Kako su političari sebi iskopali jamu

Sudija Apelacionog suda u Beogradu Miodrag Majić spremao se da ode sa posla u petak po podne 23. februara, kada su mu kolege javile da je Čedomir Backović, sa adresom Nemanjina 22-26 u Beogradu, po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja tražio izveštaje o njegovom radu u periodu od 2010. do danas. Kako piše Majić na svom blogu, nikome nije bilo jasno da li je te podatke tražio pomoćnik ministarke pravde ili neki drugi građanin istog imena i prezimena. Sudija Miodrag Majić je predsednik Upravnog odbora Centra za pravosudna istraživanja (CEPRIS) i dugogodišnji oštar kritičar stanja u srpskom pravosuđu. Za „Vreme“, Majić priča o najavljenoj promeni Ustava u oblasti pravosuđa i pravu javnosti da ima uvid u rad svih nosilaca vlasti.

„VREME„: Da li je Apelacioni sud postupio po zahtevu Čedomira Backovića u vezi sa izveštajem o vašem radu od 2010?

MIODRAG MAJIĆ: Jeste. Apelacioni sud je bio obavezan da to uradi. Pravo da zahteva izveštaj o radu bilo kojeg nosioca javne funkcije ima svaki građanin, pa čak i građanin Čedomir Backović, ako je to bio on. Tako stoji u zakonu. Najveću formalnu pažnju je pobudila činjenica da se lice koje je tražilo podatke tako predstavilo i to je mene, a verujem i Apelacioni sud, donekle ostavilo u nedoumici. Potpisan je Čedomir Backović kao privatno lice, bez funkcije koju obavlja i kojom se redovno u takvim komunikacijama predstavlja, a ispod potpisa je adresa Nemanjina 22-26, gde se nalazi zgrada državnih organa.

Jasno je da niko od građana ne živi na toj adresi. To je bilo čudno, ali ponavljam, građani, pa i oni koji su na funkciji, imaju pravo da traže izveštaj. Ako je zaista reč o pomoćniku ministarke pravde, onda imamo još jedan neobičan element jer su ti izveštaji i inače dostupni Ministarstvu pravde. To je jedna od adresa na koju se redovno šalju svi sudski izveštaji i pojedinačni izveštaji za svakog sudiju. Mi do danas, bar iz medija koji su se tim povodom obraćali Ministarstvu pravde, nismo saznali da li je to zaista gospodin Backović koji je pomoćnik ministarke ili se, možda, neko poslužio tim identitetom.

Ako je zaista u pitanju pomoćnik ministarke pravde, zašto bi on na taj način tražio podatke od Apelacionog suda?

Ako je to zaista on, onda pretpostavljam da je to pre jedna poruka da se malo nepoćudnije sudije dozovu pameti i da takve sudije moraju da znaju da će njihov rad biti cenjen drugačijim merilima od ostalih. Ja sam u svom blogu napisao da apsolutno nemam nikakav problem sa rezultatima svog rada, štaviše, pomogla mi je čitava ova neobična situacija i dala mi ideju da na blogu istaknem svoje kompletne rezultate. Tako da svako, pravi, lažni, zainteresovani, nezainteresovani građanin, može da vidi rezultate rada, ne mora uopšte da prolazi zvaničnu proceduru.

Ukoliko se vi jeste kvalifikovali za nepoćudnijeg sudiju, šta mislite zašto je to tako?

Mislim da je to jasno. Zbog toga što već dugo otvoreno govorim o problemima u pravosuđu. Ne samo o onima koji dolaze iz sfere politike, već i o onima koji dolaze iz suda i od onih koji rade u pravosuđu. Svako ko čita moje blogove, prati neke od mojih nastupa, ko je imao prilike da sluša moja predavanja, zna da ja nisam od onih koji se žale samo na nekakve spoljne faktore štedeći stanje unutar pravosuđa. Naprotiv, govorim građanima baš o tome gde su stvarni problemi u pravosuđu, gde imamo probleme sa korupcijom, neznanjem, sa raznim aspektima.

