Vučić ne sme da bude tema ovih izbora

Sa Draganom Đilasom, bivšim gradonačelnikom Beograda koji će na predstojeće gradske izbore izaći sa sopstvenom listom, razgovarali smo upravo u trenutku dok je predsednica Narodne skupštine Maja Gojković objavljivala da će ti izbori biti održani 4. marta. Poručila je da građani Beograda, Aranđelovca i Bora treba da imaju u vidu da se tog dana glasa za odbornike i da je zato važno „da pogledaju ko je na listi, šta su ti ljudi postigli, koje su im biografije“. Sudeći po Draganu Đilasu, najveća politička partija na vlasti upravo tu nema šta da ponudi i neće dobro proći ako birači budu gledali ko je na listi.

„VREME“: Vaša odluka o povratku u politiku naišla je na reakcije u stilu „šta vam to treba“. Vaš odgovor je razumljiv, ali vraćate se u vreme najprljavije i najbespoštednije hajke aktuelnog režima. Koliko ste li ste pripremljeni za to?

DRAGAN ĐILAS: Možda se očekuje da moja reakcija prema ljudima koji izgovaraju ili pišu takve brutalne laži o meni bude bes ili ljutnja, ili bar prezir. Ne osećam ništa od toga. Meni je njih žao. Zamislite kakve oni živote imaju, koliko su neuspešni u svom poslu kada umesto da govore o sebi i o tome šta su uradili, svaki dan govore i pišu o meni. Umesto da govore o svojim uspesima, pokazuju fotografije onoga što su napravili ili se hvale time kako svojim delima pomažu ljudima da žive bolje, oni po ceo dan pričaju o nekom Draganu Đilasu… Imun sam na tabloidne napade. Pre pet godina sam i vakcinisan i preležao sam tu bolest i ostao čudesno živ uprkos svemu što su mi radili. Iskreno, 2012. godine, kad su me tabloidi razapinjali, mislio sam da mi je palo nebo na glavu. Sada mi sve ovo deluje mnogo manje kreativno; jedina kreativna stvar koji su izmislili je ovo da će porno-glumac Ron Džeremi biti gradski sekretar za kulturu i da će Beograd biti leglo pornografije, droge i kladionica ako ja pobedim. To je baš kreativna izmišljotina. A ovo ostalo je – reciklaža. Našli pacova na Košutnjaku i mi sad treba da se čudimo što je neko našao pacova u gradu ili u šumi.

Glavni epitet koji vam pripisuju Srpska napredna stranka i prorežimski mediji je „reciklirani političar“. Iz SNS-a su saopštili da oni nude nove ljude, a ne reciklirane. Ko je tu nov, Vučić, Siniša Mali i Goran Vesić koji su potekli iz DS-a ili možda Andrija Mladenović, čiji su politički koreni u Demokratskoj stranci Srbije?

U Evropi je recikliranje popularan, poželjan i koristan proces. Svi se zalažu za reciklažu. Šalu na stranu, ja sam među ljudima sa najkraćim političkim stažom u Srbiji. U politiku sam ušao 2004. godine, kad je Boris Tadić postao predsednik Srbije, verujući u ideju da ako mislimo različito, nismo neprijatelji. O Borisu Tadiću svašta može da se kaže, ali niko ne može da ospori činjenicu da je u vreme njegove vlasti agresija u političkom životu bila dramatično manja nego danas. Iz politike sam izašao 2014. Ljudi koji se danas bave politikom, osim Saše Jankovića i Saše Radulovića, u politici su 25 godina. Tako da mi nije jasno kako sam ja stari političar, dok su oni tu duplo duže od mene i novi su. To mi je stvarno zanimljivo, nisam o tome ni razmišljao jer me niko do sad to nije pitao. To što sam ja ‘92. godine rušio Slobodana Miloševića pa me se sećaju od tad, ne znači da sam od tad u politici, jer nisam od tad nego od 2004.

U gostovanju na Radio-televiziji Srbije u nedelju 14. januara predsednik Srbije Aleksandar Vučić posvetio vam je mnogo vremena, ali je izbegao da odgovori na vašu tvrdnju da vam je nudio mesto potpredsednika vlade, odnosno gradonačelnika. Kako to tumačite?

