Ambicija i sumnjivi donatori

U karijeri inače veoma nalik na meksičku sapunicu, bivšem francuskom predsedniku Nikoli Sarkoziju dogodio se još jedan neočekivani obrt: zbog umešanosti u više korupcionaških afera, 1. jula 2014. zadržan je na petnaestočasovnom saslušanju u policiji, upisavši se tako u istoriju kao prvi privedeni predsednik Francuske. Nakon toga optužen je za tri krivična dela, a ako bude osuđen, preti mu deset godina zatvora i približno milion evra kazne.

SUDBINA: No, tu se njegova drama ne završava. Već mesecima, bivši predsednik najavljivao je svoj povratak na političku scenu, odnosno ulazak u pripremnu fazu za predsedničke izbore 2017. Osim lične ambicije i neskrivene netrpeljivosti prema aktuelnom predsedniku Fransoa Olandu, na taj potez inspirisala ga je i loša ekonomska situacija u Francuskoj, odnosno nezadovoljstvo svih onih koji su 2012. glasali protiv njega. „Pitanje više nije da li želim ili ne želim da se vratim. Ja više ne mogu da se ne vratim. Nemam izbora. To je sudbina“, navodno je rekao u decembru 2013. pred grupom prijatelja. U tom trenutku, ispitivanja javnog mnjenja išla su mu u prilog, pošto je skoro polovina ispitanih rekla da bi želela da Sarkozi opet dođe na čelo države. U međuvremenu, zahvaljujući optužbama za korupciju, situacija se drastično promenila: pošto prema prošlonedeljnim ispitivanjima čak 65 odsto Francuza ne želi da ga ponovo vidi u Jelisejskoj palati, čini se da je Sarkozijeva budućnost ipak na nekom drugom mestu.

Problemi Nikole Sarkozija počeli su 2012, kada ga je na izborima pobedio socijalista Oland, a njegove finansije postale predmet interesovanja istražnih organa. Prva konkretna stvar koja se u vezi s tim desila bila je prošlogodišnja odluka Ustavnog saveta Francuske da je on u svojoj kampanji prekoračio zakonom utvrđene troškove, što je značilo da mu država neće refundirati 47,5 odsto ukupnog iznosa, tj. 11 miliona evra. Naime, kandidatima u drugom krugu predsedničkih izbora odobrava se da potroše 22,5 miliona evra, s tim što se skoro polovina tog iznosa (10,7 miliona) refundira, ukoliko komisija naknadno odobri njihov budžet. Osim što mu je odbijen povratak novca, odlučeno je da Sarkozi zbog prekoračenja budžeta mora da vrati i dodatnih 150.000 evra koje je unapred dobio od države.

U tom trenutku, sve glasine koje su do tada kružile o Sarkozijevim izvorima finansiranja dobile su dodatni zamah, otvorene su i zvanične istrage, a najveći grehovi koji mu se pripisuju u vezi su s kampanjom 2007. godine. Kako se navodi, tada je Lilijan Betankur, naslednica kompanije L’Oreal i jedna od najbogatijih žena na svetu, blagajniku Sarkozijeve stranke dala 50.000 evra u kešu, što je iznos više od deset puta veći od dozvoljenih 4600 evra za pojedinačne priloge.

Drugi u najmanju ruku sumnjiv donator bio je bivši libijski predsednik Moamer el Gadafi. On je, navodno, iste te 2007. Sarkoziju poslao neverovatnih pedeset miliona evra. U intervjuu snimljenom 2011, a emitovanom tek posle njegove smrti, Gadafi je izjavio da je Sarkoziju pomogao da dođe na vlast, ne navodeći pritom ni iznos koji mu je dao ni bilo kakve dokaze. „Sarkozi ima mentalnih problema. Zahvaljujući meni došao je na vlast. Mi smo ti koji su obezbedili sredstva i omogućili mu da bude izabran“, rekao je Gadafi četiri dana pre početka vazdušnih napada koji su ga koštali i vlasti i života, a u kojima je prednjačila upravo Francuska. Odgovarajući na pitanje zašto bi Libija finansirala kampanju, Gadafi je rekao da je „za Libijce dobitak da francuski predsednik dobije na izborima, zahvaljujući libijskom novcu“.

ZAVERA: Julsko privođenje, međutim, nije se dogodilo samo zbog ova dva slučaja. Zapravo, bilo je inicirano sasvim drugom istragom, tokom koje se utvrđivalo da li je Sarkozi uz pomoć svog advokata Tijerija Erzoga pokušao da od sudije Žilbera Azibera izvuče poverljive informacije o aferi Betankur i tako utiče na eventualno suđenje. Takođe, pojavila se i sumnja da je Sarkozi znao da njegov mobilni telefon prisluškuju agencije angažovane na istrazi o vezama s Gadafijem. Zbog svega toga, advokat Erzog i dvojica sudija takođe su završili u pritvoru, pod sumnjom da su učestvovali u „trgovini uticajem“ i „kršenju tajnosti istrage“.

