Samo zajedno možemo izvući Srbiju iz ambisa

U Srbiji je mnogo toga drugačije od većine drugih zemlja, pa i politički život – tokom ljeta on tamo zamre, a ovdje živne. Riječ je, naravno, o formiranju Saveza za Srbiju čiji je inicijator Dragan Đilas. Ovo udruživanje opozicije – kako je primjetila Zora Drčelić u prošlom broju „Vremena“ – prilično je zaboljelo Aleksandra Vučića. Ali – i ne samo njega. Pored ostalog, Savezu za Srbiju se zamjera i da je prilično heterogena organizacija bez mnogo kohezije između članica.

„Svi smo mi mogli biti Goran Vesić, jer je svima koji su u Savezu nuđeno da na ovaj ili onaj način priđu Srpskoj naprednoj stranci i postanu deo vlasti“, kaže za „Vreme“ Dragan Đilas. „Svi su to odbili jer je svima jasno da su Vučić i njegov tim zlo, nešto najcrnje što postoji. E sad, ako su oni crni, onda smo mi koji nismo hteli s njima beli ili oker. Nismo ni plavi ni crveni. Hoću da kažem da to znači da u većini najvažnijih stvari mislimo isto ili slično. Zato smo se i okupili, a ne da smenimo Vučića. Mi hoćemo da menjamo Srbiju svesni da se i mi sami moramo menjati. Napisali smo i trideset tačaka u kojima smo rekli za šta se zalažemo.“

VREME: A kakva je Srbija koju treba mijenjati?

DRAGAN ĐILAS: Srbija je ekonomski razvaljena zemlja. Kada padne ova vlast, kamen na kamenu neće ostati. Nije u Srbiji najveći problem naći posao, već primiti platu dostojnu čoveka – ljudi rade u Kraljevu za 14 000, a u Beloj Palanci za 8000 dinara. To je današnja Srbija… Beograd na vodi prikazuje se kao ogromna investicija iako tu trista stanova ima septičku jamu koja se prazni cisternom. Pitam čitaoce „Vremena“ da li znaju nekoga ko zna nekoga a da taj neko zna nekog ko je kupio stan u Beogradu na vodi? Niko ne zna jer su ti stanovi uglavnom kupovani prisilno, kao rezultat pretnji ljudima koji imaju svoje firme. Mi ne stojimo na mestu – mi smo u slobodnom padu već šest godina. Nismo još Erdoganova Turska, ali mislim da bi Vučić voleo da to što pre postanemo.

Ipak, kako se u ovu dijagnozu stanja u zemlji uklapaju političke i ideološke razlike između ljudi okupljenih u Savez za Srbiju?

Jedan od ključnih problema u Srbiji je upravo taj što mi već trideset godina prihvatamo lažne podele na levičare i desničare, građaniste i nacionaliste, patriote i izdajnike… Zaista verujem da svi mi koji živimo u Srbiji volimo svoju zemlju, svi smo njeni građani i svi – patriote. I umesto da tražimo stvari koje nas spajaju, mi se delimo, a zemlja nazaduje. To se posebno vidi za ovih šest godina Vučićeve vlasti koja ubeđuje građane da su oni jedino pravo rešenje, a svi mi ostali izdajnici, fašisti, lopovi, tajkuni i – što bi rekla takozvana premijerka Ana Brnabić – da mi nismo za Srbiju. Optužiti polovinu građana Srbije da radi protiv Srbije, monstruozna je izjava. Od nas iz Saveza to nikad nećete čuti ni za jednog čoveka koji glasa za Vučićevu vlast; kao i mi i oni su isto za Srbiju, samo što veruju da će im uz tog čoveka biti bolje.

Koliko ideologija političkih partija zaista ima uticaj na birače i rezultate izbora?

