Formalno obrazovanje je nedovoljno

Bilo je momenata magije tokom predavanja Uroša Krčadinca u Novoj iskri u petak 16. decembra. Mladi (1984. godište) multitalentovani čovek – istraživač digitalnih medija, predavač, pisac, ilustrator, softverski inženjer i kros-medijski umetnik – tokom dobrih sat vremena predstavljao je svoju viziju o tome kako obrazovanje treba da izgleda u savremenom dobu. Pomalo dugačkog imena – „Kako da pristupite svom obrazovanju ako želite da postanete autor u digitalnoj epohi“ – ovo je bilo drugo po redu javno predavanje iz ciklusa Nelt Edukativnog programa, koji „gura“ svoju drugu sezonu, u saradnji sa Galerijom 12 HUB, a od ove godine i sa Novom iskrom.

Šta treba da uči mlad čovek ukoliko ne želi da ostane u okovima formalnog obrazovanja? Šta da čita, koji zanat da nauči? Da li mu je potreban fakultet? Ovo su neka od pitanja koja su postavljena za vreme predavanja, tokom kojeg je postalo bolno očito koliko je današnje obrazovanje u Srbiji daleko od potreba koje stvara savremeno društvo: tabla, kreda i učenje zarad reprodukcije bili su zastareli i pre 30 godina, koliko li su tek zastareli danas?

„Mislim da nemamo dobru percepciju koliko je nedovoljno to što dobijamo formalnim obrazovanjem“, kaže za „Vreme“ Uroš Krčadinac. „I dalje preovladava stav iz generacije naših roditelja, ili deda i baba, koji kažu, ‘samo ti završi fakultet, nađi posao u državnoj službi, nek ti krene staž…’ Mislim da ljudi nisu svesni da je ovo vreme mnogo više divlje, gde postoje atomizovani pojedinci, i nisam siguran da ću ja ikakvim stažom da dođem do te penzije; potpuno mi je nadrealno da meni firma može da kupi stan, a to su bile uobičajene stvari u generaciji naših roditelja.“

Prema Krčadincu, veoma je važno naučiti neki zanat – bilo klasični, bilo savremeni – koji će uvek biti potreban na tržištu, bez obzira na to ko je na vlasti, i kakva su društvena kretanja. Na taj način, sebi ćete omogućiti izvestan stepen slobode od trenutnih okolnosti, a ujedno ćete imati u rukama veštinu od koje možete da živite.

Među publikom na predavanju bio je i Andrija Radojev, jedan od dvadeset studenata koji su polaznici drugog ciklusa Nelt Edukativnog programa. Svi oni su izabrani od ukupno 89 kandidata, i dolaze iz raznorodnih fakulteta iz Beograda i Novog Sada. Andrija Radojev, student Visoke škola strukovnih studija za informacione tehnologije – ITS, kaže da mu je „čast što je u kolektivu ovako izuzetnih ljudi“.

„Ceo program proširuje vidike, daje nam mogućnost da osetimo neke stvari koje ne bismo mogli da osetimo na neki drugi način, jer nas povezuje sa različitim stručnjacima. To nam daje opciju da se zainteresujemo za različite oblasti, a ujedno i dobijemo osnovno znanje za svaku od njih. Naši fakulteti nam pružaju uskostručnu specijalizaciju, a u današnje vreme, ako želite da postignete nešto više u svojoj struci, to vam nije dovoljno. Morate mnogo da znate i o drugim stvarima, nikad se ne zna kada možete da iskoristite neku stvar iz oblasti koja nema veze sa vašom strukom“, kaže Andrija Radojev.

Upravo je ovo i cilj Neltovog programa – da popuni „rupčage“ koje postoje u današnjem formalnom obrazovanju, i kojih je, kako deluje, svakog dana sve više i više. Ili, kako je Nelt saopštio u proleće 2016, kada je i krenuo drugi Edukativni ciklus: „Cilj je da učesnici kroz timski rad steknu praktične veštine iz domena dizajna i novih medija, kao i da se inspirišu i osnaže u težnjama da svoje ideje pretvore u realne projekte, čiji dalji razvoj kompanija Nelt može potencijalno podržati.“ Rečju, interdisciplinarnost i intersektorsko obrazovanje koje širi vidike i koje je veoma retko na ovim prostorima.

