Dvostruko prokletstvo kneza Pavla

Nakon otvaranja, Jelisaveta Karađorđević je izjavila da se u renoviranom Narodnom muzeju nije našlo mjesto za tablu sa imenom njenog oca, kneza Pavla Karađorđevića, koji je ovoj instituciji poklonio više od pet stotina umjetničkih predmeta… „Video sam na kratko stalnu postavku Narodnog muzeje i delovalo mi je da je postavljena na brzinu; ne sumnjam da su se kustosi i drugi koji su za to bili zaduženi dali sve od sebe, ali sam primetio da ispod mnogih eksponata nema legendi“, kaže za „Vreme“ istoričar Miloš Ković, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu. „Razlog je verovatno bila žurba da se sve završi za Vidovdan jer se očekivala poseta samog Aleksandra Vučića – glavom i bradom. Uglavnom, kada obiđete pomenutu postavku, vidite da je još mnogo toga ostalo da se uradi. Postoji, dakle, mogućnost da je u toj žurbi potpuno zaboravljen i Pavle Karađorđević. Bilo bi potpuno nerazumljivo da je neko želeo da prećuti ulogu koju je knez Pavle imao u nastanku zbirki Narodnog muzeja.“

„VREME„: Kakva je percepcija kneza Pavla u današnjoj Srbiji?

MILOŠ KOVIĆ: Knez Pavle je sin kneza Arsena – mlađeg brata kralja Petra I – i ruske plemkinje Aurore Pavlovne Demidove. Sve dok nije postao regent, bio je veoma malo poznat u javnosti, između ostalog i zbog toga što je do tada čitav život uglavnom proveo u inostranstvu; na primer, u kući je govorio na ruskom ili francuskom jeziku. U tom kontekstu, još važnije je to da knez Pavle nije imao harizmu kakvu je imao njegov brat od strica – Aleksandar Karađorđević. Zašto? Zato što nije bio ratni heroj i to se u Srbiji znalo. Knez Pavle jeste otišao na front, ali se brzo razboleo, pa je rat proveo u diplomatskim misijama u inostranstvu, a onda i na završavanju školovanja na Oksfordu. Bez te ratničke, junačke harizme iz balkanskih i Prvog svetskog rata poput one kralja Aleksandra, na kojoj je građen legitimitet kuće Karađorđevića i Jugoslavije – uostalom, kao i Titov i legitimitet Jugoslavije posle Drugog svetskog rata – Pavle nije mogao igrati neku veću ulogu u zemlji. Ovde ne bi trebalo da zaboravimo i da je Aleksandar umeo da ukloni sve koje je doživljavao kao konkurenciju u držanju vlasti – bio je ne samo formalni, nego i suštinski vladar Jugoslavije. To je bio milje u kome se kretao Pavle – bio je veoma obrazovan, govorio je više jezika, ali je u široj javnosti doživljavan bezmalo kao stranac. Sa druge strane, imao je i reputaciju evropskog čoveka posebno naklonjenog umetnosti, što je Beograd voleo i cenio.

Kasnije, kada je posto regent, knez Pavle je stekao reputaciju čoveka kompromisa pokazavši razumevanje za interese hrvatskih političke elite. Među njima svakako nije bio nepopularan kao u Srbiji zbog Konkordata, sporazuma Cvetković–Maček i, konačno, one kapi koja je prelila čašu – pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu. Sve se ovo desilo još u njegovo vreme, da bi kasnije, u Titovoj Jugoslaviji, zaista bio pretvoren u narodnog neprijatelja i u našim udžbenicima istorije često se mogla videti slika Pavla sa Hitlerom. On je na sebe, rekao bih, navukao duplo prokletstvo – srpskih patriota i komunista.

Što je bio Pavlov motiv za postizanje Konkordata?

Izgleda da je Konkordat manje bio projekat Pavla, a mnogo više predsednika jugoslovenske vlade Milana Stojadinovića. O ovom ugovoru sa Vatikanom dugo se govorilo i ne samo to – Kraljevina Srbija ga je imala. U oba slučaja i srpski i jugoslovenski predstavnici pregovarali su sa istim čovekom, budućim papom Pijem XII. Šta je bio cilj Pavla, odnosno Stojadinovića? Cela Stojadinovićeva politika je bila zamišljena tako da se izoluju Hrvati, koji su bili glavni protivnici Jugoslavije – takve kakva je tada bila. U tom smislu, Stojadinović je udružio srpsku Radikalnu stranku sa slovenačkim klerikalcima i bosanskim muslimanima čiji su vođe bili Anton Korošec i Mehmed Spaho. Na ovo se nadovezala ideja da se uspostave dobri odnosi sa fašističkom Italijom i nacističkom Nemačkom, na koje su se hrvatske političke elite mogle osloniti kao dodatnim načinom za njihovu spoljnu izolaciju. A za sve skupa bila je potrebna saradnja sa Katoličkom crkvom, kojoj su se, kako je to Stojadinović smatrao, morali dati prilični ustupci.

