Personalizacija politike na primitivni način

U skladu sa najvišim standardima dramaturgije političkog rijalitija, predsjednik Srbije Aleksandar Vučić obratio se naciji 30. oktobra na TV Pinku. Nakon što je standardno najavio „redovne“ vanredne parlamentarne izbore, dao lični doprinos parlamentarnoj diskusiji o svojim desetkama i šesticama u studentskim indeksima lidera opozicije, saopćio je konačno i o čemu je razgovarao sa američkim diplomatom Brajanom Hojtom Jiem prije desetak dana. Kako je Vučić rekao, poslije osude užasnog zločina nad braćom Bitići, upitao je Hojta Jia „šta da odgovori Srbima kada pitaju ko će da odgovara za dve hiljade ubijenih Srba 1999. godine“.

„Čini mi se da sam dobro razumeo kakva me sudbina čeka posle takve rečenice“, zaključio je predsjednik Srbije.

O stvarnim srpsko-američkim odnosima i njihovom stavljanju u marketinški kontekst unutrašnje politike, narušavanju kredibiliteta zemlje, pogubnosti stabilokratije, ali i o izborima, uvjetima za njihovo fer i pošteno održavanje i zajedničkom frontu opozicionih parija, za „Vreme“ govori bivši ministar vanjskih poslova Srbije i predsjednik Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, lider Narodne stranke – Vuk Jeremić.

„VREME„: Kako ocjenjujete poruke američkog diplomate Brajana Hojta Jia? Da li se nešto mijenja u politici Vašingtona prema Srbiji?

VUK JEREMIĆ: Te poruke nisu ništa drugačije od onih koje smo imali priliku da čujemo u prošlosti. Američka politika prema Srbiji, i uopšte prema Balkanu, ne menja se već duže vremena. Svaka promena zahtevala bi uključivanje prilično visokog političkog nivoa u Vašingtonu, a to je u trenutnim okolnostima izuzetno malo verovatno. Ako analiziramo politička događanja u SAD, tako nešto ne treba očekivati u bliskoj budućnosti.

Zašto je onda dat veliki publicitet posljednjoj posjeti Hojta Jia?

Ono što se dogodilo u medijima nakon poslednje posete Hojta Jia, dirigovao je režim kako bi se veštački podigla tenzija. Kao i obično, bilo im je potrebno da „pokriju“ neki od aktuelnih problema – u ovom konkretnom slučaju, protivustavno slanje srpskih sudija sa Kosmeta na polaganje zakletve Hašimu Tačiju. To je oprobana metodologija ove vlasti: svaki put kada se nešto neprijatno desi, pravi se nepostojeća kriza kako bi ona usisala sav kiseonik i skrenula pažnju javnosti sa onoga što se zapravo dešava.

Ipak, mediji naglašavaju njegovu poruku da Srbija ne može sjediti na dvije stolice – zapadnoj i ruskoj…

Nije prvi put da je Hojt Ji to rekao. Tu rečenicu o sedenju na dve stolice slušao sam od američkih zvaničnika još dok sam bio ministar spoljnih poslova. Sada joj je samo dat disproporcionalno veći značaj nego ranije. Ja ne kažem da to nije ozbiljna poruka – ali nije nova.

Zbog čega se onda potencira?

Zbog toga što se sve, pa i ovo, stavlja u službu dnevne politike i obračuna sa opozicijom, a da se ne vodi računa o dignitetu države. Aleksandar Vučić takvim ponašanjem ozbiljno unižava kredibilitet naše zemlje kao sagovornika i partnera bilo kome u svetu.

Možete li navesti neki primjer tog ponašanja?

