Hronika najavljene smene

Ima neke fine ironije u smeni Aleksandra Obradovića, doskorašnjeg direktora Elektroprivrede Srbije (EPS). Obradović je bio prvi direktor nekog javnog preduzeća tokom naprednjačke vladavine koji je izabran na konkursu, među 80-ak kandidata, i jedan od retkih koji je zapravo imao potrebne kvalifikacije i neophodno iskustvo za posao koji je obavljao.

„Kupovina dva audija bila je kap koja je prelila čašu“, rekao je u utorak 8. marta predsednik Vlade Aleksandar Vučić o Obradovićevoj smeni.

Kako „čaršija“ priča, članovi sindikata su, prilikom jednog od sastanaka u EPS-u, videli nove automobile marke audi koje su vozili neki od izvršnih direktora. To je došlo do ušiju Onog Koji Odlučuje, i On je, nakon bezbrojnih medijskih najava o smeni Obradovića u protekle tri godine, pokazao da više nema strpljenja za direktora EPS-a, i da mu je važniji utisak koji će smena rasipnika (ili „rasipnika“) ostaviti na biračko telo. Vlada je Obradovića smenila na sednici 3. marta, a još u utorak 1. marta Vučić je smenu najavio u emisiji „Upitnik“ na RTS-u. Vučić nije rekao šta je još punilo tu čašu, a ni Vlada nije dala obrazloženje, pa ostaje da nagađamo koji su još bili motivi smene.

Zašto smo rekli da je Obradović bio jedan od retkih kadrova SNS-a koji je znao svoj posao? Jednostavno je. Pogledajmo, na primer, ko je još bio postavljen na direktorska mesta u javnim preduzećima u istom „cugu“ sa, tada, 38-godišnjim Beograđaninom (rođen 1974), u jesen 2012. Na jednu od vitalnih funkcija za EPS, ali i za energetski sistem Srbije, na mesto direktora Rudarskog basena „Kolubara“, SNS je postavio Milorada Grčića. Mesto na čelu preduzeća koje daje oko tri četvrtine ukupne proizvodnje uglja u EPS-u, Grčić je zaslužio diplomom Fakulteta za uslužni menadžment na Univerzitetu „Educons“ stečenom u kasnim tridesetima (rođen 1970), ali i uspešnim vođenjem kafića i pečenjare „Fantazija“.

Dragoljub Simonović, nakon što je postavljen za direktora Železnica Srbije, u intervjuu „Politici“ izneo je spektakularan plan za smanjenje gubitaka: „Obući ću civilno odelo, sešću u voz, pa ću da kontrolišem konduktere. Kada uhvatim dvoje-troje da pare od karata stavljaju u džep, više niko neće smeti ni šibicu da uzme. Na železničkoj stanici ću se noću pojaviti kao putnik pa ću na licu mesta da vidim da li je osoblje ljubazno, da li su vozovi čisti.“

Nikola Petrović, direktor Elektromreža Srbije, možda ima, a možda i nema nešto više od završene dvogodišnje više škole, no to za sada još uvek ne možemo znati zasigurno, s obzirom da je generalni sekretar Vlade, Novak Nedić, odbio da objavi podatke o školovanju Petrovića. Obrazloženje je bilo da bi otkrivanje Petrovićevih kvalifikacija „moglo da mu ugrozi pravo na ugled“, i „ozbiljno ugrozilo privatnost ili važan interes lica, posebno život, zdravlje i fizički integritet“. I tako dalje, i tako redom.

KORPORATIVIZACIJA: Šta je dočekalo Obradovića u EPS-u? Odmah na početku, Obradović se suočio sa nerešivim problemom, koji će ga pratiti za sve vreme direktorovanja u najvećem preduzeću u zemlji, a koje bi dočekalo i bilo kog drugog kandidata: kako u isto vreme da kompanija pravi profit i da bude važan činilac državne socijalne politike, kako da prodaje nešto ispod cene i da bude uspešna, kako da se bavi ekonomijom i da pliva u političkim vodama?