Ovde na rezultate izbore najviše utiče vlast kroz potpunu kontrolu medija i kroz pritiske na ljude, kupovinu glasova i sve ostalo. Da bismo uopšte mogli da govorimo o ideološkim razlikama, prvo moramo da povratimo državu u kojoj je drugačije mišljenje normalna stvar. To je suština. Mi na vlasti imamo ekipu koja za sve grupe u zemlji ima ponešto od onog što bi ove volele da čuju. U to spadaju i teme koje gurnu opozicionim partijama i grupama, pa se mi onda oko toga glođemo pošto je njihova jedina svrha da zamaskiraju da Vučićeva vlast nema nikakvog usmerenja u unutrašnjoj i spoljnoj politici. Tako je bilo devedesetih, tako je i sada: Beograd na vodi ili izgradnja puteva – svaki od tih poslova monopol je uskog kruga ljudi i omogućava im da zarađuju milione i milijarde. I zato mi je pomalo smešno kada neko dođe i počne da ističe razlike po pojedinim pitanjima između Boška Obradovića i mene. Naravno da te razlike postoje, ali i mnogo tema o kojima mislimo isto.

Kad smo kod toga, što zaista u političkom životu Srbije predstavljaju različita ideološka ubjeđenja?

Ja ovde vidim samo ideologiju vlasti. To je ideologija namernog osiromašivanja ljudi i njihovog držanja u siromaštvu jer se na taj način lako manipuliše i vlada. Znate – čovek koji radi za dvadesetak hiljada dinara kada dođe kući, može samo da gleda u zid jer nema ni za sladoled svome detetu. A kada bismo imali državu u kojoj bi minimalna plata iznosila 350 evra, taj isti čovek već bi razmišljao o biciklu za dete ili odlasku na letovanje i počeo da gleda kroz prozor. Upravo to ova vlast ne želi.

Međutim, Savezu za Srbiju se spočitava i desna orijentacija…

Šta danas, pod ovim režimom, znači podela na desnicu i levicu?

Riječ je o odnosu prema rješenju problema Kosova.

Napisali su u „Danasu“ da Savez ide u desno na osnovu toga što je naš stav da treba poštovati Ustav Srbije i Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN o Kosovu. Pitao sam svoje prijatelje iz tih novina koje veoma poštujem – kako se na osnovu toga može zaključiti da li je neko levica ili desnica? Nikad nisam dobio odgovor. Mislim da u kontekstu ove teme zaista ne možemo da pričamo o desnici i levici; možemo samo da govorimo da li se poštuju ili ne poštuju zakoni koji u ovoj zemlji postoje. Inače, niko ne poriče da je Zoran Đinđić simbol građanske opcije. A zar nije pisalo u programu DOS-a koga je vodio upravo Đinđić da se ova koalicija zalaže za primenu Rezolucije 1244 i konkretne mere za povratak srpske vojske i policije na Kosovo? Pisalo je. Pa kažu li iz građanske opcije – au, kakav nacionalizam? Ne! Zašto onda nas prozivate kada tražimo da se poštuje ista ta Rezolucija?

Rješavanje statusa Kosova, odnosno stanja zamrznutog konflikta svakako spada u ključne probleme Srbije…

O čemu mi danas pričamo kad govorimo o Kosovu? Kakav zamrznuti konflikt? Zašto se to tako zove? Istina je, mi smo se posle bombardovanja gledali preko nišana: nije bilo nikakvih razgovora, komunikacije, ničeg… Danas Srbi idu na Kosovo, Albanci nesmetano dolaze u Beograd ili Niš i lete sa aerodroma, trgovina i privredna saradnja funkcionišu; danas postoji politički dijalog koji je započet za vreme Borisa Tadića. Dakle, konflikt nije zamrznut jer se na njegovom rešenju radi. Međutim, problem je mnogo težak, nije od juče i vuče se dugo kroz istoriju.

Ipak – da li je potpisivanje Pravno–obavezujućeg sporazuma neminovnost?

Ja bih da postavim jedno drugo pitanje. A šta će da se promeni – pošto su svima puna usta građana i kvaliteta njihovog života, svaki političar se samo o tome ‚‚brine“ – u svakodnevnom životu ljudi na Kosovu i Metohiji kada bi se taj sporazum potpisao? Da li će da prestane maltretiranje i Srba i Albanaca od srpskih i albanskih kriminalnih klanova koji su u dogovorima sa vlastima u Beogradu i Prištini? Neće. I zašto se ne govori o imovini koja je sporna – zar prethodno ne bi trebalo rešiti ovo pitanje? Zašto se ne rasvetli ubistvo Olivera Ivanovića? ‘Ajde da odmrznemo taj famozni „zamrznuti“ konflikt tako što ćemo otkriti ubice čoveka koji je hrabro govorio o kriminalu koji postoji na severu, ali i u drugim delovima Kosova. Ovo su osnovne stvari i tek kada se one reše, možemo da tragamo za trajnim rešenjem statusa Kosova.

