Novinar ima pravo da sumnja u državu

Velika se polemika razvila na tribini UNS-a „Novinarstvo i pretpostavka nevinosti“, održanoj 18. jula, a povodom inicijative jedne od dve Advokatske komore Beograda (koju predvodi Jugoslav Tintor) da se u Krivični zakonik uvede odredba kojom bi lica u državnim institucijama za izjavu kojom krše nečije pravo na pretpostavku nevinosti bili kažnjavani zatvorom do tri godine i novčanom kaznom.

Ovu inicijativu je AKB podnela Ministarstvu pravde početkom jula, nekoliko dana nakon što je Veran Matić, u svojstvu predsednika Komisije za istraživanje ubistava novinara, izjavio da ima „snažan utisak“ da sudsko veće koje vodi postupak optuženima za ubistvo Slavka Ćuruvije vodi taj proces „kao da ne želi da ga vodi ili je primorano da donese unapred zacrtanu oslobađajuću odluku“.

U inicijativi AKB, osim službenih lica ili lica koja obavljaju posao od javnog značaja, predviđeno je da i novinari i urednici iz medija koji prenesu te izjave takođe budu kažnjeni na isti način – zatvorom i novčanom kaznom.

Izuzev prisutnih novinara na tribini održanoj u Pres-centru u Beogradu, jedan od najenergičnijih protivnika ove inicijative bio je i advokat Zdenko Tomanović.

Tomanović je tom prilikom rekao da on „ne može i neće“ da se osloni na „loše pravosuđe, političkim kriterijumima izabrane sudije, na dominantnost naše političke elite koja treba da procenjuje koji novinar je kada prekršio pretpostavku nevinosti“, kao i da u Srbiji ne postoji nezavisnost sudstva.

Advokat Tomanović je za „Vreme“ govorio o ovoj inicijativi, ali i o stanju u pravosuđu, medijima i političkim elitama koje dominiraju životom u Srbiji. Intervju je vođen pre ubistva advokata Dragoslava Ognjanovića.

„VREME„: Vidite li sličnosti u sadržaju ove inicijative Advokatske komore Beograda sa odredbama „Vučićevog“ zakona o informisanju iz 1998?

ZDENKO TOMANOVIĆ: Taj zakon je predviđao prekršaj, a ova inicijativa traži nešto strože nego što je tražio taj zakon iz 1998: traži zatvorske kazne do tri godine, a tada važi tzv. skraćeni postupak, brži nego redovan.

Ali, najveća razlika je u tome što je onaj Zakon predlagala vlast, a ovaj predlažu advokati. Advokati su ti koji bi trebalo da se bore da novinar bude slobodan, da sudija bude slobodan, a ne da budu neslobodni i jedan i drugi. Oni treba da donose svoje odluke, svojom voljom, a ne tuđom voljom tuđe odluke.

I inače, mislim da je ovo jedna veštački nametnuta tema, da, nažalost, advokati po ko zna koji put učestvuju u političkom triku. Vodi se rasprava oko nečega što bi trebalo da bude nesporno, a onda će deo tih ljudi, koji nemaju ni respektabilnu ni kredibilnu praksu, tzv. „vežbači na pravosuđu“, reći „mi razumemo advokate, ali država je u ovom momentu nepokolebljivi borac za prava novinara“, i na taj način će se zapravo stvoriti privid da je država nepokolebljivi borac za nezavisno i slobodno novinarstvo i izražavanje. A zapravo nije. Nama je svakodnevica najbolji dokaz, najbolji pokazatelj da to nije tako.

Ova inicijativa je potpuno beznačajna i uopšte ne treba da dobije toliku pažnju, ali ona može da bude opasna, jer je ovde već dugo potpuno poljuljano poverenje u naše institucije. One su potpuno politizovane, a ono što je najgore jeste da su i one institucije koje primenjuju pravo potpuno politizovane. To najbolje vide advokati u toj dnevnoj primeni prava, tu se najbolje vidi taj odnos države prema pojedincu. I kada su prava pojedinca u sukobu sa interesima političke elite, tada je vidljivo da je pojedinac potpuno obeshrabren, potpuno usamljen i bez ikakvih šansi da svoje pravo ostvari. A mera svake pravne države, mera demokratije, mera vladavine prava je jedan čovek, pojedinac. Pravda počiva na pojedincu. Nema primene prava u vladavini prava ako je pojedinac obeshrabren.