Dok je bio predstavnik češke državne elektroprivrede ČEZ u Srbiji, Obradović je bio jasan: „Socijalna politika nije pitanje menadžmenta EPS-a, to je pitanje vlasnika, odnosno države. EPS mora da se fokusira da svoje kapacitete koristi što profitabilnije i obezbedi što veći profit na kraju godine. A s druge strane, država mora da definiše svoju socijalnu politiku. Te dve stvari moraju da se rešavaju potpuno odvojeno. Jedina paralela sa ČEZ-om koja bi se dala iskoristiti za EPS jeste da menadžmentu EPS-a treba dati zadatke koji su čisto ekonomsko-poslovne prirode. Vlasnik EPS-a je država i ona mora veoma jasno da definiše šta očekuje od menadžmenta EPS-a, koji su to kratkoročni, dugoročni ciljevi koje treba ispuniti i država mora u tome da podrži kompaniju. ČEZ je imao veliku podršku države pri transformaciji, na način da mu je dozvoljeno da se i organizaciono i poslovno promeni bez ikakvog uplitanja države. Kada bi EPS-u nešto slično bilo ponuđeno, bez obzira na trenutno ekonomsko i finansijsko stanje, imao bi veoma dobre šanse za dalji razvoj“, rekao je Obradović 2009. godine.

Jedna od prvih stvari koje je Obradović saopštio nakon dolaska na mesto direktora bila je da EPS očekuje gubitak od 33 milijarde u 2012, da kompaniji nedostaje 41 milijarda dinara u novčanim tokovima do kraja 2012, da ima 10 milijardi neplaćenih obaveza, da su trenutna potraživanja od stanovništva i privrede veća od milijardu evra, te da će, ukoliko se taj trend nastavi, EPS bankrotirati već u martu sledeće godine. Procenjeno je bilo da će EPS-u biti potrebno još 50 milijardi dinara da pregura 2013, i Obradović je požurivao planirano restrukturiranje kompanije i osnivanje firme EPS Snabdevanje, što je bio uslov za podizanje cena struje i barem delimično popunjavanje te ogromne rupe za 2013. A kako je država reagovala? Dala je popust od 15 odsto za redovne platiše tokom cele grejne sezone, od oktobra 2012. do marta 2013, zadržavajući i postojeći popust od pet odsto za iste korisnike. Rezultat: nova rupa od pet milijardi dinara na godišnjem nivou. Potom je, po starom dobrom običaju, država napravila magarcima te iste redovne platiše, opraštajući kamate dužnicima i omogućavajući im plaćanje dugova na rate: „Politika“ je pisala da je ukupan iznos otpisa kamata bio oko 80 milijardi dinara. I onda, na sve to, pokušalo se sa „uštedom“ sada već poznatim manirom „šibicarenja“: od oktobra 2012. gornja stopa poreza na dodatu vrednost (PDV) podignuta je sa 18 na 20 odsto. EPS je zakasnio (ili „zakasnio“) sa očitavanjem, i brojila očitao u oktobru, kada je već važila nova stopa, pa su i računi za septembar bili opterećeni višim porezom…

Šta su bili Obradovićevi planovi za EPS? „Naišao sam na razumevanje Vlade koja će me podržati u nameri da uradimo korporativizaciju EPS-a. To znači prelazak iz javnog preduzeća u akcionarsko društvo. To je prvi preduslov da bismo krenuli u liberalizaciju tržišta. Sam taj čin korporativizacije omogućiće mi da lakše upravljam celim sistemom jer onda možemo pričati o uštedama. Dosta funkcija možemo da centralizujemo, da optimalizujemo nabavke i bolje pratimo ispunjenje budžeta“, izjavio je Obradović ubrzo nakon preuzimanja funkcije u septembru 2012. Ovaj plan je potom neumorno ponavljao i objašnjavao, a sve se temeljilo na dokumentu koji je Vlada Srbije usvojila 16. novembra 2012, i koji se zove „Polazne osnove za reorganizaciju EPS-a“. U ovom dokumentu sadržan je plan za unutrašnju promenu kroz koju EPS treba da prođe, kako bi postao centralizovano i efikasno preduzeće. Sam Obradović je nebrojeno puta ponovio da on nema nikakvu moć nad direktorima ostalih 13 ćerki-firmi EPS-a, koje su praktično nezavisna preduzeća i koje ne odgovaraju matičnom preduzeću. „Polazne osnove“ su predviđale da se osnuju jedan snabdevač i jedan operator distributivnog sistema, i sve je to trebalo da bude završeno do kraja 2012, kako bi restrukturiranjem EPS od 1. januara 2013. počeo da posluje po tada novom Zakonu o energetici. No, da bi to bilo urađeno, morao je i Upravni odbor EPS-a da se saglasi sa time, i tu dolazimo na politički teren. Delovalo je da je Obradović u UO EPS-a i njegovom predsedniku Aci Markoviću, inače kadru SPS-a, video oličenje blokiranja korporativizacije kompanije. Mediji su pisali da otpor promenama dolazi iz svih tih ćerki-kompanija, koje su, svaka od njih, imale odvojene službe i poslovale samostalno. To natezanje je trajalo i trajalo, a u međuvremenu, sa početkom 2013, EPS je izgubio deo svog monopola – otvoreno je tržište struje na visokom naponu (početkom 2015. tržište električne energije u Srbiji je potpuno liberalizovano).