Kao da sve to ovo nije dovoljno, Sarkozi je umešan i u „aferu Karači“ iz 1994, kada je navodno prihod od prodaje podmornica Pakistanu usmeravan za ilegalno finansiranje predsedničke kampanje bivšeg premijera Eduara Baladura i druge slične namene. U to vreme, Sarkozi je bio ministar finansija, a početkom godine već je saslušavan kao „pomoćni svedok“, što u Francuskoj znači da ima status „između običnog svedoka i osumnjičenog“. Tu je još i slučaj tajkuna Bernara Tapija, koji ga je podržao u kampanji 2007, a koji je potom u velikom sudskom procesu u vezi s njegovim kompanijama obeštećen sa skoro 300 miliona evra iz budžeta: sumnja se, naime, da je to bila neka vrsta „naknade“ za izbornu podršku.

Jasno je, dakle, da će čak i delić ovih istraga i optužbi, ukoliko završi pred sudom, biti kraj karijere Nikole Sarkozija. Nije zato čudo što se on ovih dana branio isključivo tezom o „instrumentalizaciji dela pravosuđa“ u političke svrhe. „Poručujem svima onima koji ovo slušaju ili gledaju da ih nikada nisam izdao i da nikada nisam počinio ništa protiv principa Republike i vladavine zakona“, objasnio je u intervjuu na radio-stanici Europe 1 i televiziji TF1. Sarkozi je još rekao da je „duboko šokiran istragom“, optužio grupu sudija da žele da ga unište i zaključio kako je čitav slučaj politička zavera iza koje stoji aktuelna socijalistička vlada. Sudeći po anketama, čini se da bivši predsednik nije uspeo u pokušaju da francusku javnost ubedi u svoju teoriju zavere – naprotiv, velika većina ispitanih konstatovala je da je sudstvo nezavisno i da Sarkozi ima tretman kao i svaki drugi građanin.

S druge strane, i domaći i svetski analitičari ostaju prilično „hladni“ na teze bivšeg šefa države. Pariski „Mond“ čak tvrdi da Sarkozijevo ponašanje pokazuje da je on sebe smatrao nedodirljivim: „Svaki od slučajeva koji se pominju, a to su samo najvažniji, jasan su pokazatelj da je svima umešanima i njihovom vođi cilj opravdavao sva sredstva, da im je zaštita bivšeg predsednika omogućavala da veruju kako su nedodirljivi, iznad zakona. ‘Zloupotreba zakona, politička manipulacija’, viču uglas. Zaboravljaju, međutim, da dosije osobe koja želi da rukovodi jednom državom, ili to želi po drugi put, mora da bude besprekorno čist, bez ikakvih sumnji ili dilema.“

U svojoj analizi, londonski „Gardijan“ ocenjuje da proces protiv Sarkozija zaista ide u korist Fransoa Olandu koji je mnogo izgubio na popularnosti, ali i da su slične afere na najvišem nivou već otvorene u Nemačkoj, Italiji, Španiji, Grčkoj, Irskoj, Britaniji, pa i u samoj Francuskoj, gde je prošle godine ministar finansija podneo ostavku posle otkrića da je u švajcarskim i singapurskim bankama skrivao stotine hiljada evra.

PUT: Šta god da se na kraju ove priče dogodi, biografija Nikole Sarkozija svakako će ostati upamćena kao jedan od zanimljivijih političkih životopisa. Ništa tu, naime, nije bilo ni obično ni očekivano ni predvidljivo. Rođen je 1955. u braku Mađara i Francuskinje i bio dete koje nije mnogo obećavalo: ponavljao je šesti razred, pohađao manje ugledne škole, bez uspeha pokušao da stekne diplomu političkih nauka, oprobao se u novinarstvu i konačno nekako stekao status advokata.

Sve to, međutim, nije imalo očekivani uticaj na njegovo političko opredeljenje koje je od početka bilo desničarsko. Iako „mešanog“ porekla, tokom svog mandata „proslavio“ se krajnje diskriminatornim, rasističkim izjavama i potezima: tvrdio je da sistem integracije stranaca „sve lošije funkcioniše“, da broj imigranata mora da se prepolovi, mlade demonstrante afričkog i muslimanskog porekla nazvao je „ološem“, uticao je na donošenje strožih propisa o useljavanju i sproveo kontroverznu kampanju masovne deportacije Roma.

Na ekonomsko-političkom planu, doneo je neke neophodne mere, ali građani i građanke Francuske na izborima 2012. nisu imali razumevanja za to: bio je jedan od retkih predsednika kojima nije pošlo za rukom da osvoje i drugi mandat u Jelisejskoj palati. Tokom upravljanja Francuskom, uprkos silnim otporima, pomerio je starosnu granicu za penzionisanje sa 60 na 62 godine, skratio prosečnu radnu nedelju, izmenio poreski sistem ohrabrujući time prekovremeni rad i vlasništvo nad nekretninama, zalagao se za aktivno učešće države u prevazilaženju ekonomske krize, izgradio čvrste odnose sa Nemačkom, dok je istovremeno uticao na siromašenje prosečnog Francuza i svojom politikom doveo do najvišeg stepena nezaposlenosti u poslednjih nekoliko decenija.