Ako bi ova inicijativa bila usvojena, šta bismo dobili kao medijsku sliku?

Dobili bismo formalizaciju postojeće demagoške pravde.

Šta je to demagoška pravda?

To je stvaranje privida da u našem društvu pravda ima zajedničko, opšteprihvaćeno značenje. Smatram da je dolaskom višepartijskog sistema, ako od tada merimo modernu demokratiju u Srbiju, da je ta nova klasa koja je formirana, klasa političara, zloupotrebila demokratiju, tako da je uspela ne samo da zauzme polje nedodirljivosti, nego je uspela da ovlada svim institucijama, da ih politizuje i da nametne da je pravo značenje pravde zapravo ono značenje u koje je ugrađen njihov lični interes ili interes male političke grupe. To je, nažalost, u kontinuitetu tako.

Politička elita je nametnula taj privid da je centar njihovih aktivnosti i njihova ekskluzivnost stvaranje pravde, za razliku od svih prošlih; da je pravda ono što mi danas živimo i ono čemu su težili građani Srbije, i da za razliku od svih ranijih pravdi, ova ovde pravda nije ni selektivna, ni povremena ni privremena, nego je to pravo značenje reči „pravda“. A to je čisti privid koji se nameće pre svega zloupotrebom javne reči, odnosno medija. Demagoška pravda znači sledeće: da se svaka politička elita u svakom svom političkom programu zaklinje u pravdu i u zakone ove zemlje, a onda nam objašnjava da je život nešto drugo.

Da li je realno da u ovakvom pravosuđu državni funkcioneri budu osuđivani na zatvorske kazne – samo predsednik Vučić bi svakom novom konferencijom za medije rizikovao višedecenijsku robiju zbog onoga što izgovara.

Nikada politička elita ne rizikuje kada je pravosuđe u pitanju. Ona se nikada nije de facto odrekla kontrole ni nad pravosuđem, ni nad sudijom, ni nad tužilaštvom. A takođe, politička elita je uspela da u kontinuitetu oblikuje javno mnjenje na taj način da se često advokat identifikuje sa svojim klijentom. Pa, ako branite ljude koji odgovaraju za organizovani kriminal, onda ste vi član bande, deo te kriminalne grupe, ako branite ljude koji pripadaju nekim političkim partijama, onda ste deo tog političkog mozga ili sistema vrednosti. Ta identifikacija je nešto što je urađeno da bi se advokatura obezvredila, a onda da bi se ostvarila i de facto kontrola nad pojedinim advokatskim timovima ili delovima advokature. Zašto se to radi? Zato što je, od kada se ušlo u tu zloupotrebu demokratije, integritet postao najveći protivnik svake političke elite. Dakle, nijedna politička elita Srbije nije volela ljude od integriteta, naprotiv. Pokušavala je uvek da generiše javnost protiv ljudi od integriteta, jer je to nešto što smeta i što je prepreka.

Više puta se moglo čuti od Jugoslava Tintora da su mediji „presudili“ u nekim slučajevima. Da li je tu onda problem sa medijima (a svakako jeste), ili je još veći problem što sudije dopuštaju da im ovakva vrsta pritiska utiče na presude? Kakve su to onda sudije i gde je taj integritet onda?

Pravosuđe je izgubilo bitku u borbi za sopstvenu samostalnost i nezavisnost u slučajevima kada je pojedinac u sukobu sa interesima politike. A to je mera samostalnosti i nezavisnosti sudstva jedne države. Ne meri se kvalitet sudstva u dnevnom rutinskom funkcionisanju, već u slučajevima kada je politička elita iznad zakona. Da li su sudije spremne da se suprotstave onima koji imaju višak moći od dozvoljene?

