Besan sam zbog buđenja nacionalizma

Teri Gilijam je ime koje nam je pod kožu ušlo još u zlatnoj eri Letećeg cirkusa Montija Pajtona. Kada su njegove lude animacije smenili dugometražni filmovi za koje je vodio režiju, Gilijamov potpis je ostao nepromenjen. Svet satkan od iluzija, fantazije i realnosti u kome je sve moguće, zadržao je autentičan humor, razvijajući se dalje u kompleksnije idejno klupko.

Svestan svog nasleđa, reditelj nam je prošlog meseca na 53. filmskom festivalu u Karlovim Varima, u jednosatnom razgovoru za „Vreme“, priznao da „što više beži od kulta Montija Pajtona, sve je teže raskinuti te okove“. Čak i u njegovom najnovijem i najproblematičnijem filmskom ostvarenju Čovek koji je ubio Don Kihota se, između ostalog, mogu prepoznati rekviziti iz Letećeg cirkusa, Smisla života i iz Brajanovog života. Možda je Gilijamu bilo potrebno da sa sobom ponese deo vesele prošlosti u film koji ga je koštao preko 25 godina planiranja, propalih kastinga i teškoća u finansiranju, a naposletku i zamornih, javnih svađa i suđenja oko prava projekcije i distribucije sa jednim od svojih bivših producenata. I pored svih peripetija koje su medije navele da film krste kao „najukletiji svih vremena“, Čovek koji je ubio Don Kihota uspeo je da dođe u Kan, gde je projektovan kao film završnice festivala. Karlovi Vari je drugi internacionalni festival na čijem se programu našao. Radnja filma je centrirana oko reditelja Tobija (Adam Drajver), koji se vraća svome u studentskim danima započetom snimanju filma o Don Kihotu u Španiji, gde zatiče svog nekadašnjeg glumca (Džonatan Prajs), ubeđenog da je pravi vitez od Manče.

„VREME„: Još od Montija Pajtona imate specifičan vizuelni stil koji je nemoguće pobrkati sa nekim drugim.

TERI GILIJAM: Čuo sam razne teorije, stvari koje ljudi misle da znaju o mom načinu rada. Međutim, sve je jako jednostavno. Mnoge od mojih ideja potiču iz knjiga. Stalno sam u potrazi za nečim novim i predano čitam, nadajući se da će me spopasti ideja. Nemam nikakav sistem i desi se da nešto dođe i u vidu tuđeg scenarija, što se na primer desilo sa 12 majmuna (Dejvid Veb Pipls). A odakle mi te slike, to ne znam ni sam i zato i pravim filmove. Iskreno volim svoju profesiju i kada nemam projekat na kome radim, sedim kod kuće i živim svoj ego. I tada, kada me neko pita šta radim, kažem da mislim o sebi. A kada radim, ne postojim i sluga sam svoje ideje. Metaforički rečeno, ruka sam koja piše, a šta ona želi nisam sasvim siguran. Jako je lep osećaj kada mogu da pobegnem od samog sebe.

Čovek koji je ubio Don Kihota inspirisan je Servantesovim romanom, ali srž narativa ima tek udaljene dodirne tačke sa originalom.

Svestan sam da svuda ostavljam svoje otiske prstiju. To ne valja. Šta god da me zaintrigira, ja se potpuno u to unesem i odradim svoje. Možda je to vrsta ludila, ne znam ni sam, ali okrećem se stvarima koje mogu da razumem i vizuelno ih prevodim u slike koje mi se javljaju a da nemam pojma šta radim dok potpuno ne dovršim projekat. Tek onda stavim prst na čelo i zapitam se šta sam uradio.

Odakle potiče vaša opsesija Don Kihotom?

Nisam ja opsesivan, samo sam tvrdoglav. Čim rešim da nešto uradim, to mora da se desi po svaku cenu. Ne mogu ni da se setim koliko mi je ljudi savetovalo da odustanem od ideje da snimim taj film. Svakome od njih sam odgovorio da je to previše razumna ideja, a ja ne želim da budem razuman. Radije sam na rubu ludila.