Sve što je Nikola Sarkozi radio kao političar, uvek je bilo u senci ili bar polusenci njegovog privatnog života, koji je opet bio u najužoj vezi s njegovom karijerom. Prvi put oženio se 1982, ali bračna idila trajala je svega dve godine. Kao gradonačelnik Naija, pariskog predgrađa, naseljenog uglavnom bogatašima, Sarkozi je 1984. venčao Sesiliju Albenic i Žaka Martina, da bi vrlo brzo nakon toga započeo vanbračnu aferu upravo sa sveže udatom Sesilijom. Pet godina kasnije oboje su napustili svoje supružnike, da bi se posle dugih brakorazvodnih parnica i sami venčali 1996. Sesilija se zapravo smatra „sivom eminencijom“ njegovog političkog uspona i desna ruka u svemu što je radio od sredine osamdesetih, dok nije uspeo da pobedi na izborima 2007.

Pažnju javnosti privukao je 1993, kada je lično intervenisao u oslobađanju dece koju je u lokalnom vrtiću kidnapovao mentalno poremećeni čovek. U međuvremenu, brzo je menjao stavove i strane: na početku blizak Žaku Širaku, postao je saradnik i ministar finansija u vladi premijera Baladura 1993–1995. U predsedničkoj trci 1995. između Baladura i Širaka, podržao je Baladura, čime je zaslužio vrlo negativnu ocenu u Širakovim memoarima: ovaj ga je opisao kao „iritantnog, brzopletog, previše samouverenog, čoveka koji ne dozvoljava bilo kakve sumnje, bar ne one koje se tiču njega samog“. Bilo je, međutim, jasno da taj i takav Sarkozi ima velike ambicije. Još 2003, u vrlo popularnoj TV emisiji, na pitanje da li razmišlja o Jelisejskoj palati, makar ujutro kada se brije, odgovorio je: „Ne samo kada se brijem.“ Tome je, kako se pričalo, i te kako pomagala supruga Sesilija sopstvenim ambicijama, ali i praktičnim radom na jačanju Sarkozijevog imidža i uspostavljanju značajnih političkih kontakata.

FINALE: Ipak, u oktobru 2007, samo pet meseci pošto je postigao ono o čemu su oboje sanjali, gospodin i gospođa Sarkozi otišli su svako svojim putem. Francuska štampa o tome je već šuškala, pozivajući se na činjenicu da Sesilija nije želela da se useli u predsedničku rezidenciju, da je odbijala da ide u diplomatske posete i da se jednostavno povukla. No, ono što Sesilija nije želela da radi, punom parom i iz sve snage obavljala je sledeća supruga – pevačica i manekenka Karla Bruni, s kojom se Sarkozi upoznao krajem 2007. i s kojom se venčao već u februaru 2008.

Od samog početka do dana-današnjeg, to je veza koja privlači pažnju i koja kao da je osuđena na zapaženu ulogu u tabloidnim skandalima. Najpre su „isplivali“ Karlini aktovi snimljeni tokom višegodišnje manekenske karijere, a potom je ona objavila knjigu Istinita priča o Karli i Nikoli u kojoj navodi kako njen suprug „ima pet ili šest mozgova s izvanrednim napajanjem“ i kako je „u stanju da upija informacije koje mu drugi govore, a da istovremeno čita, bez obzira na to koliko je kasno“. Odmah potom, izdala je album na kojem između ostalog peva i „ti si moja droga, smrtonosnija od heroina, opasnija od kolumbijskog kokaina“, što je izazvalo silne probleme s ambasadorom Kolumbije u Parizu. Karla Bruni učestvovala je i u drugim političko-estradnim skandalima, navodno imala jak uticaj na zvaničnu politiku Francuske, ističući konstantno da je „deklarisana levičarka“, uprkos opredeljenju svog supruga. Iako je bila sve samo ne smerna i tiha supruga, Karla Bruni se tokom čitavog Sarkozijevog mandata u istraživanjima javnog mnjenja kotirala bolje od njega: čak dve trećine Francuza smatralo je da ona „dobro predstavlja“ njihovu zemlju.

Pre dve i po godine Sarkozijevi su dobili ćerkicu Đuliju, a potom, u maju 2012, napustili Jelisejsku palatu. To ih, međutim, nije odvelo u penziju. Sarkozi se pojavljivao na različitim konferencijama i vrlo čestim muzičkim turnejama Karle Bruni, nezvanično najavljujući svoj povratak na političku scenu.

Posle svega jasno je da mu se nije dalo. Na sreću ili na žalost običnih Francuza, ali svakako na radost medija širom zemaljske kugle. Besan i ogorčen Sarkozi, plus „jaka imena“ tipa Gadafi ili L’Oreal, a na sve to još i dobro držeća i govorljiva Karla, siguran su recept za zabavu u danima koji su pred nama.