Svi sve znaju i svi ćute

Sa Ksenijom Božović, potpredsednicom Građanske inicijative „Srbija, demokratija, pravda“, razgovaramo tačno nedelju dana nakon ubistva Olivera Ivanovića, lidera ove inicijative, ubijenog sa šest metaka u leđa u utorak 16. januara ispred stranačkih prostorija. Ivanović je ubijen usred dana, tačnije oko osam sati ujutru, u Severnoj Mitrovici, gradu površine dva i po kvadratna kilometra, koji je u potpunosti pokriven nadzornim kamerama. Ni nedelju dana nakon ubistva, istraga se nije mnogo pomerila od onoga što se znalo još prvog dana: automobil iz kog je pucano pronađen je zapaljen, identifikovan je i njegov poslednji evidentirani vlasnik i – to je to. Istražni organi, pre svih glavni tužilac za region Mitrovice Šućur Sulja, najavili su da će u ponedeljak 22. januara objaviti prve rezultate analize snimaka sa mesta zločina, ali to se nije desilo. Štaviše, tužilac Sulja je demantovao da je konferencija za novinare na kojoj je trebalo da objave rezultate ikada zakazana.

„VREME„: Na N1 ste rekli da ćete sa kolegama razgovarati šta i kako dalje. Da li ste obavili te razgovore?

KSENIJA BOŽOVIĆ: Nismo još stigli da pričamo na tu temu, naše aktivnosti se još uvek svode na to da se oporavimo od šoka i da se priberemo posle svega što se dogodilo. Otvorili smo juče kancelariju jer ljudi svakodnevno dolaze u prostorije Inicijative da izjave saučešće. Održavamo mesto na kom je Oliver ubijen, palimo sveće svakog jutra i odstojimo po pola sata. Razgovaramo sa ljudima, svi su još uvek potreseni, mnogi kažu da očekuju da se on svakog trenutka pojavi. Još nismo svesni da njega nema. Gužva nam je stalno u prostorijama, tako da i nemamo vremena da pričamo o daljim potezima Inicijative.

U ponedeljak smo bili napeti jer smo celog dana očekivali rezultate analize snimaka, iako smo slutili da od toga nema ništa niti će išta biti.

Možete li da objasnite taj, čini se, opšti utisak i ocene koje često čujemo, da istraga neće dati nikakve rezultate? Da li je reč o nedostatku političke volje, o sumnji u sposobnost institucija ili o nečem trećem?

Prošlo je sedam dana. Onog dana kad je Oliver Ivanović ubijen, mi smo bili u bolnici i čekali zvaničnu potvrdu lekara da je on preminuo. Inspektori istražnih jedinica i iz Prištine i iz Mitrovice došli su sa policijom i rekli da moramo odmah da krenemo da bismo im dali risiver sa naših kamera. Nisu nam dozvolili da mi prvi pregledamo snimke, odmah smo morali sve da damo, pravdali su to nekakvim rokom od 24 sata. Da ne bismo mi ispali krivi za propuste u istrazi, pristali smo da im odmah damo risivere i sav materijal. U ponedeljak 22. januara došli su da traže kompjutersku opremu – računar Olivera Ivanovića i njegove sekretarice. Imali su zahtev javnog tužioca, tako da nismo imali izbora, morali smo to da im damo. Dali smo im sve što su tražili. Na naše pitanje da li ima nečega na snimcima, bilo kakvih dokaza, da li su pregledali snimke sa još neke kamere iz ulice, jer je cela Mitrovica pokrivena kamerama, rekli su da jesu, uzeli su sa još par mesta, ali, kao, polako to sređuju i treba im naša oprema da eto i tu vide šta ima.

Međutim, ovde niti postoji volja, niti postoje institucije. Ove institucije odavde ništa ne mogu da urade. Od prvog dana od ubistva to pričam jer sam druga osoba koja je naišla kad je Oliver ubijen i već tad sam videla kako će izgledati istraga. Lice mesta nije bilo obezbeđeno, tu je za 20 minuta prošlo ko zna koliko ljudi. Već sam rekla da sam jako razočarana i da ne očekujem da ta istraga ima rezultate. Veoma je tužno i to što međunarodna zajednica ćuti. Nigde nisam videla da se neko oglasio. Šta radi Euleks? Kad je trebalo hapsiti Olivera Ivanovića i kad mu je suđeno, bili su vrlo efikasni. Gde su sada? Zašto ćute?

Da li mislite da bi istraga bila efikasnija da je odobren zahtev Beograda da se i srpske vlasti uključe u nju?