Ja nisam neko ko laže, pa nikad ne bih rekao da se desilo nešto što se nije desilo. Ali o toj Vučićevoj ponudi nikad nisam želeo detaljno da govorim jer smatram da to nije pristojno. Aleksandra Vučića ne želim da komentarišem, posebno kad govori o meni. Ni njega, ni Gorana Vesića ni Sinišu Malog. Mogu da pričam o delima njih četvorice, o tome šta rade i da o tome polemišemo. Ali nemam nameru da odgovaram na ono što pričaju o meni.

A koja su to njihova dela o kojima bi moglo da se priča?

Pa, u tome je razlika: ne razumem kako neko ko je na vlasti, predizbornu kampanju zasniva na pričama o onom ko je opozicija. Ako si vlast, ako si prethodne četiri godine bio vlast, valjda imaš neko delo koje možeš da pokažeš i da se njim pohvališ. U celom svetu, onaj ko je na vlasti pokazuje ono što je radio, a opozicija govori kako to što je radio ne valja. Samo kod nas, ja koji sam bio četiri godine van politike a sad sam u opoziciji, pokazujem šta sam radio dok sam bio na vlasti, a oni mi odgovaraju kako to ne valja, konstantno pričaju o meni, izmišljaju, vade neke slike od pre petnaest godina. Ja to ne mogu da komentarišem jer nemam šta da komentarišem. Ne želim da pričam o Vučiću, zašto je on sad bitan? Ja bih bio vrlo srećan da sednem u neku emisiju sa Aleksandrom Vučićem i da razgovaramo. Ako je to RTS, neka bude ozbiljna emisija, ako su to ovi pinkovi i hepiji, mogu da nas zakače na poligraf, pa da svetli neka lampica kad jedan od nas ne govori istinu.

Pristali biste na takav cirkus?

Ja bih na sve pristao jer nemam nikakav problem da razgovaram ni sa kim od tih ljudi kad bi mi bilo omogućeno. Imam drugi problem, da uopšte govorim bilo gde jer me ne pozivaju u te medije. Dakle, mogao bih satima da pričam o Vučiću, da potrošimo pola ovog intervjua na njega, da podsećam kakav je bio kao radikal, šta je radio kao ministar informisanja, kako je kačio table „Bulevar Ratka Mladića“ u Bulevaru Zorana Đinđića… Ali to su sve milion puta ponovljene činjenice od čijeg ponavljanja mi nemamo ništa, jer nikom u Srbiji neće biti bolje ako ih i ja ponovim.

Da li je on sve političke teme sveo na sebe, pa nema o čemu drugom da se govori?

On je meni jedan zanimljiv politički projekat, ako bih stvari posmatrao sa strane, kad bih bio analitičar a ne politički akter. Zanimljiv je jer može da kaže šta god hoće, danas jedno, sutra nešto sasvim drugo, i da mu to prolazi. Na njegovoj listi mogu da budu i ljudi koji su za članstvo Srbije u NATO-u i oni koji su za Rusiju, i Vulin koji je za sebe i to nije nikakav problem. S njim može da bude i Bogoljub Karić, a za mene govore da sam tajkun, iako ni u jednoj privatizaciji nisam učestvovao. On sve to može i ljudi glasaju jer veruju da on nešto nudi. Moji politički stavovi su potpuno suprotni od stavova Srpske napredne stranke u vrednosnom smislu, o svemu što rade, o odnosu prema građanima. Malopre sam se sastao sa ratnim vojnim invalidima, čiju podršku očekujem. Njima je ukinut popust na Infostan, a moje pitanje je: zašto? Što, ljudi, kad je to toliko mala stavka u budžetu, a to su neki ljudi koji su ginuli i krvarili. Ja imam potpuno drugačiju filozofiju.

U dosadašnjim izjavama iznosili ste program za Beograd zasnovan uglavnom na socijalnim temama i problemima, a manje na političkim pitanjima. Zašto?