Disciplinovanje sudske vlasti, nastojanje da se sudija svede na administrativca, izvršioca željenog rezultata, oblikovao je dominantan stav da je bitan samo rezultat, a ne postupak kroz koji se taj rezultat i postiže. Sudijama je nametnut teret kontrole, osećaj neizvesnosti i sve je jači utisak da je sudovima i tužilaštvu nametnut dodatni teret da moraju da čine ono što se od njih očekuje.

Ljudima od integriteta, ličnog i profesionalnog, koje ima svaka profesija – pa naravno i sudijska – dodatno stanje otežava negativna selekcija i ponižavanje kada visoke pozicije dobijaju oni kojima to ne pripada. Godinama kod nas sudije gube i svoja prava. Ima li za sudije većeg poniženja od gaženja njihovih prava? U odbrani svojih prava sudije podnose tužbe protiv države koja treba da štiti njihova prava.

Ako je takvo stanje u sudstvu, kakvo je u advokaturi?

Danas u ovom našem talasu totalnih reformi, kada se poništava razlika između znanja i neznanja, kada se integritet advokata posmatra kao nepoželjna i sumnjiva prepreka, Srbiji su potrebni jedinstveni, slobodni i nezavisni advokati, koji su garant i važno sredstvo ostvarivanja prava svakog građanina ove zemlje, a ne politički afinitet kao mera pravnih standarda.

Mi advokati smo saučesnici u propadanju našeg integriteta i naše profesije jer su advokati smatrali da je dovoljno da brinu samo o ličnom interesu, da društveni interes ne postoji. Ako imate takav stav, onda vi gradite jedno društvo u kojem ne postoje javne vrednosti, nema javne savesti i svesti, javnog morala…

Nema javnosti uopšte.

To je isto zloupotreba političke elite. Oni su izvršili redukciju javnosti. Sveli su javnost na stav pojedinih medija. Dakle, oni su nešto što je mnogo šira pojava – javnost – nazvali javnim mnjenjem, a onda su to javno mnjenje identifikovali sa medijskim mnjenjem. Daljom redukcijom, to medijsko mnjenje je došlo do stava par novina ili medija koji su pod njihovom kontrolom i onda je zapravo stvoren jedan privid da je stav javnosti ono što piše par njihovih medija, a to je izjednačeno sa stavom naše političke elite.

Osim AKB, koja je reagovala na sumnje Verana Matića u ispravnost suđenja optuženima za ubistvo Slavka Ćuruvije, reagovalo je i Društvo sudija Srbije, navodeći da „ovakvom izjavom, koja je data u toku sudskog postupka koji nije pravnosnažno okončan, povređuje se pretpostavka nevinosti koja je garantovana Ustavom, zakonima i međunarodnim konvencijama, sa jedne strane i protivpravno se utiče na sud, suprotno Zakonu o uređenju sudova„. Kako vidite ovaj stav Društva sudija Srbije?

Ovde je priča o kršenju pretpostavke nevinosti bila izgovor da se zabrani sumnja u loše pravosuđe. Ja sam neprijatno iznenađen da se Društvo sudija, koje nije državni organ, usudilo da pod izgovorom kako reaguje na kršenje pretpostavke nevinosti pozove državni organ, odnosno Visoki savet sudstva da oni reaguju, a u vezi sa pritiskom na rad suda. Društvo sudija najbolje zna da je upravo politička elita grobar njihove samostalnosti. Politička elita je najveći protivnik njihove samostalnosti i njoj smetaju sudije od integriteta. Njih ima – sve manje, ali ih ima. Inicijativa Advokatske komore Beograda je potpuno neprimerena, a reakcija Društva sudija je neadekvatna zato što Društvo sudija mora da podstakne sumnju u naše loše pravosuđe. Naše pravosuđe je loše, kao posledica decenijske zloupotrebe demokratije od strane političkih elita.

Tokom pomenute debate u Pres–centru više novinara je upitalo – i nije dobilo odgovor: na koji način je Veran Matić trebalo da izrazi sumnju u tok suđenja, a da ne utiče na sud? I nije li to pravo i obaveza novinara, da izvesti javnost o pitanjima od javnog interesa?

