Nadoknada za bolje roditeljstvo

Strategija za podizanje stope nataliteta zvanično stupa na snagu 1. jula. Šta je sve predviđeno strategijom, pitali smo ministarku Slavicu Đukić Dejanović. „Kad se govori o merama koje se preduzimaju, treba ih podeliti na dve grupe: opšte i posebne. Opšte mere su one koje proističu iz strategije za podizanje fertiliteta žena u Srbiji. Naime, da bi nas bilo koliko nas ima, a malo nas ima, bilo bi potrebno da svaka žena u fertilnom periodu ima dvoje dece, a trenutno je indeks 1,46. Cilj strategije je da se taj indeks podigne na 1,85. Naša strategije kaže: da bi nas bilo više i da opadanje broja stanovnika ne bi bilo ovako drastično (prošle godine nas je bilo za 40.000 manje nego u 2016), potrebno je da se nađu stimulativne mere“, objašnjava ministarka.

„VREME“: To je finansijska pomoć roditeljima, da li možete da nam kažete o kojim je iznosima reč?

SLAVICA ĐUKIĆ DEJANOVIĆ: Te stimulativne mere su posebne mere, kojih ima nekoliko. Pre svega, ublažavanje ekonomske cene roditeljstva, snižavanje psihološke cene roditeljstva, usklađivanje rada i roditeljstva, edukacija u domenu reproduktivnog zdravlja i populacione politike, fokusiranje rada na gradove i opštine, jedinice lokalne uprave. Odredili smo izvršioce ovih mera (ministarstva, institucije) i rokove. Ministarstvo rada i socijalne politike dalo je predlog izmene Zakona o finansijskoj podršci porodici, u kojem se predviđa da se za prvo dete dobija jednokratna finansijska pomoć od 100.000 dinara, za drugo je 10.000 svakog meseca u trajanju od dve godine, dok je finansijska pomoć za treće dete 12.000 svakog meseca u trajanju od deset godina, a za četvrto dete je 18.000 na mesečnom nivou u roku od deset godina. Majke koje u nekom bliskom periodu dobiju treće i četvrto dete, imaće finansijsku pomoć od 30.000 dinara svakog meseca u roku od deset godina.

Da se razumemo, to nije nadoknada da majke ne rade, nego da se kvalitetnije bave odgojem dece. Po ovoj strategiji, želimo da žene budu zaposlene i mnogo radimo na usklađivanju rada i roditeljstva. Smatramo da žene treba da imaju velike benefite u usklađivanju ove dve važne funkcije i o tome se mnogo razgovara sa poslodavcima i biće nekih mera. Mislim da finansijska pomoć treba da podigne standard višečlanih porodica, da njihov standard ne bude manji od porodica sa manjim brojem dece. Pomoć je usmerena na standard deteta, a ne na finansijsku nadoknadu majci bez posla. Smatramo da majke treba da rade i to je tendencija strategije.

Kako imati četvoro dece i biti zaposlena majka, da li je strategijom obuhvaćeno rešenje za nju?

Majke koje donose odluku o roditeljstvu prilično su opterećene tradicionalnim obavezama koje proističu iz kulturoloških navika, jer koliko god da je ženino postignuće na radnom mestu, kad se vrati kući, čeka je kuvanje, peglanje, eventualno briga o bolesnom članu porodice, briga o učenju dece, o odvođenju dece na sportske aktivnosti i na rođendane. U našoj kulturi, otac ima socijalno predstavljanje porodice u spoljnom sveta. Ako želimo da budemo moderno društvo, moramo mnogo više raditi na partnerskom odnosu, te strategija predviđa čitav niz savetovališnih i drugih aktivnosti vezanih za partnerstvo između tate i mame, odnosno deteta. Mislimo da je jako važno da se radost roditeljstva deli među partnerima, kao i obaveze. Mislimo da bi jedinice lokalne samouprave mogle da preuzmu deo obaveze poput odvođenja dece u školu i drugih aktivnosti (pranje, peglanje) i na taj način učestvuju u strategiji za podizanje nataliteta. Takođe, smatramo da jedinice lokalne samouprave treba da rade na podizanju kapaciteta obdaništa iz sopstvenih budžeta, jer gotovo da nema sredine gde određeni broj dece nije na nekim listama čekanja. Očekujemo od jedinica lokalne samouprave da se u narednom periodu zaista posvete servisnim aktivnostima kao vidu podrške porodici i pravljenju boljih uslova da što veći broj dece bude u predškolskim ustanovama. Kad je reč o vrtićima, mi smatramo da održivost vrtića treba da bude iz sredstava lokalne samouprave, a ne samo iz nepovratnih sredstava iz državnog budžeta.