Zato što se ja politikom bavim da bih rešavao probleme ljudi. Za mene je važno ne to što smo napravili 45 obdaništa, nego što je u njima mesta bilo za 14.000 dece, što smo time omogućili bolji život za njihovih 28.000 roditelja. Za mene je jedno dete iz programa vantelesne koje je platio grad Beograd beskonačno puta veće od pilona na novom mostu. I može predsednik države da se, kako je rekao, smeje na moju tvrdnju da je ova vlast ukinula treći pokušaj vantelesne oplodnje u Beogradu, ali bi umesto smejanja trebalo da plače. Jer iz tog trećeg pokušaja 2012. i 2013. rođeno je 28 beba u Beogradu, a vlast Malog i Vesića je tu meru ukinula i besplatnog trećeg pokušaja nije bilo do 25. juna 2016. kada je država uvela to pravo za sve parove u Srbiji. Za plakanje su i odluke da se odustane od izgradnje već pripremljene prve linije metroa od Zemuna i Novog Beograda do Ustaničke ulice, da se ukinu besplatni udžbenici, da se smanji pomoć porodiljama, da se ukine trinaesta penzija za najsiromašnije penzionere i da se ne izgradi nijedna osnovna škola za 4 godine, nijedan dom zdravlja, da se odustane od izgradnje kompleksa za decu obolelu od autizma u Denkovoj bašti. Izlaskom na izbore u martu imamo ogromnu šansu da sve ovo opet imamo. Dakle, moja politika je da izađemo sa konkretnim idejama. Danas su to ideje za Beograd, a sutra lideri opozicije treba da izađu sa idejama za celu Srbiju.

Danas nije lako biti opozicija u Srbiji i mislim da su oni ljudi koji nešto pokušavaju, i kojima ne treba zamerati što ponekad i greše, shvatili da Vučić više nije tema. Shvatili su da kad u Skupštini uđeš u raspravu sa Aleksandrom Martinovićem, ti ispadaš isti kao Martinović. Kad odgovaraš jednom Vulinu, ispadaš i ti Vulin. Treba ponuditi nove ideje – šta sa ekonomijom, šta sa nezaposlenošću, šta sa medijima. Dakle, ponuditi građanima alternativu, ali ne tako što ćete im reći „mi smo protiv Vučića“, nego „mi smo protiv Vučića jer pogrešno radi to i to, a mi kad dođemo, popravićemo to i to“. Moja namera je da se tako ponašam u kampanji.

Kad govorite o programu za Beograd, uporno insistirate na olakšicama za trudnice i porodilje, što je vruća tema i za Vladu Srbije koja ima i ministarstvo bez portfelja zaduženo za pitanje nataliteta. Njihovi potezi i izjave često nailaze na otpor kod žena jer se, čak i prećutno, na njih svaljuje krivica. Kako vama izgleda vladina populaciona politika?

A da pustimo mi malo žene na miru da same odluče hoće li da imaju decu i koliko dece žele da rode? Tek onda, mi kao država, onima koje se odluče za rađanje, da im pomognemo da u to uđu mirnije, finansijski stabilnije, znajući da će imati sve ono što može, s onoliko para koliko država ima. Ali, pre svega da ih pustimo… Svako je gospodar svog života. Jedni bi od žena da prave mašine za rađanje, drugi bi da im žene u firmi rade po 12 sati i da ne viđaju ni decu ni porodicu, trećima su krive samo zato što su žene. Hajde da kažemo: znamo da je majčinstvo lepo, ali je i teško i da pomognemo onoliko koliko možemo.

Beogradski izbori simbolički su važni i za ostatak Srbije. Šta su, po vama, najveće mane aktuelne vlasti u Srbiji i u Beogradu?