Vrlo plastičan primer je najava da će se Srbija obratiti Evropskoj komisiji u kontekstu katalonske krize. Jasno je da je to bilo namenjeno isključivo za domaću upotrebu. Opčinjeni tom „sjajnom“ marketinškom idejom, nisu primetili da bi takvo nebulozno i suštinski beskorisno pismo za posledicu imalo udar na španske stavove u Briselu, a Španija je jedna od retkih država Evropske unije koja podržava Srbiju u vezi s Kosovom. I onda, naravno, dođe do munjevite reakcije Madrida, odakle je sa najvišeg nivoa intervenisano da se ne igramo sa takvim stvarima, pa to najavljeno pismo srećom nije ni poslato. A šta je posledica tog gafa? To da nas španska vlada doživljava kao „lutajući metak“ i da će sa podozrenjem prilaziti svakoj budućoj komunikaciji sa Beogradom. Takvo ponašanje prema jednom od retkih saveznika po pitanju Kosova u Evropskoj uniji, vrhunski je neodgovorno.

Drugi primer je ono dramatično povlačenje celokupnog osoblja naše ambasade u Skoplju. Opet je reč o hiru jednog čoveka – usred noći je to naredio bez konsultacija sa bilo kim, preko mobilnog telefona. Nije mu palo na pamet da to u diplomatskoj praksi predstavlja korak pred objavu rata. Kada se tako nešto desi, momentalno se upale svi alarmi kod međunarodnih vojnih snaga prisutnih u regionu. Stvorite time jednu napetu situaciju, i mada vam verovatno nije bila namera da uđete u oružani konflikt, generišete okolnosti koje vrlo lako mogu da se otmu kontroli i da neko na nekog zapuca. Posle toga, ko zna šta sve može da se desi… A motiv su vam sutrašnje naslovne strane tabloida. Tako se ne vodi razumna spoljna politika.

Ipak, režim – prije svega predsjednik Srbije Aleksandar Vučić – ima značajnu vanjskopolitičku podršku. Kako to tumačite?

Vučić je strancima dao seriju ustupaka od dolaska na vlast 2012. godine – što političkih, što ekonomskih. Nisam primetio da je Srbija dobila bilo šta zauzvrat. On sam je možda dobio manje kritika zbog vršenja represije u zemlji, ali građani svakako nisu osetili nikakav boljitak. Ekonomski „procvat“ o kome režim govori je čista propaganda koju pobijaju činjenice: Srbija danas ima najmanji rast u centralnoj i istočnoj Evropi, prosečna primanja se nisu pomerila sa nivoa od pre pet godina, a sve je u međuvremenu poskupelo. Istinski prosperitetna Srbija mogla bi da pruži daleko veći doprinos razvoju regiona od stabilokratije koju trenutno imamo. Verujem da to nije nemoguće objasniti sagovornicima u međunarodnoj zajednici. Ali oni trenutno ne misle da postoji visok stepen verovatnoće stvaranja ozbiljne alternative postojećem režimu. Zato – pre bilo kakvih razgovora sa strancima – moramo sami da se organizujemo i izborimo za ono što verujemo da je bolje za ovu zemlju. Ne tražimo podršku iz inostranstva, samo to da prestanu da svesrdno podržavaju Vučića, kao što to čine danas. Ništa drugo.

U tom kontekstu, moram vas pitati koliko je zaista važan lični odnos u diplomatiji?

Istini za volju, nije nevažan. Iza svega što postoji u diplomatiji stoje neki ljudi koji to kreiraju i primenjuju, svako od njih ima svoje lice i karakter. Dakle, važan je lični odnos. Međutim, to nikako ne treba razumeti kao poziv na privatizaciju i personalizaciju spoljne politike na primitivan način na koji to Vučić čini. Ovde on odlučuje o svemu, ne pitajući bilo koga za mišljenje, a iz primera koji sam naveo, očito da nije naročito nadaren u toj oblasti.

Da li u građenju ličnog odnosa pomaže kada ministar vanjskih poslova uzme mikrofon i zapjeva kao Ivica Dačić prilikom posjete turskog predsjednika Erdogana?

Ja bih vas iskreno zamolio da me ne podsećate na to. Zaista.

