Bila jednom Šezdeset osma

Među više aktuelnih nastojanja da se odredi politički i društveni smisao studentskih demonstracija i štrajka na Beogradskom univerzitetu koji se pre pedeset godina dešavao tokom ove nedelje, ubraja se i izložba „Šezdeset osma u Studentu“ (Galerija nauke i tehnike SANU, 18. jun). Brojevi ovog lista studenata iz tog vremena svedoče o zbivanjima tokom demonstracija i štrajka, o suštini i o oblicima studentskog bunta, ali pružaju i uvid u širi društveno-politički kontekst kojim je on bio uslovljen i izazvan. Na tridesetak panoa biće prikazani vanredni junski brojevi, ali i karakteristične stranice i tekstovi iz celog godišta ‘68 koji pokazuju uređivačku politiku lista – otvorenost za autorske komentare, polemike, idejna strujanja u svetu, eksperimente u umetnosti… Istovremeno, uz izbor fotografija, knjiga o Šezdeset osmoj i ikonografije protesta – bedževi, posteri, parole – biće oživljena atmosfera tih junskih dana pod lipama koje su, priča se, mirisale isto ovoliko jako kao i danas.

Jedan od urednika tadašnjeg „Studenta“ bio je književnik Milisav Savić.

„VREME„: Naslov „Bila jednom Šezdeset osma“ vašeg uvodnog teksta za „Studentovu“ izložbu asocira na bajku i na legendu. Namerno ili slučajno?

MILISAV SAVIĆ: Nimalo slučajno. Šezdeset osma sa ove distance zaista liči na bajku. Jedna takva pobuna, silovita, sa grandioznom vizijom o boljem i pravednijem svetu, uz bezrezervnu podršku umetničke i intelektualne elite, danas je nezamisliva. Možete li da predočite sebi sliku kako deca današnjih političara na vlasti stoje u prvim redovima demonstracija uperenih protiv njihovih očeva. Ili da zamislite kako se deca tajkuna pridružuju protestima radnika koje su njihovi očevi poslali na ulicu, da riju, kao svinje, po kontejnerima.

Juna ‘68. vi ste bili urednik „Studenta„. Čega se sećate?

Najpre, brutalnog batinjanja studenata kod podvožnjaka na Novom Beogradu. Režim je pokazao konačno da njegova ideologija počiva na ogoljenoj sili. Ja nisam zaradio ni ogrebotinu, spasio me je najobičniji magnetofon, jer su milicajci mislili da sam novinar nekog državnog lista. Moj kolega iz redakcije Aleksandar Ilić, budući profesor i ambasador, koji me je iz centra taksijem dovezao u Studenjak (on je imao nos da će se nešto krupno desiti), krvnički je, onako sitan, pretučen, kao i mnogi drugi. Krvnički su bile prebijene i devojke (naročito po butinama i grudima). Devojke su bile žrtve prikrivenog seksualnog iživljavanja, a žestoki momci, koji su stajali u prvim redovima, dobili su pendreke zato što su dovikivali milicajcima da su glupi kao noć.

Sledećih sedam dana i noći bukvalno sam proveo na Filološkom i Filozofskom fakultetu. Spavao sam, kao i mnogi drugi, na podu ili na klupama u učionicama. Sećam se da je do mene na ćebetu leškario Zoran Radmilović. Hranu su nam donosili građani, uglavnom roditelji demonstranata. I nismo se loše hranili kad se ima na umu kakve smo splačine kusali u studentskim menzama. U paketima bi se našla i po paklica cigareta. Od podneva pa do duboko u noć trajao je svojevrsni festival besedništva, pesništva, glume… Nikad kao do tada kreativna improvizacija nije zablistala u punom sjaju. Sve je bilo autentično, bez ikakve šminke. Pokuljale su uskraćivane, zabranjivane priče… U Sali heroja Filološkog fakulteta pojavio se sedi čovek koji je ispričao da je 1944. na belom konju, kao oslobodilac, ušao u Beograd, da bi četiri godine kasnije završio kao direktor Govnoprometa na Golom otoku (tad sam prvi put, u 23. godini čuo za Goli otok).

Da li ste se plašili?

