General u biznisu

Mada je u Srbiji bio u centru pažnje mnogo više kao poslovni čovek, ili „onaj direktor CIA što je morao da dâ ostavku zbog seks-skandala“, ove dve uloge koje je Dejvid Petreus (rođen 1952. godine) igrao u poslednjih pet godina daleko su manje od one glavne: Petreus je profesionalni vojnik od glave do pete. Od završetka srednje škole i odlaska na Vojnu akademiju američke vojske u Vest Pointu, njenog završetka 1974. sa vrhunskim rezultatima i čina potporučnika, pa do čina generala sa četiri zvezdice (2007. godine), Petreus je vojnu karijeru gradio stepenicu po stepenicu.

Tokom osamdesetih godina posvetio se obrazovanju, što je rezultovalo doktoratom u oblasti međunarodnih odnosa 1987. godine u Školi javnih poslova i međunarodnih odnosa „Vudro Vilson“ pri Prinston univerzitetu. Devedesetih se vratio vojničkoj karijeri – 2000. godine već je bio brigadni general, uz prva zaduženja van Sjedinjenih Američkih Država: tokom 2001. i 2002. bio je pomoćnik načelnika štaba za operacije tzv. Stabilizacijskih snaga NATO-a u Bosni i Hercegovini, a ujedno i zamenik komandanta američke međuagencijske protivterorističke operativne grupe, koja je bila priključena NATO komandi u BiH. Nedugo potom, 2003, unapređen je u čin general-majora, a samo godinu dana kasnije i u čin general-pukovnika. Negde u to vreme Petreus je počeo da privlači veću pažnju američke javnosti zahvaljujući svom angažmanu u Iraku, ali i stavu o tome šta bi Amerikanci zapravo trebalo da rade u ovoj bliskoistočnoj zemlji, koji se razlikovao od stava zvanične američke administracije pod Džordžom Bušom mlađim.

Naime, iako je Buš u maju 2003, mesec dana nakon pada Bagdada, proglasio da je „misija okončana“, te da više neće biti značajnijih vojnih operacija u Iraku, Petreus je bio svestan svih teškoća koje čekaju Amerikance. U svom doktoratu bavio se lekcijama koje su naučene u Vijetnamu; iz tih lekcija stvorio je tzv. COIN (COunterINsurgency – kontrapobunjenički) narativ, po kome samo obuka za borbu nije dovoljna – potrebno je naučiti vojnike i kako da misle, kako da budu fleksibilni, kako da se stalno adaptiraju na stanje na terenu, uz stalno nastojanje da se osvoje „srca i duše“ okupiranog stanovništva. Ovo je zahtevalo više vojnog prisustva na terenu, a to se kosilo sa već proklamovanom pobedom Džordža Buša. U martu 2007. Petreus je izjavio: „Nema vojnog rešenja za Irak. Upotreba vojne sile nije dovoljna da bi se nasilju stalo na put. Neophodno je da se u postizanje političkog sporazuma uključe i neke militantne grupe koje se sada protive vladi u Bagdadu.“ Mesec dana kasnije ponovo je upozorio: „Nasilje bi bilo pojačano i došlo bi do obnavljanja sektaških obračuna ukoliko bi broj naših snaga bio smanjen.“ Na kraju, umesto povlačenja koje je bilo najavljeno za oktobar 2007, Petreusova doktrina i njegova upozorenja su doveli do angažovanja još 30.000 američkih vojnika u Iraku, četiri godine nakon proglašene „pobede“.