Uz jasno vidljivo neznanje i nekompetentnost, ubedljivo najveća mana je odnos prema ljudima. Samo neko koga ljudi ne interesuju može da raskopa pola Beograda u sred jeseni, samo neko ko misli loše o građanima Srbije može stalno da ponavlja kako nemamo radne navike, kako smo lenji, kako nećemo da radimo, pa ćemo morati da radnike uvozimo. Pre nekoliko meseci mi je prišla prodavačica u kineskoj robnoj kući i rekla: „Nije tačno da nećemo da radimo, evo ja imam završen mašinski fakultet, ali nema posla u struci, pa radim kod Kineza za 30.000 dinara. I nije me sramota, moram da prehranim decu.“ Teško mi je da slušam kad vlast poručuje da ne samo da je u redu raditi za 25.000 dinara, nego da svako ko toliko zarađuje treba da bude srećan jer ima posao. A to što se sa tim parama ne može ni živeti ni preživeti, to nema veze. To što strane firme koje daju tolike plate dobijaju od vlade milionske subvencije, to je za vlast takođe u redu. Agresija je na svakom koraku, svakoga dana slušamo o brutalnim ubistvima koja se dešavaju bukvalno pod našim prozorima, dve trećine Beograđana misli da je kriminal u porastu, vršnjačko nasilje raste, ali nas vlast ubeđuje kako je realnost drugačija. Ubeđivali su nas i da se ekonomski razvijamo brže od Nemačke, pa na kraju stigoše podaci da smo sporiji i od Albanije. Ubeđuju nas da je super posao dobijati godišnje od aerodroma 7 miliona evra manje nego što dobijamo sada… Mogao bih ovako do sutra, ali od toga nikome neće biti bolje. Predlažem mere poput one da školstvo, zdravstvo i policija pređu na gradski nivo, da nam država prebaci sredstva koja izdvaja, mi ćemo na to dodati pare koje ćemo uštedeti tako što nećemo plaćati 50 miliona evra godišnje spaljivanje smeća, povećaćemo plate oko 15 odsto za početak. Ako Rumunija može da plati lekara 2700 evra, medicinsku sestru 900, e pa onda mora da jedan Beograd može da plati bar pola od toga.

Kako bi neka buduća gradska vlast, koja nije SNS, trebalo da rešava slučaj Savamala?

Nije vlast ta koja treba da rešava slučajeve poput Savamale ili da se bavi bilo kakvim drugim slučajevima i istragama. To je posao za policiju, tužilaštvo i sud. Oni treba da rade svoj posao poštujući zakon, a ne da ishodi procesa zavise o toga kakva su očekivanja onih koju su na vlasti. Ako neko veruje da će biti doživotno na vlasti i da je zato zaštićen kad je Savamala u pitanju, moram da ga razuverim. Vlast će se promeniti, a onda će se steći uslovi da oni koji su nadležni otkriju sve počinioce, ali pre svega nalogodavce. I za Savamalu, ali i za mnoge druge stvari koje su rađene prethodnih pet godina.

Kakva bi mogla da bude sudbina projekata koje je započela ova vlast, pre svih, Beograda na vodi?

Ne vidim mnogo započetih projekata, osim Beograda na vodi. Ugovor o izgradnji Beograda na vodi je nepovoljan za našu stranu. Pravni eksperti će proveriti kako je moguće ugovor raskinuti ili ga učiniti povoljnijim za Beograđane. U svakom slučaju, više neće moći da neko ko nije uložio takoreći ni evro bude vlasnik 68%. Kao što taj deo grada neće moći da izgleda kako je predviđeno, jer o tome mora da odlučuje domaća struka, a ne političari i njihove kolege iz Emirata.

Ako je suditi po društvenim mrežama, dobar deo opoziciono raspoloženih birača nije vam oprostio raseljavanje romskih naselja i stavove o Paradi ponosa. Imate li odgovor za njih?