Šta je vaša vetrenjača?

Sve i ništa. Svaka od prepreka koja mi se nađe na putu ostvarenja ideje. Najveća ironija moga života je to što sam kao razmaženi klinac koji kada se zainati da nešto dobije, niko ne može da ga zaustavi čak ni kada se oskudeva i u novcu i u vremenu. Valjda je to deo mog odbijanja da odrastem.

Da li delite mišljenje medija da su se bogovi urotili protiv vašeg projekta?

Filmski bogovi ne postoje, oni drugi da, ko god da su. Možda sveta krava, zašto da ne? Nekada me vole, nekada ne. A mediji su ludi za teorijama zavere i malera. Kako napraviti priču? Ako postoji problem, to je previše neinteresantno. Kletva uvek funkcioniše i ja ću se jednostavno povinovati novinarskim teorijama. Pogledajte samo koliko režisera je prolazilo kroz iste te, nazovi uklete filmske projekte. Džon Burmen, Ričard Doner, Toub Huper, Vilijam Fridkin, Roman Polanski… Meni to dođe smešno kao Kenedi prokletstvo. Kao, niko u stvari nije hteo da puca u njega, nego je pogođen slučajno.

Poslednji udarac u pleksus Čoveku koji je ubio Don Kihota je mukotrpan sudski proces sa vašim bivšim producentom Paulom Brankom, koji po svaku cenu pokušava da zaustavi prikazivanje filma.

Film ima festivalsku prezentnost. Zatvorio je Kan, pokazao se ovde u Karlovim

Varima i ide dalje. Uskoro će se naći, na primer, u tajlandskim i belgijskim bioskopima. Tačno je da se dosta distributera unervozilo zbog procesa, pa su počeli da se povlače kao što je to bio slučaj sa Amazonom i SAD. Paulo Branko je pretio festivalima i zaplašio je mnoge. Ono što tvrdi nema blage veze sa mozgom, a niko nije u stanju da proveri koja je prava situacija. Samo mi iz tima i advokati koji nas zastupaju znamo šta je istina.

Ali ipak postoji taj čuveni pariski proces koji ste izgubili u februaru.

Previđa se da ta presuda nije pobila prvobitnu. U štampi se pisalo da sam izgubio prava na film, ali ja ih nikada nisam ni imao. Ja sam samo režiser, a producenti imaju prava na film. Toni Grisoni ima kopirajt na scenario. Uvrnuto je kakve je informacije štampa objavila, spremna da poveruje bilo čemu što će joj doneti više čitalaca.

Zar nije malo frustrirajuće to što vi kao umetnik nemate apsolutnu kontrolu nad svojim autorskim delima?

Ne, zašto? To je tipična situacija. Uvek nešto pođe naopako i eto vam vaših vetrenjača! Uvek računam sa najgorim ishodom, a ako ne ispadne toliko loše, ja dodatno zabrljam. Znam da je film ispao dobro i da se ljudima sviđa. Odnosno, najbitnije je to da postoji. Film će se vrteti i posle moje smrti.

Tokom godina ste imali mnogobrojne ideje za kasting Don Kihota koje su se jedna za drugom izjalovile. U igri su čak bili i Šon Koneri, Džoni Dep i Robert Dival.

Kada nešto uradite, nema povratka. Šta bi bilo da je umesto Prajsa Don Kihot bio Robert Dival ili Majkl Pelin, i koga je to sada briga? Ovo je jedina verzija koju sam dovršio. Iskustvo sa Džonatanom Prajsom za mene je neprocenjivo. Sećam se prvih dana snimanja kada je uvežbavao španski akcenat – svuda se orilo „en-gleeeš“. Pucali smo od smeha. On je u stanju da svakoga nadigra. Neverovatan je glumac. To je čovek koji igra klasične šekspirovske uloge, koji je život proveo na pozorišnim daskama i uživao je da bude u koži Don Kihota. Pošto nikada nije bio na probama sa ostalim glumcima, ansambl nije imao pojma šta će ih snaći, a Adam je odlično reagovao zato što bi, iako bi stao i rekao „upomoć, šta sada?“, uvek pronašao pravu i iskrenu reakciju. Kada radiš sa dobrim glumcima, to je kao da gledaš dobru pozorišnu predstavu.

