Svi pojavni oblici predsednice Vlade

Kada je pre godinu dana postala premijerka, Ana Brnabić je predstavljala enigmu za širu javnost. Imala je imidž navodno stručne, pouzdane osobe koja precizno izvršava zadatke. Sa druge strane, među nedostacima koji su joj pripisivani, pominjane su sumnja u liderske sposobnosti i čuvena tvrdnja da će ona biti samo „fikus“ u vladi koju suštinski vodi predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Godinu dana je prošlo, a u tom periodu mogli smo da ispratimo i razvojni put predsednice Vlade Srbije Ane Brnabić. Odakle je krenula, a gde je stigla u prvoj godini obavljanja premijerske funkcije, koliko je Aleksandar Vučić prisutan čak i kad ga nema pored premijerke i koliko je ubedljiv nastup glavnih predstavnika ove vlasti, razgovaramo sa Nadeždom Milenković, ekspertkinjom za marketing i kolumnistkinjom sajta Peščanik.

„VREME„: Vlada premijerke Ane Brnabić završila je prvu godinu mandata. Da li vam to izgleda kao „već“ godina ili „tek“ godina? Ili ovde vreme nekako stoji, a samo se smenjuju povodi zbog kojih nam vlast stalno govori jedne te iste stvari na konferencijama za novinare?

NADEŽDA MILENKOVIĆ: Mi smo zaglavljeni, odnosno – ova vlast nas je zaglavila, jer je to uobičajena manipulacija takvih režima, između: „a šta je radio bivši režim“ sa jedne strane i: „za dve, najviše dve i po godine“ sa druge. I ta dva perioda, onaj prethodni kad kao ništa nije valjalo i neki naredni kad će sve biti fenomenalno, jesu dve noseće teme evo već sedam godina. A to je baš mnogo vremena, za sedam godina novorođenče krene u školu, lošiji student diplomira. Čak je i predsednik, koji se pod starost hvališe svojim ocenama na ispitima, za šest godina uspeo da završi fakultet, a mi smo i dalje u priči šta su radili „žuti“ režim i njegova „ološ elita“. I kakve su ocene imali u školi. Dok je sve ostalo „ne lipši magare do zelena trave“.

Deo javnosti je od samog početka očekivao da Ana Brnabić bude tiha, u senci predsednika Vučića. Međutim, da li je ona umesto toga, zapravo, njegova replika? Koliko uočavate „vučićizme“ u nastupu Ane Brnabić?

Kada se pojavila, Ana Brnabić je bila nepoznata javnosti. Za razliku od, na primer, Ivana Tasovca čiji smo lik i delo ipak znali i pre nego što je postavljen na funkciju ministra, o Ani Brnabić smo saznali samo ono što nam je tadašnji premijer rekao o njoj. Da je lezbejka. I dobar deo javnosti, onaj fini svet koji je rodno i LGBT senzibilisan, dao joj je poštedu mnogo dužu od onih kurtoaznih sto dana. Pristojni ljudi su smatrali da je nepristojno tražiti joj mane kad je već i samim izborom nje za ministarku napravljen toliki iskorak u ovom duboko patrijarhalnom, pretežno mizoginom i homofobnom društvu. Što je vlast svakako i želela da postigne.

Pa i kasnije, kad je uveliko postala premijerka, najveća zamerka koju joj javnost upućuje jeste – da je fikus, kao što se nekada prebacivalo Mirku Cvetkoviću. Tako bi verovatno i ostalo da premijerka nije, valjda u želji da opovrgne taj status, počela da daje izjave tipa: „niko vas ne bije po ušima da letite Er Srbijom“ i slične bezobrazluke. Ali, kao što rekoh, pošto ne znamo kakva je bila pre ulaska u vlast, ne možemo ni da zaključimo da li je taj njen „vučićizam“ posledica one narodne „s kim si takav si“ ili joj je od početka takvo fabričko podešavanje, samo što mi nismo imali prilike da vidimo.

Koja je svrha takvog nastupa?

Pa koja je svrha pirsinga ili bildovanja, na primer? Svi smo mi sopstveni bilbordi. Onim kako izgledamo i govorimo, kako se ponašamo, odašiljemo neke informacije o sebi i trudimo se da ljudi o nama zaključe baš ono ili u najvećoj meri ono kako bismo voleli da nas vide.

Ani Brnabić neke od metoda i trikova iz marketinga i PR–a očigledno nisu nepoznate. Koje strategije, po vašem mišljenju, najčešće koristi i koliko joj dobro ide?

Možda joj nisu nepoznate, ali meni deluje kao da nije učila sa razumevanjem. Na primer, Marko Đurić je mnogo bolji učenik, pogledajte koliko se on trudi da promeni onaj svoj uspavljujući nastup mrtvozornika – i rad obrvama i „maši rukicama“ i pravljenje značajnih pauza, ali i žustro upadanje oponentima u reč. Sa druge strane, Aleksandar Vulin je još gori đak od Ane Brnabić – on toliko loše imitira emotivnost da je to već sprdnja, stvarno kako mali Perica zamišlja da treba da stojiš kad si važan, a kako govoriš kad te ponese rodoljubiv zanos. A opet, sa treće strane imate kancelarku Angelu Merkel koja ostavlja utisak kao da nikada nije ni čula za marketing i PR, pa ipak osvaja mandate, tako da cela priča o metodama, a naročito o trikovima, pomalo izgubi značaj, pogotovo u našoj situaciji kad ničija fotelja ne zavisi od javnog nastupa.