Nakon što je bio vrhovni komandant Multinacionalnih snaga u Iraku tokom 2007. i 2008, Petreus je u septembru 2008. bio postavljen za komandanta američke centralne komande, koja koordiniše vojnim operacijama po celom svetu. Ipak, nije tu završio svoju vojnu karijeru, već je morao da siđe stepenicu niže i da ode na žarište, u Avganistan. Sredinom 2010. Barak Obama je predložio Petreusa kao naslednika generala Stenlija Mekristala, koga je razrešio zbog neprimerenih izjava i „podrivanja civilne kontrole vojske“. Ovim su bila okončana govorkanja da bi general mogao da se kandiduje za predsednika na izborima 2012. No, Petreus nije dugo ostao glavnokomandujući u Avganistanu – 2011, nakon 37 godina, završava aktivnu vojničku karijeru pošto ga je Obama u aprilu predložio za direktora Centralne obaveštajne agencije (CIA). Američki senat je u junu ovaj predlog jednoglasno prihvatio.

SEKS–SKANDAL: Koliko god da se Petreus izvanredno snalazio u vojnim vodama, toliko je njegov posao „u civilu“ prošao neslavno. Nešto više od godinu dana nakon što je u septembru 2011. preuzeo funkciju direktora CIA, Petreus je bio prinuđen da podnese ostavku. Razlog – generalova, kako se tada saznalo, ljubavnica, a do tada biograf, Pola Brodvel, bila je ljubomorna – bezrazložno, ispostavilo se – na generalovu poznanicu Džil Keli, kojoj je slala preteće poruke da se kloni Petreusa. Keli je ovo prijavila Federalnom istražnom birou (FBI). FBI je „ušao“ u komunikaciju Pole Brodvel i imao šta da vidi – na hiljade mejlova koje joj je general Petreus slao. Dejvid Petreus, koji je od 1974. bio u braku sa Holi Nolton, nije ni probao da se brani: „Nakon 37 godina braka doneo sam izrazito lošu odluku upuštajući se u vanbračnu vezu“, izjavio je, dajući momentalnu ostavku. Međutim, nije se sve na tome završilo. Postojale su sumnje da je FBI namerno odugovlačio sa objavljivanjem svojih saznanja, kako ne bi uticao na predsedničke izbore – FBI je vodio istragu još od leta 2012, a saopštio svoje nalaze tek nekoliko dana nakon što su u novembru 2012. održani izbori. Takođe, govorilo se i da je sve bilo objavljeno kako bi se napravio pritisak na Petreusa da podnese ostavku zbog pogibije američkog ambasadora i još trojice službenika u Bengaziju u Libiji – četvoro Amerikanaca su ubili radikalni islamisti prilikom napada na konzulat SAD u ovom gradu, a, navodno, CIA nije reagovala i ignorisala je više upozorenja da bi trebalo zaštiti američko diplomatsko osoblje zbog mogućih napada Al kaide.

No, ostavka nije bila sve što je snašlo Petreusa zbog ove vanbračne afere. General u penziji je bio i krivično gonjen, zato što je omogućio Poli Brodvel da ulazi u njegovu CIA elektronsku poštu – istraga je pokazala da je Brodvel na svom računaru imala strogo poverljive obaveštajne materijale, a ujedno je Petreus i lagao federalne agente da joj nije dao nikakve poverljive podatke. Ipak, na kraju je za ovo otkrivanje poverljivih dokumenata dobro prošao – mnogo bolje od, na primer, Bredlija Meninga. Zahvaljujući nagodbi sa tužilaštvom, Petreus je dobio dve godine uslovne kazne i novčanu globu od 100.000 dolara.

BIZNIS: Nešto više od pola godine nakon izbijanja skandala, Dejvid Petreus nalazi novi civilni posao: KKR (Kohlberg Kravis Roberts & Co.), američka multinacionalna investiciona kompanija osniva ćerku firmu KKR global institut u maju 2013, i poziva Petreusa da postane njen direktor, što on prihvata, a krajem 2014. postaje i partner u KKR. Već u oktobru 2013. KKR postaje zanimljiv za medije u Srbiji – ova investiciona kompanija za 1,2 milijarde dolara od kompanije Mid Jurop partners, takođe investicionog fonda, kupuje većinski udeo Junajted grupe, u okviru koje posluje SBB Telemah grupa. U trenutku kupovine, SBB ima natpolovično tržišno učešće i najveći je operator distribucije medijskih sadržaja u Srbiji, sa oko 800.000 korisnika, a na nivou regiona – pošto Grupa posluje u svim zemljama bivše Jugoslavije – SBB Telemah grupa brojala je oko 1,7 miliona kablovskih pretplatnika i korisnika interneta, satelitske televizije, fiksne i mobilne telefonije; tu su se nalazili i Total TV, Sport Klub, Sinemanija i dečji kanal Ultra.

