Blago od drveta

Funkcije šuma su mnogostruke – prema nekim savremenim autorima u Evropi je prepoznato preko 300 funkcija šuma. Šuma je sa jedne strane izvor drveta i hrane, ali istovremeno pozitivno utiče na vodu, zemljište, vazduh, kulturu i društvo, očuvanje prirode, a ima i svoju ekonomsku funkciju. Šume sprečavaju i smanjuju eroziju, one su filteri za vodu, ali i izvorišta čiste vode. Šume povećavaju plodnost zemljišta, apsorbuju buku i prašinu i pozitivno utiču na klimatske promene. Takođe, to je prostor za rekreaciju. Kada je reč o kulturnim funkcijama, mnogo tradicionalnih običaja u našoj kulturi je vezano za šumu, a istorijski, ne može se osporiti uloga šuma u odbrani zemlje – šuma je mnogima sačuvala glave.

Međutim, treba imati na umu da se značaj pojedinih uloga šume menjao kroz vreme – počevši od nastanka ljudskog društva, kada je šuma bila sklonište i izvor hrane, do današnjih dana kada ekološke i rekreativne funkcije dobijaju prioritet. U šumi se događaju fizičko-hemijsko-biološki procesi, koji stvaraju kapacitet za korisne stvari po ljudsko društvo – to su šumski „proizvodi i usluge“. Te funkcije su postojale i pre mnogo godina, kada ih ljudi nisu prepoznavali – pitanje je svesnosti ljudi o tome da li im je od koristi nešto što šuma proizvodi.

KRČENJE I POŠUMLJAVANJE: Na vođenje šumarske politike veoma utiču klimatske, ali i društvene promene. Na primer, još pre 20-ak godina, korišćenje drveta kao energenta smatralo se odrazom zaostalosti. Danas je to odraz napretka. Naravno, u malo drugačijem obliku i drugačijim sistemima: time zamenjujete fosilna goriva, redukujete emitovanje ugljen-dioksida i povećavate energetsku nezavisnost države. Koncept bioekonomije, koji je mnogo širi od šumarstva, kaže da razvoj ljudskog društva u budućnosti ne može da se bazira na mineralnim, nego na biološkim resursima, jer oni imaju potencijal i da se obnove i da se povećavaju. Očekuje se da će se proizvodnja energije na bazi bioloških resursa duplirati u periodu 2010–2030, i da 2030. godine u Evropi jedna trećina tražnje za drvetom kao energentom neće moći da bude pokrivena evropskim drvetom.

Zadatak savremenog šumarstva jeste da željena dobra stavi društvenoj zajednici na raspolaganje. Možda zvuči kao parola, ali posao šumarstva jeste da dovede šume u optimalno stanje, koje bi na maksimalan način omogućilo ljudskom društvu da koristi različite funkcije. Stanje šuma jedne nacije je ogledalo kulturnih, ekonomskih, društvenih i istorijskih prilika te nacije. Dakle, ono što danas imamo kao sliku jeste rezultat onoga kroz šta smo svi zajedno prolazili. Svaka ekonomska kriza je terala ljude da se prema šumi ponašaju kao prema zalihama koje služe „za ne daj bože“. Sva sreća, šuma je otporan sistem – ako se nešto pogrešno i napravi, izgubi se koja godina, ali se šuma vrati, ukoliko nema sistemskog problema, kakav su krčenje i promena namene.