Sa ovom ocenom saglasan je i Relja Bobić iz Nove iskre. „Nova iskra je dosta usmerena na edukativni rad, permanentno obrazovanje i ekonomiju znanja. Kroz svoje centralne aktivnosti u okviru edukativne platforme radimo na osnaživanju mladih profesionalaca – studenata i onih koji su tek završili fakultete – koji hoće da se bave različitim kreativnim disciplinama. Smatramo da kod nas postoji veliki jaz između znanja koje se dobija na fakultetima, naročito na većini državnih fakulteta, i funkcionalnog znanja koje je potrebno u poslu“, kaže Bobić za „Vreme“.

Andrija Lakić, student Fakulteta dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu, osvrće se na poseban fenomen poznat pod nazivom „eho komora“ (echo chamber) – pojava koja se javlja kada učesnici različitih onlajn zajednica razgovaraju samo sa istomišljenicima. Na taj način se prenose – odjekuju – uglavnom iste poruke, i stvara iskrivljen pogled na svet. „Za mene je ovaj program način da izađem iz ‘eho komore’. Kao dramaturg znam često da se zatvorim isključivo u dramaturgiju, da mi ne padne na pamet kako je nekom drugome. Komunikacija sa onim što nisam ja, i sa onime na šta nisam navikao je izuzetno oplemenjujuća“, kaže Lakić za „Vreme“ i dodaje da je interakcija među 20 polaznika izvanredna. „Funkcionišemo kao jedno odeljenje, i dosta vremena provodimo zajedno, čak i nevezano za program. Ako bismo naše školovanje nazvali ‘verzijom 1’, odnosno v. 1, onda ovaj program može da bude v. 4 ili v. 5, toliko je bolji“, kaže Lakić.

No, vratimo se Urošu Krčadincu. Jedna od glavnih poruka njegovog predavanja bila je da bi svi trebalo da nauče programiranje. Po njemu, programiranje je postalo deo opšte medijske pismenosti, bez koje nije moguće shvatiti funkcionisanje današnjeg sveta. „Najvažnija poruka je ta da postoji veliki prostor između nauke i tehnologije sa jedne, umetnosti i dizajna sa druge i humanistike i društvenih nauka sa treće strane. Postoje velike društvene i tržišne potrebe za ljudima koji mogu da funkcionišu negde tu između – na primer, za programerima koji znaju i dizajn, društvenim istraživačima koji razumeju kako funkcioniše komunikacija na internetu, piscima blogova koji i sami znaju da naprave veb-sajt. Taj međuprostor je mnogo potentniji nego što smo toga svesni. Ti ljudi će da odlučuju o algoritmima, koji će na kraju biti urednici medija“, kaže Krčadinac.

„Ove jeseni sam počeo da vodim dva predmeta na Fakultetu za medije i komunikacije – jedan je Programiranje za umetnike i dizajnere, a drugi je Interaktivni dizajn, i kroz njih pokušavam da provučem praktične aspekte ove priče.

Na ovom prvom predmetu studenti uče programski jezik, programerske tehnike, ali uče i kako da na osnovu toga crtaju, prave interaktivne ilustracije, male video-igre… Dakle, nije poenta da to programiranje bude onako rigidno kao u formalnom obrazovanju, gde ti sad rešavaš neki problem.

Ovde nema tačnog i netačnog – na primer, kada programiraš zvuk, ti određuješ da li je rezultat dobar ili nije na osnovu svog unutrašnjeg osećaja, kriterijum je mnogo bliži likovnom ili muzičkom, nego matematici. Samo se služimo drugim jezikom i drugim medijem“, dodaje Krčadinac, i zaključuje:

„Međutim, kod nas ne postoji razumevanje šta su to mediji u najširem smislu – ne mislim na masovne medije, novine, televiziju, nego medije poput ulja na platnu, video-igara, veb-sajtova. Ta vrsta medijske pismenosti katastrofalno nedostaje. Plašim se da to formalno obrazovanje, takvo kakvo je kod nas, apsolutno ne priprema čoveka da razume svet oko sebe. Nije ga pripremao ni onda kada smo mi išli u školu, a tek ga sada ne priprema. Na nama je da se nekako samoorganizujemo, ali to je dosta teško. Atomizovani smo, živimo u nekoj, što bi rekao Adam Kurtis, fetišizaciji sebe. Vidimo to kroz selfije, kao najbanalniju manifestaciju toga, a vidimo i kroz savremenu umetnost koja je selfbrending priča. Živimo u vremenu u kom na sistemskom nivou teško mogu stvari da se menjaju, već je to moguće samo u nekim mikrosistemima.“