U maju 2013. krenula su prva govorkanja o Obradovićevoj smeni – najpre u „Kuriru“, koji će od tada pa do kraja imati zapaženu ulogu u kreiranju atmosfere za smenu direktora EPS-a. Nagađanja o smeni prelila su se u druge medije, i direktor EPS-a je bio prvi na listi viđen za „odstrel“ od strane tada prvog potpredsednika Vlade. No, kao i mnogo puta nakon toga, Obradović je ostao na mestu vršioca dužnosti direktora EPS-a. U junu 2013. Vlada je raspisala konkurs za direktora EPS-a, a Obradović je zamrzao svoju funkciju predsednika Saveta za elektroenergetiku SNS-a i prijavio se zajedno sa više od 70 kandidata.

U međuvremenu, napokon je osnovano EPS Snabdevanje, a u avgustu 2013. Obradović je dao intervju za „Vreme“: „Kada bismo uzimali u obzir tržišnu cenu u proteklih osam godina, došli bismo do podatka da je EPS dao privredi i građanima šest milijardi evra. Znači, mi smo naše prihode smanjili za šest milijardi evra i podelili građanima i privredi. Tih šest milijardi nije ušlo u investicije, u nove proizvodne kapacitete“, rekao je tada Obradović. Odmah potom izbio je haos sa računima za struju – neke elektrodistribucije (poglavito Elektrodistribucija Beograd) koje su do tada slale račune potrošačima, loše su prihvatile postojanje EPS Snabdevanja, i poslale račune na koje su potrošači imali ogroman broj zamerki. Velike gužve i nenajavljena poseta ministarke energetike Zorane Mihajlović nekima od šaltera rezultirale su Obradovićevim zahtevom za smenu direktora EDB-a, no, kako je kasnije pričao u intervjuu „Politici“, na Upravnom odboru je krenuo u proces njegove smene, i bio odbijen. „Njegova smena nije stavljena čak ni na dnevni red“, rekao je Obradović u novembru 2013.

Obradović je nastavio da govori o efektima prelaska EPS-a u akcionarsko društvo. Dok EPS ne postane akcionarsko društvo, govorio je krajem 2013. (i mnogo puta potom), gubiće dnevno 100 hiljada evra, odnosno 36 miliona evra godišnje. Organizacija Transparentnost Srbija tražila je analizu kojom se došlo do te brojke, no EPS je saopštio da su „ocene direktora na osnovu njegove lične analize pokazatelja iz rada i poslovanja, u skladu s ličnim stavom i znanjem, a ne rezultat sadržan u nekom dokumentu“.

POPLAVE I „NOVA“ VLADA„: U maju 2014. Srbiju su pogodile velike poplave. Elektroprivreda Srbije je naročito stradala, s obzirom da su potpuno bili potopljeni kolubarski kopovi „Veliki Crljeni“, „Tamnava Istočno polje“ i „Tamnava Zapadno polje“. Kasnije će se u medijima pojaviti informacija da je šteta koju je EPS pretrpeo od poplava i ostalih prirodnih nepogoda koje su 2014. pogodile Srbiju iznosila oko pola milijarde evra. Kako se ispostavilo, RB „Kolubara“ nije bio osiguran.

„EPS je na vreme putem listova pokrića kod konzorcijuma Wiener Städtische i Uniqa osiguranja obezbedio svim privrednim društvima osiguranje koje pokriva i zaštitu od poplava. Međutim, neka privredna društva su odlučila da ne poslušaju naredbu centrale EPS-a i zaključila su ugovore o listovima pokrića sa drugim osiguravajućim kućama. Ispostavilo se da listom pokrića koje je privredno društvo RB ‘Kolubara’ potpisalo sa Dunav osiguranjem nema pokriveno osiguranje od poplava“, rekli su u junu 2014. za „Vreme“ iz EPS-a.

Ponovo su krenule priče o „izvesnoj“ smeni Obradovića. No, umesto toga, Vlada Srbije dala je saglasnost na odluke o izmeni osnivačkih akata zavisnih društava u okviru EPS-a: to predstavlja prvi korak u korporativizaciji EPS-a, ocenili su u ovoj kompaniji. Potom, više od godinu dana nakon raspisivanja konkursa, u oktobru 2014. Vlada Srbije odlučila je da Obradović, nakon dve godine v.d. statusa, dobije četvorogodišnji mandat za upravljanje EPS-om, kao prvi direktor nekog JP izabran na konkursu.