Ne očekujem da mi se bilo šta prašta. Moram jednom zauvek da kažem da više zaista ne želim da objašnjavam da su Romi iz kartonskih kućica bez struje premešteni u objekte od tvrdog materijala sa strujom i grejanjem, da skoro niko od njih nije imao ličnu kartu, državljanstvo, zdravstvenu knjižicu i da smo im to prvo obezbedili, da smo organizovali odlazak u školu za 300 mališana, kao i studente da sa njima rade kad se vrate kući, jer su im roditelji uglavnom nepismeni i ne mogu da im pomognu, da danas ogromna većina njih živi u stanovima solidarnosti koje grad pravi i koje su dobili učestvujući na konkursu kao i svi Beograđani. Ne želim da objašnjavam stav da nisam podržao gej paradu jer sam znao da će grad biti razrušen, a položaj LGBT populacije dan posle biti isti ili gori. Zalagao sam se da ti koji ruše grad i maltretiraju pripadnike LGBT populacije budu uhapšeni, a da toleranciju širimo 365 dana, a ne samo jedan dan godišnje. Sa Gej-strejt alijansom sklopili smo sporazum o sigurnoj kući za decu koju roditelji izbace iz kuće jer su gej orijentacije, u to vreme je bio aktuelan slučaj jednog momka koji je ostao na ulici i došli smo na ideju da napravimo neku vrstu smeštaja ili skloništa po uzoru na one koji postoje u Evropi. Otprilike u to vreme smo postavljali spomen ploču za Brisa Tatona i sećam se da sam na otkrivanju ploče rekao kako je u današnjoj Srbiji veća sramota da ti dete bude homoseksualac nego ubica. Taj projekat sa sigurnim kućama za LGBT osobe nije odmakao dalje od potpisivanja memoranduma jer se promenila vlast u Beogradu i stopirani su svi projekti koje smo pokrenuli. A do tada je i Godišnji izveštaj o napadima na LGBT osobe redovno predstavljan u Skupštini Beograda, i nagrada koju dodeljuje Gej-strejt alijansa takođe je svečano uručivana u Skupštini Beograda. Na kraju krajeva, govoriti o nečemu što je bilo pre desetak godina u ovako katastrofalnoj situaciji u kakvoj smo danas umesto da govorimo o idejama koje definitivno vuku ka boljem životu, za mene je besmisleno.

U ranijim izjavama zagovarali ste jednu kolonu za gradske izbore. Nje, po svemu sudeći, neće biti. Da li bi to moglo da zbuni birače i zadrži ih kod kuće ili obrnuto, da poveća izlaznost?

Pet stranaka i pokreta, sindikati, udruženja građana su podržali ideju da idemo u jednoj koloni na izbore. Nije im bila bitna raspodela odborničkih mandata, da li će se imena njihovih stranaka videti na listiću ili ne. Očekivao sam to i od ostalih javno nudeći da ako postoji neko ko ima veću podršku Beograđana od mene, svi podržimo tog kandidata. Neki su prihvatili da razgovaramo, neki nisu ni to. Još uvek nije kasno da promene stav i da na izbore idemo kao pred peti oktobar, jer je to sigurno dobitna kombinacija. Mi studenti te davne1992. smo izborili prevremene izbore. SPO i DS nisu hteli da idu zajedno, Milošević je pobedio. Morali smo da čekamo četiri godine kada su se ipak udružili i taj tandem pojačan Građanskim savezom izborio je pobedu u Beogradu. Izdajom od strane SPO-a Đinđić je smenjen, a Milošević je opet postao vlast u glavnom gradu. Morali smo da čekamo još četiri godine da bi se napokon svi udružili i da bi ga pobedili. Osam godina je trebalo da se to desi, u tom periodu smo imali sankcije, ratove, bombardovanje… Sada opet imamo šansu da ponovimo 1996. Ako šansu ne iskoristimo, opet ćemo morati da čekamo,a posledice ovakve vlasti će biti katastrofalne. Ono što je sigurno, ovakvim razvojem događaja, po kome će opozicija ići u bar pet kolona, vlast je veoma zadovoljna. I pored toga verujem da je promena vlasti u Beogradu itekako moguća i da će svi oni koji smatraju da Vučić, Vesić i Mali loše vode ovaj grad izaći i glasati. U tome da se opredele za koga će glasati, ko je prava opozicija, koga se vlast jedino plaši, pomažu im svakog dana Pink, Hepi, Informer, Telegraf, Alo, Politika…

Može li se napraviti presek stanja na političkoj sceni pred zvanični početak izborne kampanje?