Mislim da bi bilo bolje da su se uključili i srpski istražni organi, jer kakve god da su institucije u Srbiji, u odnosu na ove ovde imaju neko znanje i iskustvo. Ovde su napravljene tako kako su pravljene i mislim da su istražni organi Srbije profesionalniji. Ja sam ovde svakodnevno zapanjena pitanjima koja mi postavljaju tokom istrage, prosto ne mogu da verujem da neko radi u istražnoj jedinici, a postavlja pitanja koja ne da nemaju veze sa istragom, nego čak ni ja nisam osoba koja može da mu odgovori. Toliko je neznanje i neprofesionalnost. Mislim da bi srpska policija umela to bolje. Nama ostaje da se nadamo da će srpske i kosovske vlasti postići neki dogovor. Zapravo, apelujem da se svi uključe i odrade svoj deo posla. Zašto? U istragu ubistva Olivera Ivanovića uključeno je pet Srba i pet Albanaca koji rade u istoj istražnoj jedinici. Moje pitanje je šta rade ti Srbi.

A kako su oni obučeni i edukovani?

Neki od njih su bili pripadnici MUP a Srbije. Ne mogu da kažu da nemaju iskustva.

Sada svi govore ono što je Oliver Ivanović stalno ponavljao, da je pitanje bezbednosti najveći problem. Hoće li to nešto promeniti?

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je bio za vikend u Kosovskoj Mitrovici. Srela sam se s njim i postavila samo dva pitanja, koja su mi važna kako zbog mene, tako i zbog mojih saradnika i svih građana Mitrovice. Pitala sam da li će biti pronađen ubica Olivera Ivanovića, i drugo – da li će se Vlada Srbije obračunati sa kriminalom i korupcijom u Mitrovici. Odgovorio je da će ubica biti pronađen, ko god da je, Srbin, Albanac ili stranac, i da će biti uhapšen. Takođe, rekao mi je da će se i on i Vlada Srbije obračunati sa kriminalom i korupcijom, i to prvo u svojim redovima. Imala sam još samo da mu kažem da to mora da bude hitna reakcija i da mi, kao građani Mitrovice, želimo da vidimo da se stvari zaista rešavaju na terenu, a ne da sve ostane na praznim pričama. Mislim da to svi ljudi u Mitrovici očekuju jer sad je atmosfera takva da svako misli samo o sebi i svojoj bezbednosti.

Ja sam u ovom gradu rođena i odrasla, tu sam provela ceo svoj život. Znate šta, mene ekonomski uslovi i socijalni položaj ne zanimaju ako nisam bezbedna. Kako, uostalom, bilo šta drugo mogu da imam ako nemam osnovnu bezbednost. Tako razmišlja svaki građanin Mitrovice.

Ko su ljudi koji ugrožavaju bezbednost stanovnika severa Kosova i zavode strahovladu? Ne mislim na imena, niti očekujem da ih imenujete, jer biste time sebe dodatno doveli u opasnost, ali, zna li se kojim grupacijama pripadaju, kojim političarima su bliski?

Reći ću samo da to svi ovde znaju.

Vučić je izjavio da albanska strana teži preuzimanju kontrole nad severom. Da li i vi imate taj utisak?

Tačno je da oni žele da uđu na sever Kosova. Nama to još više povređuje ranu jer su oni to želeli i 1999, a ovaj čovek koji više nije među nama je zaustavio njihov ulazak. Da li sada postoji neko drugi ko bi ih sprečio? Pa, ja ne vidim da postoji neko ko ima snage da im se suprotstavi. Čuli smo i njihovog premijera Ramuša Haradinaja, koji insistira na nastavku Briselskog dijaloga, a ne osvrće se na ubistvo Ivanovića. Nikog nije pozvao da izjavi saučešće.

U parlamentu je održan minut ćutanja.

Da, ali je minut ćutanja u parlamentu institucionalni gest. Ljudski je očekivano od njega kao premijera da pozove telefonom porodicu, da na kraju krajeva, ako ništa drugo, pošalje telegram saučešća. Oliver Ivanović nije bio anoniman, bio je ovdašnji političar. Ali, nisam iznenađena, neka njega nek radi šta misli da mu je posao. Da želi da uđe na sever, želi. Da li će uspeti, ne znam, ali na severu Kosova ne vidim nikoga ko bi u tome mogao da ga spreči.

Rekli ste da od pojave Srpske liste nema sloge među Srbima na KiM. Kako oni tačno remete slogu?

Vidite, među kosovskim Srbima je uvek bilo različitih političkih opcija. Uvek je bilo neslaganja, mi sada imamo i izjave ljudi koji nisu bili istomišljenici Olivera Ivanovića. Ali došli smo u situaciju da neistomišljenici više ne mogu da sednu za isti sto i da razgovaraju, više ne dele isti brigu za Srbe na Kosovu. Otkako je došla Srpska lista, stvoreno je ogromno nejedinstvo. Kad god bi se održavali sastanci različitih političkih opcija na kojima se razgovaralo o interesu Srba, o njihovom opstanku, Građanska inicijativa „Srbija, demokratija, pravda“ nijednom nije pozvana. U Skupštini Mitrovice, u koju smo ušli glasovima građana, imali smo velike sukobe. Oliver, kao odbornik u Skupštini, kada bi odlazio na sednice doživljavao je da mu odbornici Srpske liste ne kažu ni „dobar dan“.