I jesam i nisam. Jesam jer su se pronosili glasovi da se za kolovođe demonstracija pripremaju logori u bespućima Golije (i pripremali su se). Nisam, jer su od prvih dana sa nama bili sinovi i kćerke najviših rukovodilaca, mnogi u prvim redovima. Mladost Dedinja tada se, valjda prvi i poslednji put, preselila na Studentski trg. Video sam i neke političare koje sam znao samo iz novina. Poprilično zbunjene, da ne kažem uplašene. Posle prebijanja studenata u Studentskom gradu pojavio se Branko Pešić i sastao se sa na brzinu oformljenim akcionim odborom. U jednom trenutku, dok je, znojav, skidao kravatu, mahinalno je pocepao košulju. Rekao je da mu je savest čista i da on nema ni vilu na Dedinju ni „mercedes“ (taj auto bio je simbol „crvene buržoazije“). Stari komunista govorio je istinu. Danas mi je pomalo krivo što je jedna od naših glavnih parola bila uperena protiv „kneževa komunizma“. Nismo ni sanjali da ćemo za dvadesetak godina dobiti nove „kneževe“ prema kojima su ovi prvi bili sirotinja.

Demonstracije su inicirane prilično nerevolucionarnom činjenicom, mislim na manjak mesta da se uđe na estradnu priredbu. Šta to znači? Da je nezadovoljstvo bilo do te mere nagomilano, pa je bilo dovoljna sitnica da izazove pobunu?

Nisu demonstracije buknule slučajno. Mi iz „Studenta“ pratimo previranja u Poljskoj i Čehoslovačkoj, proteste u Americi protiv rata u Vijetnamu, majski studentski ustanak u Parizu. Nekoliko nedelja pre demonstracija, vodim razgovore sa Zagom Golubović Pešić koja poručuje da je prirodno biti „gnevan“, i sa Živojinom Pavlovićem, tada najnapadanijim rediteljem, koji otkriva da je 1956. nemilosrdno ugušena studentska pobuna u Beogradu. Đorđije Vuković, najzaslužniji za novi, slobodarski „Student“, objavljuje na prvoj strani tekst sa naslovom: Spremaju li studenti još nešto osim ispita?

Kako se krilatica Šezdeset osme „kritika svega postojećeg“ odražavala u „Studentovim“ tekstovima?

Krilaticu su lansirali nemački filozofi (Markuze, Broh). Samo bespoštedna kritika postojećeg stanja može uticati da se stvarnost menja na bolje. Od prve do poslednje stranice „Student“ je bio nabijen kritičkim tekstovima (čak su tim nabojem odisale pesme i priče). Smatrali smo da svaka pametna vlast upravo treba da neguje i podržava takvu kritiku, jer ona bi joj pomogla da se obračuna sa javašlukom, korupcijom, lopovlukom, nepotizmom… Naravno, vlast je, i tada i sada, više volela da sama kritikuje, i to žestoko i gadno, upravo one koji bi se usudili da kažu da ne radi dobro.

Kako ste postali urednik „Studenta„?

Prve priče, „crne“, objavio sam u „Vidicima“, još jednom značajnom studentskom glasilu. Priča Bugarska baraka zbog svojih žestokih prizora iz života radnika izazvala je mali šok. Usledio je napad u „Večernjim novostima“ sa pozivom da se list sudski zabrani. I zaista, studentski list „Naši dani“ iz Niša zabranjen je zato što je preneo neke delove te priče. U moju odbranu stali su „Književne novine“ i „Student“. Na osnovu te priče, Đorđije Vuković, urednik „Studenta, pozvao me je da pišem reportaže. Šezdeset osme bio sam urednik reportaže. Pokušao sam da izbrišem razliku između reportaže (nonfiction) i čiste proze (fiction). Pravo na govor ili štampu dobili su marginalci: besposličari, prosjaci, zatvorenici, prostitutke, pijanci, gladni, bosi… Ništa u njihovim izjavama nije doterivano i brisano.