Govorili ste da je iz sredstava lokalnih samouprava predviđen četvrti pokušaj vantelesne oplodnje.

Da bismo postigli povećanje nataliteta, potrebno je da 11 odsto žena u fertilnom periodu ima jedno dete, 44 odsto dvoje, 45 odsto troje, a nažalost, oko 10 odsto parova ima problem steriliteta, a to je oko 600.000 ljudi. Za neke od njih jedini način da postanu roditelji je da se uključe u postupke biomedicinski potpomognute oplodnje. Mi imamo izvanredan zakon koji je u skladu sa evropskim standardima, podigli smo starosni limit žena na 42 godine, i to sa tri pokušaja iz fonda RZZO, a po strategiji, četvrti pokušaj finansiraju jedinice lokalne samouprave, čak podižu limit na 43 i 44 godine. Biomedicinski potpomognuta oplodnja radi se i u privatnim i u državnim institucijama pod vođstvom izvrsnih stručnjaka, mi beležimo sasvim korektne rezultate.

Da li biste komentarisali muški sterilitet?

To je opet stigmatizacija žene, jer kad par nema decu, kažu da ona ne može da rodi, a ne da postoji problem steriliteta. U nekim sredinama postoje zablude i predrasude koje koče parove da zajedno krenu u postupke ispitivanja i laboratorijskih analiza. Učešće muškog steriliteta je visoko, ali treba raditi na razbijanju kulturološkog modela koji tabuizira ovu temu. Smatramo da u to treba da se uključe obrazovne institucije, prosvetni radnici, akademska zajednica. Postupak obaveštavanja u domenu javnog zdravlja je malo zatajio i mislimo da zavodi za javno zdravlje treba u narednom periodu da imaju programe. Takođe, još od malog uzrasta deteta treba razgovarati na temu reproduktivnog zdravlja, jer dečaci i devojčice osnovne pojmove treba da steknu još u predškolskom uzrastu. U petom razredu osnovnih škola u sklopu fizičkog vaspitanja uvedeno je seksualno vaspitanje, a od prošle godine obrađuju se i nastavne jedinice o reproduktivnom zdravlju. Međutim, to nije dovoljno. Roditelji treba da budu informisaniji o vakcinama, o polno prenosivim bolestima, o zaraznim bolestima, o zavisnostima koje vrebaju decu a koja se reperkutuju na kompletno zdravlje, pa i reproduktivno.

Da li je seksualnost i dalje tabu tema u porodici?

Razgovor o seksualnosti i reproduktivnom zdravlju je i dalje tabu tema u okviru porodice, jer roditelji smatraju da su neverbalne poruke efikasnije i deca nekad dolaze do informacija iskustvom. Imala sam priliku, kao terapeut, da primim trudnu devojčicu od 13 godina koja je prvi put razgovarala sa nekim od seksualnosti i reproduktivnom zdravlju. Kao zemlja smo poznati po velikom broju maloletničkih trudnoća, takođe imamo ogroman broj prekida trudnoća, što govori o tome da nam je obrazovanje u sferi reproduktivnog zdravlja na niskom nivou. Imamo veliki indeks prekinutog detinjstva upravo zbog maloletničkih trudnoća. Mislim da rad na ovim temama u okviru lokalnih samouprava treba da bude masovniji i timski. Rađeno je istraživanje o prekinutom detinjstvu, i indeks je posebno visok u istočnoj i južnoj Srbiji. U tim sredinama se dešava da devojčice zbog trudnoće napuštaju školu…

Komisije za prekid trudnoće su bile sporne mnogima koji smatraju da je pravo žena na rađanje neosporno. U čemu je tu problem?

Pravo žena na rađanje je neotuđivo pravo žene i samo ona može odlučiti kada i koliko će rađati. Ali, u 21. veku žene u Srbiji ne bi trebalo da planiraju porodicu prekidima trudnoće. Ženino pravo da prekine trudnoću niko nikad neće osporiti, ali mi ne možemo dozvoliti da se prekidi obavljaju u institucijama koje nemaju kompletnu zaštitu (transfuziologiju, anesteziologiju) u slučaju komplikacija. Ukoliko žena donese odluku o prekidu trudnoće, timska komisija u sastavu: ginekolog, psiholog i socijalni radnik razgovaraće o mogućim posledicama, ali je odluka na njoj. Komisija za prekid trudnoće iz nemedicinskih razloga postoji već godinama, ali za sada ona samo formalno potpisuje abortus, a da pri tome uopšte ne vidi ženu. U skladu sa novim izmenama zakona, komisije će funkcionisati pri institucijama koje ispunjavaju standarde za tu vrstu intervencije. Nije ideja da se žene ubeđuju da rode, već da se iznesu činjenice i da je posavetuju o planiranju porodice, o kontracepciji. To su neke izmene koje će biti u junu na dnevnom redu na skupštinskom zasedanju.

