Francuska veza, niška pobuna

Tmurnu rečenicu iz devedesetih godina prošlog veka koja sve više paše i za ovo doba: „Proleće je, a ja živim u Srbiji“, pokušavaju poslednjih dana marta i početkom aprila da promene građani Niša, drugog najvećeg grada u Srbiji.

Oni su se pobunili posle odluke lokalne gradske uprave, koju predvodi Srpska napredna stranka, da se Republici Srbiji dâ na upravljanje javno preduzeće u vlasništvu Grada – JP Aerodrom Niš ili, kako mu se tepa, „Konstantin“, po čuvenom rimskom caru koji je rođen u nekadašnjem Naisusu.

Ustupanje Aerodroma Niš, usledilo je nekoliko dana pošto je Vlada Srbije potpisala ugovor sa francuskom kompanijom Vansi kao budućim koncesionarom na beogradskom Aerodromu „Nikola Tesla“ na period od 25 godina. Činjenica da Vlada ne želi da objavi ugovor sa Francuzima, da se ne zna šta su sve preuzete obaveze države, i slušajući ono što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić pre izvesnog vremena pričao u intervjuu RTS-u, građani su razumeli da se njihova imovina ustupa Beogradu e da bi se Vlada odužila francuskom partneru i stavila bravu na aerodrom u Nišu.

Ova vazdušna luka posle godina upravljačkog lutanja, od 2014. godine ide ka zelenoj poslovnoj grani. Zato se građani pitaju, s pravom, zašto im se oduzima ono što izgleda da raste tako da postoje svi izgledu da postane dobra i pozitivna priča, nevezana za budućnost beogradskog aerodroma.

Protest građana Niša razbudio je učmalu atmosferu u Srbiji u kojoj se svi plaše, ali se niko ne buni: Nišlije su izašli na ulice da kažu svojoj lokalnoj vlasti šta misle o najavljenoj odluci, zvižducima su ispratili gostovanje ministarke za saobraćaj Zorane Mihajlović u utorak 3. aprila u Nišu, a izazvali su i botove vladajuće partije da na društvenim mrežama omalovažavaju ovaj protest.

Nešto pre toga, 22. marta 2018, Vlada je potpisala ugovor sa Vansijem, francuskom poslovnom grupom, završavajući dvogodišnji postupak biranja koncesionog partnera. On je probudio mnoge kontroverze i ostavio mnoga pitanja javnosti bez odgovora. Jedno od njih je da li je aerodrom u Nišu „deo paketa“ sa Francuzima u cilju usmeravanja svog mogućeg vazdušnog saobraćaja na aerodrom u Beogradu da bi strani koncesionar mogao da zaradi dovoljno da namiri sve ono što je Vlada već ispričala građanima: investiciju od preko 1,5 milijardi evra u periodu od 25 godina.

ŠTA HOĆE NIŠLIJE: Pobuna u Nišu budi razna sećanja, a najviše na proteste iz sezone 1996/97. koji su krenuli upravo iz tog grada, kada su građani ustali da odbrane izborni rezultat. Niš je spavao dvadeset godina i evo ga sada daje znake života, pokazuje da se u njemu još nešto dešava od sezonskih poseta Aleksandra Vučića, kome se organizuju i svečani botovski dočeci.

Dakle, za vikend je Niš „podigao“ razne nevladine organizacije koje su se ujedinile sa građanima i organizovale da pokažu gradskoj vlasti da ne može „tek tako“ da deli javnu imovinu. Ono što je građane posebno iritiralo – a videli smo to u TV prilozima N1 televizije i u izveštajima portala „Južne vesti“ jer svi ostali, razume se, ćute – jeste činjenica da je nekoliko dana pre nego što je Grad „prelomio“ da aerodrom na njen zahtev dâ Vladi Srbije, to jest potvrdno odgovori na zahtev „centrale“, Uprava aerodroma saopštila da aerodrom dobro napreduje i da će za par godina biti samoodrživ, odnosno da će funkcionisati bez subvencija Grada.