Zbog jedne reportaže o kockarima i podvodačima u Studentskom gradu dobio sam batine: levo oko nedelju dana mi je bilo zatvoreno. Te batine su bile znak da sam na dobrom putu. Pisao sam i intervjue: bio sam presrećan što sam upoznao Crnjanskog, Pekića, Živojina Pavlovića, Duška Radovića, Selenića. Svima sam postavljao isto pitanje: da li pisac treba da bude u opoziciji prema vlasti? Naravno, očekivao se pozitivan odgovor. Ne zaboravite da u to vreme cveta partizanska književnost, s jedne strane, a sa druge štancuju se modernistička dela koja nisu ništa drugo neko blede kopije u duhu beketovske škole i poetike francuskog novog romana. Vlastima takva književnost odgovara: partizanska, jer manje-više veliča revoluciju na kojoj počiva sistem, modernistička jer se u suštini bavi ispraznom formom ili pričom koja nema nikakve veze sa našom stvarnošću. Ne kažem da nije bilo pisaca koji se nisu doticali problema autoritarne vlasti sa kultom neprikosnovenog vođe, ali su to radili prikriveno, koristeći mitsku i istorijsku priču. Meša Selimović, s kojim sam 1970. pravio intervju (ne za „Student“, tada smo bili izbačeni iz redakcije), rekao mi je da je bio iznenađen što jedna moja priča iz Bugarske barake (zbirka priča, 1969) nije zabranjena jer se u njoj govori kako su šoferi u nekoj kafani klicali Milovanu Đilasu, tada političkom neprijatelju broj 1.

Da li se „Student“ čitao?

I te kako! Bio je to najslobodniji list u tadašnjoj Jugoslaviji. Pa i sad bi to bio! Junske vanredne brojeve štampali smo u neverovatnih 70.000 primeraka. Lično sam prodavao „Student“ na ulici, ispred „Moskve“ (malo sam imitirao Sartra). Zaradio sam i lep džeparac, jer većina kupaca nije tražila kusur. List je, inače, ponajmanje tretirao studentska pitanja. Koliko je bio list studenata toliko je bio i glasilo kritički nastrojene intelektualne elite. Objavljivati tada u „Studentu“ bila je velika čast.

Kako je izgledao dan nakon demonstracija? Šta ste vi radili?

Posle Titovog govora demonstracije su okončane kozaračkim kolom. Već narednih dana došlo je do pukotina u studentskom pokretu. Jedni, koji Titu nisu ni reč verovali, bili su za nastavak pobune, drugi su smatrali da borbu treba nastaviti kroz institucije, treći su poklekli pred primamljivim ponudama režima. Ako me pitate gde vidim sebe, odgovor je među drugima. Studentima su jedino poboljšani uslovi u domovima i hrana u menzama i malčice povećane stipendije. Dolazi do smene redakcije „Studenta“, a ubrzo se hapse i osuđuju istaknuti pojedinci pobune (Vlada Mijanović, Lazar Stojanović, Milan Nikolić i drugi), otpušta se sedmoro profesora sa Filozofskog fakulteta, slede zabrane filmova, pozorišnih predstava, izložbi i knjiga, sve u sklopu borbe protiv „crnog talasa“.

Šta se zameralo šezdesetosmašima?

Najpre da su svojim krajnje levičarskim idejama zaustavili tadašnje privredne reforme (koje su tobož težile tržišnoj ekonomiji). Ako i jesmo, uopšte mi nije žao zbog toga. Doživeli smo kasnije te reforme, od kojih su imali koristi samo malobrojni, a većina je pretvorena u novo roblje. Nije cilj studentske revolucije bio samo da se ljudima obezbedi hleb i krov nad glavom, već da se pojedinac oseća kao slobodno biće, nad kojim niko nema prava da vrši eksploataciju.

U isto vreme počela je žestoka kritika „crnog talasa“, ne samo sa političkog već i estetskog stanovišta (to znači da u tim napadima učestvuju i sami stvaraoci). „Crnom talasu“ se prigovara da stvara umetnost trenutka umesto one koja se kladi na večnost, da revalorizuje Sartrovu poetiku angažovane književnosti koja je odavno sahranjena, da insistirajući na „našoj priči“ koketuje sa provincijalizmom i regionalizmom, pa čak i sa nacionalizmom. Ova poslednja optužba bila je i najopasnija, iako najbesmislenija. Pa srpski nacionalisti nikad nisu voleli „crni talas“, jer upravo je u njemu, kako su tvrdili partijski ideolozi, predstavljena kriva, zlonamerna slika Srbije. Drugim rečima, kako su mogli nacionalisti da vole prozu u kojoj je Srbija opisana kao najgori „crnjak“, pijana i prljava, sa besposličarima, kurvama i lopovima. Protivnici „crnog talasa“ tvrde da književnost ili film ne treba da stanuje po radničkim ćumezima i barakama, već maltene u dedinjskim dvorcima ili na rajskim livadama. Rečju, zagovara se lepa književnost. A lepa književnost je ono, kako tvrdi Bart, što se predaje na univerzitetima. Bio je to kraj šezdesetosmaške poetike. Neću da kažem da protivnici „crnog talasa“ nisu bili u mnogo čemu u pravu. Ali njihova poetika dovela je do nestanka subverzivne književnosti – da ostanem na onome što mi je blisko – odnosno do toga da danas književnost u društvenom smislu ništa ne znači. Sem što se svake godine na fakultetima brani sve više doktorata. Sve se to uklapa u jednu idiličnu sliku našeg književnog i kulturnog trenutka zvanu korektnost ili po srpski – pristojnost.