Ne bih ja to radio, to je posao za analitičare. Ja mogu da napravim presek onoga šta nam se dešava, da govorim o zemlji u kojoj vaspitačice u obdaništima danas primaju manju platu nego pre pet godina, u kojoj nijedno obećanje od Mubadale i investicije od 4 milijarde dolara preko završetka Beograda na vodi do 2018. pa do rasta zaposlenosti i plata nije ispunjeno. Da govorim o zemlji u kojoj svakog dana jedna laž bude zamenjena sa tri nove, o zemlji u kojoj vlast smatra da sva naša deca treba da rade za dve stotine evra u fabrikama za koje smo strancima dali desetine milione evra, u zemlji u kojoj je normalno da ako drugačije misliš, budeš satanizovan i progonjen. U zemlji u kojoj pokušavaju da nam ubiju svaku nadu jer znaju da narod koji prestane da veruje u bolje sutra to sutra neće ni dočekati. E, zato se ja borim, da objasnim ljudima da uz način rada koji predlažem u Beogradu, uz ekonomski model koji predlažem za Srbiju, u kratkom roku možemo živeti bolje.

Kako ocenjujete uslove pred predstojeće beogradske izbore? Može li se i koliko govoriti o fer i poštenoj utakmici? Šta su najveći problemi? Kako ocenjujete stanje u medijima?

Neće biti fer i poštenih uslova, ali ne znači da treba da odustanemo od borbe. Kupovina glasova je već počela, ljudi sa prepunim kesama sa oznakama SNS-a obilaze kuće i stanove, prete ljudima tako što govore da su na spisku, predsednici opština po Srbiji su dobili kvote koliko ljudi moraju da prijave u Beogradu do glasanja. O medijima je suvišno pričati, i to ne samo o pinkovima i hepijima, nego i o RTS-u i onome što je ostalo od nekadašnjeg velikog i časnog B92. Ali i pored svega toga, mi imamo snage da sprečimo krađu na samim biračkim mestima i da zahvaljujući činjenici da smo većina u Beogradu, na kraju ove borbe izađemo kao pobednici.

Kako ste u tom kontekstu doživeli odbijanje resornog ministra da uplatite donaciju Ustanovi za decu i mlade „Sremčica“ u kojoj borave deca sa smetnjama u razvoju?

Kao dokaz da smo mi toliko potonuli da se u ovo zaista ne može poverovati. Jedan naziva ženu kandidata za predsednika šefom narko mafije u Srbiji, drugi brani Željku Mitroviću da učini dobro delo, odnosno da pare koje je platio jer je pisao neistine o meni dođu do te dece. Ali, kada verujem da sam u pravu u nečemu što radim, uvek to i uradim. Zato imam poruku za velikog ministra Đorđevića – „Ministre, na vašu veliku žalost, pare su do dece stigle. Niste uspeli da sprečite da im bar malo bude bolje.“

Šta bi za SNS značio gubitak vlasti u Beogradu i kako bi se to odrazilo na Srbiju?

Za Beograd bi to značilo novi život, a za Srbiju bi to bio signal da je moguće.

U manjim mestima je teže nego u Beogradu, tamo SNS drži sve „ključeve života“. Od SNS zavisi da li ćete dobiti posao, da li će vam lokalni moćnik dozvoliti da se bavite nekim biznisom. Gubitak vlasti u Beogradu značio bi da je moguće to promeniti. Nestao bi strah i Srbija bi nezaustavljivo krenula da prati Beograd.

Lista koju predvodite, iako ima podršku drugih pokreta i stranaka, vuče kredibilitet iz vašeg imena. Ko su ljudi koji bi u slučaju vaše pobede činili jezgro vašeg tima?

Mislim da kredibilitet vučemo iz rezultata koji su nesporni. A oni su takvi jer tim su činili i činiće ljudi koji znaju da rade, kojima politika nije zanimanje, čije radne knjižice govore umesto njih. Zašto nijedan građevinski projekat nije zakasnio ni dan? Kako smo za četiri godine ukinuli listu čekanja u obdaništima na kojoj je bilo 10.000 dece? Kako smo sa manjim budžetom nego danas imali i za porodilje i za trudnice, i za udžbenike, i za penzionere…? Tako što su radili ljudi koji su znali svoj posao i što su se znala pravila. Ponovićemo to uz korigovanje stvari u kojima nismo bili dovoljno uspešni. Garantujem da ćemo ispunuti sve stvari koje sam obećao, a koje zavise samo od nas.