Te subvencije su u 2016. godini bile oko 350 hiljada evra javnog novca, koliko je Grad uložio u svoje preduzeće. Ta investicija je podržala koncept Aerodroma „Konstantin“ kao lokalnog centra za prevoznike sa niskim cenama karata. Podaci govore i da je u 2017. kroz niški aerodrom prošlo preko 300 hiljada putnika, što je veliki skok u odnosu na godine pre toga, kada su postojale samo linije za Cirih i Podgoricu. Inače, u to vreme se verovalo da te linije postoje samo zbog kriminalaca i turbo-folk pevača i pevačica.

Narod u Nišu se pobunio jer ga niko nije pitao da li mu odgovara da se Beogradu na upravljanje dâ nešto što je njihovo još od osnivanja 1986. godine, kada je Skupština opštine Niš osnovala preduzeće Aerodrom Niš: tada je preuređen vojni aerodrom i napravljeni su objekti koji su potrebni za funkcionisanje civilnog vazduhoplovstva.

Posle 2000. godine, teško oštećeni aerodrom u NATO bombardovanju renoviran je i obnovljen sredstvima Grada i Republike Srbije, te registrovan kao javno preduzeće kojim upravlja Grad Niš. Činjenica da je Grad vlasnik bila je pominjana u predigri dovođenja koncesionara na aerodrom u Beogradu jer se govorilo da svi drugi aerodromi pripadaju Republici, a samo je niški u vlasništvu Grada i da će mu to omogućiti neku nezavisnost. Čini se zato da sve Nišlije koje su se oglašavale poslednjih dana i koje se i dalje bore da spreče da 10. aprila 2018. godine lokalna skupština donese konačnu odluku o odricanju Grada od aerodroma, upravo žele da zadrže tu lokalnu karakteristiku vazdušne luke: to je niško i treba da ostane niško.

Građani, razume se, ne uzimaju sve u obzir i ne brinu mnogo oko toga što im Beograd govori. A to bi se moglo sažeti u jednostavnu poruku: da vam nije bilo nas, ne bi bilo ni tih 300 hiljada i kusur putnika, ne bi Niš počeo da se diže posle decenija propadanja.

Vlada koju vodi Aleksandar Vučić od leta 2012. godine u „različitim kapacitetima“, ako ništa drugo, insistirala je na turizmu kao najvažnijoj „grani“ razvoja Srbije – najčešće bez ikakvog osnova, ali brojevi joj idu u prilog. Tako je u Niš preko razvoja aerodroma i činjenice da niskobudžetni prevoznici kao Rajan er ili Viz er sve više lete iz i za Niš čine ovaj grad privlačnijom destinacijom za mnoge koji možda nisu ni znali da on postoji.

U zbiru, Vlada je pomogla da se digne lokalno preduzeće, u kom, istini za volju, upravljaju isti kadrovi koji sede i u Vladi i koji su deo vladajuće Srpske napredne stranke. Sada je ta ista Vlada procenila da bi trebalo da uzme u svoje ruke ono što je dala Francuzima u Beogradu jer je procenila da ona više nije u stanju da uspešno upravlja Aerodromom „Nikola Tesla“.

Posetivši Niš u utorak 3. aprila, ministarka saobraćaja Zorana Mihajlović izjavila je da će Vlada unaprediti poslovanje „Konstantina“, da će dodatno ulagati, da grad nema ni za plate te firme u kojoj je zaposleno stotinjak ljudi i da je protest pogrešan jer se ništa loše neće dogoditi, štaviše. Prema njenim tvrdnjama, za par godina broj putnika sa „Konstantina“ biće udvostručen, što će značiti i više novca za celu zajednicu u gradu Nišu i okolini.

Međutim, čini se da joj građani koji protestuju ne veruju, pa su pored okupljanja krenuli da „menjaju“ nazive delove grada: tvrđavu u Nišu „preimenovali“ u Kalemegdan, a reku Nišavu u Savu. Poruka je jasna, oni ne žele da Niš bude Beograd – Jug, ali je pitanje da li će ovo prolećno buđenje Nišlija imati bilo kakvog efekta osim što lokalno rukovodstvo neće baš biti dobrodošlo na ulicama grada.

KAKO ZNATE U NIŠU, A NE ZNATE U BEOGRADU: Više puta odlagana odluka o izboru koncesionara za beogradski Aerodrom „Nikola Tesla“ saopštena je početkom 2018. godine kada je potvrđeno ono što se već nekako nagađalo u javnosti: partner Vlade Srbije u narednih 25 godina trebalo bi da bude francuski „koncern“ Vansi, ranije prisutan u Srbiji kao građevinska firma.