Međutim, Pavle uskoro mjenja politiku, obara Stojadinovića i kreće da pravi sporazuma sa vođom Hrvatske seljačke stranke, Vlatkom Mačekom. Što se promijenilo u međuvremenu?

Ključno je razumeti sledeće: prvo – Pavle je napustio politiku integralnog jugoslovenstva koju je vodio Aleksandar i, drugo – sa Konkordatom je Katolička crkva u Jugoslaviji trebalo da postane država u državi zahvaljujući posebno ustupcima u okviru obrazovanja i društva. Taj privilegovani položaj Katoličke crkve u odnosu na ostale podstakao je na pobunu Srpsku pravoslavnu crkvu, koja je u tome bila spremna da ode veoma daleko. Njen odlučni otpor srušio je Konkordat. Tada je Pavle krenuo u susret Hrvatima koji će dovesti do sporazuma Cvetković–Maček; dakle, ne više izolovanje hrvatskih političkih elita, nego postizanje kompromisa sa njima. Zbog toga je morao da otpusti Stojadinovića – u kome su, inače, Britanci videli nemačkog čoveka – i dovede poslušnog Dragišu Cvetkovića. Kada govorimo o Konkordatu i sporazumu Cvetković–Maček, reč je o istoj politici pridobijanja protivnika davanjem ustupaka. Pošto je Konkordat propao, sporazum Cvetković–Maček bio je odustajanje od politike izolacije Hrvata. Postoje indicije da su Britanci ohrabrili Pavla da se nagodi sa hrvatskim političkim elitama. Britanske političke elite su, još od Prvog svetskog rata kada su podržale stvaranje Jugoslavije, pazile da ne drže sva jaja u istoj korpi, ali su se tvrdoglavo držale kulturnih predrasuda nasleđenih iz 19. veka. U Londonu se uporno verovalo da će Srbi uvek biti proruski orijentisani, odnosno da će Slovenci i Hrvati kao katolici uvek podržati Zapad – takva politika je kasnije vođena čak i kada su podržali Tita (i Šubašića) u Drugom svetskom ratu. Upravo iz ovih razloga, Pavle je imao britansku podršku za postizanje sporazuma Cvetković–Maček i stvaranje Banovine Hrvatske.

Uprkos obaranju Cvetkovića i sporazuma sa Mačekom, Pavle i dalje nastavlja približavanje silama Osovine…

Pavle se našao između čekića i nakovnja, između Britanaca i Nemaca. Tu je njegov manevarski prostor bio veoma sužen i veliko je pitanje da li ga je uopšte imao. Najpre su Britanci od njega tražili da vodi popustljivu politiku prema Nemačkoj i Italiji i da ne izaziva konflikte. Međutim, uskoro je zahvaljujući Stojadinoviću došao trenutak kada Pavle više nije mogao da utiče na uznapredovali proces zbližavanje sa Berlinom i Rimom, a tada su mu iz Londona počele stizati poruke da obustavi tu politiku, odnosno da ne zaboravi na svoje britanske veze i afilijaciju. Samo – gde i kako stati? Događaji su se odvijali velikom brzinom: Pavle obara Stojadinovića, ali na njegovo konkretno pitanje što Britanija može da pruži ukoliko Jugoslavija bude napadnuta, iz Londona biva upućen na fantomski sporazum sa Grčkom i Turskom. To je sve – nikakva vojna pomoć. U tom trenutku, kada Hitler počinje pojačavati pritisak na Jugoslaviju da se pridruži Trojnom paktu i kada izostaje britanska vojna podrška, Pavle je ostao bez i ono malo manevarskog prostora koji je imao do tada. A on je dobro poznavao Britance i njihovu tradiciju da živote sopstvenih saveznika smatraju jeftinim i da ih spremno troše… Kada govorimo o ovim događajima u predvečerje Drugog svetskog rata, ne smemo zaboraviti da je reč o ljudima koji su imali veliko i ozbiljno iskustvo sa onim Prvim. A Pavle se i te kao sećao kako je Velika Britanija ostavila Srbiju da propadne1915.