Krčenje šuma nikada nije rađeno u ime šumarstva, tj. šumarstvo nikad nije tražilo krčenje šume. Ono se uvek dešavalo zbog proširenja zemljišta za građevinske ili poljoprivredne namene. U 18. i 19. veku postojao je jak proces poljoprivredizacije, kada su ljudi krčili šume zarad pretvaranja zemljišta u pašnjake. Pre početka tog procesa, u 18. veku, 75 odsto teritorije Srbije je bilo pod šumama, a na kraju tog procesa, pred Drugi svetski rat, taj procenat je pao na 17,6 odsto. Pre 50-ak godina, velikim akcijama pošumljavanja koje su u to vreme pokrenute, ali i paralelno smanjenjem broja ljudi i stoke u ruralnim predelima, šuma je ponovo krenula da osvaja one prostore sa kojih je bila iskrčena. Epilog ovih procesa jeste da se od tog minimuma do danas površina šuma povećala za oko 12 odsto, pa je sada šumovitost Srbije na oko 30 odsto. Od toga, centralna Srbija je na nivou od 37 odsto, a Vojvodina ima šest odsto. Na primer, u Majdanpeku je šumovitost 73 odsto, a u Kikindi ispod jedan odsto. Osim stepena šumovtosti važan je i kvalitet šuma. Zbog velikog učešća izdanačkih šuma – panjača, prevashodno u privatnom vlasništvu, često se kaže da je „Srbija bogata siromašnim šumama“. Takođe je veliko učešće prestarelih-prezrelih šuma, koje skoro da nemaju prirasta. U principu, izdanačke i devastirane šume ne bi trebalo da postoje – one su indikator istorijskih i ekonomskih prilika, ali i odsustva adekvatne nacionalne politike šumarstva i instrumenata za njeno sprovođenje.

Kao što sam na početku pomenuo, zadatak šumara je da šumu dovedu u optimalno stanje u odnosu na stanište i da se na taj način omogući i maksimalna produkcija funkcija šuma. Ovo podrazumeva intenzivno gazdovanje i primenu pravovremenih mera nege i obnove. Ma koliko banalno zvučalo, intenzivno gazdovanje znači intenzivnije i stručnije korišćenje motorne „testere“ ali i „motike“.

Dobrim gazdovanjem šumama, povećava se stabilnost šuma i otpornost na klimatske ekstreme (vetar, led, suša). Istovremeno se povećava tehnička vrednost drveta, a time, kasnije, i dodata vrednost koja se stvara od korišćenja šuma. Ujedno, povećava se i mogućnost za zapošljavanje ljudi. Za ogrevno drvo su vam potrebna tri radnika u šumi. Ali, za tehničko drvo potrebno je da se zaposli i radnik u pilani, kamiondžija, trgovac, dizajner nameštaja, izvoznik – na jednog zaposlenog u šumi, zaposle se desetorica van šume. U državnim šumama pokrajine Hesen (Nemačka), godišnje se prosečno koristi oko 90 odsto prirasta, a Srbija koristi svega polovinu prirasta državnih šuma. Intenzivnim gazdovanjem hesenski šumari su za 40 godina uspeli da prosečan godišnji prirast uvećaju za 1,2 kubna metra po hektaru. Samo 16,5 odsto od neto seče u Srbiji je tehničko drvo, dok 83,5 odsto čini drvo niskog kvaliteta koje se koristi za energiju i sirovinu za ploče – ono ima nisku vrednost i nizak kapacitet stvaranja dodate vrednosti.

KOLAPS DEVEDESETIH: Ključna i objektivna stvar, koja nije proizašla iz nekakvog neznanja šumara, jeste da smo imali kolaps na tržištu 90-ih godina. Postojala je kompanija „Matroz“, koja je bila projektovana na potrošnju od milion kubnih metara drveta, a koja je nestala. Kad govorim o kolapsu, govorim o kolapsu tržišta celulozno-ogrevnog kvaliteta drveta, dakle drveta niskog kvaliteta, koje ne može da ide u pilanu, nego mora u celulozu ili za ogrev. Tada se još uvek nije pojavila ova priča sa biomasom, peletom, energanama, i sl. „Matroz“ i „Viskoza“ iz Loznice su sami imali potražnju od 1,6 miliona kubika. Na to dodajte fabrike ploča koje su postojale – „Kopaonik“ iz Kuršumlije, papirna industrija u Vladičinom Hanu… Mi smo praktično izgubili oko 2,5 miliona kubika tražnje na tržištu drveta niskog kvaliteta, koje je uglavnom produkt prorednih seča i seča u izdanačkim šumama. A u tom slučaju onda ne možete da sečete, tj. da sprovodite planirane mere nege i prevođenja izdanačkih šuma koliko je potrebno, jer nemate šta da radite sa tim drvetom. Dakle, nije bilo tražnje, nije moglo da bude ni izvoza zbog sankcija. Pritom, vetar je 1999. u Francuskoj i Nemačkoj polomio oko sedam miliona kubika – tada čak ni tehničko drvo nismo mogli da prodamo. Međutim, nekoliko godina unazad započeo je oporavak industrije ploča i eksponencijalno raste tražnja za energetskim drvetom – sa ovim trendom povećanja, tražnja premašuje aktuelnu ponudu.