Mićko Ljubičić je nedavno u emisiji PLJiŽ na Televiziji N1 imitirao Anu Brnabić. U tom skeču, on glasom premijerke na pitanje šta Vlada Srbije preduzima na planu zaštite od poplava kaže: „Mi u vladi ovih dana planiramo da se nađemo i da krenemo da se dogovaramo da uskoro počnemo da se ozbiljno pripremamo, da polako razmišljamo kako da isplaniramo započinjanje projekta raspisivanja tendera za eventualnu nabavku protivgradnih raketa, jer nam je to zaista hitno potrebno.“ Da li vam ova šala zvuči kao ono što premijerka zaista govori? I da li to znači da se njeno političko umeće svodi na sposobnost asertivne komunikacije?

Pa taman tako. To je ono što ste malopre nazvali njenim PR umećem. Premijerkin nastup se svodi na tehnike koje se nauče na seminarima za nevladine organizacije. Te neemotivne, do dosade politički korektne izjave, rečenice koje te ne dodiruju i sa kojima ne znaš šta bi. Kako da vam kažem, nikad od nje Vučić umesto Vučića. No, valjda je zato i dovedena. Da bude bezopasna.

Jedna od karakteristika ove vlasti je davanje izjava iza kojih stoji čudna logika, a ne stoji nijedna činjenica. Tako na primer Vučić izjavljuje da se u petospratnicama rađa više dece nego kad se isti broj parova naseli u soliterima, pa apeluje da se zidaju niže zgrade, iako zauzimaju više hektara. Brnabić nas, s druge strane, uverava da će ukidanjem mera o smanjenju penzija, penzije biti još manje. Na koju foru ovakve izjave prolaze?

Pa i ne prolaze, osim kod sasvim malog broja baš nemislećih ljudi. Zar stvarno mislite da onaj kome je penzija smanjena ne ume da izračuna za koliko je zakinut? Ne morate biti blistav matematički um, pa čak ni posebno školovani, za tu prostu računicu. A to što deluje da svaka i najbudalastija izjava vlasti ima prođu – to je iskrivljena slika koju dobijamo iz medija i sa izbora. Mediji prikazuju da se niko ne buni jer i kad se buni to do medija ne dopire, a rezultati izbora nemaju mnogo veze sa onim šta birači misle. Na delu je siledžijsko uterivanje glasova, nijedan listić od unapred ukalkulisanih glasova ne prepušta se slučaju. Kad imate vojsku od nekoliko stotina hiljada uterivača glasova, koliko se vladajuća stranka hvali da ima članova, onda je dovoljno da vam svako od njih milom ili silom pribavi samo još po jedan glasački listić i vi ste pobedili. Mene više čudi što vlast ne govori i još besmislenije stvari. Ali evo, biće prilike sad kad treba da objasni Kosovo.

E, sad… Kad uporedimo način na koji se javnosti saopštavaju nebuloze, Vučić izgleda mnogo ubedljivije, čitav njegov govor tela, ton, reči koje naglašava, angažovani su da nas ubede u ono što priča. Da li je upravo to ono što nedostaje Ani Brnabić da bi bila ubedljivija?

Prvo, Vučić ima veću kilometražu. On je od svojih čuvenih studentskih dana partijski angažovan. I uči. Ne znam da li se sećate kada je pred neke izbore objašnjavao kako su fokus grupe pokazale da on nema dobar oblik lica, tako se nekako izrazio, te je zbog toga bolje da se isturi Toma Nikolić jer je njegova fizionomija prihvatljivija. Dakle, on se, sada već decenijama, posvećeno bavi ovladavanjem tehnika manipulacije. I drugo, on ima snažnu ambiciju da bude vlast, dok Ana Brnabić tek ulazi u te vode i ne znamo koliko je zagrižena za vlast. Možda je ovo prava mera nje, ukoliko joj je trenutna funkcija samo usputna stanica.

Ako pođemo od pretpostavke da predsednik predstavlja zemlju na čijem je čelu, da li naš predsednik šalje kontradiktorne poruke, pošto malo maše indeksom i đačkom knjižicom, a onda malo priča kako nije duhovit, nije lep, nije pametan, i sve u svemu, igra na kartu žrtve? Da li ovo društvo pada na to predstavljanje sebe kao žrtve, budući da su Vučić i pobednica „Zadruge„, takođe žrtva, prevarena žena, dobili isti procenat glasova, 55 odsto?