Šta je Šezdeset osma značila u vašoj karijeri?

Posle izbacivanja iz redakcije „Studenta“ početkom 1970, jedan profesor me pozvao da mu budem asistent. Na njegovo veliko čuđenje, odbio sam: smatrao sam da je bavljenje naučnim radom dosadan posao, stalno sediš u biblioteci i prevrćeš prašnjave knjige; privlačila me je uzavrela matica književnog života. Tako sam sledećih četrdeset godina doživeo da me postave za glavnog urednika dva vodeća književna lista, ali da me i smene. Sa mesta direktora Prosvete otišao sam na biro rada, odatle me je Vuk Drašković – to je jedina moja šezdesetosmaška veza – odveo u diplomatiju, da bi me, po Vukovom odlasku sa mesta ministra, pre isteka mandat, vratili jer je nova vlast morala da udomi neke svoje ljubimice. Doživeo sam, da parafraziram Protu Mateju, da se preko noći uzdignem a već sledećeg dana strmoglavo padnem, da na ravnoj nozi razgovaram sa našim najvećim književnim veličinama, ili da ubeđujem vodeće političare da, recimo, ne zabranjuju knjigu mladog pisca Radovana Belog Markovića, ali sam i drhtao pred partijskim mediokritetima i dozvoljavao da me šikaniraju sitni policijski doušnici… Sav taj moj angažman danas mi liči na suvo lišće koje vetar bespovratno raznosi. On je pojeo nekoliko mojih nenapisanih romana, a one napisane ostavio je aljkave. Kamo sreće da sam prihvatio da budem asistent. U svoje vesele dane ubrajam profesorske godine, one u inostranstvu i u Novom Pazaru. Nije ni čudo što sam se odrekao crne, stvarnosne ili banditske proze i što sam se priklonio profesorskoj, lepoj. Odavno sam ja u svoju bugarsku baraku ugradio parket, uveo vodu i instalirao struju. Mada se u meni, kad se užasnem prizorom bednika i bespomoćnih na ulici, probudi odavno zagasli šezdesetosmaški duh. Upravo sam završio roman u kojem je glavna tema vlast. Ako očekujete da ću u romanu razotkriti sve gadarije vlasti, varate se. Ta priča je odavno ispričana. Mene je zanimalo zašto vlast toliko privlači ljude. Nema ničeg ni slađeg ni lepšeg na svetu od vlasti, kaže jedan moj junak. Vlast je to čudo za kojim su tragali alhemičari: da ni od čega stvore zlato. Jedan drugi lik dodaje da onaj ko je na vlasti ima osećaj da je Bog. Privremeno, ako ne stalno. Mora da je to lep osećaj kad znaš da raspolažeš, kao Bog, tuđim životima i kad ti je sve što poželiš na dohvat ruke, kao u Raju. Vlast je kao droga: navikne li se na nju, teško se odvikava. Nema veće kazne za vlastodršca nego da mu se oduzme vlast. Tirane ne treba, dodaje moj junak, vešati ili streljati. Bez vlasti presvisnuće od tuge.

Iako je Šezdeset osma velika tema, retko je ima u našoj literaturi. Vaš roman Topola na terasi (1985) i multižanrovska knjiga Šezdesetosmaš (2016) retki su naslovi u kojima se priča o tom vremenu.

Kad sam objavio roman Topola na terasi, 1985, Slobodan Selenić mi je rekao da neću dobro proći. Ne samo kod kritike (o romanu je jedino oduševljeno pisao Igor Mandić), već kod beogradske čaršije. Podjednako i kod onih koji smatraju da je Šezdeset osma bila jedna marginalna levičarska, karnevalska manifestacija, i kod onih koji misle da je to važan događaj. Selenić je bio u pravu: književnost ima svoje datume, koji se obično ne poklapaju sa istorijskim. I prava književnost nije kućna pomoćnica istorije.

Da li je Šezdeset osma bila uzaludna?

Nije. Ako ništa drugo, iza nje je ostala zanimljiva i – što da ne?! – lepa priča.

fotografije: anton vaš