Odmah je najavljeno da će KKR, kao novi vlasnik SBB Telemah grupe, osnovati N1 televiziju koja će imati podršku CNN. Međutim, tajming je pomalo haotičan – nema ni tri meseca od rekonstrukcije vlade, u kojoj je „rekonstruisan“ i dotadašnji ministar kulture i informisanja Bratislav Petković, a postavljen Ivan Tasovac. Ovo ministarstvo je u ovim trenucima zaduženo za Zakon o elektronskim medijima i Zakon o javnom informisanju u medijima, a u prvobitnim Nacrtima postoji problem za još nerođenu televiziju N1: oba nacrta zakona predviđaju da nije dozvoljeno da distributeri/operateri imaju sopstveni informativni program, kako ne bi dolazilo do zloupotrebe i favorizovanja sopstvenih kanala nauštrb drugih.

U novembru 2013. „Blic“ prenosi pisanje „Fajnenšel tajmsa“ kako CNN vrši pritisak da se izmene po N1 nepovoljni članovi zakona. I zbilja, kada je u avgustu 2014. Skupština usvojila pomenuta dva zakona, ni u jednom nije bilo spornih članova. U decembru 2014, „Vreme“ je objavilo tekst „Medijska i šira slika“ u kome je predstavljeno istraživanje Medija observatorija, regionalne organizacije civilnog društva koja se bavi monitoringom integriteta medija i medijskih reformi. U ovom tekstu se navodi da je zahvaljujući lobiranju Junajted grupe kod Evropske komisije u Briselu, u Srbiju iz Brisela vraćen Zakon o javnom informisanju i medijima sa preporukom da se dotični član 46 promeni tako da bude omogućeno distributerima da imaju i svoj informativni sadržaj. To je i prihvaćeno, a još je i pre slanja nacrta u Brisel bio obrisan sporan član 109. Zakona o elektronskim medijima, po kojem nije dozvoljeno da „Operater pruža opšte medijske usluge i medijske usluge specijalizovane za informativni programski sadržaj“. Ovim je omogućena televizija N1, ali je zakonima dozvoljeno da jedan vlasnik legalno može posedovati više televizija sa nacionalnom pokrivenošću ako one nemaju više od 35 odsto tržišta, čime je „ozakonjeno“ faktičko stanje da grčka Antena poseduje i B92 i Prvu televiziju.

Mesec dana nakon što je u martu 2014. ozvaničena prodaja Junajted grupe KKR-u, Dejvid Petreus se sastao sa Aleksandrom Vučićem. Ovom sastanku je prethodio prvi od mnogih napada „Informera“ na Petreusa, KKR i tada još nepostojeću N1 televiziju – Amerikanci ruše Vučića, a Petreus, bivši šef CIA, ima zadatak da spusti premijerov rejting. Varijacije ovih napisa do danas se periodično pojavljuju u „Informeru“, a često u ovome tercira i „Politika“. Nedelju dana kasnije, Vučić je Petreusu rekao da su investitori, a time i KKR, dobrodošli u Srbiju, mada je pre toga, kako je prenela „Politika“, „jednom prilikom novinarima poverio kako veruje da američka televizija dolazi kako bi ga ‘rušila’“.