Zar i Srbiji nije u interesu da što prije postigne rješenje za problem Kosova?

Smatram da u ovom trenutku – što se Kosova tiče i svih tih sporazuma – samo jedan čovek ima problem ako se to ne reši odmah. On se zove Aleksandar Vučić. Jer, on je 2011. pristao na sve ono što Boris Tadić nije, samo da bi ga Zapad prihvatio. Zato je na brzinu i potpisao Briselski sporazum, a sada na isti način mora da završi i sve ostalo. Rešenje koje bi ponizilo srpski narod – uprkos svim greškama koje je kroz istoriju napravio – i bez okvira u kome bi i Srbi i Albanci bili relativno zadovoljni, dovelo bi nas ponovo za nekoliko decenija do ratnih sukoba.

Koliko pitanje Kosova zaista utiče na kvalitetu života građana?

Vlast se služi problemom Kosova da zamaskira katastrofalnu realnost u kojoj živimo. Vučiću potpuna kooperativnost po tom pitanju omogućava i da mu Evropska unija tapše zbog ekonomskog razvoja. Koji, bre, ekonomski razvoj? Mi imamo najmanju stopu rasta u celoj istočnoj i centralnoj Evropi; mi živimo u zemlji u kojoj se pored promene obračuna, stopa nezaposlenosti smanjila i zato što je prošle godine Srbiju napustilo 73 000 ljudi, a pretprošle 65 000. Pa kako da se nezaposlenost ne smanji? Hvale iz EU Vučića i za reforme. Javno ih pitam – u kojoj to sferi života postoje te reforme? Sve to iz EU govore samo zbog Kosova, kao što i vlast ovde stalno, podgrevajući kosovski problem pokriva da su Azotaru namerno pustili u stečaj pošto je firma „Promist“ kupovala đubrivo čija je cena 310 dolara za 130 dolara. I gle čuda, azotara otišla u stečaj. A onda će je možda jednog dana – opet, gle čuda – kupiti mađarska firma „Bige“ i uspostaviti monopol jer Vučić i Orban imaju sjajne odnose. Sakriva se iza Kosova i da će se prodati MSK – ponuda „Micubišija“ od 300 miliona nije prošla, ali će proći ponuda iz Turske za 10 ili 15 miliona. Sakriva i da EPS ide u privatizaciju pošto ga je loš menadžment gurnuo u propast. Kosovo služi i da maskira da, dok stojite na semaforu, molite boga da ovaj u kolima pored vas ne odleti u vazduh – toliko je kriminala i mafijaških obračuna. Kosovo jeste veliki problem iza kojeg vlast krije još stotine drugih velikih problema.

Da li ovakvi stavovi o Kosovu udaljavaju Savez za Srbiju od podrške iz Evropske unije?

Šta je imala Srbija u ovih šest godina od podrške iz Brisela Aleksandru Vučiću? Tu podršku je osetio samo Vučić i ekipa oko njega zato što su danas bogatiji za nekoliko stotina miliona evra – da ne kažem milijardi – nego kada su došli na vlast. Imaju i dalje podršku da pogase gotovo sve slobodne medije u zemlji; imaju podršku da podižu mržnju protiv EU i SAD u svojim tabloidima; imaju dozvolu da rasprodaju celu Srbiju i uvede dualno obrazovanje kako bi nam deca zauvek radila za dvesta evra i da kod nas razvrstavaju kablove za BMW, a BMW će da se pravi u Debrecinu. Ono što tražim od političara sa Zapada jeste podrška Srbiji da pre svega po uređenosti i vrednostima zaista postanemo deo Evrope.

Može li ovo što ste rekli neko da shvati i kao svojevrsni otklon od evropskog puta Srbije?