Kako ste došli na ideju da za ulogu Tobija angažujete Adama Drajvera?

Moram da priznam da ga nisam gledao ni u Girls ni u Ratu zvezda, ali sam znao da mi je potreban glumac u žiži interesovanja koji će mi doneti novac. Sa njim sam se sreo na predlog moje ćerke, koja je jedan od producenata filma. Našli smo se na ručku u nekom londonskom pabu i na prvi pogled on uopšte nije odgovarao mojim predstavama o Tobiju. Međutim, sve je ispalo bolje nego što sam očekivao i kod njega me je zaintrigiralo to što uopšte nije zračio energijom glumca. Imao sam sreće i sa ostatkom glumačkog ansambla – Stelana sam upoznao na dodeli Evropske filmske nagrade u Berlinu pre nekoliko godina, gde je održao neverovatno duhovit govor pre uručivanja nagrade Madsu Mikelsenu. Bilo mi je jasno da želim s njim da sarađujem.

Da li konkretno radite na nečem novom?

Ne, ja sam sada mrtav čovek.

A šta bi to bilo kada biste „oživeli„?

Želim nešto jednostavno za šta postoje pare. Ali šta ću kada volim teškoće. Moj problem je što sam gramziv i hoću sve i to smesta bez obzira na tesne rokove i još tešnji budžet. Prvo se raspitam kakve su restrikcije, zato što o svemu previše razmišljam. Lomim glavu. Onda počinjem da radim instinktivnije. Nakon završetka filma, i po šest meseci popravljam greške. Iako sam svestan pogreški u toku samog snimanja što me frustrira, s time živim jer znam da se nešto po tom pitanju može uraditi. U Čoveku koji je ubio Don Kihota postoji jedna scena sa velikom lomačom od lutki na žurci ruskog bogataša. Tek sledećeg dana sam shvatio da sam je snimio iz pogrešnog ugla. Moje prokletstvo je to što ne čitam scenario, jer sam ubeđen da ga svakako znam, pa često psujem samog sebe što nisam disciplinovan. I zato je dobra montaža alfa i omega jednog filma. Neki put su popravke bolje od onoga što bi čovek uradio po planu.

Znači, u filmskom biznisu ste radi profita?

Ma kakav crni profit. Zadnji put sam ga ostvario devedesetih, preko okeana. U SAD sam se vratio dok je Džordž Buš mlađi još bio na čelu cirkusa, pa se Tom Stopard, scenarista, šalio da razmišlja o tome da tuži i njega i Dika Čejnija zbog neautorizovanog, nelegalnog rimejka Brazila. Mislim da je smisao ovog posla obraćanje pažnje na ono što se dešava oko nas, što mnogi ljudi ne rade. Fali im osećaj za detalj. Pogledajte samo pajtonovce, tu se radilo o posmatranju i razumevanju trenutka i onoga što može da se desi. A koliko se ja razumem u stvari, svet se od tada nije mnogo promenio.

Promenio se ipak jeste – bude se fašistoidne ideje i umasovljuju se, Velika Britanija prolazi kroz Bregzit, a Evropa kroz izbegličku krizu.