Tokom 2014, KKR je kupio produkcijsku kuću Grand, a pojavljivala su se pisanja i da će kupiti Denjub fuds grup (Knjaz Miloš, Bambi, Imlek), međutim, ova kompanija je prodata kompaniji Mid Jurop partners, upravo onom investicionom fondu od koga je KKR otkupio Junajted grupu, odnosno SBB Telemah. „Informer“ sredinom godine objavljuje da je „završena“ priča o prodaji B92 i Prve KKR-u, kao i da je ovaj fond kupio 49 odsto digitalnog dela Ringijera u Srbiji, odnosno sajtove „Blica“, „Alo-a“ i 24 sata („Novi američki napad na srpske medije“). U oktobru 2014. televizija N1 počinje sa radom, i to na spektakularan način, objavljujući ekskluzivni snimak sukoba pripadnika Žandarmerije sa Andrejem Vučićem, Predragom Malim i dva člana njihovog (zapravo premijerovog) obezbeđenja.

U prvoj polovini 2015. SBB saopštava da je preuzeo kompaniju Eunet, nastavlja se pisanje „Informera“ da KKR kupuje grčku Antenu, što prenosi „Politika“, a tabloid dodaje i „zainteresovanost“ za Studio B, i da je to sprega KKR i Demokratske stranke. Polovinom godine prvi put se u javnosti obznanjuje da je KKR zainteresovan za otkup nenaplativih kredita privrede od banaka. „Oni nam nude prilagođena rešenja, da se napadne stanje preduzeća i njihov kvalitet, odnosno da u firmama koje ne servisiraju kredite napadnu problem menadžmenta, a paralelno napadaju i finansijsku stranu. Svi dobro znaju da je loš menadžment često jedan od glavnih razloga što je firma ušla u finansijske teškoće“, rekao je u junu 2015. ministar finansija Dušan Vujović. Stručnjaci su govorili da je reč o dobrom rešenju, svakako mnogo boljem od osnivanja nove banke u koju bi ušli svi loši krediti, čime bi zapravo svi građani učestvovali u vraćanju tih dugova. Sa druge strane, govoreno je, kupovinom ovih kredita KKR bi odjednom stekao veliki uticaj i na privredne i na finansijske tokove u zemlji.

Kraj 2015. obeležava „državni udar“ u kome učestvuju izvršna vlast i narodni poslanici sa liste SNS koalicije, u sprezi sa medijima – Pinkom i „Informerom“ posebno, uz ponovno terciranje „Politike“ – i to kao posledica kratkotrajnog „preumljavanja“ uređivačke politike lista „Kurir“, koje je prekinuto sa početkom izborne kampanje. Uz „Kurir“ i „Danas“, televizija N1 i „bivši šef CIA“ Petreus su na najvećem udaru, uz teške optužbe za „rušenje Vučića“ – histerija je tolika da je odlazeći američki ambasador Majkl Kirbi bio prinuđen da pozove na sastanak urednike političkih rubrika beogradskih medija, kako bi im saopštio da ne ruši vladu niti Vučića.

Napokon, početkom maja ove godine, Vučić i Petreus se ponovo sastaju. Pored Vučića nije bilo nijednog ministra, ali jeste sedela guvernerka Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković. Ponovo je saopštenje nakon sastanka bilo šturo – da je reč o rešavanju nenaplativih kredita – ali, kako je „Politika“ pisala, „suština sastanka bila je preuzimanje prezaduženih preduzeća“, i baziranje njihovog restrukturiranja i oživljavanja poslovanja, tamo gde je to moguće. Prema saznanjima „Politike“, KKR je zainteresovan za kompanije Miroslava Bogićevića, Gorana Perčevića i Željka Žunića, i rukovodiće se kvalitetom kolaterala kojima su kompanije garantovale vraćanje kredita, a jedna od kompanija za koju bi KKR mogao da bude zainteresovan je upravo – „Politika“, pošto, prema pisanju ovog lista, Bogićević još ima 50 odsto udela u vlasništvu „Politike NM“.