KAKO UNAPREDITI STANJE: Napravljen je Koncept unapređenja stanja šuma i šumarstva sa osnovnim ciljem da se poveća doprinos šumarskog sektora ekonomskom, ekološkom i društvenom razvoju Republike Srbije. U osnovi Koncepta je strateško i dugoročno unapređenje sistema ali i operativna primena utvrđenih principa gazdovanja šumama, odmah. Principi su proizašli iz analize stanja šuma ali i iz pozitivnih promena i trendova na tržištu drveta i oni podrazumevaju: intenziviranje obnove zrelih i prezrelih šuma, prevođenje izdanačkih šuma u visoke, optimizaciju nege šuma i povećanje šumovitosti. Realizacija ovih principa mora da bude praćena sistemskim merama kao što su: unapređenje strateškog i zakonskog okvira, unapređenjem ličnih i tehničkih kapaciteta, razvoj putne infrastrukture i informacionog sistema, izgradnjom odgovarajućeg sistema subvencionisanja i unapređenjem tržišta. Uzevši u obzir da je nešto više od polovine svih šuma u privatnom vlasništvu, posebna pažnja u primeni koncepta će se obratiti na sektor privatnog šumarstva. Osnovna karakteristika naših privatnih šuma jesu izuzetno usitnjeni posedi, prosečno manji od 50 ari, te je preduslov za sistematski napredak udruživanje privatnih vlasnika šuma, što predstavlja poseban, ali i najprioritetniji izazov.

Pomenutim sistemskim merama, do 2020. godine bi se, između ostalog, došlo do sledećih rezultata: zaposlilo bi se dodatnih 4500 ljudi u šumarstvu i više od 12 hiljada u drvno zavisnom sektoru. Privredne aktivnosti korišćenja šuma bi se povećale za 6,16 milijardi dinara i bar još toliko u drvno zavisnom sektoru. Stvaranje novih radnih mesta i veća privredna aktivnost doprineće razvoju seoskih i nerazvijenih područja, a ujedno će se stvoriti stabilan i održiv sistem upravljanja šumama. Plan je da u periodu 2017–2020. bude podignuto više od 20.000 hektara novih zasada, a da se rekonstruiše 12 hiljada hektara izdanačkih šuma, uz povećanje prirasta sa 3,2 na preko šest metara kubnih metara po hektaru godišnje na ovim površinama.

Takođe, plan je da do 2019. bude izgrađeno i rekonstruisano 1000 km šumskih puteva – plan je da država poveća podršku ovim investicijama. Ono što su auto-putevi za građane, to su za nas šumski putevi. Unapređenjem putne infrastrukture pojeftinjuju se mere nege i korišćenje šuma. Takođe, stvaraju se preduslovi za veći stepen korišćenja biomase, a povećava se profit od drveta i stvaraju uslovi za efikasniju protivpožarnu zaštitu, dok bi se pomenutim povećanjem prirasta povećao i nivo godišnjeg vezivanja ugljenika.

Stavovi izneti u članku ne predstavljaju nužno stavove Fondacije Hajnrih Bel i RES fondacije