Međutim, to je u ovom društvu posebno opasno kada dotiče politiku, izvršnu vlast i političare. Mislim da je prvenstveno to meni donelo oreol nepoćudnog sudije, da tako kažemo. S druge strane, ova kritika stanja među kolegama je manje opasna, ona ponekad dovodi do zategnutosti u odnosima, ali ovde je, nažalost, jedina prava vlast izvršna vlast.

Koji su, po vama, trenutno najveći problemi u pravosuđu?

To se, zapravo, vidi iz primedbi i izveštaja međunarodne zajednice – sve se svodi na manje-više jedan zajednički imenitelj, koji se zove ozbiljan i neprihvatljiv stepen političkog uticaja na sud. Kada to kažete i ponovite toliko puta, najčešće se sretnete sa lakonskom tvrdnjom koja, po pravilu, stiže iz sfere politike, koja kaže: „Pa, evo, kaži kad te je neko zvao da doneseš neku odluku?“ Ako kažeš: „Pa, nije me zvao“, oni vam kažu: „Ti onda ne govoriš istinu.“

Politički uticaj apsolutno i najčešće nije direktno pozivanje telefonom. Verovatno da i toga ima, ali to su daleko manje česti načini uticaja. Sva naša realnost je u potpunosti ispunjena politikom i načinom na koji se u medijskom prostoru izveštava o svemu, u konkretnom slučaju o pravosuđu, stvarate sliku kojim putem pravosuđe treba da ide u određenim situacijama. Ako godinama i decenijama stvarate sliku da se o svakom važnijem slučaju prvo prođe kroz medije, da se o tome izjasne visoki predstavnici vlasti, koja god trenutno bila, ako unapred kažete ko je „kriminalac“, a ko „policajac“, vi ste, zapravo, unapred poručili kakvu odluku želite da vidite od pravosuđa. Čak i da ne uspete kao političar da realizujete tu poruku, vi ste momentalno javnost konfrontirali sa očekivanjima koja su stvorena.

Šta se događa ako nekoga političar koji predstavlja sve i svja, ili nekakva moćna politička opcija, unapred oglase krivim, a ispostavi se na sudu da to baš i nije tako? Kod velikog broja to može stvoriti samo jedan jedini zaključak – da je tamo neko uzeo pare ili da je možda pripadnik neke druge političke opcije. To su jako opasne stvari. Kada to ukomponujete sa, takođe nažalost, neretkim nastupima političara koji potpuno paušalno, bez dokaza, rukovodeći se nekakvim utiscima ili političkim agendama izađu i kažu: „Ko vas to plaća, sudije, šta radite?“, a opet, izazvano nekom odlukom koja nije sa zadovoljstvom dočekana, vi stalno stvarate atmosferu u društvu da u pravosuđu radi sve sam go korumpiran sudija. Kakvu god odluku da donesu, sudije su izgubile – ako se poklopi sa očekivanjima političara koja su unapred najavljena, opravdano će građani verovati: „Pa, da. On je to uradio zato što se plaši političara.“ Ako se ne poklopi, onda imate dalju hajku od strane tih istih političara kako je uzeo pare. To je jedna, što kažu, lose–lose situacija za pravosuđe i građane. Jer pravosuđe tu, prosto, nestaje.

Mislite li pritom na izjave predsednika Aleksandra Vučića povodom presude Miroslavu Miškoviću i, pogotovo, izjave gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića povodom presude Predragu Bubalu?