Kako? Zato što tražimo podršku za Srbiju, a ne za političare na vlasti? Da li smo zbog toga antievropski orijentisani? Pa, nismo ni malo. Pre dvadeset i šest godina vodio sam studentske demonstracije da bi Srbija i Beograd postali svet; dvadeset i šest godina se zalažem za Evropsku uniju i sve ono što bi trebalo da predstavlja njene vrednosti. A sada mi iz Brisela kažu – ulazak u EU 2025 je previše ambiciozan plan. Želim da živim u državi u kojoj će kriminalci biti u zatvoru; državi u kojoj će ljudi biti pošteno plaćeni i neće biti moderni robovi; državi koju će naša deca hteti da menjaju na bolje umesto da je menjaju za neku drugu zemlju gde odlaze da žive; državu u kojoj se obrazovanje poštuje, a pravosuđe je nezavisno i efikasno… Sve ovo ja nazivam evropskim vrednostima. A da li ću i kad biti formalno građanin Evropske unije, to zaista nije najvažnije – mnogo je važnije ovo što sam nabrajao.

To nas opet vraća na problem Kosova.

Ponavljam, to je pogrešna podela. Zašto mi prihvatamo da su za EU oni koji kažu da treba sve odmah potpisati, a mi koji tražimo da se poštuje međunarodno pravo – nismo? Ako smatrate da postoji pravo većinskog naroda na jednoj teritoriji da proglasi nezavisnost, onda to mora važiti univerzalno, a ne samo za Srbiju. Takvo rešenje nije prirodno, a sve što nije prirodno i predstavlja izuzetak, na kraju se svima obije o glavu.

Vlast najavljuje i referendum o statusu Kosova. Kakav je stav Saveza za Srbiju po tom pitanju?

Naš stav prema referendumu je negativan. Kako u ovim uslovima neobjavljenog vanrednog stanja, odsustva građanskih sloboda, demokratije i informacija, građani uopšte mogu da se izjasne o Kosovu? Pa, što ih Vučić nije pitao da li su za smanjenje plata i penzija? Zašto ih nije pitao da li su za Briselske sporazume – ako se već toliko bavi statusom Kosova? Zašto ih ne pita da li su za ove strane investicije gde im daju platu od dvesta evra? Ne pita ih ni da li su za stečaj Azotare, prodaju PKB-a, koncesiju aerodroma… Nije ih pitao ni za to što smo dali Arapima u centru Beograda stotine hektara zemljišta i objekte koji vrede stotine miliona evra i gde su, ne uloživši ništa, dobili 68 odsto svega. Takođe, Vučić ne pita građane ni da li su za to da Er Srbija pravi 109 miliona evra gubitaka i da li su za to da nacionalna kompanija uzme kredite od oko sto miliona evra od Etihada i plati osam miliona evra troškove obrade tog kredita i kamatu od sedam odsto? Kako da se pitaju ljudi za Kosovo kada ne znaju da postoji i druga opcija i kada on viče da će ukoliko se ne potpiše taj pravno-obavezujući sporazum biti „Bljeska“, „Oluje“ i opšta propast? Naravno, sve je to laž.

Kako ocjenjujete ulogu stranog faktora u političkom životu zemlje?

Ne mislim da u Srbiji stranci odlučuju ko će biti na vlasti. Ali verujem da i te kako mogu uticati na to kako zemlja izgleda i da li će ljudi dobiti informacije na osnovu kojih će moći da se sami opredeljuju. Međutim, EU žmuri na kršenje svojih standarda i pravila u Srbiji jer joj to sada odgovara. Negde 2012. imao sam sastanak na kome je bio i zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara gospodin Riker. Tada je baš krenula ona haranga na Demokratsku stranu – sto ljudi je bilo uhapšeno – praćena najstrašnijom satanizacijom po medijima, protiv mene posebno. Na tom sastanku nisam tražio zaštitu za sebe, već sam im rekao da moramo zaštititi pametan svet – profesore, akademike, umetnike, razne uspešne ljude – da smeju da govore šta misle, a da ne završe na naslovnim strana tabloida i Pinka kao izdajnici i lopovi. Jer ako taj deo Srbije zaćuti, onda će zemlja izgubiti svaku šansu. Rekli su mi da oni tu ništa ne mogu da urade. Ja sam im onda pokušao objasniti da je Aleksandar Vučić došao na vlast sa ogromnim obećanjima koja su pratila velika očekivanja u narodu i da za četiri ili pet godina od toga neće biti ništa. Uslediće veliko razočaranje i ako tada ne bude bilo pametnog sveta koji će nas usmeravati, opet ćemo se okrenuti mržnji prema spolja i uzajamno, postati zemlja bez budućnosti.