Ugovor je potpisan na svečanosti 22. marta 2018. godine, pale su reči hvale i obećanja: Francuzi se protokolarno raduju što će raditi u Beogradu, na aerodromu koji je u 2017. imao preko 5,2 miliona putnika (uz prosečnu zaradu od skoro 6 evra po putniku) i što će ga priključiti paleti aerodroma kojima upravljaju širom sveta. Vlada se radovala još više jer je predstavljena matematika fantastična: Srbija bi trebalo da dobije 500 miliona evra „u kešu“ na jesen kada partner bude uveden u posed, a kroz investicije u izgradnju „novih kapaciteta“ i „dividende“ Srbiji bi trebalo da pripadne još milijardu evra i na koncu 2043. godine dobije vazdušnu luku kojom će godišnje putovati preko 15 miliona putnika!

Eh, ko će se za 25 godina sećati kakva su bila osećanja u Srbiji, ko će tada vladati Srbijom i šta će uopšte biti…

Uglavnom, Francuzi koji su se proslavili kao građevinska firma treba da unaprede „Teslu“ koji je prošlu godinu završila sa profitom od skoro 30 miliona evra, a da bi se najavljeni planovi ispunili, aerodrom bi naredne dve decenije trebalo da utrostruči godišnji profit.

Danas sa „Nikole Tesle“ avioni u proseku sleću i poleću na svakih 9 minuta, u prošloj godini kao i u 2016. bili je nešto preko 58 hiljada letova sa i na ovaj aerodrom, a francuska budućnost i vizija bi to trebalo da utrostruče da bi se ispunila obećanja koja srpska vlada daje svojim građanima u danima kada ulazi u ovaj posao ustupanja nacionalnog resursa stranoj privatnoj kompaniji.

Kao i ranije oko posla sa kompanijom Etihad, deo stručne javnosti koja nema pristup medijima sa nacionalnom frekvencijom i pokrivenošću, skeptičan je kada je ovaj aranžman u pitanju i sumnja da Vlada daje mnogo više od Aerodroma „Nikola Tesla“ – ne bi partneri obećavali tolika ulaganja da sami ne vide odličnu zaradu.

Zbog toga se zahteva od Vlade da objavi ugovor sa partnerom iz Francuske, ali Vlada to odbija pozivajući se na klauzule o poverljivosti baš kao i u ranijim slučajevima kada je sklapala ugovore sa Etihadom ili one za projekat „Beograd na vodi“.

Vlada je pod pritiskom javnosti bila objavila deo ugovora sa Etihadom, ali je i tada odbila da objavi finansijski deo aranžmana: na sreću, procurili su u javnosti i ti delovi, i danas, pet godina od započinjanja tog posla, vidi se da su slutnje javnosti bile opravdane: Srbija je kroz različite olakšice i državnu pomoć uložila ogroman novac u kompaniju koju je dala stranom partneru na upravljanje, i danas imamo nacionalnu avio-kompaniju sa neizvesnom budućnošću upravo na nivou na kom je bio JAT u vreme kada ga je vlada Aleksandra Vučića likvidirala.

Nišlije bi mogle da se zapitaju kako to da Vlada ne da bar deset odsto „Konstantinu“ od sume koju je uložila u zajedničku firmu sa Arapima?

Etihad i Er Srbija su u velikim problemima, kompanijom upravlja v.d. direktora i pitanje je da li će kompanije uprkos svemu postojati u ovom obliku od leta 2018. godine, kada bi trebalo da se obnovi ugovor sa parterom iz UAE. Ono što se sad vidi jeste da je usluga smanjena, da su cene zadržane, da neće biti kupljeni avioni koji su gromoglasno bili najavljeni u jesen 2014. i tako dalje.

Pored toga, Er Srbija je u 2017. prevezla manje putnika nego 2016. i pitanje je da li može da izdrži nalet ozbiljne konkurencije jednom kada aerodromom krene da upravlja Vansi, koji će teško imati razumevanja za „nosioca zastave“.

Ukratko i jednostavno: ništa ne govori, osim reputacije partnera, da će ono što Vlada obećava biti ispunjeno, odnosno možda će i biti ispunjeno, ali da uz to što se govori partner dobije i mnogo šta drugo što javnost sada nije u stanju da vidi ili sazna.