Stvari su se potom dosta brzo odvijale. „Nova“ vlada je krenula u razgovore sa MMF-om, a ceo Nadzorni odbor (NO) EPS-a je smenjen, uključujući i već pomenutog predsednika UO, a potom i NO Acu Markovića. Pred kraj 2014. izbio je skandal: sa kineskim partnerom je potpisan ugovor o zajmu za realizaciju druge faze projekta Termoelektrane „Kostolac B“, vredan 608 miliona dolara, a Aleksandra Obradovića su uslikali tabloidi kako mobilnim telefonom šalje poruku stricu Novaka Đokovića, Goranu Đokoviću, u kojoj ga obaveštava da je zajedno sa ministrom energetike Aleksandrom Antićem pokušao da odloži ceo ovaj posao, što je razbesnelo kineskog ambasadora. Obradović je demantovao da je ugrozio posao sa kineskom stranom, a početkom 2015. krenula je opsežna kampanja protiv direktora EPS-a – najpre u „Blicu“ i „Kuriru“. „Obradović nabacio 260 miliona evra svojim bivšim firmama Arthur D. Little i Lafarž“; „Obradović nosi satove vredne 50 hiljada evra“; „EPS šteluje tender za naplatu struje“, „EPS zbog Obradovića zadužen kao Grčka“, bili su neki od naslova u ovim novinama.

U septembru je Obradović dao intervju „Politici“, u kome je objasnio svoje viđenje medijskih tabloidnih napisa: „Nisu mogli lično da me napadaju na nivou stručnosti jer sam profesionalni menadžer koji je došao iz velike korporacije. Nisu mogli ni da me napadaju zbog rezultata jer mi ih MMF i Svetska banka priznaju. Protivnici reformi izabrali su zanimljiv put da kroz tabloidizaciju probaju da me zaustave. Ako sam rekao da zbog neefikasnosti gubimo 100.000 evra dnevno, taj novac je nekuda išao. Oni koji su se uplašili da će te pare izgubiti, sada putem tabloida pokušavaju da me zaustave. Para vrti gde burgija neće. Sve što ste čitali, sve su same laži.“

Međutim, u oktobru 2015. igranka sa smenama i medijima se nastavila. „Premijer ga je grdio zbog velikog broja službenih automobila, ali i sumnji da je poslovni izveštaj fingiran“, pisao je „Blic“ o Obradoviću. „Kuriru“ i „Blicu“ se pridružio i „Informer“, a „Večernje novosti“ su u januaru 2016. objavile da je „Vučić rešio da smenjuje direktore“, apostrofirajući direktora EPS-a kao prvog koji će biti na udaru. U februaru, Obradović je još jednom ponovio da i MMF i Svetska banka hvale reformu EPS-a, međutim, Vučić je izjavio potpuno suprotno – rekao je da je, po MMF-u, u EPS-u „situacija najteža“. Odmah potom, Fiskalni savet je izneo svoje viđenje poslovanja EPS-a. Komentarišući vladinu Fiskalnu strategiju, Fiskalni savet je ocenio da su u 2015. u pogledu restrukturiranja EPS-a preduzete „vrlo skromne mere“.

„Preduzete mere“, piše Fiskalni savet, „ne mogu ni izbliza doneti dovoljne uštede koje će suštinski preokrenuti loše poslovanje preduzeća. Uz to, postoje indicije da je tokom 2015. godine došlo i do neopravdanog povećanja zarada – a zarade su pojedinačno ubedljivo najveći trošak preduzeća koji se mora u sklopu reformi značajno smanjiti. Lako je moguće da je ovo povećanje, ukoliko se zaista desilo, ‘pojelo’ rast prihoda EPS-a usled korekcije cene struje i tako poništilo jednu od retkih reformskih mera iz 2015. godine, odnosno vratilo sve na početak. Ovakva neažurnost i lutanje u sprovođenju reformi su krajnje opasni jer vode daljem gomilanju gubitaka i drugih problema u poslovanju EPS-a koje bi u krajnjoj instanci mogla da plaća država (kao što se već dogodilo sa Srbijagasom). Ukoliko se to desi, zbog svoje veličine, problemi EPS-a bi najverovatnije razorili javne finansije Srbije.“

EPS je saopštio da su zarade „isplaćivane u visini sredstava planiranih u Godišnjem programu poslovanja EPS-a za 2015. godinu“, kao i da se one kontrolišu od strane tri ministarstva. No, nije vredelo.