Nažalost, sada je tako. Mi nemamo napredak ni u jednoj oblasti, ali imamo takav stepen mržnje, besa i agresije koji se može svakog dana videti na ulici. Amerika, Rusija ili zemlje Evropske unije gledaju svoje interese, a mi moramo naći način kako da zaštitimo naše.

No, Vučić je na vlast došao i zahvaljujući podršci iz inozemstva…

Ne mislim da je Boris Tadić izgubio izbore zato što je rekao „ne“ Angeli Merkel za nešto što je bila blaža verzija Briselskih sporazuma. Vučić i Nikolić koji su tada rekli „da“ dobili su samo mogućnost da ih prihvate na Zapadu. Ali nisu stranci glasali, već narod koji je bio nezadovoljan onim što je rađeno tada.

Ta strana podrška Vučiću i dalje je jaka…

foto: marija janković

Jeste, ali on gubi jednu važniju stvar – podršku svog naroda. Nemojmo da govorimo o podršci građana Aleksandru Vučiću na osnovu ovih poslednjih izbora, mada je meni glupo da ih tako nazivam pošto niko živ nije znao šta pričamo mi iz opozicije, niko nas nigde nije mogao čuti, a o nama je slušao i sluša samo najodvratnije stvari. Nema više debatnih emisija po televizijama, nigde nemate mogućnost da iznesete to za šta se zalažete i naravno da će šezdeset posto Srbije o meni imati mišljenje kakvo ima pošto svaki dan sluša da sam lopov i kriminalac. I to ne fabrikuju samo o meni, nego i o Jeremiću, Jankoviću, Tadiću… Već šest godina ja nemam gde da kažem – ljudi, pa da sam opljačkao sve živo kao što tvrde, valjda bi me za sve ovo vreme za nešto optužili. Kako onda da građani slobodno glasaju?

Da li je opozicija iz svih takvih izbornih ciklusa izvukla određene pouke?

Pred beogradske izbore predložio sam da se svi ujedinimo u jednu kolonu, a onda su neki rekli: to je pogrešno, bolje više kolona, bolja ponuda i tako dalje. Mi smo onda izašli u više kolona, pa je Vučić u gradskoj skupštini dobio sedamdeset odbornika, a mi trideset i nešto. A da smo išli zajedno, uz ovakvu izlaznost i ovakve izborne uslove, mi bismo osvojili 41 odsto glasova, a oni 50; da smo bili ujedinjeni, ljudi bi videli da se nešto promenilo i da postoji šansa da se pobedi, pa bi na izbore izašlo još sto hiljada ljudi i borili bismo se za većinu, odnosno ko ima dva odbornika više… Slušam i danas – te kako ćete, te prihvatili ste Dveri… Čekajte malo: i ti ljudi iz Dveri su prihvatili nas, ni njima nije bilo lako da to urade. Ali svi smo svesni da samo zajedno možemo da sklonimo ovu vlast koja gura Srbiju u ambis. Lako je da sedite negde na Dorćolu ili Vračaru i izigravate opoziciju – em je fensi, em nemate nikakvih problema… Što ne odete malo u Mionicu, Leskovac i druge gradove u Srbiji pa čujete kako se tamo razmišlja? Tamo su se već svi udružili. Oni su suočeni sa jednim ogromnim zlom koje ih uništava, bije, maltretira, otpušta sa posla i za njih više ne postoji ta priča o podelama, oni su se ujedinili sami. Sa druge strane, oni koji su vikali da treba da postoje tri-četiri kolone, sada su napredovali do dve kolone, što se opet svodi na isto. Nema, bre, dve kolone! Postoji samo režim koga oličava Aleksandar Vučić i oni koji su protiv toga. To je danas jedina podela u Srbiji. A mi kada dođemo na vlast, ukinućemo i tu podelu: jer niko ko je iz uverenja glasao za Vučića neće biti gori ni od koga drugoga ko je bio protiv. Svi smo mi građani Srbije i svi je jednako volimo.