Tako je došlo i do potpisivanja Trojnog pakta…

Velika Britanija je bila protiv, ali šta je mogla ponudi za uzvrat? Nesporno je da Pavle nije bio nemački čovek i da je svoje odluke donosio u skladu s onim kako je video interes Jugoslavije. U tom smislu, može se razumeti njegova politika. Sa druge strane, mogu se razumeti i oficiri koji su ga srušili vojnim pučem od 27. marta 1941… Danas se često govori da su Britanci stajali iza svega. Zna se da su pokušavali da obore kneza Pavla, ali i da ličnosti na koje su oni računali nisu u prevratu odigrale važnu ulogu. Međutim, oni nisu mogli da u velikim demonstracijama, koje su počele već 24. marta, izvedu na ulice praktično svih većih srpskih gradova, uključujući Sarajevo, Skoplje, Ljubljanu, stotine hiljada ljudi. Zašto? Zato što je puč bio logična posledica cele srpske istorije, kojoj je smisao već vekovima davala Srpska crkva, a potom, u 19. i 20. veku i svetovni intelektualci. Smatra se da je patrijarh Gavrilo Dožić znao da se sprema puč. Pozdravio ga je u onoj čuvenoj radijskoj emisiji rekavši da su se Srbi ponovo opredelili za carstvo nebesko. Reč je, zapravo, o tome da je srpsko javno mnjenje bilo izrazito antifašistički i antinacistički opredeljeno, može se reći i – antinemački. Razlog su iskustva iz Prvog svetskog rata i to što se u Beogradu dobro znalo da je Hitler uz Jevreje i Rome, gajio patološku mržnju prema Srbima… Zbog svega ovoga, oficirima koji su izvršili puč 27. marta 1941. bilo je potpuno nepojmljivo da Jugoslavija bude deo Trojnog pakta. Naprosto, Srbija u takvim prelomnim trenucima – a takav je i onaj 1914. – nije postavljala pitanje ko je jači, već na čijoj je strani pravda. To jeste bila i odluka u skladu sa kosovskim zavetom.

Svi oni kažu „bolje rat„, a knez Pavle – „bolje pakt„…

Tačno tako. Oni kažu i „Bolje grob, nego rob“… Pročitajte esej „Šta je to kosovsko opredeljenje“ Zorana Mišića iz 1963. Tu se kaže da kada danas čitamo „Pohvalu knezu Lazaru“ patrijarha Danila III iz 1392. ili 1393, čini nam se kao da smo na beogradskim ulicama 27. marta. Mišić iz Danilove pohvale citira reči Lazarevih junaka: „Bolje je nama u podvigu smrt, negoli sa stidom život. Bolje je nama u boju smrt od mača primiti, negoli pleća neprijateljima našim dati“. Za Zorana Mišića, kosovsko opredeljenje je „izbor onog najtežeg, najpogubnijeg puta, koji je jedini pravi put.“ Jovan Jovanović Zmaj peva 1876. godine: „Volimo pošten grob, neg’ biti turski rob!“ Prosto, srpski oficiri koji su izveli puč nisu mogli drugačije. I ne samo oni – zajedno s njima bila je visoka crkvena hijerarhija, pridružuju im se ljudi poput Slobodana Jovanovića, Milana Grola i mnogi drugi.

Da li, u skladu s ovim što ste rekli, politika kneza Pavla predstavlja diskontinuitet u dotadašnjoj istoriji Srbije?

Srpska politika umela je biti pragmatična – od Karađorđa do kneza Pavla… Kralj Milan Obrenović je možda najbliži tome što je radio knez Pavle. Imao je tu nesreću da mu je pripalo kormilo države u veoma teškom istorijskom periodu. Sve njegove odluke pokazuju da ih je on donosio u dobroj veri da će tako očuvati Jugoslaviju. Međutim, Konkordat je bio pokušaj da se od Katoličke crkve stvori država u državi, a Banovina Hrvatska obuhvatila je skoro 850 000 Srba. Za inicijativu da se od nje izuzme Krajina sa 25 srezova gde su Srbi imali većinu, Pavle nije imao sluha ni razumevanja. Jedno i drugo su bili okidač za nacionalnu mobilizaciju Srba kao reakcija na osećaj ugroženosti. Tu spada i osnivanje Srpskog kulturnog kluba 1937. Važno je razumeti da je 27. mart za mnoge Srbe bio nastavak Konkordatske borbe i borbe protiv sporazuma Cvetković–Maček. Ipak, knez Pavle zaslužuje poštovanje, a ne odijum koji ga je pratio za života i posle njega, i to ne samo zbog svojih ogromnih zasluga za srpsku kulturu.

Da je sutra 27. mart 1941. gdje biste bili?

Na ulici, među demonstrantima. Da je Jugoslavija ostala u Hitlerovom taboru – a znamo da Hitler nije poštovao ni jedan sporazum, pogotovo sa narodima koje je smatrao za inferiorne poput Rusa i Srba – ko zna kako bi kasnije bila tretirana. Antifašizam je jednostavno bio i ostao veoma važan, integralni deo srpskog patriotizma.