Kako se sad oni ponašaju?

Nema ih nigde. Nisu došli da izjave saučešće ni porodici ni nama. Nisu se pojavili da pitaju da li je nešto potrebno, mogu li nekako da pomognu. Nisu se pojavili na sahrani, nisu se pojavili ovde na ispraćaju Oliverovog kovčega u Beograd, ovde u Mitrovici, na Kosovu i Metohiji. Mislim da je to neljudsko ponašanje. Građanska inicijativa SDP je samo još jedna politička opcija, nismo neprijatelji. Mi smo opcija koja je učestvovala na izborima, za šta sad mislim da je možda bila i greška.

U kom smislu mislite da je greška? Da li bi Oliver Ivanović danas bio živ da niste izašli na lokalne izbore?

Razmatrali smo u to vreme brojne opcije, čak i to da ne izlazimo na izbore. Ne umem da opišem šta smo sve doživljavali i kako je naš život izgledao posle odluke da ipak izađemo. A sad se pitam: zarad čega? Oliver Ivanović je imao metu na čelu, proglašavan je za izdajnika koji hoće da proda Kosovo, trpeli smo i pritiske i pretnje. Pokušali su da sklone sve ljude koji su bili kandidati na našoj listi, različitim metodama. Sa nekima bi, znate, popričali, dovoljno da oni shvate poruku, ili bi im obećavali svašta. Oni koji su bili čvršći u odluci da ostanu naši kandidati za odbornike trpeli su strašne pritiske. Došlo je dotle da sam Olivera nekoliko puta molila da dignemo ruke i odustanemo jer sam mislila da nije vredno tolikog straha i maltretiranja ljudi. Ali, on je verovao da možemo nešto da promenimo i bio je neustrašiv. Nažalost. Zaista je mislio da za živote ljudi u Mitrovici može nešto da uradi, i videli ste, uostalom, koliko ga je ljudi ispratilo od Mitrovice do administrativne linije u Jarinju. A u njegovom gradu za koji je dao mnogo, gradonačelnik Rakić ne dođe da pita treba li nešto nakon njegove smrti. Mi mislimo da je kovčeg Olivera Ivanovića trebalo da bude izložen u sali Skupštine, da je zaslužio komemoraciju u Mitrovici, da se otvori knjiga žalosti. Ničega od toga nije bilo, a Rakić se nije pojavio da pita može li nešto da uradi za porodicu, da pomogne oko ispraćaja, bilo šta.

foto: zoran žestić / tanjug

Na televizijama u Srbiji razni analitičari pletu razne sumanute teorije, od toga da su Olivera ubili Rusi do krvne osvete. Šta je, po vama, cilj takvih izjava?

Mi smo već drugog ili trećeg dana od Oliverove smrti, videli kako teče istraga i kako se mediji ponašaju, čuli smo kako se oglašavaju ljudi s kojima Oliver nije hteo ni da popriča, a kamoli da sarađuje, a sad oni pričaju o njegovom ubistvu. To je najobičnije ispiranje mozga građanima, pokušaj da se promeni pravac istrage i razvodnjavanje ozbiljnosti onoga što se desilo.

Ja bih stvarno apelovala na pojedince i na Kosovu i u Beogradu da se suzdrže od komentara, jer odlično znaju šta je Oliver Ivanović mislio o njima. Molim ih da njegovo ubistvo i tragediju ne koriste za politički marketing. Građanska inicijativa SDP apeluje da prestanu već jednom, za toliko mogu da budu ljudi.

Pojedini analitičari iz Beograda dozvolili su sebi da presuđuju kako je doseljavanje porodice Olivera Ivanovića loša poruka za Srbe sa severa. Otkud im ideja da jedna udovica sa malim detetom, koja je i sama fizički napadnuta, koja je prošla zajedno sa mužem kroz sve što je doživeo, i koji je na kraju ubijen, duguje bilo kome opravdanje za bilo koju svoju odluku?

To je nešto najsramnije što je neko mogao da izgovori. Ako već tako misle, nek traže od institucija garancije ženi i maloletnom sinu da će imati zaštitu. Ko nju, samu sa detetom, posle načina na koji joj je ubijen muž, može da zaštiti? Podsećam i podsećaću stalno: Oliver Ivanović je mesecima pred ubistvo obaveštavao sve institucije o bezbednosnoj situaciji u ovom gradu i na Kosovu, izražavao zabrinutost za svoje saradnike. Sve predstavnike međunarodne zajednice i ambasadore obavestio je o tome. Mi smo svi znali odakle dolaze te pretnje, pa iako nisam prisustvovala njegovim sastancima sa predstavnicima institucija i ambasada, verujem da je i to rekao. On je bio jako dobro informisan i vrlo konkretan u izražavanju. Prema tome, sigurna sam da je rekao sve što je znao, ali mislim da su se svi o to oglušili. Zato sada mogu javno da kažem da za njegovu smrt svi oni snose odgovornost. Svi su znali.