Koliko ima smisla izlaziti na izbore pod ovakvim uvjetima?

To je jedno od veoma teških pitanja. Mi smo i formirali Savez koji će odlučivati konsenzusom da bismo zajedno procenili šta da radimo po tom pitanju. Moramo se, pre svega, izboriti da se makar nešto promeni kada je reč o izbornim uslovima. Savez je nastao i zbog toga da ljude oslobodimo straha jer danas ljudi i iz straha glasaju za ovu vlast. I onda, pošto nemamo pristupa niti jednoj nacionalnoj televiziji i gotovo niti jednim dnevnim novinama – da krenemo konačno po Srbiji i razgovaramo sa građanima. Neko će nas negde čuti, pa preneti dalje. Ne smemo odustati od borbe i prepustiti se beznađu. Vučić je stvorio situaciju u kojoj je sve nebitno i da nema nikakvih moralnih vrednosti. Nisam pristalica da se na izbore izlazi po svaku cenu i uzme pet ili osam poslanika. Na izborima moramo pokazati da nas je zaista mnogo i da promenimo nešto u zemlji. Videćemo kako će se sve razvijati kada se izbori približe.

Može li opozicija izboriti okrugli stol na kome bi se postiglo da sljedeći izbori budu regularni?

Autokratski režimi ni na šta ne reaguju. Njih je baš briga što su ljudi na ulicama – oni samo nastavljaju dalje i tada je teško izboriti se za bilo šta. Svaka normalna vlast bi u zemlji koja je podeljena kao naša saslušala ovaj drugi deo svojih građana jer Vučić i kad pobedi na ovakvim izborima koji su namešteni, ukradeni i neregularni ima samo pedeset odsto glasova onih koji su izišli, što je oko trideset i pet posto birača. Ne može se i ne sme kao u našoj skupštini da se na sve što bilo ko iz opozicije predloži i kaže, odgovori – baš nas briga. Nema tu sreće. Mi ćemo izići sa spiskom zahteva vezanih za izbore i tu ćemo dobiti konsenzus širi od članica Saveza. Koliko ćemo uspeti, zavisi od naše snage i podrške građana.

U javnosti se govori i o bojkotu… Što vi mislite?

I bojkot je jedno od rešenja. Ali da vam odgovorim na drugi način. Dok smo čekali rezultate gradskih izbora, Bojan Pajtić je rekao da je jedno kada branite pet odsto glasova, a nešto sasvim drugo kada branite trideset odsto ili više. Sasvim je različit i broj onih koji ih brane i način. Zato Savez nastoji da se jedna naspram druge postave dve ozbiljne grupacije. Da je društvo slobodno, naša grupacija bi imala većinu, ali ni režim više nije toliko jak kako što tvrdi. Tek ćemo da vidimo da li se i ubuduće može ponašati na način na koji se do sada ponašao.

U tom kontekstu – ako vas dobro razumijem – Savez za Srbiju posebno računa na ljude koji do sada nisu izlazili na izbore?

Ljudi sede kod kuće jer misle da se ništa neće promeniti. A kako da znaju da se nešto može promeniti kada nemaju gde da čuju nas koji nudimo promene. Na primer – da se zalažemo da se ekonomija države bazira na poljoprivredi i energetici i da umesto što prodajemo PKB hoćemo da pokrenemo još deset takvih firmi u zemlji; da će se tu zaposliti hiljade ljudi čija će minimalna plata biti 350 evra i da će se seljaci moći nasloniti na te kompanije; da želimo uvesti sistem za otkup poljoprivrednih proizvoda po Tirolskom modelu – predate proizvode, dobije potvrdu i onda svakog ponedeljka gledate kolike su cene na svetskoj berzi i odlučujete da li ćete prodati ili ne; da smo protiv dualnog obrazovanja i da želimo da ulažemo u školovanje dece kako ne bi radila za minimalce; da nećemo da odustanemo od subvencija stranim investitorima, ali pod uslovom da minimalna plata bude 350 evra, jer je u Mađarskoj 600, a u Slovačkoj 700 ili 800; da hoćemo specijalnog tužioca pa neka on istražuje i Dragana Đilasa… Kada bi sve ovo građani imali gde da čuju, uveren sa da bi ogromna većina njih izašla na izbore.