Što se toliko čeka na Zakon o rodnoj ravnopravnosti?

Taj zakon je u proceduri, na njemu radi ministar Đorđević sa svojim saradnicima u vladi. Zakon o rodnoj ravnopravnosti je produžena ruka Zakona o zabrani diskriminacije. Zakon o rodnoj ravnopravnosti mora predvideti da svako pravo mora biti dostupno i ženi, o izboru partnera, zapošljavanju, rađanju… Da bi se to ostvarilo, žena pre svega mora imati ekonomsku nezavisnost, a činjenica da su za isti posao u Srbiji žene manje plaćene od muškaraca, govori o tome da je taj zakon potreban i da moramo obavezati ljude da poštuju etička i demokratska pravila. Nema dilema oko ciljeva zakona, a zašto do sada još nije usvojen, to je tema za ministra Đorđevića.

I dalje bez dobrog slogana?

Nažalost, nismo usvojili slogan za podsticanje rađanja koji bi dao efekta, poput danskog modela, koji nije baš verbalno prihvatljiv, ali je dao rezultate. U Srbiji je više od hiljadu ljudi reagovalo i dalo svoje predloge na konkursu, i mi smo se obradovali što su građani svih uzrasta i nivoa obrazovanja uzeli učešće i time podigli vidljivost teme.

Da li je tačno da žene neće da rađaju zbog karijere?

Nije istina da žene neće da rađaju zbog karijere, žene se time anatemišu. Često se postavljam kao advokat žene jer se činjenice iskrivljuju i pogrešno tumače. Najambicioznija žena želi da bude ostvarena i u materinstvu i da pruži svojoj deci ono što su njoj pružili njeni roditelji. U strahu da to neće postići, jer nema podršku ni u privatnoj ni u javnoj sferi, ni u porodici ni od države, ona se ustručava da preduzme taj korak. Moramo da popravimo uslove i da smanjimo ženim strah od neuspeha. Dakle, 2011. godine, kada je bio popis stanovništva, jedna trećina žena bez dece starosti između 30-40 godina izjavila je da neće ni imati decu jer nema poverenja u partnera i u državu. To je putokaz za strategiju: jačanje partnerskog odnosa, servis podrške i ostale mere koje smo spominjali. Uradili smo veliko istraživanje vezano za usklađivanje rada i roditeljstva, koje je obuhvatilo 126.000 zaposlenih u 330 subjekata, sa ciljem da vidimo kako bismo mogli da popravimo stanje. Bili smo šokirani kad smo saznali da zaposleni i poslodavci nisu znali da imamo korektne zakonske odredbe. Na primer, zaposlenom smeta fiksno radno vreme, a zakon daje mogućnost varijabilnog radnog vremena, da se mogu birati smene, da osobe koje imaju decu do 3 godine ne mogu da rade posle podne ni noćnu smenu ukoliko same ne daju saglasnost, da se može raditi od kuće i skraćeno radno vreme. Poslodavci kažu da bi izašli u susret, ali očekuju da budu stimulisani za socijalno odgovorno ponašanje u vidu poreskih olakšica, subvencija i da se njihovi proizvodi plasiraju zajedno sa državnim. To nam je dalo ideju da krenemo ka Privrednoj komori i ona je napravila predlog za stimulaciju malih, srednjih i velikih preduzeća koji rade na usklađivanju rada i roditeljstva, a dokument je promovisan na Dan roditeljstva 15. maja.

Odliv mladih i pametnih budući roditelja koji odlaze u inostranstvo takođe je veliki gubitak za zemlju i u reproduktivnom smislu, zar ne?

Prosek onih koji sada odlaze je između 28-29 godina, svaka četvrta osoba je visoko obrazovana, a oko 15.000 ljudi svake godine se iseli iz zemlje. Migracije su civilizacijska tekovina, ljudi iz Evrope idu u Ameriku, oni pak idu u Kanadu, i bedemi ne dolaze u obzir. Mislim da pre svega obrazovnom politikom i politikom zapošljavanja treba stvoriti uslove da mladi ljudi ovde ostanu da žive, da mogu ovde da ostvare elementarne potrebe. Zašto odlaze, pokazalo je istraživanje koje smo radili sa Republičkim zavodom za statistiku koje je obuhvatilo oko 11.000 studenta. Odlaze jer obrazovani ljudi ovde ne mogu da se zaposle, a i kad se zaposle, imaju male prinadležnosti u odnosu na one u svetu. Makroekonomska stabilnost i investicije su put da se ostvare ovi ciljevi. Odlaze nam one generacije koje će roditi decu negde drugde i koji će se asimilirati u te sredine.