Ne samo na njihove. Ja stalno govorim da je opasno upasti u drugu vrstu zamke da se to prvi put sada dešava. Ako pogledate, način na koji se, uopšte, u našem društvu decenijama govori o pravosuđu, to je čist laičko-navijački način. Tu nikakve ozbiljne debate nema. Od smene do smene političke garniture dešava se hapšenje nekakvih političkih prethodnika. Nastavljaju se jednostrane debate sa pravosuđem kroz davanje uputstava u javnosti kako ono treba da postupa, i rezultat toga je pad poverenja građana u pravosuđe. U takvim uslovima, čak i da je pravosuđe fantastično, a nije, opet bi poverenje javnosti bilo nikakvo. Jer, permanentno šaljete poruku da je pravosuđe zapravo tu da štiti interese aktuelne političke garniture, a ne građana.

E sad, političari tu upadaju u jedan paradoks, u sopstvenu zamku – slabeći pravosuđe, zadajući mu zadatke za vreme dok su na vlasti, oni istovremeno zaboravljaju da će to isto pravosuđe sutra, kada oni više ne budu na vlasti, biti u takvom istom upregnuću od strane novih vladara. To je jama koju su sami iskopali. Nestručnost dolazi od političkog uticaja, nepravične presude takođe. Ovo na šta se Ministarstvo sada poziva, nekakav klijentelizam, to dolazi od političkog uticaja. Svi mi koji smo unutra znamo da su najlošije sudije uvek dolazile uz najveću političku podršku bilo koje od ovih vlasti.

Ja sam pisao tekstove kako su se neki bivši političari, koji su imali i te kako velike mogućnosti da pozitivno utiču na pravosuđe dok su bili na vlasti, pravosuđa i problema u njemu setili tek kad su bili uhapšeni i kada je protiv njih poveden postupak. I kako su tek onda počeli da pričaju kako mi imamo problem sa političkim pritiskom na pravosuđe, zaboravljajući da su taj isti pritisak i oni činili dok su bili na vlasti. I kako bi im sada, kao hleb, trebale sudije koje su nezavisne od političkog uticaja, kakvih je, nažalost, sve manje i manje.

Naši građani često imaju utisak da je neko automatski kriv ako je uhapšen, za razliku od nekih društava gde se stalno insistira na pretpostavci nevinosti. Neke vaše kolege kažu da policija smatra da je završila svoj posao kada tužilaštvu podnese krivičnu prijavu, i da tužilaštvo smatra da je završilo svoj posao kada podigne optužnicu. Na kraju, svi zajedno očekuju osuđujuću presudu. Slažete li se sa ovim konstatacijama?

To što su vam rekli je apsolutno tačno. Jedino se ne slažem sa konstatacijom da svi očekuju da okrivljeni mora da bude osuđen. Građane ne bi trebalo učiti da očekuju osuđujuću presudu. Građane bi trebalo vaspitavati da je smisao suda da utvrdi, kad govorimo o krivičnom sudu, da li je tužilac uspeo ili nije da dokaže ono što tvrdi. I da konačno naučimo da nije sud tu da zajedno sa policijom i tužilaštvom tom okrivljenom odredi kaznu, nego da tom okrivljenom pruži šansu. Jer sutra svako može da bude optužen, osnovano ili neosnovano. Zato je pretpostavka nevinosti izuzetno važna, i ako tužilac uspe da izvan razumne sumnje dokaže krivicu, da sud izrekne pravičnu kaznu. To su dva podjednako važna dela medalje. Čak bih rekao da je možda važniji ovaj prvi deo, da vam pruži šansu da opstane pretpostavka nevinosti. Same teorija i praksa kažu da je bolje da stotinu krivaca ostane na slobodi nego da se jedan nevin osudi. Osuditi nevinog je najveće zlo i najveća kletva za svakog ko se ovim bavi.