Što kažete kada čujete da se opozicija u osnovi i ne razlikuje mnogo od vlasti? Ukratko – da je sve isto.

Nije isto. Nije isto kada se u Beogradu gradilo deset obdaništa godišnje pa je bilo mesta za svako dete i danas kada se ne gradi ni jedno. Nije isto kada se godišnje kupovalo 120 autobusa, tramvaja i trolejbusa za gradski prevoz, a danas svega dvadeset. Nije isto kada je u Beogradu svaka trudnica bila zaštićena i sada. A onda se pojavi Vučić, nametne kroz svoje medije šesnaest tama koje mu odgovaraju u tom trenutku i ljudi zaborave na sve ovo. E, pa nije isto. Da jeste – svi bi bili u SNS-u.

Govori se i da opoziciju spaja samo borba protiv Vučića?

Aleksandar Vučić je simbol svega u ovoj zemlji, personifikacija autokratskog režima. On je i Beograd na vodi i Er Srbija i firme u kojima ljudi rade za dvesta evra i Kosovo i autoputevi i poljoprivreda – rečju, on je sve. I onda nam kažu – Savez je protiv Vučića. Ama, ljudi, nismo mi protiv njega lično, nego protiv onoga što on i njegov režim rade. Kada kažemo Vučić, mi kažemo i Rističević, Vulin, Stefanović, Zelja…Jer, između njih nema razlike. Savez je promena shvatanja politike u Srbiji – seli su ljudi koji ne misle o svemu isto i rekli – čekajte, ima nešto važnije od naših razlika. Ne možemo građanima da ponudimo da jedna vlast zameni drugu jer je zemlja podeljena, nego moramo da formiramo vladu uglednih, nestranačkih, stručnih ljudi da upravo oni pomognu i uvedu zemlju u normalu da bi Đilas, Obradović, Jeremić, Stefanović, Janković, Lutovac i drugi mogli jednog dana izaći na normalne izbore sa svojim stavovima.

Da li je to realno?

Neće moći drugačije – onaj ko bi izigrao dogovor više ne bi postojao. Mi smo se udružili da dođemo do slobodne zemlje u kojoj žive ljudi koji se ne mrze jer su različiti. Zato nam je potrebna prelazna vlada koja će imati jasan mandat šta treba da uradi za godinu dana, a mi u parlamentu bićemo njihovi kontrolori. Mi smo se na to unapred obavezali. I umesto da se o tom govori, priča se o nekim izmišljenim podelama mandata i drugim budalaštinama koje ne postoje.

Kakav će biti sastav te vlade?

U toj vladi neće biti niko od lidera Saveza za Srbiju, njihovih saradnika, niti ljudi koje javnost kao takve prepoznaje. To će biti stručnjaci sa rezultatima u svom poslu.

Kako vidite suradnju sa opozicionim partijama i pokretima koji nisu ušli u Savez za Srbiju?

Veliki deo svog rada ću posvetiti da sa njima napravimo što bolju komunikaciju; možda i oni u nekom trenutku shvate da je Savez jedino rešenje. U svakom slučaju, oni nisu moji politički protivnici. Saša Janković nije ušao u Savez i nas dvojica imamo različite stavove kako bi on trebalo da izgleda, kao i prema Kosovu. Ali mi se umnogome slažemo kako bi ova zemlja trebalo da izgleda. U svakom slučaju, građani od nas očekuju da razlike prevaziđemo i u nekoj formi delujemo zajedno. To se, pre svega, odnosi na izborne uslove, slobodu medija, poštovanje ljudskih prava…

Koliko ste lično zadovoljni postignutim rješenjima pri formiranju Saveza za Srbiju s obzirom na vaš prvi prijedlog? Mislim prvenstveno na organizaciju.

Napravićemo efikasnu i demokratsku organizaciju u kojoj se poštuje glas svakog pojedinca i stranke. Nikad nisam mislio da stranke treba da nestanu. To je nemoguće. Samo treba da opšti interes stavimo ispred stranačkih, parcijalnih interesa.