Podsetimo se kako je ova vlast došla na vlast. Predsednički izbori 2012. godine, predsednički kandidati: tadašnji predsednik države Boris Tadić – slika se u treger-majici dok trči Beogradski maraton. Sećate se jedne fotografije na kojoj on napinje mišiće i deluje potentno i poletno? I sad druga fotografija, drugi predsednički kandidat, Tomislav Nikolić, koji leži kao proštac, sa krpom na čelu, potpuno zanemoćao, samo pola sata pošto je javnosti obnarodovao da je stupio u štrajk glađu (i žeđu, kako je stalno dodavano). Njegova desna ruka, Aleksandar Vučić, čak napušta studio usred „Utiska nedelje“ da bi mogao da bdi uz Nikolića u bolnici, mada se stalno žalio kako nema priliku da gostuje po televizijama.

I na izborima je pobedila kraljica drame, a ne kraljica sportova. Dakle, da, igranje na kartu žrtve ima prođu. Tim pre što se ne zapostavlja ni ona druga predstava: vidite koliko sam jak (na rečima). Da li ste ikada upoznali osobu koja toliko često izgovara da se ne plaši? Ja nisam. Ni u literaturi.

Ni Ani Brnabić nisu strane ishitrene, povišeno emotivne reakcije, na primer zbog novinara koji navodno tvrde da u Srbiji nikad nije bilo gore, iako to zapravo niko ne tvrdi. Ili čuvenih ispada „kako možete to da pitate kad to nije istina, ne dozvoljavam da to tvrdite, mi se trudimo, a niko ništa lepo neće da piše o nama„. Čemu služi ta vika?

Pa to je taj isti manir žrtve i nasilnika, to je nastup koji bi se mogao nazvati „bitanga i princeza“ s tim što su ovi iz vlasti istovremeno i jedno i drugo u istoj osobi. Kako to kažu u reklamama, sa leve strane ekrana je premijerka (predsednik, ministar, dopišite bilo koga iz vlasti), nesrećna princeza zatočena u visokoj kuli zamka koju maltretira zli zmaj, dakle, izmišljeno biće koje ne postoji u realnosti. Sa druge strane ekrana je premijerka koja hvata na galamu, junači se i mangupski trza ramenom spremna da se pobije sa celom kafanom.

Ne možete reći da to nije dobitna kombinacija. Kao nekadašnji slogan za Robne kuće Beograd: „Za svakog ponešto, za nekoga sve“. Predstava za ljubitelje svih žanrova. Po onoj narodnoj „neko voli popa, neko popadiju“, vlast ima ponudu za svačiji ukus. Samo fali „navali narode, još malo pa nestalo“, ali bi to neko mogao pogrešno da protumači.

S druge strane, premijerka povremeno ostavlja utisak osobe koja rešava krize i ima stav. Jedan od prvih poteza joj je bio posredovanje u vreme štrajka u Fijatu. Zatim, tu je famozna digitalizacija, elektronska uprava i tako dalje. Pa smo mogli da je vidimo kako se otvoreno suprotstavlja ministru Nenadu Popoviću zbog njegovih stavova o pravima LGBT osoba. Ali, da li je to dovoljno da bismo o premijerki mogli da govorimo kao o autonomnoj političkoj figuri?

Možda bi i moglo da bude dovoljno da nije bilo mnogo više suprotnih primera. Kao kada je premijerka govorila da ima razumevanje za emotivnu reakciju ministra. Podsetimo se, „emotivna reakcija“ je bila to što je ministar vojni iz dana u dan objavljivao po nekoliko besprizornih napada na istraživačke novinare KRIK-a koji su samo objavili nalaze Agencije za borbu protiv korupcije u kojima je pisalo da ministar prikriva poreklo imovine. U poređenju sa tim i ostalim „razumevanjima“ koja je premijerka imala za ono što su ministri radili i govorili, a bilo je tu i droge koju je policija našla u službenim kolima ministarstva, dakle nije rekla-kazala nego fakat, nekako mu dođe neadekvatna izjava da je premijerka imala najgori dan u vladi zato što je ministar bez portfelja nešto tvitnuo. Bolje da je svaki put rekla da nema komentar, što bi zaista bilo nešto autentično i svakako bez presedana u ovoj vlasti koja već poslovično ima komentar na baš svaki tvit, nego što je jednom neopravdano pravdala, a drugi put napala prejakim rečima.

Imali smo prilike da premijerku vidimo u situacijama u kojima predsednika ne možemo ni da zamislimo, na primer u „Insajder debati“ sa predsednicima novinarskih udruženja. Brnabić se vrlo prilježno susreće sa neistomišljenicima, ostavlja utisak osobe koja je spremna da čuje famoznu drugu stranu i drugačije mišljenje. Da li je to predstava za široku javnost ili njena iskrena namera?

Da bih znala odgovor na to pitanje, morala bih da poznajem premijerku. Ovako mogu jedino da pohvalim te njene gestove, bili oni autentični ili isfolirani. Samo da ne počne, kao ostali iz vlasti, da te retke javne susrete sa neistomišljenicima zloupotrebljava onim iritantnim nadvikivanjem i mahanjem nekakvim papirima koji navodno diskvalifikuju sagovornike. A pribojavam se da bi to moglo da se desi.