada ga jednom izgovori, ono ne sme da bude mnogo drugačije od onoga što je obećao, ali to će biti samo prazna reč ili žvrljotina na papiru. Sve i da do kraja prepiše rešenje koje smo mi odavno dali, on će ga onim što stvarno radi obesmisliti.

Stvarno rešenje je kad ljudi sa svih strana odahnu, a on čini sve da se to ne desi. Nedemokratske i kriminalizovane vlasti i u Beogradu i u Prištini prepreka su, a ne stvaraoci rešenja za Kosovo. Nema toga što će, makar na papiru bilo i savršeno, u njihovoj „izvedbi“ dovesti do boljitka za ljude o kojima se radi. Šta god eventualno potpisao, šta god na diplomatskim sastancima pričao, Vučić će uvek raditi isto ono što radi tokom cele političke karijere – iza leđa svađati, lagati, deliti, huškati. Ne ono što priča u Briselu i Berlinu iza zatvorenih vrata, već ono što pišu srpski tabloidi – „Informer“, „Alo“, „Srpski telegraf“, to je ono što Vučić zaista radi i to su posledice koje na srpsko društvo on ostavlja. Samo pogledajte na šta Srbija i region liče. Moramo, možemo i hoćemo mnogo bolje od toga.