Osnivači Saveza će biti predsednici stranaka i organizacija. Oni će činiti i Predsedništvo Saveza, svakog meseca će predsedavati neko drugi, neće biti jednog lidera. Na lokalu, ljudi će se organizovati po sličnom principu, ali se neće registrovati kao udruženje, nego će usklađivati svoje stavove i politiku. Takođe, postojaće ozbiljna organizacija po vertikali i medijska služba u koju će svaka stranka dati svoje ljude. Tu je i telo koje će se zvati Konferencija a koju će činiti predsednici udruženja građana koji pristupe Savezu. Predsedništvo Saveza će ići na sastanke Konferencije da čuje te ljude, a ne da se izolujemo kao sveznajući…

Savezu se spočitava i da ga čine ljudi koji su bili u vlasti i da, kao takvi, nemaju što da ponude građanima?

Znate kako, budete na vlasti, pa u opoziciji – na oba mesta nešto naučite, shvatite i promenite kod sebe. Da je po tom sistemu da se neko ko je bio jednom na vlasti ne može vratiti, Vučić nikad bi bio ovde gde jeste. A on se nalazio na vlasti kada je zemlja bila bombardovana, uništavana, kriminalizovana, kada su novinari i politički protivnici ubijani na ulici… Na kraju krajeva, nisam ja kao gradonačelnik Beograda izgubio podršku građana, nego sam nasilno smenjen. Takođe su me i oblatili na sve moguće načine, tako da tu vrstu podrške više i nisam mogao imati. Isto tako – čak i u ovakvim izbornim uslovima, dobili smo podršku od 20 odsto građana. Ipak, svoj misiju vidim i u tome da se pojave novi ljudi… Ali kako da se sada u Srbiji pojavi novi čovek u politici? Kako da saznaju za šta se on zalaže kada to ne može da zna ni za nas koji smo u politici duže vreme? Jedan od naših najvažnijih zadataka u Savezu je da obezbedimo da ljudi koji vrede zauzmu mesta koja zaslužuju.

Tokom čitavog intervjua ukazujete na dva problema. Prvi je medijski mrak i tabloidizacija javnosti…

Zaustavio sam svoje advokate da tuže ove tabloide i televizije koji me iz dana u dan najstrašnije blate – ne mogu svaki drugi dan biti na sudu. Onda sud donese presudu, kazni ih sto hiljada dinara i da objave presudu, a oni plate kaznu, ne objave presudu i nikom ništa. Nisam ja tužio zbog para, nego da javnost sazna da nije tačno to što su objavili o meni. Pink nikad nije objavio presudu za koju je kažnjen 500 000 dinara zato što je bezbroj puta pročitao pismo Željka Mitrovića u kom se kaže da sam ja opljačkao majku svoje dece, pobio prijatelje na spavanju i ko zna što sam još radio. Niti nameravaju. Ali sasvim bi bilo nešto drugo da su kažnjeni za laži sa 50.000 dinara, ali ako sutra ne objave presudu i ne kažu građanima da su lagali, da kazna bude pedeset miliona. I to ne da te pare odu meni, nego u državni fond za lečenje dece. E, onda nemojte da čitate presude. Uveren sam da ni jedno udruženje novinara ne može biti protiv ovoga.

A drugi problem na koji se često vraćate je kriminalizacija zemlje…

Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović je pre neki dan izjavio da policija kontroliše situaciju i da nemamo ni jedan obračun za mesec dan u podzemlju. I onda posle nekoliko sati ubiju advokata Dragoslava Ognjanovića. To znači da je ministar lagao i da ne kontroliše ništa. U svakoj normalnoj zemlji više ne bi bio ministar.

Više od 60 odsto građana smatra da je povećan kriminal. Naravno da jeste – ljudi vide na svakom ćošku šta se dešava. U ovoj zemlji su svi kriminalci ušli u sistem; ovde se oslobađaju ljudi čiji se DNK nalazi na mestu ubistva; ovde po pet godina neko ne ide u zatvor je vođa „navijača“; ovde su osobe sa sudskim presudama bliski sa ljudima koji vode policiju; ovde su kriminalci postali ugledni biznismeni, kupuju vile po Dedinju; ovde je kriminal na svakom koraku. To je Srbija danas. I mi u takvoj zemlji živimo. Ali – nećemo još dugo.