U redu… Da se još zadržimo na međunarodnoj podršci režimu: na čemu se ona bazično zasniva?

Postoje ogromni problemi u evropskom susedstvu, pre svega na Bliskom istoku. Pokazalo se da oni mogu da izazovu ozbiljne potrese na kontinentu – tu pre svega mislim na izbegličku krizu, ali i porast ekstremizma, pogoršanje bezbednosti i slično. A kako proširenje Evropske unije trenutno nije na stolu, neki evropski političari vide Zapadni Balkan kao tampon zonu prema Bliskom istoku, koji iz njihove perspektive počinje sa Turskom. Takvi smatraju da Zapadni Balkan treba zato oblikovati kao prostor gde bi se apsorbovali budući eventualni šokovi – izbeglički i svi ostali. A ako vam je cilj da na nekoj teritoriji, uslovno rečeno, imate potencijalni kamp, onda vam tu ne treba demokratija, već brutalni upravnik. To nikako ne može biti u interesu nas koji ovde živimo.

Kako izići iz tog kampa?

Niko nam neće pomoći sa strane, toga treba da budemo svesni. Moraćemo sami da smognemo snage da se izborimo za boljitak. Ali za to nam treba veći stepen organizovanosti i koherencije nego što ga danas imamo.

Ostaje otvoreno zbog čega bi donosioci odluka u Evropskoj uniji, kojima odgovara stabilokratija u Srbiji, prihvatili njenu demontažu?

To je dobro pitanje. Ako nama aktuelno stanje ne odgovara, moramo se boriti da ga promenimo i, u isto vreme, biti dovoljno diplomatski umešni da eksternim akterima koji imaju uticaj na događaje kod nas predstavimo alternativu koja ne bi išla protiv njihovih interesa, a za nas bila daleko povoljnija. To nije nemoguće. Istinski stabilan Balkan u kome preovlađuju evropski standardi društva bez obzira da li on formalno ušao ili ne u EU, po meni je i te kako u interesu Evrope. Da se ipak nešto može uraditi, dokaz je Makedonija. Ona je pod prethodnom vlasti takođe spadala u stabilokratije. Tamo su građani uspeli da izdejstvuju promene i, pritom, ne da nisu narušeni, već su i unapređeni odnosi sa zemljama EU.

Očekujete li da ćete zbog ovog što ste rekli ponovo osvanuti u nekom od režimskih tabloida kao zagovornik „makedonskog scenarija„?

Taj „makedonski scenario“ je izmišljen kao strašilo za narod – da neki naši opozicioni lideri planiraju destabilizaciju, nemire, građanski rat… To su naravno gluposti. Ja se zalažem da u Srbiji dođe do promena nabolje, što je moguće postići bez upotrebe nasilja. Ja se nikad neću zalagati za nasilje, jer je to imanentno suprotno svemu u šta verujem.

Hojt Ji se ovaj put sastao i sa liderima opozicije…

Ni to nije ništa posebno. Amerika danas posvećuje daleko manje pažnje stanju demokratije, ljudskih prava i sloboda u svetu – uključujući i slobodu medija – nego za vreme prethodnih administracija. To je, naravno, jedna od tačaka koja nije formalno izbrisana iz njihove spoljne politike, ali se u praksi sada na to mnogo manje polaže. Ali, kako god, stanje građanskih sloboda predstavlja jedan od najvećih problema u našoj zemlji. Nalazimo se u situaciji da se borimo za prava za koja smo verovali da više nikad neće biti dovedena u pitanje. Jedan od prioriteta Narodne stranke – nadam se i svih ostalih u opozicionom frontu – jeste insistiranje na poštovanju elementarnih ljudskih prava koja su trenutno ugrožena u Srbiji.

Kakva je u tome uloga Narodne stranke?