Znak da se nešto u tom smislu „valja iza brega“ jeste i „otimanje“ aerodroma u Nišu jer je teško razumeti da nešto što je dobro i što ima budućnost mora da pripadne Vladi, koja se u isto vreme odrekla upravljanja mnogo razvijenijeg i lukrativnijeg aerodroma. Jednostavno, kako da verujemo da će Vlada dobro upravljati „Konstantinom“ kada sama priznaje da ne može da upravlja „Teslom“ tako da se on razvija?

NEKE ČINJENICE: Da čuvanje poslovnih tajni nije jedino zbog čega se kriju ugovori o koncesiji „Nikole Tesle“ pokazuju i neke odluke Vlade i uprave aerodroma u periodu od objavljivanja izabranog koncesionog partnera do potpisivanja prvog ugovora u martu 2018.

Potezi uprave Aerodroma i neki potezi Vlade kao najvećeg akcionara govore da je za budućeg partnera pripreman teren koji bi trebalo da mu donese bolje uslove za budući razvoj ovog preduzeća. Aerodrom je, pre nego što je potpisan ugovor, isplaćivao pojedine vlasnike zemlje u svojoj okolini – samo je za jednu eskproprisanu nepokretnost izvesnom Đorđu Puzanoviću isplaćeno početkom marta 2018. godine 173 miliona dinara tj. oko 1,5 miliona evra.

Do zaključenja ovog broja nismo saznali o kolikoj se nepokretnosti radi, o kolikoj parceli, ali je s druge strane poznato da je Vlada Srbije svojih 4,75 hektara koje je krajem januara unela u vlasništvo „Tesle“ procenila na oko 182 miliona dinara u vidu nenovčanog uloga. Zemljište koje je Vlada naknadno pripojila imovini „Tesle“ i koje će sutra biti poligon za izgradnju novih komercijalnih objekata – hotela, hangara, parkinga itd. – agencija Adventis real estate d.o.o. je procenila na pomenuti iznos.

Pored toga, Aerodrom bi valjda sad trebalo da dobije i parking na upravljanje, što do sada nije bio slučaj, već je parkingom upravljalo gradsko preduzeće Parking servis, i nijedna vlada ranije nije htela da ga ustupi Aerodromu.

Dakle, u zbiru, budući upravljač dobija ono što sada ima, plus silne hektare oko sadašnjeg Aerodroma, a Vlada preuzima da vodi drugi aerodrom u državi koji sada nije konkurencija „Tesli“, ali ipak „odvlači“ 300–400 hiljada putnika godišnje. Na ovih 5,2 miliona, ako bi svi sutra prešli na „Nikolu Teslu“, to nije dovoljno da partner isplati državi ono što se navodno obavezao i da u periodu od 25 godina uloži još preko 700 miliona na ovo što dobija, plus da isplaćuje godišnji deo profita.

Argumentacija koju je ova vlast koristila u prethodnim inicijativama, takođe megalomanskim – a i sada je ovaj aranžman sa Francuzima prezentovan kao nešto mnogo veliko, najbolje u regiji i svakako bolje od onoga što imaju Hrvati na Aerodromu „Franjo Tuđman“ u Zagrebu (sa kojeg leti 15-ak hiljada letova manje po godini) – da Srbija sigurno dobija, ovde je dodatno naglašena. Jedino što kvari sreću Vladi jeste činjenica da se ugovor krije, odnosno da se ne želi objaviti koje su, stavka po stavka, obaveze Srbije u narednih 25 godina.

U atmosferi povišenih osećanja zbog tenzija oko Kosova i Metohije, čini se da Vlada koristi momenat da se ispod radara provuče neka velika stvar, pa da docnije ni sami ne znamo šta se to dogodilo. Ipak, javnost kvari planove, ma kako bila marginalizovana i rascepkana: nešto novinari, nešto građani u protestu, možda na koncu i saznamo pravu sliku onoga što je planirano da se radi sa vazdušnim saobraćajem u Srbiji.

Za građane je važno koliko dajemo, koliko dobijamo, šta nam pripada na kraju i, posebno važno, koja je cena usluge te da li ćemo ići u Temišvar ili Tuzlu ako želimo jeftinije letove. Naravno, oni koji uopšte mogu da lete.

foto: fonet