Što se odgovornosti policije, tužilaštva i suda tiče to je veoma složeno pitanje i naš je veliki problem. Praktično, odvojeno se cene napori svakog od segmenata i svako popunjava neku svoju statistiku. Kao što ste rekli: policija kad pošalje krivičnu prijavu, tužilaštvo kad podnese optužnicu. Mnogo je razloga za to, a jedan od osnovnih je priroda našeg sistema, kako je građen. Ne treba zaboraviti da smo mi od posle Drugog svetskog rata baštinili potpuno drugačiji koncept i pravosuđa i krivičnog postupka. Ono je bilo ustrojeno i zasnovano na sovjetskom modelu, a to je model jednog radikalno inkvizitorskog postupka gde su i tužilac i sud i policija, praktično, bili na jednoj strani. Postojao je taj, mnogo puta pominjan sistem jedinstva vlasti gde niste imali odvojenu sudsku vlast. Generacije pravnika su stasavale u tom sistemu i tu ideju je veoma teško preko noći izmeniti.

Vi morate u narednom periodu osposobiti tužioce da zaista, u jednom dvoboju, dokazuju pred sudom. Osposobiti policiju da bude zaista pravi partner i pomoćnik tužioca, kao što je to svuda u čitavom razvijenom svetu u kojem poznaju krivično pravosuđe, a ne obrnuto. I morate potpuno osposobiti sudije da se ne priklanjaju jednoj ili drugoj strani; gde će sudije biti potpuno nezainteresovane da li će tužilac uspeti ili neće u svom postupku i gde će u punoj meri štititi pretpostavku nevinosti. Naša posleratna ideja je pre bila bliže pretpostavci krivice nego pretpostavci nevinosti. Na papiru se to promeni brzo, ali u glavama ljudi to traje veoma dugo.

Stručna javnost je iznela niz primedbi na račun radnog teksta amandmana na Ustav Republike Srbije koji je predstavilo Ministarstvo pravde. Problematični su sastavi pravosudnih saveta, način izbora njihovih članova u Narodnoj skupštini, šta znači termin „istaknuti pravnik„, ovlašćenje ministru pravde da pokreće disciplinski postupak protiv sudija, ali šta ovaj tekst znači za nezavisnost nosilaca pravosudnih funkcija i, možda još važnije, njihovu nepremestivost?

Sve to govori o neozbiljnostima u tekstu. Mislim da se neće ponovo ići na reizbor jer je on suviše proskribovan i terminski i kao ideja, zbog onoga što se ranije desilo, a svi znamo kako je to izgledalo pre osam godina. Ali, apsolutno možemo očekivati da će pomoću odredbe koja značajno redefiniše mogućnosti, odnosno ublažava ograničenja za neželjeni premeštaj sudija u drugi sud, praviti rokade sudija koji iz određenih razloga ne odgovaraju političkom establišmentu. To je odredba koja kaže da sudija ne može biti protiv svoje volje premešten u drugi sud izuzev prilikom preuređenja sudskog sistema odlukom Visokog saveta sudstva (VSS). To preuređenje se ničim ne definiše, a to bi mogao biti čitav niz aktivnosti poput izmene imena sudova, makar i male. Dakle, to znači da ako sudije premestite iz Beograda u Lebane, na suptilan način stavljate im do znanja da bi trebalo sami da se udalje. Mislim da će to vrlo brzo uslediti, ako se ovakav tekst usvoji, i to će biti mehanizam da se nekolicina nepoćudnih sudija iz svih sredina sklone.

Hoćete da kažete da kad bi se samo promenilo ime Apelacionog suda u Beogradu u kojem radite, na vaše mesto bi mogao da dođe neko drugi, a vi biste bili premešteni u drugi grad?

Po ovim amandmanima nemate čak ni, nekada postojeću, garanciju da ako dolazi do nekog premeštaja možete biti poslati samo u sud istog ili višeg ranga. To više nemate, i to je jedna od veoma opasnih normi, a ima ih još. Recimo, odredba da je sudijska funkcija nespojiva sa privatnom, što niko ne zna šta znači. Mislim da se iza toga nalazi namera da se počiste strukovna udruženja i da se kroz tumačenja te odredbe kaže da, primera radi, ja kao predsednik UO CEPRIS-a moram da se odreknem jedne funkcije.