Narodna stranka je formirana kao antiteza nenarodnom režimu koji danas imamo. Mi nismo samo još jedna politička organizacija kojoj je primarni cilj da nekom predizbornom kombinatorikom preskoči cenzus. Za razliku od mnogih postojećih stranaka, imamo detaljan program i jasno definisanu ideologiju. Na kraju krajeva, Narodnu stranku čine čestiti i neukaljani ljudi: neki od njih imaju dragoceno političko iskustvo, a neki se po prvi put stranački angažuju. Verujem da će Narodna stranka doneti opipljivu dodatnu vrednost u Srbiji. Svoj identitet nećemo graditi na agresiji prema političkim protivnicima, niti na potenciranju nesuštinskih ideoloških razlika.

Što je bio vaš osnovni motiv da se odlučite na formiranje partije?

Danas je ovde izuzetno teško učestvovati u organizovanom političkom životu ukoliko ste protivnik vlasti. Jedna od brojnih lekcija koje sam naučio na predsedničkim izborima jeste da ako zaista želite nešto da uradite pod ovakvim okolnostima, to nije moguće bez čvrste, dobro ustrojene organizacije. Ja je tada nisam imao. To, naravno, nije jedini razlog zbog kojeg sam prošao na predsedničkim izborima nešto drugačije nego što su mnogi očekivali, ali jeste jedan od važnijih…

A ostale lekcije?

Druga stvar je da je za sve u životu potrebno vreme; potcenio sam činjenicu da sam zbog onog čime sam se bavio bio dugo van domaće javnosti. Kao treće, potcenio sam spremnost režima da se brutalno obračunava svim raspoloživim sredstvima i pribegava širenju besramnih neistina kako bi mene, ali i moju porodicu i saradnike, ozbiljno diskreditovao. To su samo neke od lekcija. Bilo ih je još dosta. Srećom, jedna od dobrih strana mog rezultata na predsedničkim izborima bila je ta da nisam nijednog trenutka došao u iskušenje da pomislim da sam sve radio kako treba.

Umjesto da formirate partiju, mogli ste da se priključite nekoj od već postojećih. Zbog čega niste?

Mislim da u ovom trenutku većina građana Srbije – uključujući i mene – sebe ne prepoznaje ni u jednoj od postojećih stranaka. Verujem da nova politička organizacija sa svežim idejama i ispravnim usmerenjem može napraviti značajan doprinos tome da se stvari promene nabolje.

Mnogi govore o krizi tradicionalnih političkih partija u Srbiji. Zauzvrat, Srpska napredna stranka se hvali sa preko 600.000 članova…

Poredak koji je uspostavljen u Srbiji 2012. počiva na velikoj amorfnoj masi lišenoj bilo kakve ideologije – Srpskoj naprednoj stranci. Tu ulazite da biste kupili ulaznicu za posao, to jest da biste imali bilo kakvu perspektivu, pogotovo ako živite u malim i nerazvijenim sredinama. To ima devastirajuće posledice za budućnost zemlje.

Jedna od posljedica krize partija opozicije jeste i ta da se zagovara njihov izlazak u jednoj koloni na izbore. Kakav je tu vaš stav?

Prvo, ne znamo kakve ćemo sve izbore imati, jer u Srbiji o svemu, pa i o tome, odlučuje samo jedan čovek bez ikakvih konsultacija, pogotovo institucionalizovanih. Od predsedničkih izbora zastupam tezu da nam je potrebno zajedništvo na opozicionoj sceni. Ukoliko razumni ljudi budu jedinstveni i ostave partikularne interese po strani, verujem da je pobeda moguća. Zbog toga će se Narodna stranka maksimalno zalagati da do zajedništva dođe. U kom će obliku to biti ispoljeno – ostaje da se vidi. Kapacitet za pobedu u glavnom gradu svakako postoji i smatram da ne smemo dozvoliti da ta prilika bude propuštena.

Ako do tog zajedništva dođe, podrazumijeva li ono i zajedničkog nosioca liste?