Naravno da je to obaveza novinara. Novinar ima pravo da sumnja. A šta treba da radi novinar kada zataji država? Šta kada vlast prednost da ličnim interesima ili interesima male društvene grupe nad zakonom? Kada se država bavi kriminalom? Šta kada postoji kontinuitet ugrađivanja ličnih interesa političke elite u potencijale tajnih službi? Uvek je svoj lični interes politička elita ugrađivala u naziv „državni interes“. A navodni državni razlog za mnoge sudije i tužioce je najefektniji za razumevanje pritiska.

Kontinuitet našeg života u Srbiji pokazuje da su najveću moć uvek imale tajne službe. Nama je i skorija istorija pokazala, a i pokazuje nam svakodnevno, da je ta moć uvek bila koncentrisana izvan institucija. I to je problem naše pravne države, što je realna moć izmeštena – nije, niti je ikada bila tamo gde treba da bude. Realna moć je izvan institucija, u vrhu političke elite, i politička elita je donosila sve one bitne odluke koje su, zapravo, trebalo da donesu institucije. A kada vi u institucije stavite ljude na mesta koja im ne pripadaju, onda je normalno da višak moći političke elite dovodi do manjka njihove moći i odgovornosti.

Kod nas je jedino politička elita ostvarila pravo na samostalnost i nezavisnost. Svi drugi nisu. Vaninstitucionalno vladanje je postala praksa moderne Srbije, od devedesetih godina do danas. A kada imate vaninstitucionalno vladanje, onda to obično radite uz pomoć tajnih službi. I ako u nekom suđenju ili procesu prepoznate taj kontinuitet, da su u potencijale tajnih službi ugrađeni lični ili politički interesi, vi ste u obavezi da idete ka tom legitimnom cilju, a to je da informišete građane Srbije o istini. I zato se ne slažem da to mora da vodi zatvoru, kako, nažalost, predlažu kolege.

Kako bi uopšte trebalo rešiti ovaj problem – odnosa pretpostavke nevinosti i slobode medija?

Zaštita pretpostavke nevinosti sa jedne strane, i sloboda medija sa druge, ne moraju biti u sukobu. Nema pravne sigurnosti bez pretpostavke nevinosti. Od kada je uvedena pretpostavka nevinosti kao pojam u pravu, a to je posle Francuske revolucije 1789. godine, to se odnosilo na garancije pojedincu, jednom čoveku u sukobu sa državom. Vremenom, pošto osim države postoje i određene javne ličnosti koje imaju snagu sugerisanja, pretpostavka nevinosti postala je važno načelo bez koga nema pravičnosti, nema pravičnog suđenja bez pretpostavke nevinosti, nema pravde.

Mi advokati se dnevno borimo da se ne oblikuje javno mnjenje sa predstavom da je neko kriv pre nego što je sud utvrdio da je kriv. To je suština pretpostavke nevinosti – da neko ne bude proglašen krivim pre nego što se dokaže da je kriv. Međutim, naspram tog prava, vi imate nesporno pravo javnosti, i to je nama garant slobode. Pravda mora da se vrši, ali nije dovoljno da se vrši ako se ne vidi da se vrši. Zato je javnost važna, da se vidi da se vrši pravda. Nama advokatima nekada su javnost i novinari najvažnije oružje – da otvore određenu društvenu raspravu, da ukažu na neku selektivnost u primeni zakona, na nejednak tretman građana, na zloupotrebe od strane države i institucija… Ja sam rekao na onoj konferenciji – nema slobodnog građanina bez slobodnog novinara, kao što nema pravne sigurnosti bez pretpostavke nevinosti.

Međutim, ta dva prava mogu da uđu u sukob. Onda to država mora da reguliše utvrđivanjem kriterijuma – koji je to balans u sukobu između ta dva prava, gde je mera kada se jedno pravo može uskratiti ili smanjiti na račun drugog prava? Mislim da je jedina prava mera ono što se zove javni, odnosno društveni interes. A društveni interes je nekada pretežniji od prava koje pripada svakom pojedincu i koji je u sukobu sa zakonom.

Ali taj balans i kriterijumi koje bi država trebalo da uspostavi, to nije krivično pravo, nije krivično delo, nije zatvor. Imate drugih instrumenata, tužbe za kršenje pretpostavke nevinosti, to su civilni postupci pred parničnim sudovima.