Strukovna udruženja nisu mnogo oduševljena idejom da u Ustavu stoji da za pravosudne funkcije u prvostepenim sudovima i najnižim javnim tužilaštvima može biti birano „samo lice koje je okončalo posebnu obuku u instituciji za obuku u pravosuđu osnovanoj zakonom„. Ova formulacija navodi na zaključak da je to Pravosudna akademija (PA). Šta je toliki problem u vezi sa ovom institucijom?

Osnovni problem je što ta institucija nema nikakvu garanciju nezavisnosti, a ovde joj se, praktično, daje uloga filtera za izbor sudija. Ako se taj predlog usvoji, Pravosudna akademija će predstavljati jedina ulazna vrata u srpsko pravosuđe za nove sudije i tužioce. Onaj koga postavite na ta vrata kontrolisaće ko ulazi. Prema sadašnjem rešenju, to uopšte nije nezavisna persona. Da se razumemo, za ulaz u PA ne postoje nekakvi jasni kriterijumi kojima bismo mogli zameniti izbore za sudije. Jer vi ste, zapravo, sve ostale isključili iz igre.

Ali, kažu da oni imaju veoma težak prijemni ispit za PA?

Mogu i da poverujem. Neka imaju. Ali, to i dalje nije selekcija koja je javnosti u potpunosti dostupna. I dalje je vrlo opasno uslovljena politikom. Ako pogledate sastav Upravnog odbora PA, videćete članove direktno birane od Vlade. Što znači da se tu jedan proces izbora iz VSS pomera u stranu i do VSS će dolaziti isključivo sudije koje su već predselektovane. A to je vrlo opasno.

Upravo je argument Alumni kluba PA protiv ovoga što govorite da u UO PA sede dve trećine sudija i tužilaca.

Zar ne vidite ceo taj krug kako se vrti? Tačno je da tamo sede dve trećine sudija i tužilaca. Zamislite sad, u telu u kome je trećinu direktno izabrala Vlada, koliko će te sudije i tužioci u postojećim uslovima biti nezavisne? Ali, ne samo to. Koliko ćemo mi, uopšte, videti taj proces? To nije proces pred VSS, to nisu javne sednice na kojima ćete vi, kao građanin, videti o čemu se radi. Drugi aspekt, ne manje važan, jeste što ta institucija, na moju veliku žalost, iako sam i ja bio vrlo jak zagovornik osnivanja PA, za sve ove godine nije uspela da izraste u kredibilnu instituciju. Realno, nije. Njihovi programi su ad hoc sklepane stvari. Mene su nedavno ponovo pozvali Američka ambasada i USAID da predajem na jednom programu za sudije i tužioce koji su oni potpuno osmislili, a na koji je PA samo stavila svoj pečat, kao što radi sa većinom svojih programa. Oni nemaju ozbiljan kurikulum, a nemaju ga, otvoreno ću reći, zato što nemaju ozbiljnu ekipu ljudi.

Na kraju, ako ovi amandmani budu usvojeni, da li će aktuelna vlast uspeti da zatvori Poglavlje 23 koje se tiče pravosuđa?

To je već nešto gde moja ekspertiza prestaje, a prestaje zato što se tu zalazi u domen politike. Nisam siguran da znam kakve sve političke igre postoje danas na relaciji Evropa – Srbija. Nisam potpuno siguran da se neće praviti neki međusobni ustupci. Nažalost, uvek treba podsetiti na gorku činjenicu kada je na konstataciju Ficroja Meklejna da je Tito izigrao dogovor i pravi komunističku Jugoslaviju, Vinston Čerčil odgovorio: „Da li ti planiraš da se posle rata preseliš u Jugoslaviju i živiš tamo? E, vidiš, ni ja to ne nameravam.“