Uopšte ne znam kako da se nosim sa današnjim dešavanjima. Pandorina kutija puca po svim šavovima i napolju se razliva ludilo. Istočna Evropa se protiv svoga bori humorom, a mi imamo Terezu Mej i konzervativce – „Mejhem“ i Bregzit. Nastaje haos i nemam predstavu šta će biti kada nas puknu posledice izlaska iz Evropske unije. Besan sam zbog buđenja nacionalizma, ali sam se našao u paradoksalnoj situaciji. Konačno sam se odrekao svog američkog državljanstva, posle deset godina na „uslovnom“, kada mi je bilo zabranjeno da provedem više od 30 dana godišnje u Americi. Od 2016. nisam više državljanin svoje domovine, nego sto posto Britanac, ali eto vraga – umesto da budem i sto posto Evropljanin, sada sam bregzitovan.

Poznati ste kao veliki kritičar Holivuda.

Ja kritikujem sve i svakoga. Ne znam drugačije, ali istovremeno ne zaboravljam da mi je Holivud doneo velike komercijalne uspehe – Kralja ribara, 12 majmuna i Paranoju u Las Vegasu. Bilo je i sjajno i lako, a sve zbog scenarija koje niko nije hteo da pretvori u filmove. Bio sam poslednja osoba kojoj je studio prišao sa 12 majmuna; posle miliona koje su skrckali na njega, hteli su svoje pare nazad. Ista stvar se desila sa Kraljem ribara. Tu sam se suprotstavio novoj verziji scenarija, jer sam mislio da je originalna ideja bila mnogo bolja i direktno sam odbrusio studiju. Moji aduti su bili Džef Bridžis i Robin Vilijams. Sve ovo se dešavalo pre nego što sam dozvolio da me sistem korumpira. Ako hoćeš da snimaš filmove u Holivudu, moraš biti spreman na kompromise.

Da li vam nedostaju vremena u kojima je bilo moguće lomiti tabue?

Danas je svako uplašen da izgovori reči koje se jednostavno izvlače iz konteksta. Reč je sama po sebi zločin. Njena namera je zločin i zato svi hodaju kao po jajima. Ne smem da kažem ono što mislim da ne bih slučajno nekoga uvredio. A sve to se nije desilo preko noći. Na samom početku rađanja političke korektnosti, još uvek je bilo moguće formulisati misli a da neko ne cikne „iju!“. Danas me sopstvena deca non-stop opominju: „Nemoj tako, to je nepristojno. Uvredićeš nekoga.“ Problem je u tome što se uvek nađe neko ko će se uvrediti, šta god vi rekli. Džordž Orvel bi bio tako srećan da je danas među nama, jer Kafku smo odavno prevazišli. Belo je crno, gore je dole.

S obzirom na to da ste veliki ljubitelj stripa, da li biste pristali da snimite film o superherojima?

Zašto? Zato što to svi drugi rade? Da mi je neko ponudio tu šansu pre 15-20 godina, možda bih je zgrabio, ali sada je prekasno za to. Nisam zainteresovan jer takvi filmovi nemaju pravu tenziju. Svako je superheroj. Svet ih je pun. Čega ima lošeg u normalnim ljudima sa zemaljskim problemima? Tehnički, ti filmovi su fenomenalni, ali oni me jednostavno ne interesuju.

Ponekad ono što kažete zazvuči kao da se trudite da budete neuspešni.

Ne, ali sam dobar u tome. Voleo bih da budem kultni reditelj kao Spilberg (kaže u očiglednoj šali) i da ne razmišljam o finansiranju svog sledećeg filma. Don Kihot je baziran na nekome ko nisam postao. Imao sam sreće što sam pošteđen uspeha.

I za kraj, zbog kontroverze koju je izazvala vaša nedavna izjava Varajetiju o pokretu Metoo: da li ste bili svesni onoga što je Harvi Vajnstin radio?

Većina nas jeste i to od početka. Kružilo je dovoljno priča čaršijom. On je bio jedan od producenata Braće Grim i sećam se da sam rekao svojoj ćerki da nikako ne ide u njegovu sobu, zato što za to postoji cena koja mora da se plati. Mnoge žene su bile njegove žrtve, ali postoje i jako ambiciozne individue koje su svesno uletele u paukovu mrežu radi podizanja šansi za karijeru u Holivudu.