To zakonski nije neophodno, ali je taktički poželjno. Bilo bi zato dobro da se što više opozicionih aktera dogovori o zajedničkom kandidatu. S druge strane, ja ne verujem da će vlast imati kandidata za gradonačelnika Beograda, već će to – kao i na svim ostalim izborima – biti Aleksandar Vučić. To je jedna politički, ustavno, i na svaki drugi način, problematična stvar. Zamislite, na primer, da francuski predsednik Emanuel Makron bude prvo lice svog pokreta na izborima za gradonačelnika Pariza? To prosto ne ide. Mi ćemo sa svoje strane učiniti sve da se postigne dogovor i u okviru tog procesa nećemo insistirati na kadrovskim rešenjima iz naših redova. Imamo, naravno, kvalitetne ljude za koje se nikako ne bismo stideli da ih predložimo građanima. Ali, kažem ponovo, bilo bi poželjno i blagotvorno da se postigne dogovor o zajedničkom kandidatu.

Trenutno Narodna stranka ima posebno dobre odnose sa Pokretom slobodnih građana Saše Jankovića, jednim od vaših protivkandidata na predsjedničkim izborima…

U stalnom smo kontaktu ne samo Saša Janković i ja već i naši saradnici. To ne treba nikoga da čudi, jer su naše međusobne razlike zanemarljive u poređenju sa razlikama koje imamo sa režimom. Mi u Narodnoj stranci verujemo da građanske i nacionalne vrednosti nisu suprotstavljene, već naprotiv – da idu ruku podruku. S druge strane, praktične okolnosti su takve da je neophodan zajednički nastup svih značajnih opozicionih činilaca, a Pokret slobodnih građana svakako je jedan od najvažnijih, zahvaljujući, pre svega, dobrom učinku Saše Jankovića na predsedničkim izborima. Gledajući unazad, jasno mi je i da nije bilo dobro što smo imali više kandidata za predsednika Srbije; tu grešku više ne bismo smeli da ponovimo.

Kakva je saradnja sa drugim opozicionim partijama?

Imamo kontakte sa mnogima, iako smo u ovom trenutku najviše odmakli u razgovorima sa PSG-om. Ponavljam, opozicioni front mora biti što širi jer tako rastu šanse za pobedu, pogotovo na gradskim izborima.

Za koga sve ima mjesta u tom širokom frontu?

Mesta ima za svakoga ko ne sarađuje sa režimom i ko se javno obaveže da to ni u budućnosti neće činiti. To bi morala biti osnovna linija razdvajanja.

U prošlosti se dešavalo da su predizborne opozicione koalicije nastajale isključivo zato da bi njene članice prešle cenzus i tako ušle u Skupštinu. Plašite li se da se to ne ponovi?

Ja sa svoje strane ne mogu ponuditi ništa osim svoje reči i kredibiliteta ljudi koji su se okupili u Narodnoj stranci. Smatram da će borba protiv pogubnog sistema koji je uspostavljen biti dugotrajna. Imaćemo nakon pobede i te kako mnogo posla i zato ne bi trebalo da se delimo dok se stvari u Srbiji suštinski ne poboljšaju. A to neće biti ostvarivo preko noći.

Šta očekujete od zahtjeva iza kojih stoji i Narodna stranka za fer i poštene izbore?

Iskreno, ne očekujem bilo kakvo razumevanje od strane režima. Odluku da se uključimo u organizovano političko delovanje doneli smo imajući to vidu. Moramo nastaviti da se zalažemo za fer i poštene izborne uslove, no to će biti borba pod vrlo teškim okolnostima.

Da li jedan od načina u toj borbi predstavlja i bojkot izbora?

Svaka odluka opozicije trebalo bi da bude zajednička – i kako da se nastupi na izborima, i kako da se eventualno ne nastupi. Teško da možemo ostvariti značajan efekt bez toga. Mi smo za zajednički front i zajedničke odluke.